Ибрахим Пјанић (1896-1977) је муслимански шовиниста, зидар, чиновник, политичар и пуковник оружаних снага клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске током Другог свјетског рата.

Био је учесник и Великог рата као наредник у 2. пуку Тузланске дивизије у саставу Сарајевског 15. корпуса. Послат је на Тиролско ратиште гдје се борио против Италијана.

У међуратном добу Пјанић се бавио сеоским градитељством тј. живио је од тога. Друштвено је био врло активан. Члан је био Џематског меџидиса у Босанској Грачаници и помоћник управника вакуфа џамије. Политички је дјеловао кроз ЈМО - Југославенску муслиманску организацију, на чијој је био листи више пута за изборе.

Када је Краљевина Југославија нападнута и окупирана априла 1941. Пјанић се одмах дао у формирање својих наоружаних одреда који су прозвани "Ибрахимова стража" у Туланском региону.

Када је 1942. Мехмед Хаџиефендић устројио ДОМДО Пјанић се прикључио њима, под називом Грачаничка домобранска добровољачка бојна. Касније његова група улази крајем 1943. у састав злогласне Ханџар дивизије. Током четири ратне године Пјанић је учествовао у серији покоља односно масовних убистава србског становништва у сјеверо-источним дијеловима Босне. Био је једно вријеме управник логора у Бос. Грачаници.

Пред крај рата, Ибрахим Пјанић је имао заповједништво над ткз. Зеленим кадром, то су били одметници у шумама који су дезертирали из Ханџар дивизије. Тешко је рањен у борбама за Сокол децембра 1943. па га је то присилило на пробој који је успјешно извршен. Два пута је имао преговоре са Титовим партизанима, али безуспјешно. Добио је савјете да ће бити ликвидиран по кратком поступуку, па се повукао на вријеме.

Почетком 1944. Пјанић је свој "Зелени кадар" уврстио у Усташку војницу и са њима врло добро сарађивао. Тада су Силе Осовине нагло ојачале у Босни због повлачења својих јединица из Грчке. Априла 1944. Ибрахим Пјанић одлази у Загреб, гдје га је лично примио и одликовао поглавник Анте Павелић. Дао му је помоћ што је овај искористио код формирања 25. батаљона који су имали пет чета и штаб у Бос. Грачаници. До краја те године Пјанић је добио чин пуковника оружаних снага НДХ. До краја рата добио је још неколико одликовања од усташког режима.

Одликован је орденом Гвоздени крст, што се сматра за највише војно одликовање Трећег Рајха.

У прољеће 1945. НДХ доживљава слом и нестанак, док се маса муслиманских и хрватских фашиста повлачи пред јуришом дивизијама ПОЈ који су гонили усташке крволоке све до Алпа. Пјанић је био у групи која је побјегла у Италију, а онда одлази у Сирију гдје успоставља контакт са Хакијом Хаџићем и Џафербегом Куленовићем.

Није се више враћао у домовину јер се бојао суда пошто је осуђен 1947. као ратни злочинац. Преселио се у Минхен раних шездесетих година 20. стољећа и тамо остао све до смрти 1977. Био је члан неколицине организација које су имале терористичко-диверзантске акције против Југославије.

ЖИВОТОПИС

Ибрахим Пјанић је рођен 1896. године у мјесту Сокол код Босанске Грачанице. У то вријеме је читава БиХ била у саставу Аустроугарске као њена покрајина.

Његова породица је била сиромашна, која се издржавала од земљорадње. Углавном су родитељи ишли као надничари код газда. У родном селу је завршио Мектеб (основна исламска школа), док је народну похађао у Бос. Грачаници.

И он сам је био физички радник који је радио за мале новце.

ВЕЛИКИ РАТ

Када је напунио 21. годину бива мобилисан и послат на Тирол гдје су се водиле жестоки окршаји са Италијанима, пошто је већ отпочео Први свјетски рат.

Његова јединица је била босански 2. пјешадијски пук Тузланске дивизије при Сарајевском 15. корпусу.

Током борби се добро показао и тамо је добио златну медаљу, али и чин наредника.

МЕЂУРАТНО ДОБА

Када се вратио у завичај ситуација више није била иста. Аустроугарска се распала, а на њеним рушевинама је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца - прва јужнославенска држава

Живео је од зидарског заната, односно радио је сеоско градитељство. Активирао се на друштвеном и политичком пољу.

