Миле Дедаковић (1951.) је бивши југославенски дезертер, хрватски политичар и официр и активан учесник ратова на простору бивше Југославије почетком деведесетих година 20. стољећа, када је она разбијана. Његово шифровано име је било "Јастреб".
Широј јавности он је познат као командант 204. бригаде, који је као такав био на позицији "одбране" Вуковара. С тим да је важно рећи, да је он углавном командовао из Винковаца, а његов замјеник Бранко Борковић је био баш у граду на Вуки.
За два и по мјесеца колико је трајао обруч његови бојовници су починили читаву ниску ратних злодјела према Србима цивилима, док је у појединим дјеловима града вршено систематско и планирано етничко чишћење. Куће Срба су пљачкане, имовина паљена и рушена, жене и дјевојке силоване, оснивани су концентрациони логори и сл.
О свему томе је сачињена обимна документација на војном суду у Београду почетком 1992. када је око 300 припадника 204. бригаде процесуирано, а само педесетак их је осуђено на вишегодишње казне затвора, док је изречено и шест смртних казни. Сви су размјењени исте године у Неметину крај Осијека.
Након што је Вуковар ослобођен крајем новембра 1991. године, Дедаковић је ухапшен и стављен у притвор под сумњом да је издајник и сарадник Контраобјештајне службе ЈНА. Након три недјеље је ослобођен свих оптужби и пуштен на слободу. Прикључио се ткз. Хрватским Ослободилачким Снагама, под вођством Добросава Параге и са њима прошао ратишта у Херцеговини.
Посље оружаних сукоба ушао је у политичке воде и постао члан Хрватске Демократске Заједнице.
Данас живи слободно и нико га не терети низашта.
ЖИВОТОПИС
Миле Дедаковић је рођен 4. јула 1951. године у селу Нијемци, на крајњем западу Срема. Ту је одрастао и завршио основну школу.
Каријера
Дедаковић је прошао војне школе у Југославенској Народној Армији почетком седамдесетих година 20. вијека. Дипломирао је на Ваздухопловној академији у Сарајеву 1974. Тада је промовисан у поручника.
Напредак на хијерархијској љествици му је ишао узлазном линијом, те је 1990. године добио чин потпуковника.
Породица
Оженио се са дјевојком Терезом која је млађа од њега 15 година. Миле има кћерку Јелену, која је рођена 1994.
Кћи му Јелена је жељела још од тинејџерских дана уписати Војну академију, али пошто тога више није било, онда се пребацила на Високу школу за међународне односе и дипломатију. И она је често ишла са њим у Вуковар на меморијалне догађаје.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
У прољеће 1990. године у Југославији се уводи вишепартијски систем што је урађено након 45 година једностраначја. Власт у СР Хрватској формира Хрватска Демократска заједница и њен лидер Фрањо Туђман. Они нису крили своје сепаратистичке и шовинистичке идеје, напротив. Осећали су се моћно и јавно су оживљавали авети клеро-фашистичке НДХ. Срби су постали преко ноћи грађани 3. реда: упућиване су им пријетње, физички и психички су нападани, малтретирани, добијали су отказе. Ово је условило масовни прогон србског становништва из урбаних насеља.
Влада коју је предводио деценијски обајвештајац Јосип Манолић је у јесен 1990. увезла преко Мађарске, Аустрије и Јадранског мора велику количину пјешадијског наоружања за ХДЗ и ХОС. Резервни састав МУП-а је увећан 4-5 пута. Откривањем Афере Шпегељ јавност је могла да сазна какви су планови и шта се спрема.
Мноштво хрватских официра, око 3.500, а међу њима и Миле Дедаковић су током љета 1991. погазили заклетву и дезертирали. Прешли су у редове хрватских паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, који је званично промовисан 28. маја постројавањем десет бригада на стадиону НК Загреб, у Крањачићевој улици.
Мало посље тог догађаја Миле Дедаковић је послат у Вуковар у коме су већ харале наоружане банде које су већином слушали заповјести Томислава Мерчепа, секретара за Народну одбрану и предсједника локалног одбора ХДЗ. Његов помоћник је био Бранко Борковић. Имали су задатке да устроје већу војну формацију.
Званично је 25. септембра 1991. године промовисана 204. бригада у коју су ушли наоружани одреди са подручја вуковарске и илочке општине. Приликом оснутка бригада је имала око 1.800 бојовника. С тим да су касније вршене допуне састава, па је кроз њу прошло око 3.500 особа. Сматра се да је 947 погинуло, од тога само у борбама за Вуковар 600.
