Миклош Хорти (1868-1957) је био аустро-угарски адмирал, а потоњи регент Краљевине Мађарске, односно учесник Првог и Другог светског рата, када је одговоран за бројне злочине које је почино над Србима и Јеврејима.
Током Великог рата обављао је дужност поморског официра у Војсци Аустроугарске са чином адмирала, који је стекао 1918. године, тада је командовао бродом крстарицом "Навара".
У периоду између два светска рата живео је и радио у Будимпешти, где је водио иредентистичку политику и приклонио се Адолфу Хитлеру, вођи немачких нациста, јер је очекивао да ће повратити територије које је Мађарска фактички изгубила на Версајској конференцији 1919. године.
Током Другог светског рата Миклош Хорти је учествовао у агресији на Совјетски Савез, а пре тога и на Краљевину Југославију и њеном комадању, када је са својим оружаним снагама запосео Барању и Бачку где је прогонио десетине хиљада Јевреја и стотине хиљада Срба, поготово оне који су дошли на та подручја после 1. новембра 1918. године. Знао је за постојање коцентрационих логора, у којима су мучени Срби: Шарвар, Нађкањижа, Барч и др. у самој Мађарској, али и на територији окупиране Бачке.
Гестапо га хапси октобра 1944. године, одведен је у Баварску и тамо утамничен. Ту је дочекао крај рата. У Нирнбершком процесу је и он учествовао, што му је омогућило азил у Португал где је умро 1957. године без икаквих санкција.
Почетком 21. века је рехабилитован у Мађарској и добио је спомен-плочу и главни трг у насељу Ђормо, крај Будимпеште.
ЖИВОТОПИС
Миклош Хорти од оца Иштвана и мајке Пауле (р. Халаш) је рођен 18. јуна 1868. године у месту Кендереш, удаљено око 140 км источно од Будимпеште. Његова породица је имала племићку титулу од 1635. године, коју су добили од краља односно цара Фердинанда II Штајерског, који је био владар Светог римског царства.
По верском убеђењу Хортијеви су припадали калвинизму.
Иштван Хорти, отац Миклошев имао је велике земљишне поседе, а бавио се и политиком, тачније био је посланик Горњег дома Угарског сабора. Са Паулом је имао осморо деце, а Миклош је био четврти по реду.
Миклош Хорти се оженио Магдолином Пургли у Араду 1901. године. Са њом је имао четверо деце: две кћери и два сина.
КАРИЈЕРА
У морнарици Аустроугарске монархије започео је каријеру као поручник фрегате 1896. године, да би се уздигао све до чина адмирала 1918. године.
Миклош Хорти је 1882. године, као четрнаестогодишњи младић примљен на Царску и краљевску поморску академију у Ријеци, где је званични језик био немачки. Миклош је причао поред тога и течно енглески, француски, слабије италијански и србски језик.
Од 1911. до 1914. био је ађутант аустријског цара Франца Јозефа. Као младић, Хорти је путовао по свету и служио је као дипломата Аустроугарске у Турском царству и другим државама.
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
Током Првог светског рата Миклош Хорти је био заповедник једног бојног брода тј. крстарице аустроугарске морнарице и као такав је учесвовао у бици на Отранским вратима у мају 1917. године, која се сматра једном од највећих поморских битака Великог рата.
Ради се о томе да су савезничке снаге желеле да спрече аустроугарске и немачке бродове да продру из Јадранског у Средоземно море, па су на најужем пролазу између Апенинског и Балканског полуострва поставили сајле, мреже и мине. Но, аустроугарска морнарица је имала великог успеха и нанела велике губитке савезницима (Италија и Енглеска). На страни Аустроугарске тада се борио велики број хрватских морнара.
Поред тога, Миклош Хорти је послат од аустроугарске Врховне команде почетком фебруара 1918. године у Боку Которску да угуши побуну 8.000 морнара, који су захтевали неодложно закључење мира, демобилизацију, право свих народа у Аустро-Угарској на самоопредељење, побољшање услова рада на бродовима и амнестију учесника побуне. Побуна је угушена у крви. То је Хортију донело велики напредак у каријери и постао је адмирал, односно командант Царске и краљевске морнарице.
Пробојем Солунског фронта у јесен 1918. године Аустроугарска, Немачка и Бугарска губе рат, док се Аустроугарска 4. новембра 1918. године распада на више делова. Хорти се вратио у Будимпешту са мађарском националном војском и успоставио регенство.
ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
У периоду између два светска рата Миклош Хорти био је на челу национално-конзервативног режима у Мађарској и тада је забранио деловање двема странкама: Комунистичка партија и Партију стреластог крста.
Водио је ирендетистичку политику упркос Тријанонском споразуму који је 4. јуна 1920. године потписан у француској палати Великог Тријанона. Овај споразум је регулисао посебан статус нове мађарске државе према њеним новим суседима: Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка. Прогнао је Краља Карла I од Аустрије у изгнанство.
Краљ Карл је два пута неуспешно покушао да се врати Мађарску и мађарска влада је попустила под савезничким претњама о обнови непријатељства. Краљ Карл је британским ратним бродом испраћен из Мађарске у игзнанство и узалудно два пута покушао да се врати у Мађарску.
