Андрија Артуковић (1899-1988) је био хрватски политичар, ратни злочинац и министар у Влади наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Учествовао је у тзв. Велебитском устанку раних тридесетих година 20. стољећа, који је организован од хрватских терориста за време Краљевине Југославије, а такође је умјешан и у атентат на југославенског краља Александра Карађорђевића у Марсељу који су такође хрватски фашисти организовале са Бугарима.

За вријеме НДХ Артуковић је обављао је функцију министра унутрашњих послова, а касније и министра правде и религије. Одговоран је за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, које су починиле оружане снаге НДХ (усташе и домобрани) 1941-1945.

Након Другог свјетског рата је побјегао преко "пацовских канала" у Сјеверну Америку, гдје је од Владе САД уживао четири деценије заштиту. Тек 1986. је депортован у Југославију, гдје му је суђено у Загребу. Међутим, од суђења је направљена фарса, а Артуковић је умро природном смрћу у загребачкој болници 1988. године.

Иако је забиљежен у историји као негативна појава, Артуковић као и други усташки дужносници ужива у домовини, али и хрватској дијаспори велики углед.

ЖИВОТОПИС

Андрија Артуковић, од оца Маријана и мајке Руже (р. Рашић) је рођен 29. новембра 1899. године, у херцеговачком селу Клобук (општина Љубушки) који се тада налазио у Аустро-Угарској монархији. Овај крај је познат по томе што је изнедрио многе усташке кољаче и србомрзце, заправо важио је као тврдо фашистичко "језгро".

Образовао у католичком фрањевачком манастиру у Широком Бријегу у западној Херцеговини. Дипломирао је правне науке на загребачком Универзитету. У Госпићу се запослио као адвокат 1926. године. Васпитан је у духу клерикализма и србомржњи.

Оженио је девојку Ана Марију. Имају петеро дјеце, а најмађа кћерка му је рођена у Сједињеним Америчким Државама. Један син му се зове Радослав, који живио годинама у Лос Анђелесу, на западној обали САД.

Тај син је јула 2010. изразио жељу да сахрани оца у родном Клобуку.

ТЕРОРИЗАМ

Андрија Артуковић је 1929. године  постао члан Усташког покрета - терористичке организације и водио напад на државне установе Краљевине СХС, који су хрватски фашисти назвали „Велебитски устанак“ у Лици, након кога бежи у Италију.

На Апенинима је од режима Бенита Мусолинија уживао заштиту. Због антисрбске кампање Италија је давала уточиште Хрватима и преко Ватикана, организовала кампове за обуку терориста који су били убацивани на југославенску територију, са циљем дестабилизације власти и рушења државе.

Касније, Артуковић, заједно са Антом Павелићем својим земљаком, учествује у организацији атентата на краља Александра I Карађорђевића у француском граду Марсељу 9. октобра 1934. године, али је избјегао хапшење. Наставио је своје скривање и бјежао од полиције.

МИНИСТАР ГЕНОЦИДА

Након Априлског рата 1941. године, када су Силе осовине, напале Краљевину Југославију и окупирале је, највећи део југославенске краљевине припао је клео-фашистичкој Независној Држави Хрватској. Ова марионетска тј. квинслиншка творевина је створена са благословом Ватикана (папске државе).

Артуковић је именован за министра унутрашњих послова новоформиране НДХ. Био је непосредно умјешан у геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима и другим мањинама, јер је обављао високе дужности и бивао човјек од повјерења Анте Павелића.

Учествовао је у отварању, али је и знао за постојање концентрационих логора као што је Јасеновац, Стара Градишка,  Јадовно-Паг-Госпић, Сисак, Крушћица, Даница, Ђаково, Тења, Јастребарско... По начину убијања и мучења, хрватски логори су превазишли чак и злогласне нацистичке тј. њемачке логоре током Другог свјетског рата. И сами СС официри згражавали над ужасима које су видјели у тим казаматима.

Оружане снаге НДХ (Домобранство и Усташка Војница) су често долазиле у села, вароши и насеља, са циљем истребљења србског становништва. Хапсили су православне свештенике, имућне домаћине и угледне Србе. Палили су им куће, цркве, школе, а пљачкали имовину. Овакве изненадне рације и упади су се дешавали често, а најгоре је било у мјестима као што су: Пребиловци, Стари Брод, Драксенић, Дракулић, Садиловац, Шид, Гудовац, Лежимир, Кусоње, Дивосело, Дудик, Вељун, Бански Грабовац итд.

Ни дјецу нису поштеђивали, него их је на стотине хиљада убијено, све млађи од 14 година. Дешавало се и да се србска д,еца покатоличавају и дају у хрватске породице, које су их васпитавале у профашистичком духу и србомржњи.

Једно вријеме Артуковић је обављао функцију министра правде и религије у власти наци-фашистичке НДХ, али ништа није чинио на спречавању масовних злодјела, односно геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Заправо он као убјеђени србомрзац се радовао што се посао чишћења Срба, на простору од Драве до Јадрана обавља више него добро.

