Херцеговина - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Херцеговина


Херцеговина је историјско-географска област која обухвата југ Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовјековна земља била је много већа и обухватала је дијелове данашње сјеверозападне Црне Горе, дијелове Полимља и горњег Подриња, као и Боку Которску. Ова регија је име добила по титули херцег (нем. Herzog - војвода), владара овог подручја из 15. века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.

Историјски и културно она обухвата или је обухватала, нека подручја источно и сјевероисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном. Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, гдје живи око 10% становништва земље.
 

 



ГЕОГРАФИЈА

Херцеговина је брдско-планинско подручје које чини дио Динарских планина. Типични су предјели карста у којима се повремено појављују плодне равнице - поља. Највиши херцеговачки врх је Волујак на 2.336 метара код Гацка. Остали значајни врхови су Чврсница 2.226м код Посушја и Прењ 2.226м код Мостара. Значајна планина је и Вран - природна граница између Херцеговине и Босне.

Једина већа ријека је Неретва, која извире код Гацка и у великом луку дугом 218 км пролази кроз централне дијелово регије. Јужни дио Херцеговине припада сливу ријеке Требишњица, дуге 96,5 км, која извире близу црногорске границе, а понире код Хутова. Херцеговина нема великих природних језера, али има три велика вјештачка: Јабланичко и Рамско на Неретви и Билећко на Требишњици.


Данас је територија Херцеговине подељена на више делова, иако је и те како живо сјећање херцеговачког народа о јединству тих територија. Херцеговина се дијели на Источну и Западну Херцеговину, као део Босне и Херцеговине и Стару Херцеговину у Црној Гори.

Изразита је географска граница између Босне и Херцеговине чини планински низ Вран-Радуша-Враница-Битовња-Бјелашница-Трескавица-Зеленгора-Маглић. Источна Херцеговина већином припада Републици Српској, а њен остатак Федерацији БиХ, с тим да се Западна Херцеговина подудара са Западнохерцеговачким кантоном, а њен централни дио (чапљинска, столачка, мостарска, јабланичка и коњичка регија) се подудара са Херцеговачко-неретванским кантоном. У географском смислу, од наведених општина сјеверни дио општине Прозор припада Босни, док Херцеговини припадају и јужни дијелови општина Дувно и Фоча, чији се већи дијелови такође налазе у Босни, а исто тако Херцеговини, у цјелини, географски припада и подручје бивше општине Улог, иначе у саставу општине Калиновик. Сматра се да је прелаз из Босне у Херцеговину на превоју Иван седло. Некада се у географском смислу под Херцеговином подразумевају сливови ријека Неретве и Требишњице.

Историјска Стара Херцеговина је саставни део Црне Горе, тј. њен северни, планински дио (Пива, Никшић, Шавник, Жабљак,(Засада (Бобово) ) и део црногорског приморја (Херцег Нови). У Стару Херцеговину спадају и области око Фоче, Горажда и Пријепоља.

 

Нека мјеста која су у историји припадала Херцеговини, данас се најчешће сврставају у Босну (Фоча, Ливно), мада око овога не постоји општа сагласност.

 

 

КЛИМА

Клима је углавном медитеранска, иако са нешто више падавина у односу на просјек за овај тип климе. Зиме су доста благе и за разлику од сусједне Босне, снијега у долинама Херцеговине има веома ријетко. Љета су сува и врела, посебно у јулу и августу.

 

 


ИСТОРИЈА

Херцеговина је своје име добила по великом српском војводи Стефану Вукчићу Косачи, који је владао тим подручјем средином 15. века. Он се 1448. крунисао титулом херцега од Светога Саве у манастиру Милешева. Позната је још и као Војводство Светог Саве, зато што је овај српски просветитељ био владар у Хумској земљи, а потом и организатор Српске православне Епископије Захумско-Херцеговачке. Територија којом је владао простирала се од Лима до Цетине и од Раме до Которског залива.

У својој повељи Сплићанима, издатој управо у вријеме владавине Хумском земљом принца Растка Немањића, око 1190—1192. године, Стефан Немања, „сабиратељ свих Српских Земаља“, међу којима су биле и Травунија и Хум, или Захолмије (Захумље) - данашња Херцеговина, каже: - „Ја велики жупан Немања дозвољавам Сплићанима да слободно излазе у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету, да слободно тргују, да им се никаква неправда не догоди.”

Каснији српски владари у српским земљама, укључујући херцеговачке и босанске, са поносом су своју власт и титуле везивали за име Светога Саве. Средњовјековна Херцеговина (тзв. Косачина Херцеговина) је заузимала територију јужне Босне и мостарске регије, те дијелове црногорског приморја с луком Херцег-Нови.
 
