Покољ у Шушњару је назив за масовни злочин над Србима цивилима почетком аугуста 1941. године на сјеверозападу Босне и Херцеговине, који су починиле хрватско-усташке јединице и припадници ткз. Муслиманске милиције лојалне Анти Павелићу.
У овом стравичном масакру крај Санског Моста, убијено је намање 5.500 Срба и 40 Јевереја. Иако, истраживања научних тимова посљедњих година имају процјену да број србских жртава у Илинданском покољу иде и преко 7.000 људи, јер постоје два стратишта.
Постоји чак и запис њемачког ГЕСТАПО-а, да су усташе у овом покољу убиле најмање 2.862 мјештана Срба познато именима и презименима.
О овом ужасмом злочину се деценијама након Другог свјетског рата ћутало, јер југославенске комунистичке власти нису хтјеле да им прича о злочинцима и жртвама нарушава "братство и јединство" које је било темељ социјалистичке Југославије.
Тек 1971. године направљен је споменик, тј. меморијални комплекс који је био идејно решење Петра Крстића из Сарајева. Почетком 1990-их, током босанско-херцеговачког рата, споменик је претрпео знатна оштећења, а 2003. године је поново реновиран.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Санском Мосту
Сански Мост је градић који се налази на 162 метра надморске висине, на сјеверу Босанске Крајине. Налази се на ријеци Сани, на путу између Приједора и Кључа, односно западно од Бањалуке 55 км, а источно од Бихаћа 77 км.
Западно од Санског Моста налази се планина Грмеч, а на истоку планина Козара.
На санском подручју има неколико јаких крашких врела која су истовремено и извори ријечица: Саничко врело, Дабарско врело и врело Здене.
Трагови људске цивилизације у овом крају се везују за праисторијско доба, Илира, Келта, па и касније у вријеме Римског царства. Крајем шестог вијека у ове краје долазе Јужни Славени који ту и данас живе, иако су миграције усљед болести, ратова, потрага за водом биле честе.
У Средњем вијеку Сански Мост је једно вријеме потпадао под Краљевину Босну, којом је управљао србски Краљ Твртко I Котроманић. Доласком Турака Османлија у ове крајеве средином 15. стољећа намеће се и ислам као религија. Вијековима је трајао терор и страховлада Османлија највиших размјера према Србима: Право прве брачне ноћи, трећина присноса, Данак у крви, забрана окупљања и сл.
На Берлинском конгресу јула 1878. године Сански Мост и читава Босна и Херцеговина потпадају под Аустро-Угарску монархију. Један терор је замјенио други. Током Првог свјетског рата аустроугарске власти су у овом крају спроводили хапшења Срба те су их одводили у концентрационе логоре: Арад, Нежидер, Броумов, Маутхаузен, Јиндриховице итд. Крајем 1918. године Хазбуршка монархија се распала, а Сански Мост је ушао у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, припадао је административно Врбаској бановини.
Сански Мост је прије Дугог свјетског рата био већински србски насељен са скоро 68% србског становништва.
ИМЕНА ЖРТАВА
Ово је само дјелимични списак жртава...
|
Сански мост
- Ђуро Везмар, бивши жандарм,
- Никола Матиновић, бивши жандарм
- Драга Зурунић,
- Миле Илије Додик,
- Драго Недимовић, инжењер
- Марјановић Милан,
- Делић Јово, трговац,
- Гвозден Перо, трговац,
- Брајић Петар, трговац,
- Грбић Ђуро, православни парох,
- Марјановић Јово, правоспавни свештеник,
Комина
- Видовић Ђурђа Милош,
- Видовић Ђурђа Митар,
- Видовић Тодора Ђурађ,
- Видовић Столе Миле,
- Видовић Митра Марко,
- Видовић Саве Јово,
- Видовић Вида Божо,
- Видовић Остоје Ђурађ,
- Видовић Николе Милош,
- Стојановић Николе Петар,
- Ковачевић Које Лазо,
- Ковачевић Које Урош,
- Ковачевић Миле Остоја.
|
Лужани
- Јовановић Миле Душан,
- Шобот Марка Петар,
- Шобот Симеуна Љупко,
- Каиш Лазара Драго,
- Стојановић Милана Перо,
- Миланко Дане Илија,
- Миланко Дане Проле,
- Делић Дане Милош,
- Праћа Томе Вељко.
Чапље
- Станисављевић Јове Миле,
- Кнежевић Миле Јово.
Дабар
- Богољуб Црномарковић,
- Никола Штрбац,
Кијево
- Стојановић Вељко, трговац
|
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
- Ађул Селиман,
- Алија Камбер,
- Лука Минго, официр Усташке Заштите,
- др. Јосип Церјан, из Усташке Заштите,
- Химзо Пашић Решић, из Усташке Заштите,
- др. Ибрахим Пашић, из Усташке Заштите,
- Грга Маричић, из Усташке Заштите,
- Јусо Талић,
- фра Анте Шеремет, жупник из Санског Моста
- фра Лука Тешић, жупник из Сасине
- Хорват Конрад, усташки комадант из Загреба
- Јандре Бараћ, из Сасине
- Налић Ибрахим,
- Крупић Фехрат,
- Куршумовић Салко,
- Алагић Омеров Мустафа,
- Османчевић Рагиб,
- Курбеговић Хамдија
|
|
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Њемачка војска је ушла у Сански Мост поподне 9. априла 1941. године (три дана након агресије) гдје их је дочекао др. Јосип Церјан, предводник милитантне Усташке Заштите још из времена Бановине Хрватске. Одмах су отпочеле пљачке и малтретирања Срба и јеврејских породица. Уведен је и полицијски час. До краја априла 1941. у Санском Мосту су биле формиране усташке чете, које су застрашивале домаће становништво.
Већ у мају мјесецу 1941. у Санском Мосту су отпочеле појединачне ликвидације виђенијих Срба и православних свештеника, што је био резултат добро планираних акција. Већ на Ђурђевдан 1941. усташе су напале санско село Кијева, гдје је већина мјештана славило крсну славу. Убијали су и пљачкали невине цивиле. У страху од народног устанка, јер су млађи мушкарци већ били у шумама, у Сански Мост долазе њемачке јединице из Бања Луке, Приједора и Босанског Новог, са циљем да се репресија и страховлада појача.
У санском затвору, је 9. маја 1941. било 30-ак стријељаних Срба. А дан касније у Сански Мост долази 2.000 италијанских војника, који нису марили превише шта усташе раде.
Злогласни крвник Др. Виктор Гутић, повјереник Владе клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске долази 28. маја 1941. у Сански Мост гдје га је дочекало 4.000 грађана. Држи шовинистичке и антисрбске говоре, које су обиловале пријетњама и увредама на рачун Срба. Видјевши шта се спрема неколицина Срба је кренула у исељавање.
Почетком јуна мјесеца 1941. у Сански Мост долази једна чета загребачке полиције, као и припадници Усташке Надзорне Службе из западне Херцеговине (Ливно, Посушје, Чапљина, Широки Бријег...).
ЗЛОЧИНИ
Тако је већ крајем јула 1941. кренула рација и масовна хапшења Срба од усташких власти, што је углавном било резултат преваре и наивности србских земљорадника, занатлија и трговаца. Ухапшени Срби цивили су били углавном из Санског Моста, околних села: Коријенова, Санице, Кљеваца, Буснова, Томашице и др.
Пошто су затвори у граду били крцати, стигло је наређење да се мора отпочети са ликвидацијама, те да их смјештају у камионе и одвезу у Шушњар (пропланак изнад града). У затвору су Срби такође били стравично мучени; батинама, жеђу, глађу...
У та три дана, усташе су ликивидирале на стратишту Шушњар, намјање 5.500 Срба (мушкараца, жена и дјеце) и 40-ак Јевреја.
Прво сабирно мјесто уахапшених Срба било је у основној школи, гдје су доведени Срби из Кљеваваца. Хрватско-муслимански фашисти (Усташе и Домобрани) наредни дан у исто вријеме хапсили и Србе у Старом Мајдану и околним србским селима: Подвидачи, Копривни, Сухачи, Брдарима, Џевару, Оштрој Луци и Расавцима. Ухапшене су убијали и у затворама, али и у селима, ко им је побјегао или био сумњив да има оружје.
Постојао је још један усташки сабирни логор за Србе: Житни магацин. Једини свједок мучења и убијања србских жртава у затворима је Сергеј Веселиновић. Он је успио да за кратко преживи и домогне се куће. Испричао је пријатељима шта је преживио, али је касније умро од посљедица мучења.
