Иван Шарић (1871-1960) је хрватски ратни злочинац, римокатолички свештеник, теолог, преводилац и врхбоснаски надбискуп који је током Другог свјетског рата био дио геноцидне политике према Србима у Босни и Херцеговини.

Шарић је поздравио оснивање клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, марионетске творевине која је настала током Априлског рата 1941. године. У Сарајеву је дочекао немачке и усташке јединице и благосиљао их.

Бројни римокатолички фратри, преко 1.300 њих били део плана за истребљење Срба и Јевреја са територије НДХ, а међу њима је свакако и сам Шарић имао своју улогу. Имао је високо вјерско образовање.

Преко својих новина је исказивао дивљење Анти Павелићу не само кроз текстове, већ и поезију.

У априлу 1945. бјежи према Аустрији скупа са осталим усташким крволоцима, те се нашао у избјегличком кампу у Клагенфурту, који је био под надзором Енглеза.

Мало касније у тајној акцији "Пацовски канали" преко Ватикана одлази у шпанску престолницу у којој је живео до љета 1960. године. Имао је тамо сусрете са Антом Павелићем.

Његови посмртни остаци су 1997. године пребачени у Сарајево.

ЖИВОТОПИС

Иван Шарић је рођен 27. септембра 1871. године у мјесту Долац код Травника. Било је ту у вријеме када је Босна још увијек била саставни дио Османске империје. Иако се изјашњавао као Хрват, његови коријени су србски, пошто је Ватикан у тим крајевима вршио покатоличавања (превјеравања) православних Срба.

Доласком аустроугарске војске 1878. године у БиХ нагло ојачава римокатолички утицај.

Школовање и каријера

У родном мјесту је завршио основну школу, док је матурирао у травничкој Нижој гимназији 1890. Католичку богословску школу је наставио у истом мјесту, док је основне студије уписао у Сарајеву.

Постаје свештеник у Врхбосанској бискупији 22. јула 1894. и радио је као сарајевском Заводу Св. Винка. Већ 1896. добија титулу каноника врхбосабнског.

На прелому стољећа бавио се уређивањем: Врхбосански лист и Балканске новине.

Одлази 1898. у Загреб на Богословски факултет гдје је и докторирао.

Именован је 27. јуна 1908. за коадјутора (помоћника бискупа) и титуларног епскопа Цезарополита.

ВЕЛИКИ РАТ

Исте вечери након Видовданског атентата у Сарајеву 1914. године, када су Младобосанци убили аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда, аустроугарске власти су покренуле велики талас насиља према свему што има везе са Србством и Православљем. У тој антисрбској хистерији предњачио је свакако и Иван Шарић који се залагао за жестоку освету. Тих дана Шарић је писао стихове у којима је Србе описивао као дивљач за одстрел: змије, вукове и сл.

Спровођење геноцида над Србима у Босни и Херцеговини су чинили све структуре власти, али и бројни појединци. Постојале су посебне жандармеријске јединице Шуцкори, које су попуњавали углавном Хрвати и муслимани, а нешто мање и Роми. Њихова улога је била крајње монструозна јер су вршили: масовна убиства, пљачке, палеж, силовања...итд.

Почетак страдања - Кристална ноћ

Бечки двор је оснивао током Првог свјетског рата и концентрационе логоре широм Хабзбуршке монархије гдје су утамничени Срби: Јиндриховице, Нежидер, Нађмер, Ашах, Броумов, Шопроњек... али и на тлу Босне је било неколико: Добој, Зеница, Бихаћ... Хиљаде босанско-херцеговачких Срба је насилно одведено у казамате, мали број се вратио у кући жив. Шарић је био један од оних који су били креатори планова за ликвидације и интернирање православних Срба.

Када је Друга армија Војске Краљевине Србије под командом војводе Степе Степановића ослободила Сарајево 7. новембра 1918. Шарић је био сакривен јер се бојао реваншизма.

