Призренска лига (алб. Lidhja Shqiptare e Prizrenit) је албански национални покрет који је основан у истоименом граду у долини Белог Дрима у дугој половини XIX столећа у јужним деловима Метохије.
Ова организација је имала за циљ да одбрани национална права арбанашких племена која су била настањена између Проклетија и Јонског мора, као и Скадарског и Охридског језера.
Званично је настала након што је завршен рат између Црне Горе, Србије и Русије против Турске царевине.
Касније је ова Лига доживела две реинкарнације. Прво 1943. године за време Другог светског рата од фашиста, а друго 1946. године у САД од емиграната који су побегли преко океана.
Суштнина ове организације односни идеје је стварање Албаније (државе Арбанаса тј. Шиптара) у границама које су они замислили као своје, на штету Срба и Грка.
ПРЕТХОДНИЦА
У југо-источним деловима Европе 1346. године средњовековна Србија је била најмоћнија држава, јер је тада владар Душан крунисан за цара Срба, Грка и Арбанаса на Васкрс у Скопљу. Душаново царство се простирало на 70% Балкана и излазило на три мора: Јадранско, Јонско и Егејско. Немачки рудари су долазили у Србију да траже посла.
Душаново крунисање у Скопљу
Призрен је постао царски град, односно престоница у којој је управо цар Душан управљао. Његов син Цар Урош Нејаки је дозволио великашима да распарчају царевину тридесетак година касније.
Током XIV века Османска империја је започела велику окупацију на Балканском полуострву која је довела до потлачивања свих хришћанских народа и претварања у турске вазале. Османлије су у својим крвавим походима ишли све до Беча: рушили, палили, пљачкали, убијали, силовали... спроводили терор и страховладу највиших размера. Они су са собом донели муслиманску религију и градили џамије. Добар део арбанашких племена је прихватио ислам и постао верни слуга султана у Цариграду.
Срби су први на Балкану отпочели са устанцима, прво Карађорђе Петровић у Орашцу 1804. године, а онда и Милош Обреновић у Такову 1815. године. Тиме је започета национална револуција која је имала за циљ да се сви балкански народи ослободе османских завојевача. Срби су себи створили две државе: Кнежевина Србија и Књажевина Црна Гора... касније то раде и Грци и Бугари.
ОСНИВАЊЕ
Чим је завршен рат између Србије, Црне Горе и Русије против Турске царевине 10. јуна 1878. године у Призрену је дошло до састанка албанских народних првака које су предводили:
- Абдул Фрашери (1839-1892) је био публициста, дипломата, писац, политичар
- Сами Фрашери (1850-1904) је био филолог, драмски писац, књижевник и лексикограф
- Хаџи Зека (1832-1902) је био трговац и млинар у околини Пећи.
- Пашко Васа (1825-1892) је био писац, песник и публициста, касније турски гувренер у Либану.
- Али-паша Гусињски (1828-1888) је албански официр у турској војци. Он је пореклом Србин чији су преци поарбанашени у 15. веку
Тада је сам Призрен са околином био још увек део Османске империје односно Косовског вилајета (покрајине).
Албанци су сматрали да њима треба држава и да се за то морају изборити свим средствима, па чак и оружјем. Врло брзо је дошло до формирања оружаних одреда који су прогонили мноштво Срба са подручја Старе Србије (Космет, Стари Рас и Македонија). Према истраживањима Јована Цвијића преко 150.000 Срба је прогнано за двадесетак година. Док су на њихова имања колонизовани махом Албанци из планинских области Дукађуна, Пешкопија и Кукеша... сиромашних и заосталих крајева.
Циљ и мисија
Иако је званично прокламовано да је Призренска лига уствари општенародни покрет Албанаца за своју државу, заправо је Цариград покушао да преко Албанца као својих верних (муслиманских) савезника задржи још какав-такав утицај на Балкану.
Турска Порта (Влада) је финансирала њихове активности и обучавала њихове присталице. Била је то уствари обична манипулација Турака, али и европских сила, пре свега Аустроугарске, јер су страховали од православног савеза: Грка, Срба и Бугара.
Како је време одмицало, све је више било јасно да Албанци желе државу са неприродним границама - ткз. Велику Албанију. И данас управо Призренска лига и њене идеје су камен спотицања Срба и Албанаца.
ДЕЛОВАЊЕ
Чланови Призренске лиге су били врло противни Санстефанског уговора по коме су Бугари имали излаз на море, али и део албанских планина. Такође и одлуке Берлинског конгреса 10. јула 1878. године им нису биле по вољи јер су опет остали без државе. Док су Србија и Црна Гора добиле међународно признање Великих сила.
