Вјекослав Лубурић (1914-1969) звани „Макс“ је био високи функционер Усташког покрета и дужносник наци-фашистичке Независне Државе Хрватске. Готово цијели Други свјетски рат комадант система концентрационих логора међу којима је највећи логор Јасеновац.

Због своје умјешаности у бројне ратне злочине стекао је репутацију најбруталнијег међу хрватско-муслиманским фашистичким кољачима 1941-1945.

Посље рата је командовао великом усташком групом "Крижари", који су водили герилски рат против Срба и комунистичке Југославије на подручију Лике, Далмације, Босанске Крајине, Билогоре и Херцеговине.

Прије него што је емигрирао у Франкову Шпанију, Макс Лубурић је 1957. године основао емигрантску терористичку организацију "Хрватски народни отпор".

ЖИВОТОПИС

Вјекослав Лубурић је рођен 6. марта 1914. године у херцеговачком селу Хумац, крај Љубушког. О његовом дјетињству и младости нема пуно података. Зна се да му је отац умро непосредно посље Првог светског рата и да је Вјекослав одрастао у великом сиромаштву.

Прије 1940. године Макс Лубурић је био познат као обични криминалац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског досијеа који је пронађен код загребачке полиције, види се, да је Макс Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са два дана затвора ради скитње. Пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са пет мјесеци строгог затвора ради проневјере своте од 8.305  динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дјела проневјере.

Макс Лубурић је био пробисвијет и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побјегао у емиграцију пошао је он за њим и прошао обуку у разним терористичким камповима у Мађарској, које су финансирали фашистичка Италија и Ватикан.

Надимак „Макс“ Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља и саборца Јуре Францетића (потоњег команданта Црне Легије) приликом боравка у хрватско-усташком кампу Јанка Пуста. Док је боравио у емиграцији, у Италији осмислио је план концентрационог логора Јасеновац.

Био је ожењен и има сина Тончија.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију у априлу 1941. године, Макс Лубурић је на своју иницијативу допутовао у новопроглашену Независну Државу Хрватску, да би се придружио клеро-фашистичком режиму тј. квислиншкој власти и постао је дио Павелићевог ужег круга. Иако није посједовао никакво формално војничко образовање, постављен је за пуковника Усташке Војнице.

Предводио је хрватско-усташке нападе на србска села у Славонији, Кордуну и Банији, у априлу и мају 1941. године и проузроковао крвопролиће огромних размјера које је довело до тога да чак Њемци и Италијани интервенишу код Павелића поводом „понашања према цивилима“. Такође, касније је послао Виктора Томића у Срем 1942. да угуши покрет отпора на Фрушкој Гори и елиминише србски живаљ од Земуна до Винковаца.

Јединице Усташке Војнице под његовим заповједништвом су биле одговорне за прва масовна убиства почињена над Србима у Гудовцу, Вељуну и Глини 1941. године.

Лубурићев пројекат: логор Јасеновац

Макс Лубурић је био оснивач, а посље погибије Мије Бабића и командант концентрационих логора у НДХ, а од краја 1941. је заповедао Усташком одбраном, који је био III одсјек Усташке Надзорне Службе.

Хрватско-усташка одбрана, касније преименована у Усташки обрамбени струг је учествовао у операција против четника и партизана и такође је управљао концентрационим логорима и спроводио масован терор над цивилним становништвом.

Лубурућ је пројектовао систем концентрационих логора Јасеновац сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у љето 1941. године. Био је његов први командант од 21. аугуста, када је индустрија смрти почла да ради по доласку првих затвореника.

Нада Танић-Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића.

Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је повјерио Максу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо цијенио његове организационе и војне способности, да га је коначно именовао хрватско-усташким генералом.

Макс Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесечно и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули да је „навратио“ у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтио да сазна зашто поједини заточеник долази у Јасеновац.

Због те улоге Макс Лубурић је стекао репутацију најкрволочнијег и најбруталнијег од свих фашистичких комаданата.

Страшни су били његови први „рапорти“, кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана.

Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине", не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.

Дан уочи хрватско-усташког покоља у Пркосу Ласињском на Кордуну, децембра 1941. Лубурић издаје наређење да се све живо од Срба мора побити и нестати у пламену, да морају поубијати чак и дјецу. Када су га присутни упитали зашто да убијају малишане, он смјело одговара:
- "Њихова дјеца би кaд порaсту, билa нaши нeприjaтeљи и свa кaсниja поколeњa упознaлa штa смо ми овдјe рaдили – зaто морaмо дa уништимо свe србско стaновништво, пa и дјeцу...! ".

По налогу Анте Павелића, почетком 1942. Лубурић одлази у Херцеговину да врши покоље у њеним западним дијеловима од Дувна до Неретве.

Дана 9. октобра 1942. се враћа у Јасеновац гдје је подијелио златне и сребрне медаље усташким кољачима у логору. На гозби коју је приредио у ту част изјављује сљедеће:
- „.. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више Срба него Османлијско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“

Њемачки посматрачи су га окарактерисали као „великог садисту“ и „умоболника“. Официри Вермархта су се жалили Поглавнику да Макс Лубурућ омета у Херцеговини активности њихових јединица и затражили од Анте Павелића за Лубурићево изручење. Због тога је Лубурић у љето 1943. на сопствени захтев упућен у интернацију у Шумце код Лепоглаве.