Почетком октобра мјесеца 1991. Дедаковић одлази у Винковце и од тамо заповједа "одбраном", док је Бранко Борковић остао у граду Вуковару све до 17. новембра, када се извукао бјежањем ка истом граду.
Задрова експедиција: Чистачи из Борова Насљеа
За вријеме трајања оружаних борби око и у граду на Вуки, припадници 204. бригаде су убили неколико стотина Срба и нехрвата цивила, с тим да их је педесетак убијено прије ратних дешавања: Стеван Инић, Младен Мркић, Јован Јаковљевић, Љубан Вучинић и др. Тада је десетине локала чији су власници Срби минирано тј. дигнуто у ваздух експлозивом велике разорне моћи.
Када су отпочеле и саме борбе са јединицама ЈНА које су дошле да одблокирају касарну у насељу Петрова Гора, тада су ткз. Зенговци вршили рације (лов на Србе) и упадали незаконито људима у куће без доказа да су починили неко кривчно дјело. Зна се да су етничка чишћења рађена у Борову Насељу: Трпињска, Виноградска, Мајевичка, Личка, Козарачка цеста, а исто тако и улица Николе Демоње, Крива Бара, Буџак. У вуковарким четвртима: Лужац, Приљево, Митница је рађено исто.
Вапај са неба: Има ли правде за нас?
Оснивани су концентрациони логори, на сљедећим локацијама: вртић Пчелица, нова школа у Борову, пицерија "Абазија", Елцов дворац, Дом полиције, зграда Општине, катакомбе Јеврејског гробља и др.
Дедаковић је био упознат и са чињеницом да се из склоништа: 'Борово комерц' и 'Нова обућара' изводе Срби цивили и одводе на стријељања. Ово је исто рађено и у Градској болници, а лешеви су бацани у ријеку Дунав.
Сам Миле Дедаковић је средином октобра 1991. године покушао пробој ка Вуковару, али је тај напад успјешно заустављен.
Средином новембра су вођене завршне борбе у којима су хрватски бојовници пристали на капитулацију, те се предали команди ЈНА коју је предводио мајор Веселин Шљиванчанин.
Усљедило је хапшење свих који су имали хрватске униформе и оружје... 300 их је одведено у АП Војводину (село Стајићево и КПД Сремска Митровица), ако 180 Хрвата је побјегло у болницу гдје су се прерушили у рањенике, што је србска Територијална одбрана разоткрила и одведени су на пољопривредно добро "Овчара", гдје су стријељани (ово је урађено без знања и дозволе официра ЈНА).
ХАПШЕЊЕ
Добросав Парага и Миле Дедаковић су 22. новембра 1991. ухапшени од војне полиције ЗНГ и три недјеље су држани у притвору, под оптужбом да су изданици и шпијуни који раде за ЈНА. Ово је урађено на интервенцију Јосипа Манолића, директора Службе за заштиту уставног поретка. Он је оформио "комисију за одговорност о паду Вуковара".
Ипак, Врховни суд га је 13. децембра 1991. пустио на слободу и ослободио свих сумњи. Тада се придружио јединицама ХОС и отишао у Херцеговину, гдје је прошао сва ратишта од Динаре до Неретве.
Парага као сљедбеник Анта Павелића
Када је убијен херцеговачки заповједник ХОС-а Блаж Краљевић у августу 1992. под неразјашњеним околностима дошло је до свађе ХОС и ткз. Хрватског Вијећа Одбране, па је и сам Дедаковић учествовао у смиривању тензија и сукоба.
НАКОН РАТА
Ушао је у политику као члан Хрватске Демократске Заједнице и био неколико година код њих као нестраначка личност, која је требала да привуче "домољубне" бираче.
У јавности су процурили транскрипти разговора 2011. године између Фрање Туђмана и Милета Дедаковића о евакуацији 2.000 дјеце из вуковарског обруча што је Туђман спријечио, односно оглушио се о апеле Дедаковића и одбрусио му да "гледа своја посла".
Такође у Војсци Републике Хрватске, Дедаковић није могао даље од бригадира (натпуковника), јер је наводно за ХДЗ био потенцијални непријатељ пошто је знао за њихове прљаве послове и манипулацију око вуковарског ратишта, а касније му није дат чин генерала јер је био у партији ХДЗ.
Посљедње године живота проводи у Новиграду, на јадранском приморију, гдје упућени кажу да има и финансијске проблеме.