ЖИВОТОПИС

Брано Вучетић звани Брано од оца Радована и мајке Радојке рођен је 1983. године у Братунцу, на истоку Босне и Херцеговине мало мјесто на обали ријеке Дрине. Одрастао је и живео са својом породицом у кући у селу Бјеловац у општини Братунац. Имао је и брата Миленка (р. 1975).

Током рата у Босни и Херцеговини 1990-их година доживљава велику трагедију. Када је почео рат, Брано је имао само 9 година.

За вријеме оружаних сукоба у БиХ је добио 20 гелера по тијелу. Након завршетка рата у БиХ успио је да зaврши, средњу машинску школу у Братунцу. За живот је зарађивао као конобар у кафићу, а касније је постао и у великом трговачком центру. Добио је свој стан од Министарства рада и борачко инвалидске заштите Републике Српске.

Ипак, октобра 2016. године се овом момку осмјехнула срећа када је оженио девојку Љиљану, са којом је створио породицу. Двије године касније добили су сина Вукана, а 2020. године и кћеркицу. Купио је стан на кредит.

СТРАДАЊЕ

Дана 16. септембра 1992. године, док је рат у Босни и Херцеговини увелико трајао, а жртве падале на све стране, његова мајка Радојка (р. 1946) отишла је са својим комшијама у варош Братунац, да купи намирнице за чланове своје породице. Њу и пар комшија који су се возили у комбију пресјекли су рафали муслиманских војника, који су били скривени у засједи иза једне стијене, крај муслиманског села Залужје. Том приликом је настрадало и 8 мештана Бјеловца међу њима и Бранова мајка, а још седморо Бјеловчана је тешко рањено.

Дуго је ћутао после мајчине смрти, није могао да дође себи од шока. Његов отац Радован одвео га је у Републику Србију преко Дрине у Љубовију, да би га спасио од ратних страхота. Тамо је учио школу, а преко викенда долазио кући. Недјељом поподне се обично враћао у Љубовију. Тај викенд непосредно пред злочин није отишао кући, већ је то одгодио за понедјељак.

Дана14. децембра 1992. године у рану зору, јаке муслиманске снаге ткз. Армије БиХ које предводи командант муслиманске 28. дивизије Насер Орић, нападају његово родно село Бјеловац. Брано се затекао код куће. Чуо је оца како му виче да бјежи из куће, код комшинице Мире Филиповић која је у кући имала још своје двоје дјеце. Склонила их је на таван.

Његов отац Радован и брат Миленко су тај дан убијени од муслиманских војника на веома страшан начин. Комшиница Мира је покушала да баци бомбе на муслиманске војнике и тако заштити троје малишана, али није успјела. Убрзо су сви похватани, а Брано је рањен од бомбе која је убачена у собу од стране муслиманских војника. И данас има у глави 20 глера.

Када су муслимански војници ушли у кућу почели су да их псују и туку песницама, ногама, кундацима, тукли су чак и дјецу. Мирина деца Оља (2.5 године) и Немања (8 мјесеци) су вриштала и запомагала. У кућу је потом ушао један брадати муслимански војник са надимком "Манџа" са мачетом у руци са којом је махао. Кренуо је тако према Брани, Ољи и Немањи, али га је један муслимански војник кога су звали "Миш" зауставио и спријечио сигурно клање.

Муслимански војници су се тако играли "оштрења ножева". Из Мирине куће Брано је излазио крвав, несвјестан да је рањен, а у шљивику је гледао свог брата Милека непомично, такође несвјестан да је он убијен. Поред њих видео је слике својих мртвих комшија: Стеве и Драгољуба Филиповића; комшију Цалета, бабу Злату Јовановић и још једну дјевојку из комшилука, коју није препознао колико је била унакажена.

Све четверо су одведени у прво у комшијско село Полозник гдје су већином муслимани. Тамо у Полознику је видио и препознао неке комшије муслимане. Умјесто руке помоћи и утјехе, дочекале су га псовке, пљување и батине од комшија.

Наредна три дана је провео заробљен у једној гаражи без хране, без воде и без лекарске помоћи. Комшиница Мира Филиповић му је комадима своје одеће му превила рану од гелера.

Дана 19. децембра 1992. муслимански војници су их одвели у један приватан затвор у муслиманском селу Пирићи, близу Сребренице. То је био један подрум који је било влажан са нељудским условима живота. Повремено су добијали кришку кукурузног хлеба, мало воде; а батине и иживљавање су добијали сваки дан. Ни сам Брано не зна да ли је било горе када су муслимански војници били пијани или трезни. Тако је провео 56 дана.

Претворио се у дјечији костур са видним ранама по цијелом тијелу. У логору док је био видио је неколико пута Насера Орића, како прича са његовим мучитељима. Док је био у том муслиманском казамату повремено је излазио у двориште те куће. Ту је добијао батине од својих муслиманских вршњака којих је увјек било више. Није посље излазио, јер се бојао да ће поново бити претучен.

Дана 8. фебруара 1993. године у Скеланима је коначно размјењен. Све до тада није знао да су му отац и брат убијени. На размјени заробљеника дочекали су га ујак Душан и тетка Достана.

Када је стајао испред Комисије за размјену заробљеника, на питање: - "Куда да те водимо? Имаш ли кога?".

Одговорио је слабашним гласом: - "Не знам... Код тетке и тетка...".

Тако је Брано Вучетић постао члан породице Достане и Ивана Петровића. Они су такође у том муслиманском нападу на Бјеловац изгубили сина Младена, старог 21 годину док им је син Славиша (р. 1965) рањен у ногу.

Дуго се Брано љечио и опорављао. Покушавао је да заборави све те ружне слике које су га прогањале, али није успио. Дешавало се да тих првих недеља губи памћење, да не зна да чита и пише. У дуксерици у којој је заробљен, тако је и враћен. И данас након толико деценија чува ту дуксерицу.

НЕСУЂЕНИ СВЈЕДОК

Брану Вучетића су три пута контактирали истражиоци Хашког Трибунала још 2006. године када је суђење Насеру Орићу улазило у завршну фазу. Дао им је неколико изјава и све је било већ ријешено да преко Сарајева отпутује у Хаг, како би свједочио о ужасима које је видио.

Чак му је МУП Републике Српске по кратком року издао пасош за ту прилику. Но, њему се више нико није јављао, а није ни добио објашњење зашто није отишао у Холандију, да сведочи о покољу у Бејловцу, када је за неколико сати убијено 109 Срба, а читаво село спаљено и опљачкано. Док за првих осам ратних месеци на подручију Сребренице и Братунца, муслиманске јединице Насера Орића су етнички очистиле више од 100 србских села.

Исто је и са Тужилаштвом БиХ. Контактирали су га неколико пута 2008. године, али никако да изађе на Државни суд и каже јавно о ономе што је видио и преживио.

Истина о страдању Срба у Подрињу никога не занима.

ЗЛОЧИНЦИ СЛОБОДНИ

Брано Вучетић зна да се његови џелати и његове породице данас слободно шетају по Тузли, да тамо живе и раде и нико им ништа не може.

Тужилаштво Босне и Херцеговине и поред бројних доказа који су им достављени не подижу оптужнице против осумњичених. Системски се врши опрстукција.

Пуштање Насера Орића, крвника из Сребренице 2008. године Брани Вучетићу је јако тешко пало, осјећао се издано и понижено. Није му јасно да је неправда јача од правде, да поред толико доказа судије затварају очи. Да му нису дозволили да свједочи у Хашком Суду о ужасима гдје је био очевидац.