Хавијер Солана (шп. Francisco Javier Solana Madariaga) је шпански политичар, дипломата, генерални секретар Северно-атланког савеза и високи функционер Европске Уније крајем 20. и почетком 21. столећа.
Солана је један од главних одговорних за покретање НАТО агресије и варварског бомбардовања Србије и Црне Горе пролећа 1999. године, када су услед лажираних извештаја оптужене србске власти у Београду да су одговорне за случај "Рачак" на Косову и Метохији, где су погинули припадници оружаних формација Окупаторске Војске Косова представљени светској јавности као албански цивили. Иако су домаћи и страни мединцински стручњаци врло брзо утврдили да је реч о подвали, Солана се оглушио и донео одлуку о покретању геноцидне акције "Милосрдни Анђео".
Последице те умоболне агресије су биле стравичне и несагледиве, јер је простор Косова и Метохије засипан са ракетама које су садржале у себи осиромашени уранијум, што је оставило дугорочно велики пробпем на читавом Балканском полуострву. Такође, за 78 дана бомбардовања убијено је око 3.500 Срба (78-оро деце), док их је око 300.000 напустило своје домове у првој половини 1999. године.
Авиони НАТО пакта су поред војних циљева гађали и цивилне односно: школе, болнице, трафо станице, водоводне системе, вртиће, православне цркве, стамбене зграде и др. Све то је представљано на конференцији за штампу као "колатерална штета".
Хавријер Солана као генерални секретар НАТО пакта је имао пуну подршку: Велике Британије, Француске, Немачке, САД, Канаде... јер је њихов циљ био да се Срби униште и да се окупира територија где они живе, као и да се отму њихова рудна и остала богатства.
Државни суд Републике Србије га је у одсуству почетком 2000. године осудио на 20 година затвора због ратних злодела, масовних разарања и злочине против човечности. Али су те пресуде поништене наредне године, јер је у Републици Србији дошло до промене политичке власти које су имали прозападну оријентацију и спроводили политику евро-атланских идеја.
ЖИВОТОПИС
Франциско Хавијер Солана Мадариага је рођен 14. јула 1942. године у Мадриду, престоници Краљевине Шпаније. У то време у Европи, али и целом свету буктао највећи оружани сукоб на планети, док је у самој Шпанији власт имао Франсиско Франко профашистички политичар и врло близак сарадник Адолфа Хитлера.
Школовање и каријера
Хавијер Солана се школовао у главном шпанском граду 1950-година када је имао социјалистичка уверења. Уписао је Физички факултет на Мадридском универзитету, али је 1963. године истеран јер је био опозиционар Франку. Потом одлази кратко у Холандију, а потом у Енглеску где је успео да дипломира.
Крајем шездесетих година одлази у САД јер је тамо добио државну стипендију и радио је као професор на Универзитету у Вирџинији.
Враћа се у родну Шпанију 1971. године где добија посао професора физике.
Солана као професор физике
Породица
У браку са Консепцисон Хименес је добио двоје деце: сина Дијега и кћерку Вегу. Супруга му је иначе кћерка Франковог генерала.
Политика и друштвени активизам
Почетком осамдесетих година 20. века показао је велике симпатије према Фелипу Гонзалесу и његовој Шпанској Социјалистичкој Радничој Партији. Са њима је провео више од 12 година, када је отишао на још више функције.
Злочиначки трио: Кларк, Солана и Холбрук
У другој половини деведесетих година Хавијер Солана је обављао дужност Генералног секретара НАТО пакта, у то време најмоћнији војно-безбедоносни савез на планети.
Касније, 2006. године постао је министар иностраних послова Европске уније.
Занимљиво је то што је сам Солана годинама био против чланства Шпаније у Северно-атланској алијанси и јавно се залагао за иступања из исте, о чему је чак написао 1982. годне и књигу "50 разлога да се НАТО пакту каже НЕ!", али је неколико година касније променио одлуку служећи њиховим империјалистичким интересима.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Вишедеценијски сепаратизам албанске националне заједнице у Југославији носио је са собом проблем стварања ткз. Велике Албаније, шовинистишка идеја с' краја 19. века која је обнародована преко злогласне Призренске лиге. Албанци нису били задовољни са границама државе коју су добили 1913. године на штету Краљевине Србије од стране Великих сила, већ су тражили много више, односно територије данашње Републике Србије, Црне Горе и Северне Македоније.
Светски моћници су тако средином 1990-их година након што су завршени ратови на западним деловима екс-југославенског простора (Словенија, Хрватска, БиХ) одлучили да отму Космет од Србије. Тако су почели да активно помажу Албанце које су предводили: Адем Јашари, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Ибрахим Ругова. Они су своје терористичке банде ујединили у ОВК - Окупаторску Војску Косова, јер су желели да насилним путем спроведу своје иредентистичке циљеве.
Услед појачаних терористичких и криминалних делатности: шверц оружја, преноси дроге, напади на цивиле... током 1998. године Београд је упућивао повећи број војника и полицајаца на Косово и Метохију са циљем да сузбију такве илегалне радње. У то време НАТО пакт је у Албанској Републици већ имао неколико кампова за обуку терориста, где је било пуно младића са КиМ. Када су те терористичке снаге ОВК разбијене у јесен 1998. године, од Београда је захтевано да прими верификациону мисију ОЕБС-а на Космет. Њихов задатак је био класичне шпијунске природе односно осматрање кретања војно-полицијских јединица и бацање радио-локатора на места која требају бити уништена.
