Јусуф Празина (1962-1993) је бивши сарајевски криминалац, нарко дилер, пробисвијет, ратни злочинац који је био активни учесник ратова на простору бивше Југославије почетком деведесетих година 20. стољећа. Чак је добио и чин муслиманског генерала.
Током осамдесетих година Јука Празина је био велико име у подземљу града на Миљацки који је имао подебели полицијски досије и своју криминалну групу за рекетирање, отмице, уцјењивање, диловање дроге и слично.
Пред сами рат у Босни, Празина је био један од оснивача муслиманске паравојне формације "Зелене Беретке", која је Алији Изетбеговићу и његовим најближим сарадницима служила за обављање прљавих послова, а за узврат су добијали од власти одријешене руке за многа кривична дјела и иживљавање над Србима цивилима.
Његов најпознатији злочин са ткз. Зеленим Береткама био је масакр у Добровољачкој улици у мају 1992. године када је нападнута ненаоружана колона возила ЈНА која се мирно извлачила из касарне.
Јукина бригада је средином 1992. године имала око 3.000 особа под оружјем. То су углавном били ликови који су имали проблема са законом, алкохоличари, силеџије и лопови.
Сем тога Празина и његови криминалци су у ратом захваћеном Сарајеву имали своје приватне концентрационе логоре, и то најмање 35 логора међу којима су познати: Стела на Отоци, обданиште Драгица Павица, реторан Американац, Стоматолошки факултет, ресторан Борсалино итд.
У сред рата, Јука изнанада одлази у иностранство, прво у Њемачку, а посље у Белгију гдје је децембра 1993. године пронађен мртав поред аутопута. Његова смрт је годинама касније остала под велом тајне, иако упућени кажу да је убијен у мафијашком обрачуну или да је муслиманско руководство из Сарајева бојало се њега као непожељног свједока након рата.
И поред тога што је Јусуф Празина био изразито негативна историјска личност са цртицама прекаљеног криминалца, међу муслиманским живљем он ужива велики углед и има статус хероја.
ЖИВОТОПИС
Јусуф Празина звани Јука је рођен 7. септембра 1962. године у Сарајеву (ФНРЈ). Његов отац је био пружни радник, запослен у државном предузећу "Југославенске жељезнице".
Одрастао је у граду на Миљацки, у насељу Алипашино Поље, гдје је више бјежао из школе него што је похађао наставу. И тада су га знали као "хурсуза", односно деликвента и лопужу.
Празина је почетком 1980-их године ушао у сарајевско подземље бавећи се криминалним (илегалним) пословима: диловање дроге, уцјенама имућних људи, рекетирањем власника локала, коцкарница и сл. Око себе је окупио бројну групу који су са њим били веома опасан ганг. Баш због тога, он је у полицији имао досије и редовна судска "муштерија".
Упућени наводе да је само до 1992. године чак пет пута био иза решетака тј. у затвору због тешких кривичних дјела.
Дино Мерлин са јаранима: Рамиз, Исмет и Јука
У полумилионском граду, какав је до рата био Сарајево, окупљао се велики број младих људи. Такође међу Сарајлијама било је и музичара који су широм Балкана били популарни и слушани. Тако је и Јука Празина био са пјевачем Едином Дервишхалидовићем звани Дино Мерлин у више него добрим односима и био његово "обезбеђење".
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Средином 1991. године када је у Босни и Херцеговини продубљена политичка и економска криза, у западним дијеловима Југославије су се већ водили оружани сукоби.
Међу муслиманским руководством Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић... водећа тројка фундаменталистичке партије Странке Демократске Акције (СДА) преовладало је мишљење да треба створити "војску" која би се обрачунала са Југославенском Народном Армијом и Србима у Босни и Херцеговини.
Знајући да ће им подземље лако изаћи у сусрет они су их контактирали: Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Паразина и др.
Јука Празина је пристао на тај договор уз услов да му се дају одријешене руке за обављање својих криминалних послова. Преко СДА покренуто је илегално наоружавање муслиманског становништва, углавном са лаким пјешадијским наоружањем које је довожено из СР Словеније и СР Хрватске, упркос томе што је владао ембарго.
Тако је формирана и паравојна јединица "Зелене Беретке" која је уз "Патриотску Лигу" била носилац агресије на Србе и ЈНА у Босни и Херцеговини.
Празина је код Друге сарајевске гимназије окупио преко 1.000 бојовника и рекао им: "Ви ћете одбранити Сарајево". Пар мјесеци касније Јука је имао три пута више наоружаних особа под својом командом.
Међу Јукиним злочинцима је био и Давор Матић, који је са својом четом из ткз. ХОС-а у Сарајеву 22. априла 1992. године напао транспортер ЈНА и поубијао осморицу војника у Великом парку који су уствари били ратни заробљеници.
Први и масовни злочин који је Јусуф Празина починио са својом паравојском јесте масакр у сарајевској Добровољачкој улици 3. маја 1992. године, током напада на колону возила ЈНА која се извлачила мирно из касарне у складу са договором "Кукањац-Изетбеговић", гдје су међународни представници били гарант. Тада су 42 војника и подофицира ЈНА убијени, а седамдесетак их је рањено.
Након тога сарајевске криминалне групе тј. припадници муслиманских паравојних формација, међу којима су били и Јукини првоборци... кренуле у лов на Србе цивиле и претрес односно пљачку њихових станова и кућа.
Концентрациони логори
Када су отпочели оружани сукоби у Сарајеву априла 1992. године ткз. Зелене Беретке којима је Јука Празина командовао бројила је око 2.300 наоружаних припадника. Имали су граду Сарајеву чак 35 својих база са конценрационим логорима гдје су били утамничени Срби.
