Јанез Слапар (1949.) је југославенски официр и словеначки генерал, политичар који је почетком деведесетих година 20. столећа активно учествовао у разбијању југославенске федерације, што је проузроковало ратове на тлу исте.
Слапар је као начелник Републичког штаба Територијалне одбране Словеније био део удруженог злочиначког подухвата, када су извршени напади на граничне прелазе, карауле и касарне Југославенске Народне Армије, при чему је почињена читава ниска злодела, како над војницима, тако и над медицинским особљем и цивилима.
Такође, учествовао је у илегалном наоружавању, односно шверцу оружја за потребе Министарства унутрашњих послова СР Словеније. Његов претпостављени је био Јанез Јанша.
У тајности су вршене борбене обуке и курсеви за диверзије и тероризам код војних обвезника старости од 20-40 година, јер су они припремани за оружани сукоб са ЈНА односно насилно одвајање Словеније од Југославије. Ове акције су надгледали војни инструктори из Немачке и Аустрије, јер су њихове земље такође имале мотив да се растури СФРЈ коју су доживљавали као просрбску творевину.
Слапарови паравојници су супротно Женевским конвенцијама о рату оснивали концентрационе логоре на тлу Словеније, око двадесетак, у којима су већином утамничени припадници ЈНА, Савезне полиције, Управе царина, али и цивили. Они су имали крајње нехуман третман и трепели су разна иживљавања и психо-физичка малтретирања. Такође, међу заробљеницима вршене су селекције, где су Србе задржавали, а Словенце, Хрвате, Албанце и муслимане пуштали на слободу.
Један од најпознатијих злочина који су се десили у СР Словенији средином 1991. јесте Холмец, Копар и Шкофије.
Словеначке власти никада нису процесуирале одговорне, већ су их наградили. Ни Европски парламент никада није тражио од Љубљане да расчисти са својом мрачном прошлости, приликом приступања Словеније у ЕУ 2004. године.
Данас Јанез Слапар живи овенчан славом у Двонедељном рату којим је Словенија изборила самосталност.
ЖИВОТОПИС
Јанез Слапар је рођен 1949. године у Пристави (општина Тржич), на северу Словеније уз аустријску границу, област Горња Крањска.
Његова породица је била радничка, а сем њега су имали још троје деце. Живели су скромно, на ивици сиромаштва. Детињство је провео у малом месту где је владало искрено пријатељство.
Школовање и каријера
Након завршене основне школе у Тржичу је уписао гимназију и ту је матурирао. Са 18 лета одлази у Крањ где је уписао Природно-математички факултет, где се није дуго задржао, пошто је положио само један испит.
Пријављује се за редовно одслужење војног рока у ЈНА и бива послат 1969. у Билећу, где је постојао велики наставно-школски центар познат као Школа резервних официра. Ту је срео свог земљака Маријана Чада, потоњег генерала. Пошто је са успехом прошао ШРО, прихватио је понуду да буде шеф Општенародне одбране и Друштвене самозаштите за своју општину Тржич.
Крајем седамдесетих година је напредовао и преузео команду над Покрајинским штабом у Горењској. На то место га је поставио генерал Рудолф Хриберник, начелник главног штаба Територијалне одбране за СР Словенију. Већ 1988. године Слапар је дошао на Хриберниково место.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетом 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке владавине. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривања својих криминалних планова.
Дисидени су имали такође и помоћ америчких, британских, немачких сигурносно-обавјештајних служби јер им је исти био мотив - растурање СФРЈ.
Злочиначки покер: Јанша, Рупел, Кучан и Петерле
У СР Словенији на републичким изборима побеђује Милан Кучан и његова партија Савез Комуниста Словеније. Они су отворено радили на дестабилизацији југославенске федерације и подиривали је. Крајем 1990. године су противуставно расписали референдум за одвајање од СФРЈ, јер за такву одлуку мора да постоји сагласност и осталих република коју нису добили.
