Рафаел Бобан (1907 - ? ) је хрватски дисидент и официр који је током Другог свјетског рата био припадник озлоглашене Црне легије, те учествовао у бројним покољима широм Независне Државе Хрватске.

Његов надимак у дјетињству је био "Ранко", а касније у рату је добио "Витез". Одрастао је у западним дијеловима Херцеговине гдје се и школовао.

У младости је учествовао у ткз. Велебитском устанку почетком тридесетих година 20. стољећа... а исто тако бјежао у Италију гдје је Усташки покрет имао своју развијену организацију и кампове за терористичко-диверзантске обуке. Тамо је Анте Павелић Бобану додијелио чин водника. Брзо је напредовао и стекао повјерење вођства Усташа.

Већ 1937. бива за кратко ухапшен у Италији јер се сумњало да он и његова група планира атентат на југославенског премијера Милана Стојадиновића, али је пуштен.

Током Априлског рата 1941. враћа се на Балкан и приступа Усташкој војници, касније постаје замјеник команданта Црне легије.

Када је Јуре Францетић погинуо 1942. управо Бобан преузима заповједништво над том јединицом. Са њом је прокрстарио многа мјеста широм НДХ и оставио крваве трагове: Подриње, Озрен, Козара, Требава, долина Неретве, Сарајевско Поље, Бирач, доња Херцеговина...итд.

Након слома НДХ у прољеће 1945. мноштво усташких и домобранских бојовника је побјегло ка Аустрији и Италији... са њима у колони је био и Бобан.

Његова смрт је деценијама под велом тајне, тј. предмет сумњи. По једној верзији погинуо је у борби са припадницима ОЗНЕ у Подравини или Херцеговини 1946-1947... по другој је дочекао дубоку старост у САД гдје се скривао.

Постоје непотврђене информације да се борио као амерички војник у Корејском рату, али се свакако зна да је од Павелића у емиграцији добио чин министра одбране Владе НДХ у егзилу.

Свакако посљедњих година ужива велики углед међу Хрватима, наручито омладином који показују заставе са његовим ликом на јавним мјестима (концерти, утакмице...). Такође, у центру Сплита му је отворен споменик 2014. године.

ЖИВОТОПИС

Рафаел Бобан је рођен 22. децембра 1907. у мјесту Совићи, општина Груде у сјеверо-западној Херцеговини, уз границу са Далмацијом.

Тада је то било саставни дио аустријске покрајине Босне и Херцеговине, коју је Бечки двор окупирао још 1878. након Берлинског конгреса.

По нацији је био Хрват, а по религиозној припадности римокатолик.

У Херцеговини још од краја XVIII вијека је присутно покатоличавање србских породица, које је крајем XIX стољећа добило пун замах. Циљ Ватикана је био превјерити православне Србе и тако добити љуте борце за ширење Католичанства. Тако су и Бобанови преци покатоличени.

У родном крају је завршио основну школу.

Дисидент и емиграција

Када је навршио 25 љета придружио се Усташком покрету који је по оснивању забрањен због својих шовинизма и иреденстистичких планова, односно рушења уставног поретка...итд. Био је један од оних младића који су наведени да се прикључе ткз. Велебитском устанку, септембра 1932. Прије тога он је дезертирао из Војске Краљевине Југославије и побјегао у Италију. Када је устанак пропао, побјегао је у Задар, гдје је тражио заштиту и држављанство.

На Апенинском полуострву суверено је владао Бенито Мусолини, фашистички диктатор који је имао територијалне претензије према југославенској краљевини, те је он помагао Анту Павелића и његове сараднике. Широм Италије било је тридесетак кампова за терористичко-диверзантске обуке. Ту су долазили младићи који су имали курсеве, јер се Мусолини спремао за рат.

У мају 1934. лично Павелић му даје чин водника и поставља га у своју пратњу (унутрашњи круг), јер је стекао повјерење у њега. Касније прво је био у кампу Липари, па одлази у Калабрију.

Под сумњом да спрема атентат на Милана Стојадиновића предсједника Министарског савјета Југославије крајем 1937. Бобан бива ухапшен и провео је неколико дана у затвору. Усљед интервенције "са врха" бива пуштен на слободу.

ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА

Краљевина Југославија у прољеће 1941. се нашла у тоталном окружењу Сила Осовине, изузев Грчке на југо-истоку. Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, Цар Борис III, Шефкет Верлаци и Миклош Хорти наређују својим војскама да нападну југославенско краљевство. Земља је раскомадана и сваки од окупатора је добио свој дио.