Иначе, у Сарајеву је постојало најмање 126 логора које су контролисале муслиманске снаге, што значи да је Јука држао 28% казамата, скоро четвртину града.
Рањени командант ћопави Јука
Међу логорима под Јукином контролом убрајају се: Стела на Отоци, Железничко-индустиријска школа, Школа за ментално-ретардирану дјецу, Обданишта "Драгица Правица" и "Искрица" у улици Хасана Бркића, ресторан "Американац" недалеко Централног затвора, Стоматолишки факултет, ресторан "Нови Град" и др. Све је ово зона у централним дијеловима града. Јукини "вукови" су над Србима у логору починили звјерства несхватљиве здравом људском уму, у шта је сам Јука био упућен и одобравао им све то.
На примјер Сенад Џенановић звани Главогуз команадант логора "Стела" убио лично преко 60 Срба. У том казамату на Стоматолошком факултету је руководио Андан Солаковић пријератни криминалац, а са њим су били већином муџахедини (добровољци из арабских земаља: Авганистан, Египат, Пакистан, Саудијска Арабија, Тунис...). Како су преживјели свједоци наводили најгоре је било у обданишту "Искрица", гдје је најсуровији монструм Нервин Узуновић звани Шок, који је био поремећени садиста јер се иживљавао над заробљеним Србима цивилима на најстрашније начине.
Логор је такође био у Школи за ментално-ретардирану дјецу којим је командовао Фикрет Бахатић звани Фића, бивши играч ФК Жељезничар. Самир Кахфеџић звани Крушко је био управник логора у ресторану "Борсалино", на Тргу ЗАВНОБиХ у насељу Алипашино Поље. Крушко је иначе био Јукина "десна рука", односно његов најбољи сарадник.
Напредовање у каријери
Крајем јула мјесеца 1992. године Јусуф Празина добија напредак у "војној хијерархији", тако што су му дали чин генерала и примили за члана (?!) Генералштаба муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.
Указ о именовању потписали су Јерко Доко ткз. министар одбране у ратној Влади БиХ, начелник Генералштаба Сефер Халиловић, Јусуф Пушина министар унутрашњих послова у ратној Влади БиХ, као и ратни вођа босанско-херцеговачких муслимана Алија Изетбеговић.
Јука са окружен са својим крволоцома
Након што је Јука Празина унапријеђен, одмах је добио службене просторије у згради Предсједништва Босне и Херцеговине и имао лично обезбеђење.
ОДЛАЗАК У МОСТАР
У сред ратних дешавања, посље борби на Игман планини гдје су муслиманске јединице имале велике губитке у борбама са ВРС у прољеће 1993. године Јука Празина напрасно напушта Сарајево и одлази у средњу Херцеговину скупа са својим замјеником Самиром Кахвеџићем. Тамо су се прикључили хрватским паравојним формацијама ткз. Хрватско Вијеће Одбране (оружане снаге парадржаве Херцег-Босне).
Изненађујуће је то што је Јука Празина као припадник ткз. ХВО сада ратовао против муслиманске ткз. Армије БиХ у оклонили Мостара и долини Неретве током маја 1993. године.
Био је командант једне антитерористичке групе, а претпостављени му је био Младен Налетилић звани Тута заповједник Кажњеничке Бојне из Широког Бријега. У борбама за град Мостар Празина је похапсио муслимане и спровео их у логор Хелиодром.
Поред тога, свједоци су пред истражним органима испричали како се Јука Празина сурово обрачунавао и ликвидирао бројне муслимане у Херцеговини.
НЕРАЗЈАШЊЕНА СМРТ
Крајем љета 1993. године Јука Празина вјероватно свјестан шта ће му се десити након рата од његових сународника, због злодјела које је учнио према њима одлучује се да напусти Балкан и оде у иностранство.
Првобитно је дошао илегалним путем преко Хрватске у Њемачку, гдје се кратко задржао, а онда одлази у Белгију. Тамо се наставио бавити криминалним пословима, трудећи се да сакрије своје присуство у тамошњем подземљу које је имало доста криминалаца из његове домовине.
Гробно мјесто у Белгији, брдо изнад Лијежа
Посљедњи пут Јусуф Празина је виђен 3. децембра 1993. године на истоку Белгије у неком бистроу, а 28 дана касније је пронађен његов леш у једном јарку поред аутопута града Епена.
Упућени кажу да је тог посљедњег дана био смртно уплашен и да му није било нидочега. Вјероватно да је у кафићу видио особе за које је знао да ће му доћи главе. Његово убиство никада није у потпуности разјашњено. Са њим су нестала и четири телохранитеља. Сахрањен је у Белгији.
По једној верзији наручилац убиства је муслиманско руководство из Сарајева који су се бојали да ће он након рата бити врло незгодан свједок пред Хашким судом. По другој верзији, убијен је по налогу неког од рођака жртава, а по трећој мафијашки обрачун балканског подземља у западној Европи.
ЗАОСТАВШТИНА
Оно што је занимљиво јесте то што га сарајевски и генерало босански муслимани воле "до коске", јер у њему гледају идола и националног хероја, без обзира на његову криминалну прошлост и злодјела која је учнио, па чак и код херцеговачких Хрвата ужива солидну популарност.
Иако их је све оставио у сред рата и отишао у бољи живот. Међутим херцеговачки муслимани га не воле и не сматрају га херојем, већ напротив - издајником.
У сваком случају његова улога је током ратних дешавања врло чудна и мистериозна.
Парадокс је то што за учињена злодјела против Срба, што је извршио он лично и његови бојовници нико неће одговарати, јер Тужилаштво Босне и Херцеговине није заинтересовано за такве случајеве и деценијама врше опструкцију, а и пресуде које евентуално донесу бивају срамне и поражавајуће за породице жртава.