Сефер Халиловић је некадашњи командант муслиманске војске у Босни и Херцеговини, односно начелник Генералштаба тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине током ратова на екс-југославенском простору 1990-их година. По образовању је магистар политичких наука.
Војне школе је завршио у социјалистичкој Југославији и напредовао до чина потпуковника ЈНА, а пред планирано унапређење у љето 1991. године дезертирао је и отишао у Сарајево, гдје врло добро дочекан од муслиманских вођа, који су га одмах поставили за главног команданта Територијалне одбране БиХ.
Његове ратне јединице су починиле стравичне злочине према немуслиманском становништву, највише према Србима, јер он је спроводио одлуке муслиманског руководства да Босна и Херцеговина буде чиста муслиманска држава у Европи.
Етнички је очишћено Сарајево од Срба, десетине србских села око Сребренице и Горажда су уништена, а велики број Срба је прогнан са подручија централних и западних дијелова Босне: Високо, Тузла, Зеница, Бугојно, Бихаћ... Највећим дијелом рата његове јединице су деловале удружено са хрватским паравојним формацијама против Срба.
Хашки Трибунал га је оптужио за почињене ратне злочине деветесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини, али искључиво над хрватским цивилима. Ослобођен је свих оптужби новембра 2005. године.
Основао је свој политичку партију Босанскохерцеговачка патриотска странка 1996. године и активно је укључен у политички живот у БиХ, обављао је функцију министра у Влади Федерације БиХ за избјегла и прогнана лица.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
ЖИВОТОПИС
Сефер Халиловић, од оца Рустема, је рођен 6. јануара 1952. године у селу Ташево, код Пријепољу (СР Србија). Има млађег брата Хајрудина. Одлично говори руски језик.
Женио се два пута. Са првом супругом Медихом има сина Семира и ћерку, а друга супруга му је Емина.
У Београду уписује 1971. године Војну академију, коју је похађао четри године, а онда наставља школовање у Задру 1975. године.
Прекоманду је 1980. године добио у Винковце, градић на граници Срема и Славоније. Тако је постао нижи официр ЈНА. У Београд долази августа 1990. године гдје је завршио војну школу за командни кадар.
Током службе у Југославенској Народној Армији добио је неколико признања, између осталог Орден Братства и јединства III реда. За њим је државна безбедност септембра 1991. године расписала потјерницу за његово хапшење.
Објавио је двије књиге, у својој првој књизи "Лукава стратегија" описао је своја сјећања на рат у Босни и Херцеговини 1992-1995.
А касније, у својој другој књизи "Није крив", сумира утиске о хашкој оптужници против њега за коју је навео да је монтирана и сматра да је дио политичко-обавјештајног подземља.
АТЕНТАТ
На његову породицу је извршен атентат 7. јула 1993. године, када му је убијена супруга Медиха и њен брат Един Рондић. Према сумњама тај атентат је могао само да нареди лично Алија Изетбеговић, врховни муслимански вођа у БиХ, а за то је користио јединицу Шеве, која је умјешана у бројна кривична дјела.
Сам чин атентата је извршен по наређењу Неџада Угљанина начелника муслиманске Службе Државне безбедности, активацијом експлозива велике разорне моћи, са удаљеног мјеста. На балкону његове куће се у 14.00 сати појавио у униформи његов шурак Рондић, кога су атентатори замјенили са њим.
О том атентату је његов син Самир Халиловић 2005. године објавио књигу под насловом "Државна тајна" у којој износи оптужбе за атентат.
ПОЛИТИЧКО АНГАЖОВАЊЕ
По окончању босанско-херцеговачког рата, 1996. године Сефер Халиловић оснива Босанско-херцеговачку патриотску странку.
У Влади Федерације Босне и Херцеговине током 1998-2001 изабран је за министра за избјегла и прогнана лица. У Парламенту БиХ је током 2006-2010 обављао функцију народног посланика.
На републичким изборима 2014. године је изабран, испред своје странке, за члана Предсједништва БиХ из муслиманског народа.
Давао је 2016. године за босанске медије веома запаљиве изјаве о расписивању референдума у Републици Србској, гдје је отворено пријетио србском народу у БиХ.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
У септембру 1991. године Сефер Халиловић напушта војну службу у Југославенској Народној Армији, још увјек постојеће СФР Југославије и одлази у Сарајево.
Тамо је одмах добио задатак од муслиманских вођа: Алије Изетбеговића, Ејупа Ганића, Хариса Силајџића... да формира паравојне формације Патриотска лига Босне и Херцеговине, што је он и учинио. Из те јединице скупа са такође паравојном јединицом "Зелене беретке" настала је касније муслиманска тзв. Армија Републике Босне и Херцеговине.
Децембарски састанак у Храсници 1991.
Иначе, у своје јединице је примао крем сарајевског подземља: Јусуф Празина, Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело.... који су и прије рата били уплетени у многа тешка кривична дјела: пљачке, силовања, убиства, уцјене и сл.
Сефер Халиловић је крајем 1991. године израдио план блокаде касарни ЈНА по угледу на сличан пројекат у СР Словенији и СР Хрватској, али је тај план дјелимично одбијен. Залагао се да сви мостови и тунели према СР Србији буду срушени.
Међутим, његова јединица Патриотска лига БиХ је умјешана у нападе на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву 3. маја 1992. године, која се мирно извлачила према раније постигнутом споразуму... али исто тако и 15. маја 1992. године сличан напад још жешћи десио се у Тузли на Брчанској Малти, када се колона ЈНА са војницима на редовном одслужењу војног рока извлачила према Бијељини.
