Мехмет Градица (1913-1945) је албански разбојник, пробисвет и комита који је био активан учесник током Другог светског рата као припадник екстремистичког покрета, када се борио на страни Сила Осовине, односно коалиције Мусолини-Хитлер.
Априлски рат 1941. године дочекао је у Албанији где је већ имао око себе наоружану банду са којом је учествовало у агресији и комадању Краљевине Југославије. Вратио се у завичај и одмах отпочео са етнчким чишћењима Срба и Јевреја, као и нападима на СПЦ.
Био је велики србомрзац и русомрзац тј. антиславенски оријентисан.
Током рата догурао је до чина поручника и био заменик Шабана Полуже, који је имао команду над једном бригадом Бали Комбетара, ткз. Народног фронта, а био је и члан Централног комитета у Тирани. Заједно су имали исте циљеве и учествовали у оружаним операцијама широм Косова и Метохије.
Средином фебруара 1945. године дошло је до крвавих обрачуна између југославенских партизана и Полужине бригаде код Глоговца, недалеко Приштине, када су припадници VII косовско-метохијске бригаде разбили њихове балисте, а њих двојица су погинули.
Сам Градица је сахрањен од сабораца у воћњаку свога ујака. Ова информација је била деценијама строго чувана тајна.
Почетком 21. века, када су косовски Албанци уз помоћ САД и Европске уније прогласили илегално независност КиМ од Србије... и Градица и Полужа су проглашени народним херојима.
ЖИВОТОПИС
Мехмет Градица (алб. Mehmet Gradica) је рођен 1913. године у селу Градица, општина Глоговац у злогласној Дреници, централни делови Косова и Метохије. Административно је потпадало под Приштински округ.
Тада је то био део Краљевине Србије, чија је војска тај крај ослободила годину дана раније од османских завојевача у Балканским ратовима.
Порекло и породица
Градица је ратоборни крај који је деценијама услед беде и неимаштине стварао устанички настројене ликове.
Његови родитељи отац Исуфи и мајка Фата изродили су троје деце: Ука, Мехмет и Шехиден.
Млади Мехмет је одрастао у сиромаштву, где се често дешавало да није имао три оброка дневно.
У школу је пошао у оближње село Добрашница, где се настава одвијала на србском језику. Иако је био солидан ђак, ипак је избачен јер је био асоцијалан и безобразан према другим ученицима и учитељима.
Емиграција и школовање
Као младић је почео већ да се бави криминалним делатностима: пљачка, туче, силовања, палеж имовине... па је тако већ са 16 година живота доспео и "иза решетака" у Казено-поправном дому у Косовској Митровици. По изласку из затвора одбио је да служи редовни војни рок у Војсци Краљевине Југославије, па је живео у илегали, кријући се од Полиције и жандара....
Постао је комита који је имао око себе мању групу која је обитавала већином у планинама и шумама, повремено нападајући србске домаћине. Често је одлазио у матицу Албанију, преко неприступачних терена и тамо се дуго задржавао.
Градица у друштву Мустафе Крује
У матици је срео сународнике сличне себи: Аљуш Смајли, Азиз Жиливод, Бануш Садлари, Реџеп Ђели...итд. Они су били компактна група увек спремна за изнанадне нападе.
Једно време је живео у Тирани па је завршио средњу школу.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Када је Бенито Мусолини априла 1939. године извршио инвазију и окупацију Албаније, Мехмет Градица се прикључио албанским оружаним формацијама, где је почео и свој напредак у војно-полицијској хијерархији.
Две године касније, априла 1941. године италијанске и албанске снаге нападају југо-источне делове Краљевине Југославије у "Операцији 25", када је за само неколико дана дошло до сламања југославенске одбране, највише услед дезертерства и издаје Словенаца и Хрвата.
Албанске снаге потпомогнуте италијанском фашистичком војском су окупирале готово цело Косово и Метохију, мањи део Старог Раса, као и охридски, тетовски и дебарски крај. Затим Улцињ и Тузи.
Мехмет Градица се враћа са својх 25 бојовника у родни крај. Тада је имао чин потпоручника оружаних снага ткз. Велике Албаније. Мехметова група је врло брзо се укључила у етничко чишћење Косова и Метохије од Срба и неалбанаца, које се претворило у прави геноцид. Сем Срба на удару су се нашли и Јевреји, као и монаштво и имовина СПЦ.
Прва акција Мехмета Градице је било село Самодрежа (место где се Кнез Лазар причестио пред Косовски бој), а онда и напад на затвор у Вучитрну, јер су хтели да ослободе своје сународнике који су им требали за борбу. Наставио је да ниже злодела и прогоне србског становништва, пљачкајући њихова имања јер је осетио да има пушку, односно моћу да убија немоћне и нејач.
На почетку Другог светског рата бива постављен на дужност команданта Жандармерије у северном делу Косова: Митровица, Србица и Вучитрн.