Постаје члан Џематског меџилиса, најнижег органа Исламске заједнице. Касније постаје и помоћник управника вакуфа џамије у родном Соколу.

Био је и активиста Југославенске муслиманске организације. Тада је био више пута на њиховој изборној листи.

ГЕНОЦИДНА ОДИСЕЈА

Краљевина Југославија у прољеће 1941. се нашла у тоталном окружењу Сила Осовине, изузев Грчке на југо-истоку. Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, Цар Борис III, Шефкет Верлаци и Миклош Хорти наређују својим војскама да нападну југославенско краљевство. Земља је раскомадана и сваки од окупатора је добио свој дио. Све од Драве до Јадрана ушло је у састав НДХ.

У Загребу 10. априла бива проглашена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, као чедо Ватикана, док је Римска курија давала директиве и логистику. Хрватски шовинисти окупљени око Анта Павелића су још од раније имали успостављене контакте са муслиманским працима и већи дио је пристао да буде у власти НДХ.

Чим је Анте Павелић постао поглавник и преузео власт, Адемага Мешић је изабран за његовог замјеника, односно доглавника. Анте Павелић је муслимане од милоште звао "хрватско цвијеће".

Хитлер и Павелић су поставком Адемаге Мешића, као и осталих муслиманских првака у администрацију НДХ хтјели да покажу муслиманском живљу у Босни и Херцеговини да треба да ратују скупа са њима против Срба. На име тога су им обећавали велике повластице, што се остварило само као лична корист неколицине појединаца. Примјера ради, Фехим Спахо (босански Реис-ул-улем) је прозрео и презрео Павелића још у касно љето 1941. те га је јавно критиковао, а онда под неразјашњеним околностима преминуо почетком 1942.

Крајем априла 1941. Ибрахим Пјанић је почео са формирањем својих наоружаних одреда полицијског типа, који су прозвани као "Ибрахимова стража". Он је окупљао углавном млађи муслимански живаљ из грачаничке општине. Тада је већ имао неке мање окршаје са југославенским војницима код планине Требаве.

Почетком 1942. формирана је ДОМДО (домобрански добровољачки одреди) и Пјанић прилази њима, јер су они били под командом Мухамеда Хаџиефендића из Тузле. Заправо, Пјанићева стража је постала 2. чета грачаничке ДМДО. Заједно су дјеловали на територији између ријека: Дрине, Саве, Босне и Модрачког језера.

У јесен 1943. долази до распада ДМДО, мањи дио бјежи у Титове партизане, док је већи дио ушао у састав ткз. Ханџар дивизије, најозлоглашеније јединице у Другом свјетском рату.

Пјанићево ратовање се свело на: палеж, пљачку, масовна убиства цивила србске националности. Водио је борбе и са Југославенском војском у отаџбини, као и са партизанским бригадама.

У љето 1942. Пјанић је постављен за управника логора у Грачаници, односно замјенио је Фрању Таборског. Ту су довођени Срби и Јевреји који су били "национално неподобни" према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Почетком јесени 1943. Пјанићеви одреди су добили велико појачање, јер су јединице Вермархта повучене из Грчке и водили борбе у Босни. У то вријеме Пјанић је стављен да командује ткз. Зеленим кадром, односно ријеч је о дезетерима који су се скривали по шумама, јер им је било доста ратовања. Тако је обновио свој војни потенцијал.

Када су партизани напали у прољеће 1944. његов родни Сокол он је два дана успјешно одољевао и најпосље извршио пробој. Савременици кажу да је добио чак девет рана.

Муслимани су током 1944. видјели да Хитлерова коалиција на глобалном нивоу губи многе битке и почели су са пребјегом код партизана. Ово је и самог Пјанића навело два пута да преговара са њима. Други пут му је дојављено да ће бити ликвидиран по кратком поступку, па је одустао.

И сам војни потенцијал Пјанића у прољеће 1944. је слабио. Није било хране, муниције и осталих потребштина, док је партизански покрет у Босни јачао. Одлази 10. априла на трећу годишњицу оснивања НДХ у Загреб. Тамо га је примио поглавник Анте Павелић и дао му одликовања. Такође добија и очекивану помоћ, па је прешао у оружане снаге НДХ.

