Бедри Пејани (1885-1946) је био албански политичар и публициста који је деловао у првој половини 20. столећа. Његов мото је био "Са ђаволом би се дружио само да ујединим Косово са Албанијом".
Уживао је подршку од Коминтерне тридесетиих година и отворено се противио инвазији Бенита Мусолинија на Албанију у пролеће 1939. Покушао је код Великих сила да издејствује помоћ, али безуспешно.
Током Другог светског рата Пејани активно је подржавао Силе Осовине, односно био је сарадник немачке обавештајне службе. Лично је писао Адолфу Хитлеру и обећао му помоћ од 150.000 Албанаца који ће да се боре за интересе Тројног пакта.
Обновио је рад Призренске лиге крајем 1943. године и био постављен за њеног лидера. Управо та политичка организација је почивала на шовинистичким идејама допуњене са иредентистичким жељама албанске националне заједнице, на штету Срба и Грка. Они су основали и имали команду над фашистичком оружаном формацијом ткз. Народни фронт (алб. Бали Комбетар).
Фактички, Пејани је био део удруженог злочиначког подухвата који је врло брзо добио све облике геноцида пошто су творци ткз. Велике Албаније током 1941-1945 извршили масовна убиства, рације на националној и верској основи, планирана етничка чишћења, палеж имовине и рушење културно-историјске баштине у окупираним деловима Краљевине Југославије. У томе су имали велику помоћ од Вермархта и Гестапоа.
Непосредно по завршетку рата, Пејани је ухапшен од албанских комуниста који је предат Титовој Југославији 1946. године. Изведен је пред суд и признао је оптужбе за своје деловање. Као такав је оусђен и хоспитализован. Преминуо је 6. јула у Призрену, иако контраверзне приче кажу и да је отрован.
Почетком 21. века Пејани је одликован од највиших албанских представника власти.
ЖИВОТОПИС
Бедри Пејани (алб. Bedri bej Ipeku) је рођен 10. октобра 1885. године у Пећи, на западу Метохије, подно планинског венца Проклетије. У то време град Пећ је био саставни део Османске империје, односно покрајине Косовски вилајет.
Порекло и школовање
Његов отац се звао Абди Тачи, који је био имућан и врло близак турским властима, па је могао и младог Бедрија да школује.
У Пећи је завршио основну школу, а отац га шаље на усавршавање у Истамбул. Тамо је завршио историју на Философском факултету.
Породица
Оженио се и има двоје деце: кћерку и сина.
Друштвени активизам и политика
Почетком 20. столећа постаје активан и придружује се националистичким организацијама Албанаца у оквиру Турске царевине, које су имале за циљ стварање аутономије. Залагао се за албанску покрајину, где би Скопље био главни град још 1908. године након Младотурске револуције. То му није успело, чак је проглашен за непријатеља Османске државе, односно осуђен је на смрт због свог деловања.
Бива осуђен на смрт од Војног суда и тада је преживео мождани удар. Ипак, бива ослобођен. На ткз. Манастирском конгресу бива делегат и председник.
Наредних година бива потписник ткз. Декларације о независности Албаније 1913. године. У првом Сенату Кнежевине Албаније, Пејани је био представник области: Плав, Гусиње, Ђаковица и Пећ.
Када је Први светски рат завршавао у новембру 1918. године, Беди Пејани је у Скадру основао ткз. Национали комитет за одбрану Косова, који је имао за циљ да прекраја границе на Балкану односно да припаја Косово и Метохију Албанској кнежевини. То му није пошло за руком, јер је Србска војска у то време била моћна и то није дозвољено.
На Версајској конференцији код Париза јуна 1919. године, Пејани је био део албанске националне делегације којој није дозвољено да учествује у раду, већ су били само неми посматрачи.
Наредне године у Скадру оснива лист "Народ" (односно Попули), где је постао и главни уредник након што је његов пријатељ и колега Сали Ница убијен у атентату.
Оснивао и Народну партију са којом је почетком двадесетих година XX столећа ушао у Парламент Албаније као посланик. Са краљем Зогуом ће погоршати своје односе након што му је измакло место министра унутрашњих послова у Влади Албаније. У то време се јако плашио атентата, чак је доживео нервни слом и завршио у психијатријској болници у Напуљу.
Бедри Пејани је један од учесника и покретача Јунске револуције 1924. године, али како се то безуспешно завршило морао је да бежи из Албаније. У одсуству га је Зогуов режим осудио на смрт, а мало касније и помиловао (ослободио).