У Загребу 10. априла бива проглашена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, као чедо Ватикана, док је Римска курија давала директиве и логистику. Хрватски шовинисти окупљени око Анта Павелића су још од раније имали успостављене контакте са муслиманским працима и већи дио је пристао да буде у власти НДХ.

НДХ је имала територију од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка. Циљ је био истребити Србе, Јевреје и Роме... који су сматрани као 'неподобни' народи према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Бобан је још током Априлског рата дошао у домовину и одмах се прикључује Усташкој војници. Већ у новембру 1941. унапријеђен је у чин капетана.

Када је почетком јула 1941. у Сарајеву основана јединица Црна легија, Јуре Францетић бива постављен за команданта, док му замјеник бива Рафаел Бобан. Након Францетићеве погибије крајем децембра 1942. на Кордуну, заповједништво над Црном легијом добија Бобан.

Бобан (десно) у Зворнику, 1942.

Црна легија којој је припадао и сам Рафаел Бобан починила је серију масовних злодјела у Босни и Херцеговини: Зворник, Сребреница, Бусовача, Добој, Маглај, Мостар, Соколац, Сарајево, Дувно, Чапљина, Љубушки, Дубица... односно долина Неретве, Козара, Требава, Игман, Романија...итд.

У јесен 1944. био је одговоран за чување Младена Лорковића и Анта Вокића, који су осумњичени да су припремали завјеру против Анта Павелића.

Највиши чин који је остварио у оружаним снагама НДХ био је пуковник, и то је добио априла 1945. године.

Почетком маја 1945. НДХ је била сломљена, док су партизанске јединице силовито јуришале ка Загребу око кога се стезао обруч. Србске бригаде ПОЈ су 8. маја ослободиле Загреб, те наставиле да гоне усташе и домобране ка Аплпима. Два дана раније Павелић је са свитом напустио своје дворе и кренуо у бјежанију. Они су са собом понијели мноштво опљачканог злата од Јевреја и Срба.

Блајбуршка раскршћа, мај 1945.

Један дио колоне је кренуо ка Аустрији, а други ка Италији. Мноштво Црнолегијаша који су дошли у аустријску територију која је већ била под окупацијом Британаца и Американаца. Добар дио њих је враћен Титовим партизанима, те су стрељани на Блајбуршком пољу по налогу ОЗНЕ (тајне комунистичке полиције).

МИСТЕРИЈА

Судбина Рафаела Бобана никада није у потпуности разјашњена након Другог свјетског рата.

Једна од теорија говори да је погинуо у Подравини 1945. приликом окршаја са Ознашима, када су се у јесен те године покушали убацити.

Друга сматра да је приступио паравојној јединици Крижари, која је 1947. имала илегалне упаде у БиХ те да је тамо убијен у борбама.

Трећа верзија каже да је доспио Аргентине, а одатле ишао до САД, гдје се прикључио америчкој војсци и учествовао у Корејском рату 1951. године. Такође, Павелић га је именовао за министра одбране Владе НДХ у избјеглиштву.

НАСЉЕЂЕ

Римокатоличка црква у засеоку Бобанова Драга, код Совића држи његову слику у унутрашњим просторијама.

Када је разбијена југославенска федерација раних деведесетих година 20. стољећа, мноштво усташких потомака се враћа на Балкан. Тако је настала 9. бојна (батаљон) при ткз. Хрватском Вијећу Одбране (оружана формација Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ).

Мноштво Хрвата, поготово омладине, носи заставе са његовим ликом иако се зна да је ријеч о фашистичком зликовцу. Неколицина градова у Херцеговини има улице са његовим именом: Мостар, Груде, Љубишки, Чапљина...и др. Овај чин је поздравила америчка амбасада у Сарајеву.

У центру Сплита јуна 2014. године градоначелник Иво Балдасар, из редова СДП (бивши комунисти) је октрио споменик управо Рафаелу Бобану. Тог дана је било присутно мноштво домољуба, ветерана, ликова из јавног и политичког живота Републике Хрватске.

Још за вријеме Другог свјетског рата херцеговачке усташе су спјевале пјесму Јури Францетићу и Рафаелу Бобану, како би величали команданте Црне легије. Та пјесма је касније доживјела више прекомпоновања стихова, али се у оргиналу зове: "Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана".