Асен Николов (1891-1946) је бивши бугарски официр и генерал који је учесник Првом светском рату, али и током Другог светског рата када је био део удруженог злочиначког подухвата, односно окупације источне и јужне Србије.
Одмах након Априлског рата 1941. године бугарске војно-полицијске снаге су извршиле окупацију делова Краљевине Југославије: моравски, вардарски, тимочки и нишавски део... са 23.000 војника односно замениле су немачке СС јединице које су премештене на Источни фронт. Генерал Николов је био заповедник 1. окупационог корпуса фашистичке Војске Бугарске, која је током три и по ратне године спроводила терор и етничко чишћење које је имало све облике геноцида.
Бугарски фашистички војници под његовом командом су одговорни за масовне прогоне, хапшења, силовања, палеж имовине, рушење споменика и кулурно-историјских добара... сем цивила су се на удару нашли и свештенство и монаштво СПЦ. Извршен је процес бугаризације на свим нивоима и у свим слојевима друштва.
Одбио је понуду Александра Тсанкова, премијера бугарске Владе у прогонству да се бори на страни Хитлерове коалције крајем 1944. године, пошто су тада већ јединице Црвене армије поразиле фашистички режим у Бугарској. Одведен је у немачко заробљеништво неколико месеци почетком 1945. године, али је по повратку у домовину бивао процесуиран пред комунистичким судом у Софији. Тада је првобитно осуђен на смрт, али је Врховни касациони суд ту одлуку поништио. Мђеутим, ипак је стрељан 1946. године и сахрањен у Софији.
Одликован је орденом Гвозденог крста, што се сматра за највеће одликовање у војсци нацистичке Немачке тј. Вермархта.
ЖИВОТОПИС
Асен Николов (буг. Асен Добрев Николов) је рођен 12. септембра 1891. године у граду Јамбол. Тада је то било део Бугарске кнежевине, која тек што се ослободила утицаја и вазалства Османског царства, односно административно је припадало покрајини Румелији, удаљено 88 км од обала Црног мора.
Школовање и каријера
Основну школу је завршио у родном месту. На војну школу "Васил Левски" у Софији одлази као одличан ђак, где је у лето 1912. године произведен у чин потпоручника. Служба га премешта у место Варна 1923. године на северо-исток Бугарске у црноморско приобаље, мало испод границе са Румунијом.
Наставио је да се образује и био предан служби, па је 1934. године дошао у Софију на Војну академију где је постао шеф катедре на артиљеријском смеру. Две године касније добија радно место као инспектор у Другој војној области за све артиљеријске јединице и ПВО.
Већ 1938. године добија место заповедника над Другом пешадијском дивизијом (Тракија).
Напредовање
| ВОЈНИ ЧИН |
ПРОМОВИСАН |
| Потпоручник |
2. август 1912. |
| Поручник |
2. август 1914. |
| Капетан |
20. јули 1917. |
| Мајор |
27. новембар 1923. |
| Потпуковник |
5. децембар 1927. |
| Пуковник |
18. јули 1934. |
| Генерал-мајор |
12. мај 1940. |
| Генерал-потпуковник |
20. фебруар 1943. |
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Почетком марта 1941. године Тројном пакту приступа и Бугарска, па се тако Краљевина Југославија нашла у тоталном окружењу, изузев Грчке. Бугарски цар Борис III је са својом елитом сматрао да ће остварити проширења, односно границе које је Бугарска имала након Санстефанског мира 1878. године, а изубљено је након пораза у Првом светском рату.
Стисак руке говори све: Фирер Хитлер и цар Борис III
После 27. мартовских демонстрација у Београду и другим србским градовима које су дошле као резултат огорчења због потписивања споразума о проласку немачко-италијанских снага преко југославенске територије (нека врста савеза са Немцима), Адолф Хитлер је добио напад беса, јер је и Трочлано намесништво са Кнезом Павлом Карађорђевићем смењено, а постављен је на чело државе малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Све снаге Вермархта које су биле планиране за инвазију на Грчку (Операција Мартита) су преусмерене на Југославију.
Ујутро 6. априла 1941. године немачке оклопно-механизоване и пешадијске дивизије у садејству са авијацијом Луфтвафе крећу у свеопшти напад, а пар дана касније им се придружују: Мађари, Италијани, Хрвати и Албанци... Отпор је био слабашан и врло брзо је потписана капитулација. Томе је највише допринела издаја и дезертерство Хрвата и Словенаца. Срећан због обављеног посла Хитлер је пристао да бугарски корпуси замене немачке СС јединице на подручју Србије које су биле планиране за напад на Совјетски Савез (Операција Барбароса).