Помоћ Коминтерне
Постао је председник покрета КОНАРЕ (ткз. Комитета за одбрану Косова), кога је основао Фан Ноли у Бечу 1925. године. Његови сарадници су били Ибрахим Ђаков и Ћамил Бала. Ова организација ће добити велику подршку од Коминтерне, светске комунистичке организације чији је оснивач Владимир И. Лењин (1870-1924).
Циљ њихове сарадње је био уништење Краљевине Југославије, коју је Совјетски Савез доживљавао као православни и монархистички бастион. Управо је Пејани са лидерима Коминтерне имао често преписку (под псеудонимом Еморај) и добијао упутства, али и финансијску и сваку другу помоћ.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Априла 1939. године фашистички диктатор Бенито Мусолини је покренио инвазију на Краљевину Албанију и ставио је под свој протекторат после двонедељних борби. У то време Пејани је био у Паризу где је покушавао код Француза да издејствује помоћ око решавања албанског националног питања. Позвао је лидере Великих сила да реагују, али није имао успеха у томе.
Када се Бедри Пејани вратио у домовину бива ухапшен због бољшевичке активности и утамничен код Драча у Порто-Роману. Тамо је провео четири године, односно ослобођен је тек септембра 1943. године када је Италија капитулирала, а Мусолинијев режим поражен. Тада је чак више од годину дана био посланик у Парламенту Албаније.
Подручја која су Албанци окупирали 1941-1944
Мустафа Круја и Шефкет Верлаци су наговарали и подстрекивали Пејанија да "узме ствар у своје руке", односно да се активира мало више око албанског питања. Тако је Пејани брзо дошао до немачког младог поручника Франца Швајгера, који је био веома успешан пилот Луфтвафеа. Са њим је успео да се договори око албанско-немачке сарадње, односно да Албанци помажу интересе Трећег Рајха, а да им се за узврат дозволи опстанак ткз. Велике Албаније која је створена у мају 1941. године.
Тако је обновљен рад (друге) Призренске лиге у децембру 1943. године, а на чело те политичке организације постављен је управо Бедри Пејани као председник, са Реџепом Митровицом који је био његов заменик. Они су створили и своје војно крило: Бали Комбетар, ткз. Народни фронт, којим је управљао Митхад Фрашери. Првобитна идеја је била да се око 150.000 Албанаца мобилише и стави под команду Вермархта, односно да сами очувају границе које су сматрали за своје. Ово је чак и сам Пејани писао немачком Фиреру.
Наоружани албански одреди Бали Комбетара су оставили своје крваве трагове на Косову и Метохији, односно западним деловим Вардарске Македоније над Србима цивилима убијањем, пљачкањем, силовањем, рушењем, скрнављењем... све то је имало облике геноцида. Албанци са својим злоделима над Србима нису учинили ништа добро, јер су разбуктавали покрете отпора код Срба, што је Немцима само одвлачило људство и артиљерију. Касније ће немачка ратна историја оснивање 21. СС дивизије оценити као свој највећи промашај, јер нико од њихових војника није одликован Гвозденим крстом. Такође и сам Пејани је оцењен као "ненормалан" пошто је обећавао потпуно сулуде и немогуће бројке.
Борци Шабана Полуже
Друга Призренска лига је распуштена новембра 1944. године, а пар месеци касније су и југославенски партизани уништили добар део албанских фашистичких одреда Бали Комбетара, те их прогнали са Косова и Метохије. При чему су они већином емигрирали у земље западне Европе и САД.
ХАПШЕЊЕ И СМРТ
Бедри Пејани је почетком 1946. године заробљен код Тиране где се скривао од албанских комуниста а они су га одмах предали властима Брозове Југославије.
Њему је суђено пред Државним судом, где је оптужница сачињена на чак 10 страница за злодела против цивилног становништва, а што је сам Пејани све признао током судског процеса. Тако је и осуђен 21. фебруара 1946. године на смртну казну.
Хоспитализован је у Призрену, а 6. јула је објављено да је нађен мртав. Албански националисти тврде да је чак отрован.
ЗАОСТАВШТИНА
Хакиф Бајрами, албански историчар је написао монографију "Бедри Пејани - Живот и смрт за етничку Албанију", која је објављена 1994. године у Приштини.
Председник Албанске Републике Бамир Топи је указом бр. 7574 одликовао Пејанија 26. јуна 2012. године са Орденом Част нације.
Некон што су УНМИК и ЕУЛЕКС преузели 2000. године подручје Косова и Метохије, једна школа (гимназија) у Пећи је понела његово име.