Миљенко Хркач (1947-1978) је хрватски емигрант, бомбаш, робијаш и припадник екстремистичке организације Хрватско Револуционарно Братство (ХРБ) која је дјеловала у другој половини 20. стољећа.
Као и многи хрватски младићи, Хркач је напустио домовину јер се није мирио да живи у комунистичком систему са Србима... и отишао у иностранство гдје је приступио ХРБ, профашистичко удружење које је окупљало ликове сличне њему. Њихов циљ је био одвајање СР Хрватске од Југославије и обнова клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Тачније, то су били синови припадника поражених оружаних снага НДХ (усташе и домобрани) из времена Другог свјетског рата.
Име Миљенка Хркача је постало познато широм Европе и добром дијелу планете 1968. године када је подметнуо бомбу у биоскоп "20. октобар" у центру Београда. Том приликом је погинуо један човјек, једна млада дјевојка је остала трајно непокретна, док је преко 80 људи било повређено.
Касније је Хркач ухапшен приликом сљедеће диверзије у Југославији, па му је и суђено три пута. Сваки пут је порота доносила исту пресуду, да је крив, а казна је била смртна. Иако се десет година чекало на извршење, ипак је на крају извршена стријељањем у Београду.
Хркач је био само један у низу терориста који су радили за "хрватску ствар", односно који су у емиграцији регрутовани за најпрљавије послове, а против којих се борила југославенска тајна полиција УДБА.
ЖИВОТОПИС
Миљенко Хркач од оца Петра је рођен 2. октобра 1947. године у селу Мокро, општина Широки Бријег (Дистрикт Мостар), у западним дијеловима Херцеговине, уз границу са Далмацијом. Било је то у вријеме када је тек завршен Други свјетски рат и када су Титови партизани овладали Југославијом, те извели социјалистичку револуцију.
Породица
Постоје непотврђене информације да је Хркач био ожењен и да је имао једно дијете, кћер
Поријекло и школовање
Блиски рођаци Миљенка Хркача су били активни учесници геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током 1941-1945 јер су служили као припадници оружаних снага клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Цијела Херцеговине је пливала у србској крви. У томе су помагали и подстрекивали римокатолички свећеници, јер је циљ био очистити православне Србе. Један дио његових рођака је избјегао пред налетом дивизија ПОЈ, док је други остао у свом завичају и прикривао своју мрачну прошлост.
Тако је и Миљенко стасавао као дјечак у индокринацији хрватско-усташке идеологије, србофобији и мржњи са антијугославенским осјећањима. То му је доносило проблеме јер је тајна полиција УДБА прогањала такве ликове.
Од школе је завршио шест разреда. Касније је изучио столарски занат и бавио се тесањем дрвне грађе.
Бива присиљен да одслужи редовни војни рок, што је била обавеза свих младића узраста 18-26 година... међутим, добар дио њих то избјегавао и бјежао у иностранство, говорећи како је то "угрошавање људских права".
ЕМИГРАЦИЈА И ТЕРОРИЗАМ
Средином шездесетих година 20. вијека, Миљенко је отишао пут Аустрије, гдје је већ било доста сународника из његове домовине. Тамо се повезао са екстремистичком организацијом ткз. Хрватско Револуционарно Братство која је основана 1961. године у Аустралији, али је врло брзо формирала своје продужнице у западној Европи, Канади и САД. Била је то врло опасна групација, једна од три најгоре према Интерполовој листи.
У њемачком граду Штудгарту, гдје је иначе био центар ХРБ-а за Европу, Миљенко Хркач је прошао курсеве у кампу за тероризам и диверзије. Ово је иначе била честа пракса шездесетих и седамдесетих година, за хрватске младиће узраста 18-30 година који су долазили у Њемачку на "привремени рад".
Средином 1968. године са својим саборцем Антом Пенавићем из ХРБ улази у Југославију, гдје у словеначким шумама проналазе ствари које ће им бити потребне за "обављање посла". Пенавић је научио Хркача у шумама изнад Марибора како се рукује са експлозивом, односно подмеће бомба велике разорне моћи.
Диверзије
Добили су задатак да поставе бомбу на неко место које посјећује пуно људи, јер је био циљ да што више људи буде повређено као упозорење од стране ХРБ-а за испуњавање нихове жеље.
Дана 13. јула 1968. године у Београд је дошао Хркач са бомбом коју је поставио у биоскоп "Двадесети октобар", у Балканској улици (центар града). Полицијски извјештај наводи да је експлозивна направа активирана у шестом реду на сједишту бр. 16... тог дана у 21:08 сати, тек што је отпочело приказивање филма. Биланс је био застрашујући, јер је:
- Саво Вучуровић, запослени радник тог биоскопа погинуо
- Магданелна Новаковић, остала без обе ноге
- Преко 80 људи је теже или лакше повређено
Користећи ситуацију и збуњеност безбједоносних служби, Пенавић и Хркач напуштају Југославију и преко Аустрија одлање у Западну Њемачку.
Пар недјеља касније, Миљенко Хркач долази пред браћу Ковач: Нико и Иван, гдје је положио заклетву за приступање ХРБ, а као награду за извршени задатак добио је 2.500 ДЕМ (њемачких марака).
Министарство Унутрашњих Послова СФРЈ је расписало потјерницу и понуђена је награда за сваку информацију о томе ко је одговоран за злочин у биоскопу.
Годину дана касније, Миљенко доноси из Њемачке у Словенију Пенавићу пет бомби... да би 25. септембра 1969. године Хркач је на београдској Главној Жељезничкој станици поставио три експлозивне направе у гардероби. Од активације бомби повређено је 14-оро људи.
СУЂЕЊЕ И СМРТ
Југославенска полиција је 26. сепетембра 1969. коначно ухапсила Миљенка Хркача, гдје је у његовом стану нашла још двије преостале бомбе. Спроведен је у истражни затвор и забрањен му је контакт са спољним свијетом.
На судском процесу Хркачу се судило по основу: уништавање важних привредних објеката, као и убиство на начин којим је доведено у опасност више живота. Олакшавајућа околност Хркачу је била то што у моменту убиства није имао пуних 21 годину. Хркач је пред судијом тврдио да је невин.
Окружни суд у Београду је 2. октобра донео прву пресуду, према којој је Миљенко Хркач крив по свим тачкама оптужнице, а порота је донијела пресуду: смртна казна. Касније, је било још двије потврде од Врховног суда СР Србије 29. јуна 1975. године и трећа коначна од Савезног уставног суда 30. децембра 1976...
Чак је и на сједници Предсједништва СФРЈ, којим је предсједавао Петар Стамболић потврђена одлука о смртној казни. Присутан је био и Иван Франко, савезни секретар за правосуђе, који је навео да је сам злочин изазвао велико огорчење јавности и да је то било у циљу подиривања народа и стварање несиурности грађана. Тако је комисија 15. новембра 1977. једногласно одбила помиловање које је тражено за њега.
У ноћи између 10. и 11. јануара 1978. године у Београду је стријељан Миљенко Хркач.