Здравко Муцић (1956-2020) је хрватски емигрант, дизач тегова, физички радник који је с' почетком деведесетих година 20. стољећа био активни судионик разбијања бивше Југославије и ратова на тлу исте.
Муцић је дуго година живио Аустрији гдје је успоставио контакте са хрватском емиграцијом, а која је уживала подршку западних земаља током "Операције Гладио". Тамо је имао илегалне послове око трговине оружјем, па је већ почетком деведесетих година почео набавку оружја за потребе хрватско-муслиманских паравојних формација у Босни и Херцеговини.
Вратио се у Коњиц крајем 1991. године и прикључио се сепаратистима који су у њему видјели сарадника и способну особу да им помогне у остваривању криминалних радњи. Његов ратни надимак је био "Павао".
Током постојања злогласног логора Челебићи у општини Коњиц, он је био један од управника. Сем хангара у бившој касарни ЈНА, ту је спадала и некадашња хала "Мусала".
Није познато да је тукао затворнике Србе, али је имао своју канцеларију и био је врло добро упознат са свим радњама што су се дешавале у ћелијама. Знао је да логораше батинају, силују жене... и раде све ужасе које су непојмљиве здравом људском уму.
Међународни кривични суд у Хагу је за њим расписао потјерницу и он је ухапшен. Суђење му је трајало 1997-1998, а тужилажтво је извело преко 120 свједока. Осуђен је 2003. године на девет година затвора за злочине против човјечности у коњичкој општини. Након што је издржао двије трећине робије, пуштен је на слободу.
Јула 2020. године је пронађен његов леш у селу Церићи док је био у риболову. Ово је изазвало бројне реакције на мистериозну смрт Муцића, пошто су босанско-херцеговачки правосудни органи подигли оптужнице против двадесетак његових сабораца, а он је постао непожељан свједок.
ЖИВОТОПИС
Здравко Муцић је рођен 31. августа 1956. године у селу Спиљани, општина Коњиц. Ту је одрастао и школовао се. По националности је Хрват.
Мајка му се зове Јела, а отац Јанко. Његови преци су у XIX вијеку покатоличени и вјештачки су постали "Хрвати", ово је честа пракса у земљама преко Дрине и рађено је на иницијативу Римске курије.
Муцићеви рођаци су током Другог свјетског рата били чланови оружаних формација клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске (домобрани и усташе), те учествовали у покољима над Србима у Херцеговини, што је довело до нарушавања националне структуре становништва.
Рекреативно се Муцић у младости бавио дизањем тегова.
Ожено је муслиманску дјевојку Алису (месареву кћи) која му је родила једно дијете.
Био је запослен седамдесетих година 20. вијека у фабици "Игман", која је пословала у оквиру корпорације УНИС. Они су радили на производњи оружја и војне опреме, углавном за потребе Југославнске Народне Армије. Како му се није баш свидио посао физичког радника ни мала плата одлучио је да оде у иностранство.
Почетком осамдесетих одлази у Беч, гдје је већ било доста његових земљака. Тамо се Муцић повезао са хрватском емиграцијом која је радила на обнови НДХ, а имали су помоћ од аустријских власти, пошто је тада још увек трајала тајна операција "Гладио". Здравко Муцић се бавио илегалном трговином пјешадијског наоружања.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком јануара 1990. године у Југославији је уведен вишестраначки систем посље 45 година. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања социјално-економске ситуације. Међутим, у западним дијеловима земље дошло је до бујања екстремизма и сепаратизма. На јавну сцену су дошли ликови који су отворено пропагирали шовинистичке идеје и пријетили ратом.
Прво су оружана дејства и напади на касарне и карауле ЈНА почели у Словенији средином 1991. године, а мало касније и у СР Хрватској. Жеља је била не само независност тих република, већ и етнички чисте државе. Слично је било у СР Босни и Херцеговини, јер су муслиманске вође на челу са Алијом Изетбеговићем имали тајне договоре са босанско-херцеговачким Хрватима о елиминацији србског живља са простора БиХ. Почело је илегално наоружавање Хрвата и муслимана и они су стварали паравојне формације.