Када су бугарски одреди ушли на територију југославенске краљевине: тимочки, нишавски, јужноморавски и вардарски, односно била је то линија: Пирот, Врање, Скопље, Охрид, Битољ... одмах су почели са бугаризацијом становништва, тј. прво су уследила хапшења (рације) затим масовна убиства и вешања. Устремили су се на споменике и културно-духовну баштину Срба које су доказ вишевековног постојања на тим просторима. Силовање су жене и девојке, а милости није било чак ни према деци која су бацана на бајонете.
Мноштво Срба домаћина је насилно одведено и утамничено у концентрационе логре који су се налазили баш у Бугарској, одакле се скоро нико није вратио.
Све споменике који су постојали из Првог светског рата, а величали су херојство Срба и њихове жртве су врло брзо рушени и демолирани, јер су Бугари били бесни због тог пораза двадесетак година раније. Митрополит охридски Јован (Цвијовић) је у мају 1941. године прогнан, док је и рад СПЦ био забрањен.
Окупациона подела Југославије 1941.
Такође и србски језик је био забрањен, а свако ко је било шта писао на матрењем језику бивао је хапшен и убијан. Бугари су често спроводили вешања, са циљем застрашивања Срба од могућег устанака.
Само неки од злодела која Срби памте од бугарских фашиста су:
- Бојник код Лесковца, у Јабланичком округу односно јужноморавска регија... 17. фебруара 1942. године, када је на најмонструознији начин убијено преко 500 Срба углавном жена и деце. Други светски рат у овом селу је преживело само 10% предрарних становника. Тако је Бојник понео неславну титулу најстралнијег села у Европи средином 20. века.
- Крива Река код Бруса, подно Копаоника у Расинском округу... када је 12. октобра 1942. године, када је преко 320 Срба мештана овог села махом нејачи угурано у православну цркву из XVII столећа, а потом затворено и запаљено. Жртве су умирале у најгорим мукама.
Према проценама најмање 80.000 Срба је убијено у окупираним деловима Краљевине Југославије од стране бугарских војно-полицијски одреда.
Резултати бугарских чишћења у вардарској Србији
О свим овим детаљима монструозних злочина бугарских војника генерал-пуковник Асен Николов, као заповедник 1. окупационог бугарског корпуса који је имао око 23.000 људи под оружјем и био је врло добро упознат, али ништа није учињено да се то зло заустави. Бугарски фашистички војници су наставили и наредних месеци да раде, што је само распиривало органзиацију герилских одреда и устанак је јачао из недеље у недељу.
ЗАРОБЉЕНИШТВО И СМРТ
Британске и америчке снаге су средином 1943. године извршили инвазију на Апенинско полуострво, тако да је већ септембра исте године Мусолинијев фашистички режим поражен, а италијанске јединице са Балкана се враћају ка матици.
Наредно лето отвара се Западни фронт, односно Савезници су се искрцали на север Француске у Нормандију и тако је почело да се надзире крај Другог светског рата, јер су и на Источном фронту Црвеноармејци већ истерали немачке армије из СССР и кренули ка Берлину. Успут су сламали фашистичке тј. марионетске режиме у Румунији, Бугарској, Пољској, Чехословачкој, Мађарској...
Почетком септембра 1944. године генерал Николов је заробљен од припадника Гестапоа, јер су имали неке дојаве да се хоће предати комунистима и са њима наставити борбу. Одведен је тако у Немачку у затвор. Тамо после неколико недеља је добио понуду од Александра Тсанкова, премијера бугарске Владе у избеглиштву да се придружи као министар одбране. Николов је то одбио. Пет месеци је укупно провео генерал Николов у логору, а за то време га је Веће народног суда у Софији под диктатом комуниста осудило на смртну казну 15. марта 1945. године.
Врховни касациони суд је ову одлуку преиначило на петогодишњу казну затвора, јер је доказано да је ратни заробљеник. Међутим, када се вратио у домовину исте године је ухапшен, а наредне године је стрељан и сахрањен у Софији.
НАКОН РАТА
Комунистички режим у Бугарској је владао 45 година, односно све до 1990. године, када је у земљама централне и источне Европе дошло до крупних политичко-економских промена, односно покренуте су ткз. Обојене револуције, а све се то дешавало од утицајем западних центара моћи.
Рушење Берлинског зида 1989.
Варшавски пакт где је и Бугарска од 1955. године била члан се распао почетком 1991. године, тако да је Москва изгубила утицај на земље које је могла да контролише током Хладног рата.
Колико је познато, он почетком деведесетих година 20. века није добио помиловање односно није рехабилитован због свог учешћа у Другом светском рату.