Османлије су први пут дошли у ове крајеве у 15. стољећу и почели ту регију називати уствари Вилајет Херцеговина, по њеном тадашњем владару херцегу Косачи. Турци Османлије су донијели Ислам, те почели зидати џамије и спроводити велики терор над српским односно хришћанским становништвом. Услиједило је дугогодишње потурчавање многих српских породица које су прелазиле у Ислам, мјењајући имена у Омер, Мухамед, Ибрахим, Алија, Лејла, Елвира, Азра и др. Али су задржавли презимена. Због свих тих намета и отимачине, па и убистава, Херцеговци су често дизали буне, устанке, ишли у хајдучију... Један од најзначајнијих устанака је био у Невесињу 1875-1878, који се проширио касније на цијелу БиХ. Њега су предводили Јован Гутић, Пеције Петровић, Перо Тунгуз и др.

Касније, након Берлинског конгреса 1878. Херцеговина потпада од окупацију Аустро-Угарске монархије, што је довело до повлачења Османлија из ових крајева ка истоку и југоистоку. Аустроугари су се трудили да осавременизују (саобраћајнице, банке, пошта, школе...) цијелу БиХ, па тако и Херцеговину, јер је феудализам био укинут, а капитализам ступио на снагу као друштвено-економску уређење. Међутим и Бечки двор је према српском становништву у БиХ био тоталитаристички настројен, за нијансу слабије него код Османлија.

Већ почетком 20. стољећа почела се код свих јужнославенских народа рађати мисао о ослобођењу и уједињењу. Тако је дошло и до Сарајевског атентата 1914. године, на Видовдан, када је убијен аустријски надвојвода и престолонаследник Франц Фердинанд, од припадника "Младе Босне". То је био повод за Први свјетски рат, јер је Беч прозвао Краљевину Србију за одговорност односно умјешаност у атентат. Херцеговци су дали значајан допринос у борби са аустријском војском и многи су чак учествовали у преласку српске војске преко Албаније до Крфа... а потом и пробијању Солунског фронта 1918. године. Тако је након завршетка Великог рата, Херцеговина ушла у састав Краљевине СХС, односно већи дио је припао Приморској бановини, а мањи дио Зетској бановини

Сроски гробови као подсјетник
 

Априла 1941. када су Силе Осовине (Њемачка, Италија, Албанија, Мађарска, Бугарска и Румунија) напале Краљевину Југославију, дошло је до комадања прве јужнославенске државе, а Херцеговина је потпала под усташку Независну Државу Хрватску. Анте Павелић, усташки поглавник, који је и сам Херцеговац, био је на челу режима који је спроводио геноцид према свему што је српско и православно. Невиђене покоље српског становништва усташе су направиле у цијелој НДХ, али највећи ужаси су забиљежени у селу Пребиловци (августа 1941.), у Мостару, код Билећког језера, у Лијевну и др. Усташе су често Србе бацале у јаме безданице.

У херцеговини су постојала два покрета отпора фашизму: четнички односно Југославенска Војска у Отаџбини, који су предводили: Петар Баћовић, Петар Самарџић, Радојица Перишић и Саво Ковач... и партизански односно Десета херцеговачка бригада НОВЈ, коју су предоводили Владо Шегрт, Коста Бјелогрлић, Младен Балорда, Васо Мискин Црни и др. У Херцеговини је често долазило до братоубилачких сукоба, гдје су текле ријеке крви. Партизански покрет је након јесени 1944. добио на јачини.

Након Другог свјетског рата Херцеговина је ушла у састав СР БиХ, а већи административни центар је одређен град Мостар. Дошло је и до великих миграција народа из Херцеговине, односно колонизације у равничарске крајеве (Славонија, Срем, Банат и Бачка), као и велике индустријске центре: Сарајево, Загреб и Београд. Херцеговачки крш је тако остао скоро празан и поред најљепших предијела у овом дијелу Европе.

У вријеме распада Југославије, септембра 1991. године, проглашена је Српска Аутономна Област Херцеговина (САО Херцеговина), гдје су ушли углавном источни дијелови Херцеговине. Ова област је постала дио Српске Републике Босне и Херцеговине 1992. године. Током Отаџбинског рата 1992-1995 у БиХ, дошло је до нових прогона и етничког чишћења српског становништва у Херцеговини, тим прије, што је и војска Републике Хрватске активно учествовала у агресији на БиХ и помагала своје сународнике. Тако је створена Херцег-Босна 18. новембра 1991. Хрватске и муслиманске паравојне јединице су формиране још у јесен 1991. а у прољеће 1992 су отпочели силовити напади на касарне ЈНА и српско становништво. Оснивани су бројни концентрациони логори у које су довђени Срби, међу њима најпознати: Дретељ, Мусала, Чапљина, Челебићи... Муслимани и Хрвати су спровели геноцид у Брадини, Мостару, Чапљини, Дувну, Посушју и др.

Срби у Херцеговини су имали своје значајне војне успјехе којима су одбранили јужне дијелове Републике Српске, као што су Митровданска офанзива 1992. У борбама за слободу значајан удио је дала чувена Бобанска чета, херцеговачког корпуса ВРС и њен комадант Раде Радовић.

Након рата и Дејтонског споразума 1995. године, западни дијелови Херцеговине су сврстани у Херцеговачко-неретвански и Западнохерцеговачки кантон. Док су источни дијелови Херцеговине ушли у Републику Српску.


 

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДИЈЕЛА


Градови и општине које обухвата Херцеговина су:

    Источна Херцеговина: Билећа, Гацко, Љубиње, Невесиње, Равно, Фоча и Требиње.
    Северна Херцеговина: Коњиц, Јабланица и Прозор.
    Средишња Херцеговина: Мостар, са околином.
    Западна Херцеговина: Груде, Љубушки, Посушје, Широки Бријег и Читлук
    Јужна Херцеговина: Чапљина, Неум, Столац, Берковићи.

Херцеговина данас обухвата око 20% територије БиХ и око 10% становништва данашње Босне и Херцеговине.


 



ЗНАМЕНИТИ ХЕРЦЕГОВЦИ
 


  • Сава Владиславић Рагузински
     

    Јован Дучић
     

    Богдан Жерајић
     
    Бајо Пивљанин, харамбаша
     
    Легендарни комадант Бобанске чете
          Херцег Стефан Вукчић Косача, оснивач војводства Светог Саве, односно Херцеговине (1404—1466)
  •     Теодор Љубавић, монах и први херцеговачки штампар (штампарија радила од 1519. до 1523)
  •     Грдан Никшић, војвода и устанички првак Херцеговине (15??-1612)
  •     Свети Василије Тврдошки и Острошки, митрополит (1610—1671)
  •     Бајо Пивљанин, хајдучки харамбаша (16??-1685)
  •     Сава Владиславић Рагузински, дипломата и књижевник (1660—1738)
  •     Нектарије Зотовић, митрополит (1694—1712)
  •     Арсеније Гаговић, архимандрит пивски (17??-1817)
  •     Тешан Подруговић, казивач народних пјесама (1782—1820)
  •     Стојан Чупић, српски јунак из Пиве (17??-1815)
  •     Прокопије Чокорило, монах-љетописац (1802—1866)
  •     Јоаникије Памучина, архимандрит мостарски (1810—1870)
  •     Богдан Зимоњић, војвода херцеговачки (1813—1909)
  •     Стојан Ковачевић, хајдучки харамбаша (1821—1911)
  •     Продан Рупар, вођа устаника - "Невесињска пушка"
  •     Лука Вукаловић, војвода и вођа Херцеговачког устанка (1823—1873)
  •     Серафим Перовић, митрополит (1827—1903)
  •     Нићифор Дучић, архимандрит и књижевник (1832—1900)
  •     Леонтије Радуловић, митрополит (1835—1888)
  •     Мићо Љубибратић, војвода и устанички првак (1839—1889)
  •     Стеван Зимоњић, сакупљач народних умотворина (1843—1937)
  •     Лука Ћеловић, добротвор и привредник (1854—1929)
  •     Лука Грђић Бјелокосић, научник – етнолог (1857—1918)
  •     Петар Зимоњић, митрополит и свештеномученик (1866—1941)
  •     Алекса Шантић, пјесник (1868—1924)
  •     Ристо Јеремић, научник и љекар (1869—1952)
  •     Томо Братић, етнограф и сакупљач народног блага (1871—1929)
  •     Јован Дучић, пјесник и дипломата (1871—1943)
  •     Светозар Ћоровић, књижевник (1871—1919)
  •     Васиљ Грђић, публициста и јавни радник (1875—1934)
  •     Јевто Дедијер, научник и професор универзитета (1879—1918)
  •     Нектарије Круљ, митрополит (1879—1966)
  •     Владимир Ћоровић, историчар (1885—1941)
  •     Богдан Жерајић, револуционар (1886—1910)
  •     Васиљ Поповић, историчар (1887—1941)
  •     Перо Слијепчевић, научник и књижевник (1888—1964)
  •     Владимир Гаћиновић, публициста и јавни радник (1890—1917)
  •     Душан Баранин, књижевник (1902—1972)
  •     Благоје Паровић, учесник Шпанског грађанског рата (1903—1937)
  •     Ђоко Слијепчевић, црквени историчар (1908—1993)
  •     Радован Самарџић, историчар (1922—1994)
  •     Јован Деретић, историчар књижевности (1934—2002)
  •     Обрен Ђурић Козић, етнолог
  •     Андрија Лубурић, етнолог
  •     Петар Шобајић, етнолог
  •     Новак Мандић Студо, историчар и књижевник
  •     Наташа Нинковић (1972), глумица
  •     Небојша Глоговац (1969), глумац
  •     Раде Радовић (1961-1998), комадант Бобанске чете ВРС
     


Посећено је: 2249  пута
Број гласова: 10























Skip Navigation Links