ЖИВОТОПИС

Гаврило Ковачина, рођен је у Мостару 1921. године, највећем граду свете србске земље Херцеговине. Његови родитељи су имали велика имања и винске подруме, где су производили вина најбољих сорти.

Глава породице, Гаврилов отац Неђељко Ковачина се повезао са Михом Пешком, једним од најумешнијих трговаца у Босни и Херцеговини до Другог светског рата. То му је омогућило извоз вина на страна тржишта, освајали су и златне медаље на такмичењима у Бриселу и Паризу.

Млади Гаврило је био веома талентован за језике и студирао је италијански језик у Сарајеву. Пред Други светски рат 1940. године придружио се братству манастира Високи Дечани, задужбини светог краља Стефана Дечанског, из династије Немањића. У Дечанима је замонашен и рукоположен за ђакона.

Током Другог светског рата Косово и Метохија била је окупациона зона италијанске војске, тако да су они дошли и у манастир Високи Дечани. Гаврило је са њима остварио добру комуникацију јер је перфектно знао италијански језик. Италијански војници нису дирали братство манастира, а сам манастир Високи Дечани је сачуван од пљачке и пустошења, за узврат су добијали манастирска вина.

СТРАДАЊЕ

Партизански борци ПОЈ су заједно са јединицама Црвене армије истеривале немачке борбене дивизије у источним деловима окупиране Југославије, тако су дошли и на Космет у јесен 1944. године. Одмах се почела учвршћивати власт комуниста коју су на Косову и Метохији углавном сачињавали Срби, али и Албанци.

Једне прилике 1945. године су комунисти дошли у манастир Високи Дечани где су отпочели прогон и малтретирање монаха. Разлог је био чисте идеолошке природе, јер је комунистичка идеологија била заснована на тврдом атеизму (неверству у Бога).

Тражили су да им се донесе вина, али млади јерођакон Гаврило је то одбио рекавши да се вино служи само за причест. То му је била смртна пресуда.

Одмах је ухапшен и одведен у град Пећ, у затвор, где су га тешко претукли (исчашено му је раме и озлеђена аркада на глави...). Накуцана му је лажирана пресуда као "издајнику, противнику социјалистичке револуције и тековини народноослободилачке борбе".

Казна му је била десет година затвора.

Војним колима свезан на рукама довезен је у Сремску  Митровицу, где је постојао велики затвор. Занимљиво је то да је тадашњи градић Ср. Митровица имао 4.000 становника, а број затвореника у затвору био је преко 16.000... Млади Гаврило предат је управнику затвора Душану Миленовићу, који се обрадовао младом калуђеру.

Скупа са осталим свештеницима или "мантијашима", како су погрдно називали часне оце комунистички револуционари, бивао је упрегнут попут марве, да поваља бетонске стазе у затворском кругу. Батинаши су га ретко када заобишли, тако да је свакодневно у сремскомитровачком казамату добијао "своју порцију".

Скончао је на бетону затворске самице са сликом Високих Дечана на грудима 1946. године, а сахрањен је на посебном гробљу у Лаћарку, где су се сахрањивали политички противници.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Зграде манастира Високи Дечани су комунисти користили за партијску школу названу по Јосипу Брозу Титу, док су зидове са фрескама и олтар прекрили са црним засторима. Преосталу двојицу старијих монаха терали да их хране и поје их дечанским вином.

Имање Гаврилових родитеља је одузето национализацијом и касније је ту изграђена пољопривредни комбинат "Хепок".

Почетком 21. века братство манастира Високи Дечани је изразило жељу да се Гаврилов гроб ексхумира и његови посмртни остаци пренесу на монашко гробље иза олтара Дечанске цркве.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима комунистичког режима у сремскомитровачком затвору након Другог светског рата писао је Антоније Ђурић, у свом делу "Црвена куга", где је један део посвећени Гаврилу Ковачини.