Турске власти су у околини Призрена почели са терористичким камповима, где су се обучавали албански младићи, јер је био циљ да се спреме за рат. Сем обуке, они су их наоружавали и давали муниције... и финансирали нека путовања. Главни лик ове идеје је Али-паша Гусињски који је имао доста успеха у борбама Књажевином Црном Гором око Плава и Гусиња, па се сматра за оснивача Лиге.
Сиктер из Берлина, сиктер
Делегација Призренске лиге (Абдул Фрашери, Мехмет-Али Вриони) је дошла у Пруску на Берлински конгрес крајем јуна 1878. године, али Албанцима није дозвољено учешће јер им је појашњено да су они грађани Османске царевине, односно да албанска нација не постоји и да су њихове територије саставни део Турског царства (тврдња немачког канцелара Ота фон Бизмарка). Сем тога, ова делегација је била и у Риму, Лондону, Паризу и Бечу... са циљем да моле велике европске силе за помоћ не би ли добили државу.
Како је албанска делегација осрамоћена на Берлинском конгресу дошло је до радикализације идеје, у смислу да су се Албанци сада окренули и против османске власти. Њихови снови о великој албанској држави су нестали као мехур од сапунице. Дошло је и до оружаних сукоба код Мурина са црногорским Србима где су Албанци успели да задрже Плав и Гусиње. У страху од освете доста Албанаца се исељава у матицу са подручја Подгорице, Спужа, Улциња, Бара...
Албански публицисти су одлуке Берлинског конгреса доживели као "легализовање србско-црногорског насиља и окупацију албанске земље".
РАСПУШТАЊЕ
Албанци су видевши своје успехе на бојном пољу упутили турској Порти захтев да им омогући аутономију у оквиру Османског царства... односно да им се направи један вилајет са центром у Тирани. Порта је ово одбила без великих размишљања, што је 1879. године довела до побуне широких размера. Устаници су срушили турске чиновнике у Ђаковици, Приштини, Пећи, Вучитрну и Призрену. Порта је послала Дервиш-пашу са војском да угуши устанак што је овај учинио априла 1881. године и ушао са својим војницима у тим местима.
Дервиш-паша
Вође Призренске лиге су похапшене и послати у избеглиштво. Отприлике око 3.000 Албанаца је послато у Малу Азију са циљем да се арбанашака племена обезглаве... Ово није било дугог века, јер су побуне поново подигнуте 1883-1884, додуше мањег интензитета.
ЗАОСТАВШТИНА
Призренска лига је како многи историчари тврде била типично промуслиманског и антиславенског става са јасним шовинистичим ставовима и иреденстистичким плановима. У 20. веку наслеђе Лиге је заоштравало односе Срба и Албанаца, те кварило њихове односе. Наредних тридесетак година на подручју Старе Србије стално ће долазити до сукоба муслиманских Арбанаса са Србима који су највећим делом подстрекивани од османске елите, а исто тако је и Аустроугарска монархија то подржавала. Како је записано у Плавој књизи око 60.000 Срба је присилно напустило подручје Косова и Метохије током 1890-их година.
Када је започела Младотурска револуција 1908. године Албанци су је отворено подржали, јер су вође добиле обећање да ће им захтеви у погледу албанског вилајета бити испуњени када се смени султан Абдул Хамид II... Међутим, Младотурци им ове захтеве нису испунили. Штавише наметнут је турски језик као једини у администрацији и самоуправи, а власт је строго централизована. Овакве одлуке су довеле до нових побуна у Скадарском и Косовском вилајету против Османлија.
Албански терор у Старој Србији је трајао све до јесени 1912. године када је током Првог балканског рата Војска Краљевине Србије скупа са црногорском армијом ослободила подручја: Косова и Метохије, Вардарске Македоније и Старог Раса. Тиме је завршена османска ера дуга 500 година у тим крајевима. Већ наредне године је кренула нова побуна Албанаца која је исте године угушена.
ОБНАВЉАЊЕ
Друга Призренска лига
За време Другог светског рата Албанци су се највећим делом приклонили Силама Осовине: прво у пролеће 1941. године Мусолинијевој фашистичкој војсци, а две и по године касније јединицама Вермархта. И Немци и Италијани су Албанце придобили обећавајући им остварење сна ткз. Велике Албаније, на штету Србије и Грчке.