МЕЂУРАТНО ДОБА

Након што је створена прва јужнославенска држава, Сарајево је ушло у састав Дринске бановине.

Шарић је 2. маја 1922. именован за сарајевског надбискупа и митроплита врхбосанског. Исте године је покренуо новински недељник "Недеља", који су власти Краљевине СХС забраниле због шовинистичког садржаја. Мало касније тај недељник бива преименован у "Криж", а на крају у "Католички тједник". Двадесетих година 20. вијека се бавио индокринацијом и припремом терена за све што ће усљедити раних четрдесетих година.

Схватио је важност пропаганде и помагао чланове Усташког покрета који је основао Анте Павелић јануара 1929. али је и он био забрањен пошто је ширио националну мржњу и радио на рушењу монархије и уставног поретка земље.

Када је Римокатоличка црква славила свој јубилеј, а Хрвати 1000. годишњицу оснивања свог краљевства, Шарић је био на челу ходочашћа у Ватикан 1925. године.

Панорама Сарајева 1932.

Тридесетих година је уложио доста труда за финансирање двије богословске школе, али је и подстицао рад Каритаса (римокатоличке хуманитарне организације). Такође, помагао је и хрватско културно друштво "Напредак". Посебну пажњу је посветио регрутацији мушкараца у бискупију у редове Фрањеваца.

Како је Адолф Хитлер јачао и многе европске народе газио, то је Шарић изражавао жељу да управо нацистички фирер помогне ријешавању "хрватског питања у Југославији".

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

У прољеће 1941. Силе Осовине предвођене Њемачком и Италијом врше агресију на Краљевину Југославију, док је њена територија окупирана и раскомадана. Сваки од окупатора: Албанија, Бугарска, Мађарска је добио свој дио, док су Њемци и Италијани имали своју зону утицаја на Балкану.

Простор од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, на чијем челу се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. НДХ је била чедо Ватикана који је благосиљао њено оснивање, док су директиве добијали од Римске курије. Циљ постојања НДХ је био етнички и вјерски чиста држава, односно елиминација Срба, Јевреја и Рома.

Уласком њемачких и усташких јединица у Сарајево 17. априла, Шарић је ликовао од среће. Он је тада био на на челу врхбосанског.

Када су оружане формција НДХ (Усташка Надзорна Служба, Домобрани, Муслиманска милиција...) почели спроводити геноцид над србским и јеврејским народом, Шарић се преко својих вјерских новина  трудио да све то оправда као нужно. Ту је такође објављивао своју трећеразредну поезију уз дивљење хрватско-муслиманском поглавнику Павелићу.

Бискупи са Павелићем

Једна од Шарићевих пјесама јесте "Кад сунце сја", коју је објавио у свом надбискупском часопису Врхбосна, у којем су били и редови:

„Јер је сам Бог био на твојој страни,
ти добар и јак један.
Да учиниш своја дјела за Домовину.
И против Јевреја, који су имали сав новац.
Који су нам хтјели продати душе,
биједних издајника... Др Анте Павелић!
Драго ми име! Хрватска у себи
има благо са неба“

Остаје из тог времена једна Шарићева забиљешка:
- „Био сам са нашим усташама у Сјеверној и Јужној Америци. Тамошњи бискупи, Американци, Њемци, Ирци, Словаци и Шпањолци, са којима сам долазио у контакт, хвалили су хрватске усташе као добре, пожртвоване вјернике, као побожне и родољубиве. Колико сам пута чуо усташе да питају гдје би били без својих свештеника!

Пјевао сам са усташама свим срцем и гласом пјесму 'Лијепа наша домовино', све са великим сузама у очима. И са жељном надом у њену лијепу, њену слатку и њену златну слободу, уздижући се Богу, молили смо се Свевишњему да упути и заштити Анту Павелића за ослобођење Хрватске. Чуо је добри Бог и гле, услишио је вапаје и молбе наше“.

