Крижари су назив за хрватску паравојну формацију која је настала пар мјесеци након Другог свјетског рата на територији Аустрије, гдје су се поражене снаге клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске скривале након што су побјегли од југославенских партизана маја 1945. године.
Њихов циљ је био наставак оружаних борби на Балкану и устанак против Титовог режима, односно обнова Павелићеве НДХ и продужетак геноцида против Срба које су сматрали за крвне непријатеље. Имали су терористичко-диверзантско дјеловање од 1946. до 1950. када су коначно разбијени.
Укупна бројност ове групације била је око 2.000 припадника, односно бивших чланова Усташке војнице, домобрани, Муслиманске милиције... на чијем челу се налазио Вјекослав "Макс" Лубурић, високи функционер тек сломљене НДХ. У својим одредима су имали и муслимане. На капама и униформамама нису имали ознаке НДХ, већ мале бијеле крижеве (крстове), одакле су добили назив - крижари.
Своје акције су извршавали у брдско-планинским дијеловима СР Хрватске и СР Босне и Херцеговине, гдје су имали притајене чланове односно помагаче и јатаке.
Крижаре је тајно подржавала Римокатоличка црква, али и ЦИА тако што си им давали одређена финансијска средства, снабдјевали потрепштинама, пружали уточиште и ширили логистику. Такође, Крижари су имали блиске контакте са кардиналом Алојзијем Степинцем и бискупом Јосипом Шарићем.
Титов режим се морао обрачунавати са њима јер су били озбиљна пријетња опстанку Југославије. Тако је у специјалној акцији "Гвардијан" 1947-1948 један дио припадника Крижара намамљен у домовину, а потом ликвидиран.
ПРЕТХОДНИЦА
Априла 1941. године Силе Осовине предвођене Њемачком су напале Краљевину Југославију и њену територију су раскомадали. Највећи дио окупиране територије је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске: Загорије, Славонија, Билогора, Срем, дио Далмације и Дубровник, Херцеговина, Лика, Кордун, Босна, Банија и Горски Котари.
На челу НДХ налазио се монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Маршал оружаних снага био је Славко Кватерник, а министар унутрашњих послова био је Андрија Артуковић.
Од самог почетка имали су благослов и велику подршку Ватикана, а Римска курија им је издавала директиве. Циљ је био елиминација "неподобних" народа: Срба, Јевреја и Рома, односно сповођен је геноцид и терор највиших размјера. Формирани су и концентрациони логори: Даница, Госпић, Крушћица, Стара Градишка, Јастребарско, Тења, Ђаково, Сисак, Јасеновац...итд. Сем тога људи су масовно убијани у својим кућама (Пркос, Бански Грабовац, Дивосело...), на вашарима, у колонама избјеглица (Ливно, Дувно...), црквама (Драксенић, Садиловац, Глина...).
Према процијенама за четири ратне године убијено је преко 1.500.000 Срба... мушкарци, жене, старчад, а милости није било ни према дјеци која су убијана на најмонструозније начине чак и у кољевкама.
У јесен 1944. године Хитлерова коалција је доживјела мноштво пораза на свим фронтовима што је проузроковало да се снаге Вермархта повлаче ка Трећем Рајху. Тада је један дио војника НДХ видио ко ће побједити и прешли су на страну Титових партизана, гдје их је Врховни штаб ПОЈ радо примио.
До средине маја 1945. године партизанске дивизије су у највећим дијелом овладали територијом од Вардара до Триглава... с тим да је премућство у источним дијеловима земље то омогућила Црвена армија која ја ушла из Бугарске пар мјесеци раније.
Блајбуршка раскршћа, мај 1945.
Мноштво Павелићевих сљедбеника је кренуло ка Аустрији јер су знали да их чека затвор или смрт због учињених злодјела...
ОСНИВАЊЕ
Стотине хиљада хрватских усташа и домобрана се у мају 1945. године нашао у Аустрији, одакле су Западни савезници (Британци) један мањи дио 55.000 вратили у Југославију, а онда су их Титови партизани ликвидирали по кратком поступку од Марибора до Дравограда.
Исте године у јесен, мноштво хрватских фашиста који се нису мирили са ситуацијом на терену окупљени око Вјекослава Лубурића, озлоглашеног усташког команданта формирали су организацију "Крижари". Није то био вјерски покрет или друштво, већ герила, заправо паравојна формација која је имала тајно помоћ од Римокатоличке цркве. Сем њих, америчка обавјештајна служба (ЦИА) је такође помагала Крижаре јер су сматрали да ће тако лакше сломити Југославију у којој су гледали савезника СССР.
Добар дио избјеглих усташа је уз помоћ Ватикана наставио свој бијег са Балкана у Њемачку, Шпанију, Аустралију, Канаду, САД, Аргентину, Бразил, Парагвај, Енглеску... тамо су формирали своје клубове (ћелије), а све их је контролисао и управљао Анте Павелић који се кретао од Буенос Ајиреса до Мадрида.
Један дио Хрвата од Неретве до Купе је остао у својим кућама и скривао своје учешће у злочинима током Другог свјетског рата. Они су били помагачи Крижарима или пак њихови јатаци.
Занимљиво је то што је међу Крижарима био знатан број муслимана, иако су они требали да имају другачије ознаке и симболе, прихватили су крст као обиљежје.
ДЈЕЛОВАЊЕ
Западни савезници (Американци и Британци) су знали за терористичке кампове у Њемачкој и Аустрији у којима су се обучавали Хрвати и муслимани, али их нису дирали јер су рачунали да ће им требати за обрачун са комунистима у Југославији, јер је већ започет Хлади рат, а Тито тад још није дошао у сукоб са Стаљином и Совјетским Савезом.
Идеологија Крижара се заснивала да је партизански покрет уствари антихрватски и антимуслимански, јер га предводе србски комунисти, дакле невјерници и мрзитељи Хрвата и муслимана.
Тако да су Крижари могли несметано да дјелују односно да се илегалним путевима, преко неприступачних терена убацују у Југославију... Радили су попут праве гериле, вршили су разне саботаже и позивали на устанак широких размјера.
Руководство ФНРЈ је у сврху обрачуна са заосталим усташама и антикомунистима формирало при ЈНА специјалне јединице: Корпус Народне Одбране Југославије (КНОЈ). Они су имали жестоке обрачуне са Крижарима и њиховим сарадницима у Југославији на терену. Процјењује се да су југославенске снаге безбједности имале губитак скоро 2.000 људи у сукобима са Крижарима.
Обука припадника КНОЈ на Калемегдану
Контакт са Алојзијем Степинцем, кардиналом који је био у кућном притвору остваривао је пуковник Ерих Лисак, иначе посљедњи директор ГРАВСИГУР-а (Главне управе за јавни ред и мир у НДХ). Лисак је преко Трста убачен у Хрватску септембра 1946. и дошао до Загреба када је ухапшен брзом акцијом ОЗНЕ. Наредних дана је осуђен на смрт и ликвидиран.
У Сарајеву сарадник Крижара је био Хасан Бибер (1919-1949), иначе припадиник пронацистичке организације Млади муслимани. Он је такође хапшен и на крају ликвидиран стријељањем након пресуде смртне казне.
Крижарске сараднике у Југославији је обилазио мајор Анте Врбан, бивши припадник Усташке војне полиције и командант логора Стара Градишка.
Сем тога, постојали су на сјеверу Италије избјеглички кампови гдје су се скривали поражени хрватски фашисти. Њих је предводио Анте Мошков, бивши командант Поглавникове личне гарде... који је након бјежања дошао у сукоб са Павелићем. Зато Мошков није био у добрим односима са Кавраном.
ОПЕРАЦИЈА ГВАРДИЈАН
Једна од најпознатијих акција југославенске тајне полиције УДБЕ била је управо Операција Гвардијан која се дешавала током 1947-1948. Ради се о томе да је Управа Државне Безбедности успјела да убаци своје агенте међу Крижаре и да дође до драгоцјених информација о бројном стању, наоружању, контактима, плановима и сл.
Управо су убачени удбашки агенти агенти јавили из Беча депешом у Загреб да ће кренути у мају 1946. године једна повећа (прва) група од стотинак Крижара са циљем да се домогне Папук планине на западу Славоније. Управа загребачке УДБЕ је ту акцију кодно назвала "Гвардијан".
Почетак акције
Читаву акцију је међу Крижарима повео пуковник Божидар Кавран, командант Усташке Надзорне Службе и врло близак сарадник Анте Павелића. Они су акцију назвали "Десети травањ". Он је лично отишао у Италију и одабрао неколицину Хрвата да учествују у овој операцији. План је био да оду на Билогору.
Божидар Кавран и Ерих Лисак
На чело групе која је убачена Кавран је поставио водника Луку Гргића и мајора Љуба Милоша (бивши управник конц. логора Јасеновац). Добили су упутство да ће остварити сарадњу и имати помоћ од бивших чланова Хрватске Сељачке Странке (ХСС). Договор је био да Врбан успостави штаб на Папуку, а касније са својом групом у Босну. Док би Љубо Милош остао на Билогори и направи центар за обуку.
Ушли су 7. јуна 1947. преко Мађарске у рејону Ђакењеша и Голе гдје су им водичи били Мартин Немец, Леон Златар и Драго Кутлеша. Крижари када су ушли на тло Југославије видјели су да њихових сарадника готово да и нема, а камоли њихових група. Одлучили су да се врате посље неколико дана лутања и ту су срели агента УДБЕ који се убацио у њихову групу и информисао централу у Загребу шта се дешава.