Мидхат Фрашери - оснивач Бали Комбетара
Немачка обавјештајна служба АБВЕР је крајем 1943. године окупила албанске прваке и обновила рад лиге у Призрену. На чело Лиге су постављени: Бедри Пејани и Реџеп Митровица. Врло брзо је дошло и до формирања 21. СС дивизије која је носила надимак "Скендербег" (Србина кога Албанци присвајају). Њихов задатак је био да штите одступницу немачким армијама из групе "Е" које су се повлачиле у лето 1944. године из Грчке ка матици.
Како су касније немачки војни историчари тврдили да је управо та Скендербег дивизија била потпуни фијаско Вермархта јер су им борци били прилично недисциплиновани, а поверене задатке су веома лоше извршавали. Наведено је да ниједан припадник 21. СС дивизије није одликован са орденом Гвозденог крста.
Подручја која су Албанци окупирали 1941-1944
Новембра 1944. године друга Призренска лига је престала да постоји услед серије пораза албанских одреда Бали Комбетар, фашистичкој оружаној формацији која се сукобила са југославенским партизанима. Многи Балисти су након војног пораза у фебруару 1945. године емигрирали већином у западне земље Европе и САД, јер су у Албанији победили комунисти Енвера Хоџе.
Трећа Призренска лига
У Њујорку на источној обали САД средином 1946. године дошло је до нове обнове Лиге, као групе грађана која је формирана од Албанаца који су дошли са Балкана, а имали су своје учешће у Другом светском рату на страни коалиције Мусолини-Хитлер. Циљ треће Лиге се није разликовао од претходне две... односно циљ је био повратак у домовину и стварање ткз. Велике Албаније.
Енвер Хоџа: "Мој идол је Стаљин"
Иако је комунистичко руководство Народне Републике Албаније на челу са Еневером Хоџом било противно идејама Лиге током 1945-1948... брзо је дошло до наглог заокрета, након политичке кризе Југославије и СССР. Званична Тирана је дванаестак година добијала помоћ Совјетског Савеза јер је било неких планова агресије на Титову Југославију, где би се укључила и Албанија. Како су се и Москва и Тирана разишли 1961. године, то је Енвер Хоџа сам кренио да спроведе идеје Лиге.
Током шездесетих и седамдесетих година Енвер Хоџа, албански вођа је покретао стотине диверзија против Југославије, где су албански разбојници убацивани на југославенску територију са циљем дестабилизације и изазивања сукоба. Управо су њихови терористи нападали цивиле, граничаре, полицајце и државне службенике. Терор Албанаца на Космети и западним деловима Вардарске Македоније је растао из дана у дан.
Прослава 100. годишњице Призренске лиге у Тирани
Рамиз Алија, Енвер Хоџа и Дем Али Пожари
Постоји податак да су током 1974-1985 Албанци извршили преко 2.200 тешких кривичних дела (пљачке, силовања, убиства, палежи, туче, демолирања...) на КиМ о чему је Свети Синод СПЦ обавештавао тадашњи рашко-призренски епископ Павле.
Новије доба
Тек средином деведесетих година 20. века Албанци су добили огромну помоћ западних земаља... У Албанској Републици су почели да се оснивају терористички кампови под инструкцијама официра Северноатланског савеза, највише из САД, Немачке, Велике Британије и Италије. Из дана у дан терористички одреди Албанаца су јачали и убацивани су илегално у на Космет где су се борбе са југославенским снагама безбедности распламсавали.
Лажирањем случаја "Рачак" почетком 1999. године Вилијам Вокер, Хавијер Солана, Медлин Олбрајт наређују генералу Веслик Кларку да покрене агресију на Србију и Црну Гору која је имала назив "Милосрдни Анђео", што је и учињено 24. марта. Дошло је до варварског бомбардовања са несагледивим последицама по читав Балкан. Копнена инвазија преко Проклетија носила је шифровано име "Стрела" и имала је два правца, али то је завршено неуспехом.
Хашим Тачи са Весли Кларком
Исте године у јуну месецу је потписан Војно-технички уговор у Куманову, чиме су јужну србску покрајину преузеле снаге КФОР и УНМИК, а југославеска Војска и Полиција, као и државна администрација се повлаче у централне делове земље. Ово је довело до повратка албанских теророриста из Окупаторске Војске Косова који су почели са спровођењем новог етничког чишћења. Касније 2001. године исто је започето у Вардарској Македонији.
У Приштини 17. фебруара 2008. године Албанци су нелегално прогласили независност ткз. Републике Косово уз помоћ и подршку САД и Европске уније.