Хрватско-муслимански фашисти су у већинском србском селу Кљевци извукли хрватске и муслиманске породице, а остале су само србске. Тако је изведено око 1.700 Срба, мушкараца, жена и дјеце, који су ишли у колони, а онда су их све пресјецали са митраљеским рафалима. Ко је преживљавао, њега су сјекирама и кундацима докрајчили. По санским улицама било је свуда крви и лешева.
Такође су усташе хапсиле и убијале у селима Храст, Здена и Ђедовача. Само их је петеро преживјело. Србске избјеглице су 1. и 2. августа закрчиле улице у Санском Мосту, јер нису имале гдје... тада је и настало велико убијање, а комаданти ових ликивдација били су: Филип Радош, Тојко Кљак и Ивица.
Усташе су на локацији Шушњар према њемачким извјештајима ископале двије велике јаме - раке, које су биле дугачке 100 метара, широке 4 метра, а дубоке два и по метра.
Према наводима преживјелих Срба, локације стратишта убијених Срба биле су и на игралишту Подгрмеча. Хрватко-муслимански злотвори нису имали времена да их све закопају него су само пребацили сламу преко лешева.
ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА
Дана 21. октобра 1943. године, партизанске јединице Петог корпуса ПОЈ ослобађају Сански Мост од хрватско-муслиманских фашиста и Њемаца. Наредних дана је организован пријеки Војни суд, који је имао за задатак да суди познатим усташким зликовцима.
Тако је ухапшено више стотина усташа: бојовника, наредника и официра, а свједоци су углавном били грађани Санског Моста, који су откривали и локације гдје су се крвници скривали.
Тако су партизани ликвидирали познате усташке зликовце: Џемала Вајзовића, усташког логорника, Јандру Сарића, Луку Минигу, Фрању Конваленка, Суљу Решића, Алагу Џафића, Салка Куршумовића, Мухарема Мухића, Мухарема Алагића, Хрусту Јакуповића и Зору Тешић, агента Гестапоа и др.
Из села Чапље осуђено је 16 муслиманских фашиста у усташким одорама, који су у љето 1941. године учествовали у великом покољу Срба у том селу.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Дуго година жртве које су побијене у Другом свјетском рату, на подручију Санског Моста нису имале достојан споменик. Тек 1971. године, односно тридесет година након Илинданског покоља на Шушњару подигнуто је спомен обиљежје, на коме су уклесани стихови:
"Овдје лежи истина
величина човјека
један град сјеме живота
Овдје ће крвави дуг
човјек вратити човјеку
вјером у човјека
Овдје је ваздуха нестало ваздуху
разума милости животу
времена човјеку части"
Бранко Бокан, је највише истраживао о ратним злочинима послије Другог свјетског рата на подручју западне Босне и Херцеговине, те је утврдио да је у санском срезу убијено скоро 10.000 Срба, а у читавој Босанској Крајини до 90.000 Срба.
Локација Шушњар код Санског Моста је послије Дејтонског споразума припала муслиманско-хрватској Федерацији БиХ те су је вандали оштетили више пута и вадили плоче са именима жртава.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О Илинданском покољу у Шушњару написано је неколико књига, али већином посље разбијања социјалистичке Југославије... и одржан је један окрукли сто историчара и публициста.
Документарни филм није снимљен до сада ниједан.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Санском Мосту су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата у клеро-фашистичкој Независкој Држави Хрватској, на чијем челу се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја сјеверозапада Босне, већ читавог простора од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана, јер су хрватски фашисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу, а за то су добли благослов Ватикана и помоћ Римске курије. Муслимани су им били само кратка испомоћ.
С обзиром да су Срби наивно вјеровали скоро пола вијека у лажно братство и јединство, а хрватски комунисти су пажљиво водили конце како би Србе у Брозовој Југославији обезглавили, прво духовно, а онда национало и културно. Свако ко би помињао оваква питања био би или затворен или убијен.
Хрвати и муслимани су притајено чекали погодан моменат почетком 1990-их година када је разбијена СФР Југославија... и наставили тамо гдје су им очеви и дједови стали 1945. године. Данас хрватско и муслиманско друштво пошто нису прошли процес дефашистизације, а усљед велике индокринације Ватикана односно Саудијске Арабије игнорише и негира постојање ових злодјела што нам намеће нове страхове да ће се геноцид поновити.