Драгиша Стефановић, херој са Баније - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Драгиша Стефановић, херој са Баније


Драгиша Стефановић, мало познати херој са Баније из Отаџбинског рата 1990-их који се водио на простору западно од Дрине. Остаће упамћен по својој великој добродушности и срцу заштитника србске нејачи. Погинуо је на самом почетку ратних збивања 26. јуна 1991. године у Глини.
 

 

 

БИОГРАФИЈА

Драгиша је рођен 12. јула 1969. године у Глини, од оца Чедомира и мајке Данице. Одрастао је као здраво и послушно дјете у радничкој породици на селу, отац му је био шофер тешких камиона, возећи углавном по Европи (Италији и Русији). Мајка му је домаћица. Био је најстарије дјете, а има два брата и сестру. Живели су у Брестику, поред Глине.

РИНГ
Од малих ногу је показивао више интереса за игру и лопту него књигу. Био је врло интелигентан дечак, али нешто га је вукло више ка физичкој активности. Мада се и памти једнан његов пехар у основној школи у шаху, који је донео из Госпића почетком 1980-их.

Са тинејџерским данима показује велико интересовање за борилачке спортове (носилац црног појаса 1. дан), иако је случајно са једним рођаком отишао на карате тренинг. И кренуо је да тренира прво вјештину фул-контакт, а после и кунг-фу.

Док су се неке лажне патриоте и квази јунаци обучени у крајишку униформу прије рата тукли по вашарима, кафанама и сл. Драгиша је био борац за примјер, своју снагу, умеће и срце показивао је у рингу, борећи се поштено и фер, са правим спортистима један на један. Био је један од оних бораца који иду на све или ништа, или ће бити победник или лежати на патосу, нема фолираже или игра на поене.

 

"...Драгиша је наше Србско дјете
и сви Срби мора да га свете.
Он је вођа Глинских устанака
цијелог Србства и Крајине дика..."

 

 

 

МЛАДОСТ И СПОРТ


ИспраћајЗанимљиво за овог младог момка је што није био задојен неким шовинизмом, или мржњом, а исто тако се није сакривао иза појма "Југославен". Увјек је са поносом истицао да је Србин. Пошто је живио једно вријеме у Сиску и тамо ишао у локални карате клуб, борио се за њих, као шампиону СР Хрватске (титула освојена 1988. године) ставили су му на неколико паноа слику, са именом. Међутим, у прољеће 1991. године та слика је изгребана и поцепана. Доказ колико су били Хрвати били србофобични. Он који није никада имао мржње у себи и увјек је делико другове на добре и лоше...


Са 19 година, одлази на одслужење редовног војног рока у ЈНА. Био је у Сомбору, на војном аеродрому. Када је дошао тамо, сакрио је да има сломљен ножни палац јер није хтео да буде кукавица и да одлаже војску. Задржали су га у диспанзеру 10-ак дана (он је био спреман да трпи болове). У војсци његови претпостављени су већ могли да виде какву људску громаду имају испред себе.



СомборИ данас се препричавају неке његове догодовштине прије рата. На примјер она када су неки дрипци напали његовог другара, који је био растом нижи у неком локалу, а Драгиша им је само рекао: "Шта сте њега нашли тући, 'ајте мене ударите!". Наравно да нико није смео да му приђе, јер тек што би закорачио према њему, већ би био на поду.

Или када је у некој дискотеци у Петрињи, већ пред рат радио на обезбеђењу, па долази неки клошар и нешто се почео фолирати, извадио он чак и пиштољ, почне махати тим пиштољем, ови сви помрли од страха, једино му Драгиша прилази 'ладан ко шприцер и смртно озбиљан и каже да ако је толики јунак, да пуца њему у груди. Овај лудак спусти пиштољ на стол. Тражио је после да попију пиће, вјероватно и срећан што није завршио на поду или у затвору.

 

 

 

НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ


СисакЈедна занимљивост има око Драгише. Он је у Сиску био тренер у карате клубу за млађе категорије. И Хрвати су га тражили, да почне да тренира хрватске полицајце - муповце, али он није хтео ни да чује. Када се враћао пар дана након те понуде са тренинга у свој изнајмљени стан у Сиску, нашао је разваљена врата и претурен стан. Вјероватно су мислили да је он неки шпијун или тако нешто. Њему је било јасно да он мора нестати из Сиска и вратити се кући у Брестик.

У прољеће 1991. године када је ситуација у СР Хрватској постала врло озбиљна, а на све стране стизале су пријетње од хрватске власти и полиције, кренули су и упади у србска села, малтретирање обичних људи, који су шта више били за опстанак Југославије... Драгиша одлази са пар другара у Голубић, крај Книна на обуку код Капетана Драгана. Ту је поред стандардне обуке, додатно задржан и на специјалној обуци капетанових "Книнџи". И сам КЕП је препознао у Драгиши правог вођу!

Повратком из Книна, већ се шушкало да ће специјалци МУП Хрватске доћи из Сиска и напасти Србе у Глини и околним селима. Тако је скупио на брзину неколицину момака и нешто оружја и упутио се ка Глини. Знао је да нема други ко да брани нејач до њега. Остале фукаре и каснији "хероји" су тада били завучени у рупама.
Тада је у Драгишиној групи било врло мало људи, не више од 50-ак (већином из глинских села, а мало из Глине). Он је са својом групицом успио да изненади хрватске полицајце у згради глинске полиције и да их натера на предају. Чак шта више, успјели су њих 17 да заробе.

 

 

 

ПОГИБИЈА

 

Бој не бијеМеђутим, знао је Драгиша да још није све готово, знао и да ће они добити појачање. И кренуо је путем ка Петрињи... ту је видео један полицијски транспортер. Узео је брже-боље тромблон и опалио... то је зауставило хрватске полицајце неко вријеме и дало прилику његовим другарима да се мало организују. Но, један Хрват је то све посматрао са своје куће, узео је снајпер и пуцао на Драгишу, тешко га ранио (метак му је покидао артерије на код срца), па је Драгиша после 2 сата и преминуо.

Интересантно у вези ове Драгишине погибије и хрватског напада на Глину 26.6.1991. године, да је Драгиши дан раније обећана помоћ у људству и наоружању, од стране каснијих министара из Владе РСК, али гле чуда помоћ му није стигла...
 

Тада је његов отац Чедо био на путу и вратио се два дана након синовљеве погибије из Русије. Убрзо је и он узео оружије, желео је да освети сина и да настави његовим путем: Заштита наше нејачи од повампиреног усташтва.

 

 

 

ЗАБОРАВ

У току рата који се водио у Хрватској 1991-1995, ти момци из Глине, његови другари из Глине и околине носили су име "Почасни вод Драгиша Стефановић".

Оно што се може извући као закључак ове приче о нашем хероју јесте да би Драгиша ако не крајем јуна 1991. године, сигурно погинуо касније током рата. Не у борбама са хрватским оружаним снагама, већ од наших фукара и ратних профитера, јер скоро је немогуће поверовати да би он мирно гледао да неко згрће паре на народној несрећи. Ту би дошло до великих проблема, а они не би дозволили да Драгиша им стане на пут. Већ би се потрудили да га уклоне из заседе.

Имао је Драгиша и девојку, са којом је имао велике планове за будућност. Смрт их је раздвојила.

 

Данас Драгишин гроб не обилази нико сем чланова најближе породице. За Драгишу нема ниједне улице у Републици Србији, Црној Гори или Босни и Херцеговини.



Посећено је: 10881  пута
Број гласова: 239
























Skip Navigation Links