Ратно Предсједништво БиХ га је поставило на дужност команданта Штаба Територијалне одбране, на којој се до тада налазио Хасан Ефендић. То је била највиша војна функција муслиманских паравојних формација Босне и Херцеговине. Снаге Територијалне одбране БиХ су јула 1992. године прерасле у муслиманску тзв. Армију Републике Босне и Херцеговине, а Сефер Халиловић је добио нову функцију: начелник Генералштаба муслиманске војске, што је по аутоматизму значило да је члан Ратног Предсједништва БиХ. Ту се задржао до 8. јуна 1993. године.
Оформио је пет корпуса по наређењу Ратног Предсједништва БиХ 18. августа 1992. године који је располагао са 220.000 војника под оружјем. У Зеници 21. августа 1993. године Сефер Халиловић је именован за вођу инспекцијског тима муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине, али и за главнокомандујућег операције "Неретва 93", гдје је био циљ очистити долину ријеку Неретву од немуслиманског становништва претежно херцеговачких Хрвата и избити на Јадранско море.
Током рата у Босни и Херцеговини његове ратне јединице су починиле стравичне злочине над Србима, већиномм цивилима, али и војницима, гдје одредбе Женевске конвенције из 1949. године нису поштоване:
-
Сребреница, градић на истоку Босне и Херцеговине, гдје је на десетине села насељено са србским становништвом уништено, а мјештани убијени или прогнани. Етничко чишћење сребреничке зоне (Скелани, Милићи, Братунац, Сребреница...) је трајало од маја 1992. године до јула 1995. године. Према документацији коју је сакупило Тужилаштво Републике Србске у овој зони је убијено најмање 3.500 људи србске националости. Насер Орић је био командант муслиманске 28. дивизије тзв. Армије БиХ који је спроводио одлуке Ратног Предсједништва за геноцид и етничко чишћење у сребреничкој зони. Напади су извршени на: Кравицу 7. јануара 1993... Бјеловац 14. децембра 1992... у Бљечави и Гнионина на Ђурђевдан 1992... у Лозничкој Ријеци за Видовдан 1992... у Сасама, Залазју и Загонима за Петровдан 1992. године итд.
-
Сарајево, главни град Босне и Херцеговине који је имао скоро 200.000 становника србске националности према попису становништва 1991. године. У централним дијеловима града многи Срби су пљачкани, убијани, силовани, одвођени у концентрационе логоре: Централни затвор, Виктор Бубањ, Грађевински факултет, Силос у Тарчину... све је то рађено по налогу са врха муслиманске власти, а Сефер Халиловић је био задужен да све то спроведе и тако очисти "муслиманску престолницу". Изнад Сарајева на локацији Богушевац, налазила се јама Казани у коју су бацани убијени сарајевски Срби. Поред тога, дешавало се да буду убијене читаве србске породице, као нпр. Ристовић. Сарајевско насеље Пофалићи су у мају 1992. године етнички очишћени. Насеље Трново је у јуну 1992. нападнуто и етничко очишћено. Село Чемерно код Сарајева у јуну 1992. године. Општина Илијаш је све време рата била константно нападана и гранатирана. Најжешћи напад на Илијаш се десио јуна 1995. године, уз велике србске жртве је остао непокорен.
-
Средња Босна, гдје спадају: Јајце, Травник, Витез, Нови Травник, Бугојно, Нови Вакуф... Срби из ових средина су одвођени на стратишта: Голеш, Чавићи, Весела, Брезичани, Бравнице, Ленђеровина... и тамо ликвидирани.
-
Муслиманске ратне јединице под командом Сефера Халиловића су починиле такође монструозне злочине над србским становништвом у Јошаници на Никољдан 1992. године, Брадини 25. маја 1992. године, Фочанска Јабука 23. јула 1992. године, Кукавице 27. августа 1992. године, Поникве 14. фебруара 1993. године,
-
Озрен, планина у централном дијелу Босне, заједно са Возућом и долином ријеке Криваје читаво вријеме рата био под контролом ВРС, и вијековима насељен православним становништвом. Муслиманске ратне јединице септембра 1995. године изводе злочиначку акцију "Ураган 95", гдје су муслимански борци починиле страшне злочине, а многи су и фотодокументовани.
-
Бихаћ, градић на сјеверозападу Босне и Херцеговине, гдје је током рата постојао систем 14 логора, а међу њима најпознатији логор у некадашњој касарни 27. јули. Иначе, овај градић у коме је било сједиште Петог муслиманског корпуса је током 1992-1994 очишћен од србског становништва.
ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА
Међународни кривични суд за бившу Југославију је 30. јула 2001. године подигао против њега оптужницу због ратних злочина које су почињене од његових јединица над босанско-херцеговачким Хрватима, али у ту оптужницу нису ушле оптужбе за злочине против Срба у Босни и Херцеговини, иако је достављена обимна документација од Удружења логораша и МУП-а Републике Србске.
Добровољно се предао у септембру 2001. године Хашком суду, а гаранције за њега дала је Влада Босне и Херцеговине, па је чекао суђење на слободи до јануара 2005. године. У новембру 2005. године Сефер Халиловић је ослобођен свих оптужби и пуштен на слободу, јер наводно "није имао довољно утицаја".
Апелационо веће Хашког Трибунала је 16. октобра 2007. године потврдило ослобађајућу пресуду. Тиме је Сефер Халиловић постао једини муслимански генерал из БиХ који је ослобођен оптужби пред Хашким судом.