СКРИВАЊЕ И ЕМИГРАЦИЈА

У прољеће 1945. партизанске дивизије сламају НДХ након пробоја Сремског фронта, те силовито јуришају ка Алпима. Тада је у Павелићевој администрацији завладао хаос и расуло. Тако је и Андрија Артуковић 6. маја побегао је из Загреба са многим хрватским фашистичким зликовцима преко Блајбурга дошао у Аустрију гдје се данима скривао у логору Спитал, који је био у британској окупационој зони.

Неки хрватски министри и официри су предати југославенским властима одмах, али већа група је пуштена, међу њима и Артуковић. Одлази прво у Швајцарску, са женом и троје дејце, гдје под лажним именом Alois Anich, а онда је отишао за кратко у Ирску, па на крају у Сјеверну Америку.

Овај процес бјежања и скирвања фашистичких и нацистичких зликоваца организован је преко Ватикана и назван је "Пацовски канали" (eng. Ratline) и одвијао се у најстрожој тајности, јер је Римокатоличка црква скривала своје злочиначке пипке и учешће у геноциду. Велики дио посла за хрватске бјегунце одрадио је Крунослав Драгановић "Златни поп", високи католички свјећеник. Америчка обавјештајна служба је овај процес открила тек 1947. године.

Андрија Артуковић се из Ирске преселио у САД 1948. године, односно Калифорнију на западној обали САД гдје је живио до средине 1980-их, а радио је у фирми која је била у власништву његовог брата.

Комунистичке власти у Југославији су деценијама захтјевале његову екстрадицију како би му судиле за ратне злочине (одговорност за убиство неколико стотина хиљада цивила), али се Влада САД оглушивала и игнорислала то.

Југославенске Државна комисија за утврђивање ратних злочина и њихових помагача је Артуковића прогласила јула 1945. ратним злочинцем.

ДЕПОРТАЦИЈА

Непосредно након завршетка Другог свјетског рата 1946. године америчко министарство правде је сачинило једну студију на преко 600 страница под насловом "Трагање за одговорношћу у посљедицама холокауста".

У том документу који је 50 година носио ознаку строго повјерљиво Андрија Артуковић се налази у поглављу - Виши дужносници,  а његов случај је назван "Бесконачно одгађани закон". Основано се сумња да је Артуковић доласком у САД постао агент ЦИА, јер је америчка служба безбједности међу хрватско-муслманским и њемачким злочинцима врбовала своје сараднике.

Локални калифорнијски конгресник је средио Артуковићу трајни боравак у САД, али су му документа издата на право име. Тако да је на основу рутиске контроле 1951. године откривено да на тлу САД борави ратни злочинац из Другог свјетског рата. Америчка савезна Влада је први захтјев за депортацију одбила августа 1951. године па је случај мировао читаве двије деценије као резултат притиска Американаца хрватског поријекла, али највише Римокатоличке цркве.

Артуковићеви адвокати су се позивали на некакав споразум САД и Краљевине Србије почетком 20. вијека, а такође његова најмађа ћерка је била рођена у Калифорнији, па је изговор био да би јој очева депортација "правила финансијске проблеме". Иначе, све државе које су примале фашистичке зликовце након ДСР су често имале некакве небулозне изговоре.

Сачувани Артуковић враћен у домовину

Случај је на крају, захваљујући тамошњим јеврејским организацијама које су се бавиле откривањем нацистчких ратних злочинаца и боравиле су 1977. године у СФРЈ ради добијања потребне документације.

Судски процес је обновљен и Артуковић је коначно ухапшен 14. новембра 1984. али је изручен Југославији тек 12. фебруара 1986. године у Загреб, али је већ био стар и болестан (Паркинсонова болест).

СУЂЕЊЕ И СМРТ

Суђење је трајало неколико недеља, а Народни суд у Загребу га је 14. маја 1986. осудио на смрт. Годину дана касније комунистичке власти су процијениле да је био превише болестан (сенилна деменција) за извршење смртне казне.

Умро је природном смрћу у затворској болници у Загребу 16. јануара 1988. у 89. години живота.

Мноштво публициста и социолога који су се касније бавили НДХ, Артуковићем и његовим суђењем јасно су увидјели низ нелогичности. Прво то око неиспорчивања Артуковића педесетих година 20. стољећа, а друго је његов третман, пресуда и особе које су се појавиле у судници. Управо сви ти закључци и повезивања злих карика су говорили да се нови геноцид спрема против Срба, а што се и остварило раних деведесетих година, односно само три љета након Артуковићеве смрти.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Андрији Артуковићу и његовом суђењу написано је неколико књига и снимљен један филм:

• "Личка трагедија" - 1999. издата, аутора Мирка Рапаића гдје је описано много тога о хрватско-усташком покрету, његовим сљедбеницима, а један занимљив део је посвећен суђењу Андрији Артуковићу.
   
• "Суђење Артуковићу и што није речено" - 1986. издата, аутора Јове Поповића која до у детаље описује суђење и шта је писало у оптужници, а шта су изјављивали сведоци, као и сам оптужени.
   
• "Залазак стољећа", документарни филм Лордана Зафировића, који говори о хрватским фашистичким зликовцима, а добар дио је посвећен суђењу Артуковићу, гдје се виде аутентични снимци са суђења.