Поново се појавио у јавности у аугусту 1944. када је учествовао у заустављању завјере Вокић-Лорковић. Након обједињавања Усташке Војнице и Хрватског Домобранства у Хрватске оружане снаге, Лубурић је средином децембра 1944. унапређен у чин генерала.

Половином фебруара 1945. године Анте Павелић је послао Макса Лубурића у Сарајево са налогом да угуши покрет отпора. Посљератна комисија за ратне злочине је идентификовала 323 жртвава Лубурићевог директног терора у Сарајеву. У марту 1945. године Макс Лубурић је постао заповедник Другог хрватско-усташког збора (корпуса).

Дана 7. маја 1945. само дан пред улазак југославенских партизанских јединица у Загреб, Лубурића је постављен за комаданта свих оружаних снага НДХ и водио је војску и цивиле до Алпа у нади да ће успјети се предају Енглезима. Након неуспјелих преговора, Макс Лубурић је напустио војску и народ у Блајбургу и отишао у Ватикан заједно с осталим хрватско-усташким комадантима.

Није се предао западним савезниима, већ се вратио у Хрватску био је задужен за позадинске акције терористичке групе Крижари, против нове југославовенске државе.

Побјегао је из Хрватске преко Аустрије у Шпанију, ту му је помогао Крунослав Драгановић, миљеник Ватикана. То је био дио операције "Пацовски канали", акција која се одвијала у највећој тајности, јер је требало сакрити умјешаност Римокатоличке цркве у геноциду против: Срба, Јевреја и Рома.

ЕМИГРАЦИЈА И ТЕРОРИЗАМ

У мају 1945. године Макс Лубурић заједно са Антом Павелићем бјежи преко Италије у Шпанију гдје је владао фашистички генерал Франко.

У аугусту 1950. Лубурић је објавио прокламацију у неким хрватским емигрантским новинама у Чикагу у којој захтијева да ни један Хрват не смије да буде војник туђе, не-хрватске, армије. Након тога је отпутовао у њемачки Хамбург да би основао регрутни центар Павелићевих бојовника.

Макс Лубурић је био активан на Западу у разним емигрантским организацијама у Шпанији, Шведској, Њемачкој, Канади као и у многим другим земљама. У борби за превласт у емиграцији разишао се, па чак и сукобио са Павелићем 1955. године и искључен је из Усташког покрета.

Према изворима ЦИА из Буенос Ајреса Лубурићев посао у Њемачкој је добио благослов британских власти, заправо постао је дио шпијунске мреже под управом МИ6. Американци и Британци су већ тада покренули тајну Операцију Гладио, гдје је био циљ окупити антикомунистичке кадрове из земаља под совјетском управом и користити их за подиривање Варшавског пакта.

Вјекослав је веза између хрватских фашиста у НДХ и препорода Усташког покрета као терористичке организације у посљератном добу, стварајући 1957. организацију Хрватски народни отпор или ХНО. Отпор је касније прерастао у „Хрватски државотворни покрет“, коме је између осталих припадао Миро Барешић.

СМРТ

У Шпанији се крио под именом Висенте Перес Гарсија. Био је координатор терористичких напада широм Европе са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Њемачкој, Шпанији...

Имао је и неколико мистериозних улазака у саму Југославију, у чему су му помогли Енглези. Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и југословенске тајне службе која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је агент УДБЕ Илија Станић, након што се успјешно инфилтрирао у ХНО.

Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969. чекићем и штанглом, тако што му је глава разбијена.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

У играном филму Дара из Јасеновца" који је снимљен 2020. године, улогу Вјекослава Макса Лубурића добио је глумац Марко Јанкетић.

Филм је подигао велику прашину на Балкану, док је у америчким биоскопима веома добро прошао.

ЗАОСТАВШТИНА

У хрватској историји Вјекослав Макс Лубурић је забиљежен као изразито негативна појава због својих садистичких и морбидних радњи током Другог свјетског рата, као и већина дужносника наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Ипак, усљед индокринације Ватикана и не спровођења дефашистизације и денацификације хрватског друштва од стране Титовог режима у социјалистичкој Југославији, мноштво Хрвата у новијој Хрватској у њему гледа идола и националног хероја.

Његове слике су почете да се појављују јавно раних деведесетих година 20. стољећа, када је на јавну сцену ступио југославенски дисидент Фрањо Туђман и његова милитантна партија Хрватска Демократска Заједница. Заправо врхушка ХДЗ је имала бизарне симпатије према НДХ и том времену, које је Србима будило аветна сјећања и страхове.

Марко Перковић "Томпсон" је шовинистички музичар из Далматинске Загоре, који је током 1990-их година стекао невиђену популарност величајући Павелића, НДХ и остале крволоке у служби Хитлера. Томпсон је у својим  стиховима опјевао и Лубурића.

"Јасеновац и Градишка Стара
То је кућа Максових месара"

Парадокс или не, али Томпсон у Хрватској има концерте на које долази не само десетине хиљада десничара и неофашиста, већ и министри из Владе Републике Хрватске.