Оснива 25. батаљон Усташке војнице која је имала око 500 особа под оружјем сврстани у пет чета, а штаб им је био у Грачаници. Пар мјесеци касније постају дио 12. бригаде. Његов батаљон добија похвалу "ударни", а Пјанић постаје усташки пуковник. Тада је почео сурови обрачун усташа и партизана за превласт у Босни гдје су обије стране имале губитке.

Априла 1945. усташки кроволоци добијају тежак ударац и долином Саве се повлаче ка Загребу, касније ка Алпима, све до Блајбуршког поља у Аустрији. Почетком маја 1945. све усташке главјешине су побјегли из Загреба који је 8. маја ослобођен. Са собом су понијели опљачкано злато од Срба и Јевреја.

Ибрахим Пјанић се докопао Италије гдје је био у америчкој окупационој зони. Скривао се двије године у избјегличким камповима, гдје га нико није препознао.

НАКОН РАТА

Одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, секције НР БиХ бр. 1632 од 31. маја 1947. Ибрахим Пјанић је био проглашен за ратног злочинца. У оптужници и пресуди му је писало да је радио против интереса НОП-а, као и одговорност за пљачку, масовна убиства које је радио са својим одредима.

Касних шездесетих година 20. стољећа југославенске комунистичке власти су Пјанићу понудили повратак у домовину и гарантовали му сигурност, али је он то одбио.

Пјанић се 1951. отиснуо до Сирије, гдје је успоставио контакте са земљацима - Џафербег Куленовић и Хакија Хаџић. Тамо је чак изабран за предсједника "Друштва Хрвата у Сирији". Тада је био и члан ткз. Хрватског ослободилачког покрета (ХОП). Међутим, успоставом сарадње са Вјекославом Максом Лубурићем који је живио у Мадриру, прелази код њега у ткз. Хрватски народни отпор.

Лубурић и Пјанић на гробу Ивана Шарића

Пресељава се у њемачку покрајину Баварску 1962. године. Све вријеме своје емиграције је писао текстове са антисрбским садржајем и радио на рушењу Југославије односно обнови НДХ. Покренуо је лист "Слободна Хрватска". Са њима је сарађивао све до смрти.

Као свој псеудоним је користио - Пирић, што је било дјевојачко презиме његове мајке.

Почетком 1950-их година мања група муслиманских и хрватских фашиста почело је обилазити Блајбуршко поље у јужним дијеловима Аустрије и тамо одржавати комеморације за убијене припаднике оружаних снага НДХ. Они су то радили полутајно, јер су страховали од агената УДБЕ (југославенске тајне полиције) да не би били похапшени или пак убијени. Зато су ови догађаји увјек одржавани под стражом.

Делић, Пјанић и Врабац, 1972.

Ибрахим Пјанић је један од ријетких који је посјећивао оваква дешавања са земљацима и није се либио фотографисати. Они су своју организацију назвали "Почасни блајбуршки вод". Плац на коме је саграђен споменик на том мјесту је купљен на име Омера Врабца, усташког наредника који је био Пјанићев саборац, а иначе је из околине Хан Пијеска. Врабац је био једини закоснки подесан, пошто је живио у близини и бавио се земљорадњом... заправо купљено је пољопривредно земљиште.

СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА

Умро је у јесен 1977. у Минхену. Тамо је и покопан. Сахрана је обављена у тајности, јер су се његови пријатељи и сарадници бојали југославенске тајне полиције УДБЕ.

На Пјанићевом гробу су јасно видљива два симбола. Први је полумјесец са звјездом, док је други шаховница гдје је прво поље бијеле боје.

Међу муслиманским живљем Ибрахим Пјанић је омиљена личност, јер им је он појам јунаштва, харизматична личност, одлучан официр и командант, а у исто вријеме имао приврженост Исламу.

Пјанићев покоп, 1977.

Крајем 20. и почетком 21. вијека муслиманске институције у БиХ све више раде на рехабилитацији фашистичких злочинаца, па тако и Ибрахима Пјанића истовремено заборављајући његово учешће у геноциду током Другог свјетског рата..

Одликовања

• Жељезни тролист
• Круна краља Звонимира
• Жељезни криж 1. и 2. реда
• Златна медаља за храброст
• Рањеничка колајна
• Гвоздени крст