Средином јануара 1999. године Специјални одреди МУП-а Србије су у селу Рачак, општина Штимље уништили неколико чета наоружаних припадника ОВК. Вилијам Вокер као шеф ОЕБС мисије је преко Хелен Рант из Финске лажирајући медицинске извештаје представио то као да су убијени албански цивили. Управо то је био главни окидач НАТО пакту да покрене агресију на Савезну Републику Југославију.
Дана 24. марта 1999. године из италијанске војне базе Авиано полетело је стотине авиона ловаца и бомбардера, са циљем да бомбама уништава све што им је речено. Поред тога, из Јадранског мора, са бојних бродова НАТО је испаљивао крстареће ракете "Томахавк", велике разорне моћи.
Било је то отворено мешање НАТО пакта у унутрашње ствари једне суврене европске земље, а сем тога преседан је што СР Југославија није напала ниједну чланицу Северно-атланског савеза.
Поред ваздушних удара, НАТО алијанса је покренула и копнену инвазију преко Проклетија, односно из правца Републике Албаније. Први је ишао преко Јуничких планина, где је најжешћи удар био око карауле Кошаре 9. априла 1999. године, а други је уследио 26. маја преко планине Паштрик у долини Беглог Дрима, испод Призрена града. Овај напад је носио кодно име "Стрела" и Војска Југославије и поред бројчане и техничко-технолошке инфериорности успела је да их заустави.
Успомена на "хумане бомбе"
Авијација НАТО пакта је срушила сва три моста преко Дунава у Новом Саду, али исто тако стравична бомбардовања градских насеља била су у Судулици, Алексинцу, Куршумлији, Нишу... И Београд је био често бомбардован, као и Смедерево, Сомбор, Ужице, Краљево, Нови Пазар, Плав... итд. Авиони НАТО-а су користили касетне бомбе које су забрањене Женевским конвенцијама о рату.
Међу погинулим цивилима било је мноштво деце: Марко Симић (2), Милица Ракић (3), Бојана Тошовић (1), Оливера Максимовић (10), Јулијана Брудар (9), Дениза Гаши (5), Далибор Тасић (14), Владимир Милић (12), Драгана Димић (3)...итд. Укупно је око 80-оро малишана млађи од 14 година мученички пострадало од Суботице до Улциња.
Чико ми тебе гледамо са неба...
Поред тога злочинци су гађали Абердареву улицу у центру Београда када је погинуло 16 радника РТС-а, као и мало место Мурино на северо-истоку Црне Горе. У Грделичкој клисури је бомбардован цивилни воз у коме је убијено десетине Срба цивила.
Погођена је и кинеска амбасада у Новом Београду, што је изазвало дипломатски скандал на светском нивоу. У Ваљеву је сравњена фабрика "Крушик".
Завршетак
У Куманову је 9. јуна 1999. увече потписан Војно-техничи споразум који је ступио дан касније, по коме јужну србску покрајину преузимају међународне снаге: КФОР и УНМИК, док Војска Југославије, Полиција Србије и државна администрација се повлаче у централне делове земље, према Резолуцији Савета Безбедности УН 1244. Скупа са Војском и Милицијом повлачи се и преко 200.000 Срба цивила који су у страху од албанских терориста Окупаторске Војске Косова се (по)вратили и одмах кренули у етничко чишћење, као и уништавање културно-историјске баштине. Војници КФОР-а су били само неми посматрачи зла.
Све ово је намерно урађено са циљем да Албанци добију независност Космета, што се остварило 17. фебруара 2008. године у Приштини под диктатом САД и ЕУ. Америчка војска је код Урошевца саградила војну базу "Бондстил".
ОПТУЖНИЦЕ
Почетком 2000. године дошло је до суђења у одсуству: Хавијеру Солани, Мадлин Олбрајт, Тони Блеру, Били Клинтону, Весли Кларку и др. Свима онима који су одговорни за НАТО агресију, односно убиство хиљаде Срба и масовна разарања у СР Југославији. Свако од њих је осуђен на 20 година затвора због кршења обичаја ратовања као и злочине против човечности.
Хвала вам на поверењу, ми смо дошли да вас покрадемо...
Октобра 2000. године у Републици Србији је дошло до политичке промене власти, када вођење државе преузимају лидери ДОС: Зоран Ђинђић, Владан Батић, Горан Свилановић, Војислав Коштуница, Весна Пешић, Драгољуб Мићуновић и др. Они су политичари прозападне оријентације и направили су радикални заокрет у спољној политици земље односно почеле су евро-атланске интеграције. Многи војни и полицијски официри су испоручени у Хашки трибунал, док су пресуде против перјаница НАТО алијансе проглашене неважеће.
Тако је последњих година Хавијер Солана као високи представник ЕУ долазио у Републику Србију, као и на окупирани Космет без да га је ико хапсио или узнемиравао. На Космету, он ужива велику популарност и у њему гледају помагача који је значајно допринео остварењу њихових морбидних идеја.