Стево Крајачић
Стево Крајачић шеф УДБЕ за СР Хрватску је одмах подигао своје агенте и у кратком року дошло је до хапшења неколицине Крижара међу којима су били Лука Гргић, Анте Врбан и Љубо Милош. Они су спроведени у истражни центар у Савској улици, у сред Загреба. Тамо су подвргнути испитивањима и добили су нове информације. Љубо Милош је одао тајне шифре, сигнале и постао свједок-сарадник.
Јунска убацивања
УДБА успјева да пошаље лажу поруку Каврану да је Врбанова група успјела да нађе Крижаре. Тако је Кавран послао другу групу на чијем челу се налазио Божидар Петрачић. Они су ушли илегално у Југославију 20. јула 1947. а њихово присуство је примећено од земљорадника из Ђурђевца и Копривнице. Петрачићева група је намамљена преко агента УДБЕ коме су они повјеровали, да дођу до Сухопоља јер се ту налазила једна база. Ту су сви ухваћени 29. јула...
Љубо Милош је потом Каврану послао нову поруку да је Врбан отишао у Босну, а да њему треба још официра. Након неколико недјеља паузе Кавран шаље нову групу коју су предовдили Рудолф Срнак и Крежимир Жупан. Сви су ухваћени живи и стављени у притвор у Копривницу. И трећа група коју је Кавран послао предвођени Јосипом Томљеновићем је похапшена од УДБЕ 25. октобра 1947. у рејону Михољанеца. Кавран шаље и пету групу фебруара 1948. преко Мађарске, а том групом је командовао Леон Златар.
Кавран је уочио да постоје одређене нелогичности и престао је да шаље преко Мађарске своје људе. Тако да је почео да их убацује преко Аустрије односно Словеније.
Преко Словеније Крижари су улазили преко Дравограда и долазили до Марибора, што им је било мање опасније. Кавранов план је био да тако може убацивати и политичаре који би лакше придобили широке народне масе против Титовог режима. У периоду од 23. марта до 4. јуна 1948. Кавран је послао десетак група Крижара, а све су биле похапшене јер су агенти УДБЕ имали све информације већ о њима и њиховом кретању. Тако да су похватане усташе попут: Ивице Гржете, Владимира Саболића, Вјекослава Блашкова, Миме Росандића, Николе Пехара...итд.
Завршетак акције
Када је у љето 1948. године дошло до заоштравања односа политичког руководства Југославије и Совјетског Савеза познато као Информбировска криза, УДБА је морала да заустави акцију, па је брже боље послала поруку сигналима Каврану да и он лично дође, што је и учинио 3. јула 1948. Одмах је био лишен слободе и послат у затвор, а потом и ликвидиран као и сви остали припадници Крижара који су похватани.
Спровод Љубе Милоша пред стрељачки вод
Тиме је окончана Операција Гвардијан, а Крижари су постојали још двије године, али су се полако осипали јер нису имали вође. Истовремено Американци су престали да помажу Крижаре, пошто су одједном добили савезника у Титу јер је он дошао у сукоб са Јосифом В. Стаљином, па им је сваки савезник био веома значајан.
УДБА је послала подругљиву поруку у терористички камп у Филах, мјесто на тромеђи Италије, Аустрије и Словеније у којој је стајало отприлике овако:
- "Све смо вас прешли. Сви су код нас у затвору!".
ПОСЉЕДНИЦЕ
Каснији извјештаји УДБЕ су показали да је нешто мање од 100 хрватско-усташких крвника ухапшено у тим акцијама.
На суђену је њих двадесетак (Врбан, Милош...) осуђено на смртну казну вјешањем и трајним губитком свих права, док је њихова имовина конфискована. Шездесетак Крижара је осуђено на смрт стријељањем, док су остали добили временске казне 15-20 година затвора.
Хрватско-усташка емиграција се није мирила са тренутним стањем, него су шездесетих и седамдесетих година 20. стољећа наставили своја терористичко-диверзантска дејства, не само у Југославији, већ и на дипломатска представништва у свијету. Они су престали са дјеловањем тек почетком деведесетих година, када су Фрањо Туђман и странка Хрватска Демократска Заједница успјели да одвоје Хрватску од СФРЈ и добију међународно признање.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Телевизија "Загреб" је снимила документарну серију "Замке" у четири наставка која је емитована у мају 1983. године. Сценарио је урадио Мирко Саболовић, док режију потписује Берислав Макаровић... главне улоге су повјерене: Душку Гојићу, Марку Николићу, Иви Грегуровићу, Милану Штрљићу и Вањи Драху.
Миленко Додер је написао књигу "Безбедност и самозаштита", у коме су описани добрим дијелом детаљи ове акције. Сем њега и Горан В. Ковић је написао књигу "Операција Гвардијан".