Иван Шарић је скупа са муслиманским вјерским вођом (Реис-ул-улема) Фехимом Спахом у Сарајеву 30. априла 1941. присуствовао полагању заклетве НДХ. Они су тада позвали вјернике, вјерске старјешине, као и становништво хрватске и муслиманске националности да прихвате Независну Државу Хрватску као мајку рођену.

На тлу Босне за вријеме рата било је свеприсутно покатоличавање Срба, као дио усташке визије "Ријешавања србског питања", коју је министар Миле Будак у Госпићу изрекао: - "Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину ћемо превјерити, а трећу трећину ћемо протјерати". И сам Шарић је сматрао да је ово добро па је позвао све своје фратре да се прикључе овом процесу.

Такође, римокатолчки свећеници, њих преко 1.300 је учествовало у масовним покољима: фра Срећко Перић, фра Мирослав Мајсторовић, дон Илија Томас...и други. Тако су они били саучесници злодјела која су учињена у: Садиловцу, Глини, Драксенићу, Дракукићу...

У мају 1942. власти НДХ оснивају Црну Легију под командом Јуре Францетића. Била је то по злу чувена јединица која је оставила крваве трагове широм Босне: Озрен, Вишеград, Романија, Козара... Шарић је радо давао благослов за њихове активности.

Француски писац Жан Хусар је такође у својим писанијама меморисао да је управо Иван Шарић за вријеме усташке владавине не само знао за покоље и прогоне над Србима, већ их је подстицао. Био је задојен невјероватном мржњом.

ЕМИГРАЦИЈА

Крајем 1944. партизанске снаге су успјеле овладати источним дијеловима окупиране југославенске краљевине уз помоћ балканских дивизија Црвене армије. Током зиме дошло је до прегруписавања снага и Врховни штаб ПОЈ је направио план напредовања према Алпима. Ово је током априла и маја 1945. довело до великог успјеха Титових бригада које су сламале режим НДХ и гониле усташе ка Аустрији и Италији.

Блајбуршка раскршћа

Сви они који су били дио политике србоцида су се нашли у колонама према Блајбуршком пољу, јер су знали да ће их чекати затвор или погубљење. Међу бјегунцима био је и Иван Шарић. Био је сав психички сломљен јер није могао да вјерује у пропаст коалције Хитлера и Мусолинија, јер их је доживљавао као хрватске добротворе.

Шарић је успио да се докопа аустријског градића Клагенфурта, гдје се налазио један избјеглички камп под надзором Енглеза, тачније канцеларија британског Министарства спољних послова. Скупа са Шарићем ту је више од годину дана био и Георгиј Рожман, надбискуп љубљански. Енглески војници их нису дирали нити су их вратили југославенским властима.

Већ октобра 1946. године у акцији "Пацовски канали" (енг. Ratlines) која се одвијала у строгој тајности, преко Римокатоличке цркве Шарић успјева да се домогне Шпаније, гдје је владао диктатор Франко. Ту су многи усташки крволоци нашли уточиште, а неки су пак бјежали даље у Сјеверну и Јужну Америку.

Шарић је живио у Мадриду и нико га није дирао. Превео је Нови завјет на хрватски језик, а такође и још једно штиво у коме се велича папа Пије XII.

Занимљиво је то што је Шарић дочекао Анту Павелића крајем педесетих година у Мадриду, који је ту дошао из Буенос Ајиреса, пошто је тамо био тешко рањен од Благоја Јововића (црногорског четника ЈВуО) и разотркивен па је морао да оде из Аргентине. Шарић је био тај који је Павелићу вршио погреб.

СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА

Иван Шарић умире у мадридској болници 6. јула 1960. године у својој 88 години живота.

Његови посмртни остаци су касније 1997. пребачени у сарајевску катедралу Св. Јосипа.

Међу хрватским домољубима Иван Шарић се сматра за националног идола јер се борио за "хрватску ствар".