Муцић се вратио у јесен 1991. године у Коњиц, гдје је одмах почео са пословима наоружавања милитантних одреда односно огранцима ткз. Патриотске Лиге, ткз. Зелених Беретки, ХОС, касније и ткз. Хрватско Вијеће Одбране... Њихов циљ је био протјеривање прво Југославенске Народне Армије и запосједање њихове имовине, што је почело већ априла 1992.
У то доба Муцић и његова екипа су радили на застрашивању, пљачкању и прогону Срба са коњичке општине. Познато је и то да је Муцић учествовао у нападу и окупацији Брадине 25. маја, највећег србског насеља у на путу Сарајево-Мостар. Тада је преко 50 Срба убијено, док је добар дио похапшен и спроведен у логоре.
Ткз. Кризни штаб у Коњицу је одредио Муцића да буде управник Челебића и Мусала. Први логор је имао бараке и хангаре некадашње ЈНА, а други је била спортска хала. Ту су довођени Срби са сјевера Херцеговине, били су то цивили, али ријеђе и јужних дијелова Босне.
Услови у логору којима је заповједао Здравко Муцић су били ужасни и нехумани. Он није често долазио међу затворенике, али је знао врло добро шта се дешава, јер су крици људи који су трпили психо-физичку тортуру свакодневно одјекивали. Такође, било је упознат и са силовањем жена у логорима, што је била посебна "забава" стражаре и друге припаднике хрватско-муслиманских снага који су ту долазили.
Наређивао је да се затвореници међусобно туку како би били награђени са оброком. Медицинска њега затвореника готво да није постојала.
Срби који су довођени у логоре имали су кривицу да нису подобни ни по националном ни по вјерском кључу. То је рађено без судског налога, тужбе да су учинили неко кривично дјело.
Кроз логор Челебићи је прошло најмање 400 особа србске националности.
Свједоци су потврдили и да је Муцић знао да се бави "трговином" логораша, односно да је за велики новац знао да пусти на слободу некога, за кога је плаћен откуп.
Жртва показује хангар - ћелију
На мјесту управника логора био је све до краја 1992. године. Тада је са Зејнелом Делалићем побјегао у Аустрију, јер је бојао освете муслимана којима је учинио зло.
Иначе, Челебићки логор је постојао до краја 1994. године.
ХАПШЕЊЕ И СУЂЕЊЕ
Међународни кривични суд за бившу Југославију је у 19. маја 1996. године расписао потјерницу против "коњичке четворке", односно: Здравка Муцића, Зејнела Делалића, Хазима Делића и Есада Ланџе. Они су ухапшени и спроведени у притвор у Шевенингену.
Суђење је трајало од марта 1997. до новембра 1998. Изведено је 122 свједока оптужбе. Првостепена пресуда је гласила да је Муцић крив због противправног затварања, нечовјечног поступања, наношења патњи и тешких тјелесних повреда, односно мучења цивила.
Доказано је то да је Муцић одговоран за смрт 9 жртава.
У хашкој судници
Жалбени поступак је трајао три године, а на крају је укупна казна повећана на 9 година затвора. Било је то први пут да је Хашки суд донио неку пресуду за злочине над Србима.
Након што је одлежао двије трећине казне, Муцић је пуштен на слободу 18. јуна 2003. године, па се вратио у родни крај.
СМРТ И КОНТРАВЕРЗЕ
Тужилаштво БиХ је током 2017-2018 подигло оптужнице против шеснаест муслимана и Хрвата који су одговорни за погром најмање 8.000 Срба са подручја Коњица током грађанског рата у Босни и Херцеговини деведесетих година. Тако је Муцић постао непожељан свједок пошто је много тога знао.
У селу Церићи покрај Коњица 19. јула 2020. у Јабланичком језеру пронађен је леш Здравка Муцића (64). Постоје непровјерене приче да је он позван тј. намамљен у риболов како би заправо био ликвидиран.
Медији у БиХ и Хрватској су стидљиво објавили ову вијест, али ништа даље од тога. Међутим, ово је четврти пут да свједоци тужбе имају смрт под неразјашњеним околностима.
Непожељан свједок - Енес Туцаковић
Три године раније је то било са Миралемом Мацићем који је у свом посједу имао сачувани ратни дневник. Сем њега сумњиве смрти су имали и Јасмин Гуска и Енес Туцаковић, све високи функционери војно-полицијских власти у Коњицу.