Петар Зимоњић (1866-1941) је био епископ захумско-херцеговачки, а касније и митрополит дабробосански који је убијен на монструозан начин од хрватских фашиста током Другог свјетског рата.
Ни данас се не зна гдје му је гроб, као ни тачан датум његове смрти односно погубљења.
Његово поријекло је из Црне Горе, а његов отац Богдан Зимоњић је био свештеник и вођа србских устаника у Херцеговини против Турака у другој половини XIX стољећа. Чак је имао и титулу војвода - за Гатачко поље.
Петар Зимоњић је одликован са Орденом Светог Саве I степена, Орденом Белог орла II реда, као и Орденом Карађорђеве звијезде.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора у мају 1998. године Петар Зимоњић је канонизован (проглашен) за свеца као Петар Дабробосански, кога СПЦ и њени вјерници прослављају 17. септембра.
ЖИВОТОПИС
Петар Зимоњић од оца Богдана и мајке Маре је рођен 24. јуна 1866. године као Јован у Грахову (Црна Гора). Његови родитељи су сем њега имали још дјеце, али је Петар био најмлађи потомак.
Поријекло и школовање
Петров отац Богдан је био свештеник СПЦ који је био акитван учесник буна у Херцеговини: Невесињска пушка и др. Устанци су подизани против Турака и Османлијске империје која је тада још увјек суверено владала на западном дијелу Балкнанског полуострва и тлачила хришћанске народе те спроводила страховладу и терор највиших размјера: Данак у крви, Трећина приноса, Прва брачна ноћ и др.
Војвода Богдан Зимоњић
Богдан Зимоњић је своју дјецу подучавао кући и описмењавао, па тако и сина Петра. Када је навршио 17 година уписао је Богословију у Рељеву недалеко Сарајева и матурирао 1887. године. Касније наставља школовање на крајњем истоку Аустроугарске монархије, градић Черновци (данас је то западна Украјина)... на Православном богословском факултету. Дипломирао је са успјехом 1892. године, а онда одлази у Беч на универзитет још једну годину.
Враћа се у Сарајево 1893. године када бива постављен за суплента, а двије године касније и за професора на Рељевској Богословији у Сарајеву. Остао је ту све до 1901. године.
Монашки живот
Јован Зимоњић се замонашио септембра 1895. године у херцеговачком манастиру Житомислић и добио ново име Петар, под којим је остао познат и након упокојења. Након пар дана је рукоположен за јерођакона односно јеромонаха од тадашњег митрополита захумско-херцеговачког Серафима Перовића.
У црквеној хијерархији је брзо напредовао, па је тако од 1898. до 1901. године именован за синђела, протосинђела, архимандрита... и најпосле за конзисторијалног савјетника Дабробосанске митрополије.
Епископ захумско-херцеговачки
Пред велики празник Ђурђевдан 1903. године бива постављен од Васељенског патријарха Јоакима III Цариградског на чело Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске.
Његово устоличење је усљедило 27. маја те године у Саборној цркви у Мостару. На овој свечаности било је три босанска митрополита, 50 свештеника и 300 народних изасланика... уз 3.000 Срба из цијеле Херцеговине. Занимљиво је то што је штампа у Краљевини Србији, али и Аустрогарској (међу Србима) овакав потез обнародован као "спасоносни".
Како су тадашњи савременици сматрали Петар Зимоњић је дошао у тешком времену по Србе, јер је народ ријетко ишао у цркву, наручито они у градским насељима, дјеца су мало и крштавана, а да зло буде веће и мртве (!?) су сахрањивали без присуства свештеника.
Епископ Петар је прво успио код аустроугарских власти да се избори за црквено-школску аутономију и то тек 1905. године. Наступило је отварање нових школа, а он је подизао нове цркве (Билећа, Невесиње, Зупци, Улог, Љубомир, Требиње, Гацко...) и обнављао рад црквених органа (тијела). У Мостару је подигао владичански двор и рукоположио 14 нових свештеника.
Понос православне Херцеговине - Саборни храм
Када је наступио Први свјетски рат у љето 1914. године терор Бечког двора над православним живљем у Босни и Херцеговини се појачавао из дана у дан. Свештеници су вјешани, народни прваци су убијани, имућни домаћини су хапшени и одвођени у концентрационе логоре (Арад, Добој, Нежидер, Јиндриховице)... итд. У тим временима епископ је био врло одважан и храбар па је у мостарској Саборној цркви пред аустријским генералом овако бесједио:
- "Један дио наших суграђана (мислећи на Хрвате) пошао је магловитим путем који не води ни Богу, ни Цару, ни миру. Они су дигли руке на наша имања, на нашу част и нашу личну сигурност. Ми нећемо слиједити тим путем, али идемо са законом у руци Цару и Господару да питамо: Има ли у овој земљи заштите за нас?".
Владала је велика глад и не могавши скупити довољно хране, владика је слао херцеговачку дјецу у Војводину, гдје је већ било пуно Срба... По завршетку Великог рата, он се укључио у обнову Патријаршије и уједињење СПЦ, што се и остварило јуна 1920. године.
Митрополит дабробосански
Петар Зимоњић је био митрополит дабробосански од 1920. до убиства 1941. године.