Тако је Миклош Хорти себе прогласио за регнента Краљевине Мађарске.
Током тридесетих година 20. века Хорти је био добро упознат са хрватским камповима у јужним и западним деловима Мађарске у коме су припадници Усташког покрета вршили обуке младића 18-35 година за тероризам и диверзије. Један од њих је био и логор Јанка Пуста.
Разоткривање ових криминалних радњи је довело до дипломатског скандала у Друштву народа 1934. када су представници Краљевине Југославије алармирали светску јавност о активностима које су усмерене против европског мира. Тај камп је затворен, али је Хортијев режим наставио да пружа подршку Анти Павелићу и сарадницима јер су имали непријатељске намере према југославенском краљевству.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Краљевина Мађарска је званично приступила Тројном пакту 20. новембра 1940. године, годину дана пошто је нацистичка Немачка напала Пољску и две године пошто су окупирали Чехословачку. Већ тада је Хитлер тутњао Европом и газио слободољубиве народе.
Краљевина Мађарска је 12. децембра 1940. године потписала Уговор о вечном пријатељству са Краљевином Југославијом, што је де факто значило да званична Будимпешта нема територијалне претензије према југославенској територији, а уствари је била вешта варка Хортија.
Заједно са Немачком, Италијом, Бугарском и Албанијом... мађарске оружане снаге су априла 1941. године започеле агресију на Краљевину Југославију и за две недеље сломиле њен отпор. Заправо узрок пораза је било изражено дезертерство и издаја словеначких, хрватских и муслиманских кадрова.
Мађарска је према ранијем договору окупирала Барању и Бачку, где су мађарске окупационе власти спроводиле терор највиших размера, као и етничко чишћење према Србима и Јеврејима, са свим елементима геноцида.
Издат је проглас у коме је децидирано наведено да сви они који су дошли на територију Бачке и Барање после 1. новембра 1918. године морају одмах напустити куће и не смеју ништа понети, јер је све власништво мађарске државе. Уствари, Будимпешта је сматрала да све "дошљаке" мора отерати милом или силом.
Међу Србима су одмах хапшени и убијани учесници Великог рата односно "Солунци", припадници Соколског покрета, православни свештеници... заправо сви они који су могли да направе побуну односно устанак против окупације. Поред Срба, на удару су се нашли Јевреји.
Свилара у Шарвару у којој су били заточени Срби
током Другог светског рата 1941-1945
Августа 1941. године Влада фашистичке Мађарске наређује депортације Јевреја, а преко 20.000 људи убијено од немачких снага.
Мађарске окупационе снаге су током 1941-1944 године на подручју Бачке имале низ концентрационих логора за мучење Срба, али и у самој Мађарској су били познати логори, где су се истицали: Барч и Шарвар у југозападном делу Мађарске. За њихово постојање и шта се у њима дешава знао је читав војно-полицијски врх и цивилне власти.
Процењује се да је најмање 20.000 Срба утамничено у тим казаматима са крајње суровим и нехуманим условима.
Резултат мађарских крвавих чишћења
у Сомбору, априла 1941.
Једнан од највећих ужаса мађарских фашиста била је Новосадска рација, када је почетком 1942. године на ширем подручју Новог Сада убијено и нестало око 4.500 Срба и Јевреја. Ово су радиле све војно-полицијске јединице стациониране у новосадском округу. И након тога репресија Хортијеваца није престајала према "неподобним народима".
Немачки ГЕСТАПО је ухапсио Миклоша Хортија 15. октобра 1944. године, када се већ надзирао крај рата, пошто је Црвена армија већ ушла у Румунију, Бугарску, Југославију... па су посумњали да би Хорти могао да потпише неки споразум са Совјетима, односно да се окрене против Трећег Рајха.
Тако је Миклош Хорти одведен у немачку покрајину Баварску и тамо утамничен, односно дочекао је крај рата.
ЕМИГРАЦИЈА
Савезници су у одмах по завршетку Другог светског рата организовали суђења нацистичким злочинцима у јужном делу Немачке, односно граду Нирнбергу, који је био под америчком зоном окупације. Ту је од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. године организован међународни суд правде. И сам Миклош Хорти је процесуиран на том трибуналу.
Добио је азил да оде у Португал, где је живео мирно до краја живота односно умро је у Есторилу 9. фебруара 1957. године без пресуде.
Југославенске послератне власти су Хортија прогласиле на суду за ратног злочинца 1947. године и тражиле од Португала његово изручење, али до тога никада није дошло. Португалске власти су са Шпанијом биле уточиште на Иберијском полуострву за многе зликовце, а свима њима је помагао Ватикан.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА
Почетком 21. века у Мађарској је направљена рехабилитација многих мађарских злочинаца из Другог светског рата, па тако и за Миклоша Хортија. Овако нешто је урађено на крилима антисовјетских идеја, јер су сматрали да сви који су се борили против СССР су по неком аутоматизму жртве. Мађарска је деценијама била под протекторатом Москве са циљем њене дефашистизације.
На Богословском факултету Реформатске цркве у Дебрецину откривена спомен-плоча Миклошу Хортију коју је осветио главни бискуп Мађарске 6. јуна 2012. године.
У Будимпешти, у насељу Ђомро главни трг је добио име баш по њему.