Влада коју је саставио Алојзије Петерле радила је на илегалном наоружавању и стварању паравојних формација. Ова акција се одвијала у строгој тајности коју су водили министри: Игор Бавчар и Јанез Јанша. Иначе, Слапар је био Јаншин поверљив сарадник који је обављао све акције које су од њега тражене.
Влада СР Словеније је у мају 1990. године ставила републички Устав изнад савезног, чиме су "де факто" постали самостални. У Слапаровом случају ово је значило да више не мора и не сме да слуша одлуке Генералштаба из Београда.
Председништво СР Словеније је 28. септембра 1990. поставило Јанеза Слапара за начелника Републичког штаба Територијалне одбране. Додељен му је чин генерал-мајора. Слапар је у јесен и зиму те године почео да ради на повећању борбене готовости војних обвезника које су се такође одвијале далеко од очију јавности. Посебна пажња је посвећена противоклопним дејствима и директне контакте "прса у прса".
Већ у јуну 1991. Слапар је под својом комадном имао око 35.000 наоружаних припадника спремних на борбе са ЈНА.
Када је 25. јуна проглашена независност Словеније у Љубљани, већ наредног дана словеначка Територијална одбрана у садејству са Милицијом напада објекте савезних институција, а запослени унутар зграда су изложени малтретирањима. Нападнуте су карауле и касарне Југославенске Народне Армије уз претњу да се морају одмах предати словеначкој паравојсци. У већем броју случајева долазило је до оружаних напада када је било и погинулих. Тако су почињени злочини у караули Холмец код Дравограда...итд.
Податак да су словеначки паравојници одмах имали спремно 21 концентрациони логор (Храстничка долина, Доб при Мирни...), супротно Женевским конвенцијама о рату, говори да је све то било унапред режирано од највишег руководства. Слапар је све то спроводио у дело. Међу заробљеницима, како цивилима, тако и војницима вршене су селекције по националној припадности. Албанци, Хрвати, муслимани и Словенци су одмах пуштани на слободу, док су Србе убијали или затварали у казамате.
Често се дешавало да породице југославенских официра буду заробљене и постављне као 'живи штит' на места борби, како би их натерали на предају. Ово је такође извршено против свих моралних и хуманих норми. Словеначким градским улицама ишла су возила која су јавно позивала Србе да што пре морају напустити своје домове и отићи у СР Србију.
У месту Медвеђек код Требња је дошло до сукоба са ЈНА, а велики број тешких камиона је био испречен на аутопуту и чекао да прође. Неколицина шофера који су се побунили били су убијени од словеначких паравојника.
Многи официри ЈНА су врбовани да пређу на страну паравојске, што су углавном и чинили они несрбске националности.
Када је 7. јула 1991. потписана Брионска декларација између три делегације: СР Словеније, СР Хрватске и остатка СФРЈ, у чему је посредовала Европска заједница, дошло је до престанка оружаних сукоба на тлу Словеније. ЈНА се обавезала да ће у наредна три месеца повући своје једнице, а Љубљана да ће замрзнути своје одлуке о независности.
Дана 26. октобра 1991. у Копру на свечаности која је организована свега пар дана након што су последње јединице Југославенске Народне Армије напустиле Словенију, Слапар излази испред председника Милана Кучана и саопштава му:
- "Остварили смо слободу и суверенитет Републике Словеније, што гарантују наше снаге. На нашем тлу нема више страних војника!".
НАКОН РАТА
За своје заслуге Јанез Слапар је одликован више пута. Већ 1992. добија Орден за војне заслуге са сребрним мачевима.
Ушао је у политичке воде где није имао превише успеха.
Вратио се стратегији, па је током 1998-2002 обављао функцију саветника за одбрану Словеније при Уједињеним Нацијама. Закратко се вратио у домовину, а враћа се у УН 2006. где је радио послове на мировним операцијама у свету.
Последњих година Слапар је председник националног Стрељачког савеза и живи у Радовљици.