Одмах након уједињења СПЦ - Сабор уједињене православне цркве га је изабрао за митрополита Дабробосанског. Дошао је исте године у новембру мјесецу у Сарајево, гдје је врло брзо стекао симпатије вјерног народа. Али још занимљивије је то да је имао велико поштовање од муслимана и Хрвата. На његовом устоличењу било је небројено србског народа, а дошао је и врховни представник исламске заједнице. Римокатолицима је увјек честитао Божић као један од најрадоснијих хрићанских празника.
И на овом подручју митрополит Петар је активно подизао православне храмове у: Брези, Палама, Хаџићима, Кисељаку, Какњу, Бугојну, Зеници... рађене су нове капеле, иконостаси. Школе су осавремењиване и омасовљене. Покренуо је најмање три хуманитарне организације гдје је био циљ превасходно помагање и удомљавање сиромашне дјеце.
Такође омасовио је и женско монаштво, јер је митрополит Петар полагао доста пажње на то. Основао је чак и појачке школе. Након чудне смрти патријарха Варнаве усљед Конкордатске кризе, митрополит Петар је био један од кадидата за новог поглавара СПЦ.
СТРАДАЊЕ
Адолх Хитлер је почетком априла 1941. године наредио јединицама Вермархта да нападну Краљевину Југославију и да је униште. На његов позив за ту инвазију прикључиле су се Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија. За десетак дана Априлског рата одбрана је сломљена, а територија југославенске краљевине је подијељена.
Митрополит Дабробосански Петар се у том моменту налазио у Сарајеву које је такође као србски град бомбардован од Луфтханзеа. За кратко одлази у манастир Свете Тројице код Пљеваља (Црна Гора) на наговор проте Стевана, али се ипак враћа у Сарајево да буде са својим народом другог дана по Васкрсу - 21. април 1941... Тада је Сарајево већ било део клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, гдје је водећу улогу имао двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Они су имали благослов Ватикана, а подршку и директиве од Римске курије.
Митрополит Петар је свог повереника Риста Глушца који му је сваки дан достављао информације о ситуацији у Сарајеву: хапшење, мучење, убиства Срба, силовања жена, пљачке и палежи њихове имовине. Глушац му је саопштио тужну вијест да је епископ бањалучки Платон убијен од хрватских фашиста (Усташа)... Саветовано му је да се склони у Црну Гору или Шумадију, али је Петар то категорично одбио.
Митрополиту Петру у двор су дошли официри њемачког ГЕСТАПО-а који су извршили претрес и били веома дрски... Чак му је прећено смрћу.
И Др Перо Слијепчевић га је савјетовао да се склони на неколико дана, на шта је добио љут Петров одговор:
- "Не могу и нећу да остављам своју паству. Хоћу да с њом дијелим добро и зло!".
Наредних дана терор и страховлада према православним Србима се појачавају, а митрополит Петар добија и пријетње од римокатоличког жупника Божидара Бралеа... због писања ћирилицом, јер је то стављено ван закона у НДХ. Такође он је одбио да служи благодарење за поглавника Анта Павелића. Била је то смртна пресуда митрополиту Дабробосанском.
Док је још имао времена митрополит је сазвао свештенство и дао им упутства како да се понашају, као и то да не смију да иду у окупирану Србију (под вођством Милана Недића), већ да подјеле добро и зло са својим парохијанима. Многи православни свештеници су убијени и хапшени. Мали дио је преживио тај геноцид од хрватских и муслиманских фашиста.
На дан Св. Василија - 12. маја 1941. усташки агенти су ухапсили митрополита Петра и одвели га у затвор Беледија. Тамо није имао контакте са спољним свијетом. Само је добио од брата постељу.
У Загреб је спроведен посље пет дана под јаком полицијском стражом и утамничен у логор Керестинец код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија и тешко мучен. Иживљавања од усташа су била немилосрдна и бестијална. Посље скоро мјесец дана бива пребачен у злогласни логор Госпић (Лика). Ни ту није било ништа боље, усљедио је прави пакао од батинања и понижавања која су се низала као на филмској траци, из сата у сат.
Крајем јуна мјесеца 1941. године митрополиту Петру се у Госпићу губи сваки траг. Црквени великодостојници су на све начине покушали да сазнају нешто о Петру Дабробоснаском, не би ли га ослободили ако је још у животу, али без успјеха.
Данас постоје неколико верзија о његовој смрти. Прва је да је нервно оболео у загребачкој болници у Стењевцу, али су Њемци то демантовали.
Друга верзија је да је одведен на Велебит планину гдје се налазио губилиште Јадовничког логора и тамо убијен маљем у главу, а потом бачен у Шаранову јаму као и хиљаде православних Срба.
Према трећој верзији, за коју постоје свједочења Јове Фуртуле и Јове Лубуре, гдје су њихове изјаве дате надлежним органима посље рата... митрополит Петар је доспио у злогласни логор Јасеновац гдје је након мучења његово тијело бачено у ужарену пећ за прављење цигле.
Нажалост данас није познато гдје му је гроб нити тачан датум убиства.
СВЕТАЦ
На Светом архиејрејском синоду СПЦ у мају 1998. године митрополит Петар Дабробосански је проглашен за свештено-мученика.
Код Гацка на истоку Херцеговине је у селу Данићи, као и сарајевском насељу Војковићи подигнути храмови посвећени управо Петру Дабробосанском.
У Пећкој Патријаршији је он већ фрескописан као светитељ. Вјерни народ и СПЦ га прослављају 17. септембра.