Сукобио се са четничким једницама код градића Рашка у новембру 1941. године где је имао неколико успешних акција, што му је подигло рејтинг међу саборцима и надређенима. Током зиме 1941-1942 Мехмед Градица са својим одредима је имао нове акције и борбе око Дренице, где је опет имао успеха, највише зато што је међу Србима владала неслога и међусобне свађе. Нападао је и подручје Ибарског Колашина.
Септембра 1943. године подржао је активности и прокламацију друге ткз. Призренске лиге из Србице.
Његови саборци у то време су били: браћа Барјактари Мифтар и Халила, Ферат Котори, Османа Буњаку...
Добио је унапређење 1943. године у чин поручника, али и команду над већом јединицом у Бали Комбетару, ткз. Народном фронту, фашистичкој организацији Албанаца на окупираним деловима Југославије који су били одани Трећем Рајху.
Балисти као нацистички савезници
Међу својим сународницима Мехмет Градица је имао велики углед и многи су у њему гледали идола, верујући да ће он донети остварење сна - припајање Космета Албанији што је било зацртано као главни циљ Балиста.
Комунизам као идеолугију је презрео и одбацио сарадњу са партизанима Енвера Хоџе.
Скупа са Ахметом Селацом је средином 1943. године направио посебан одред наоружане добровољачке групе како би имао јединицу за брза дејства. Ова чета му је деловала већином на северу Косова у рејону "Шала Бајгора", где су оставили своје крваве трагове.
Добијао је награде за добро извршене задатке од Џафера Деве, албанског команданта који је активно сарађивао са Вермархтом. Такође и од Алојза Бергмана је добијао похвале, који је извештавао немачку команду на Балкану о учињеном.
У једном моменту средином 1944. године дошло је до захлађења односа између Градице и Шабана Полуже јер је Полужа почео да преговара око сарадње са комунистима нпр. Фадиљ Хоџа... а то Мехмет Градица никако није хтео да прихвати. Њиховом помирењу почетком 1945. је допринела Марија Шлакут из Скадра. Она је током лета 1946. године била осуђена у Албанији због сарадње са окупаторима.
За време постојања злогласне Скендербег дивизије Мехметова бригада је имала тесну сарадњу и заједничке акције чишћења Срба и прогоне.
ПОГИБИЈА
Почетком јануара 1945. године тактичка група од 40.000 партизана сврстани у пет дивизија којима је заповедао генерал Петар Брајовић (командант 52. дивизије ПОЈ), водила је жестоке окршаје за албанским балистима на Косову и Метохији, где је чак заведена војна управа, пошто Албанци нису хтели да остану у Србији, већ да се припоје Албанији.
Седма косовско-метохијска бригада југославенских партизана јачине 7.000 бораца је опколила штаб Мехмета Градице и Шабана Полуже код Глоговца 20. фебруара 1945. године. Дошло је до крвавих вишедневних обрачуна и били су велики губици на обе стране.
У селу Терестеник је дан касније погинуо Шабан Полужа, а Градица је смртно рањен. Сем њих било је преко 120 мртвих Балиста.
Градицини одани саборци Исуф Ђилани, Реџеп Ђели и Кшеме Зекири, су тело Мехмета Градице закопали у винограду Ибрахима Љуте (његовог ујака) на локацији Макреш. Ова информација се деценијама држала у строгој тајности.
Инспектори ОЗНЕ (тајне полиције) су покушали доћи до ове информације али нису успели, јер нико од Мехмедових рођака није смео да им каже овако круцијалну ствар.
ЗАОСТАВШТИНА
Током 1946-1948 разбијене су сви албански балистички одреди и протерани у Албанију преко Проклетија, где су се примирили 15-ак година, а онда се почели враћати на Космет и "тражити права". У међувремену је политика званичног Београда измењена, али су се и неке оклности на гео-политичком плану у свету промениле.
Албански деликвенти су често правили ексцесе и нападали србско становништво, што је доводило до великих егзодуса Срба у остале делове земље. Покрајински, али и савезни функционери су на ове проблеме већином окретали главу што је само увећавало проблеме и омогућило Албанцима да 1981. године изазову велику побуну која је претила да се претовори у рат.
Крајем 1990-их година дошло је до новог рата где су Албанцима помогле земље НАТО пакта јер су се директно умешали и покренули агресију... а почетком 21. века илегално је проглашена независност КиМ у Приштини.
Под покровитељством злогласног криминалца у оделу, Хашима Тачија (бившег лидера Окупаторске Војске Косова), који је постао премијер Владе ткз. Републике Косово 23. фебруара 2017. године направљена је меморијална академија у част Полуже и Градице.
Они су постали народни хероји криминалне косовске "државе", која је заправо наставила борбу односно геноцид који су ова двојица започели.