Драгиша Стефановић, херој са Баније - www.zlocininadsrbima.com

ДРАГИША СТЕФАНОВИЋ, ХЕРОЈ СА БАНИЈЕ


Драгиша Стефановић, мало познати крајишки херој из Отаџбинског рата који се водио на простору западно од ријеке Дрине почетком деведесетих година 20. стољећа.

Погинуо је на самом почетку ратних збивања 26. јуна 1991. године у Глини приликом одбране овог градића у југозападним дијеловима Баније од хрватских паравојника ткз. Зенговаца. Живео је у Сиску гдје је био најбољи борац локалног карате клуба, али када је завладао државни терор против Срба и његов стан испретумбан вратио се код родитеља у Брестик.

Прошао је два курса: један обичан, а други специјалистички код Капетана Драгана у Голубићу крај Книна у прољећ 1991. године.

Остаће упамћен по својој великој добродушности и срцу заштитника србске нејачи.

 

ЖИВОТОПИС

Драгиша је рођен 12. јула 1969. године у Глини, од оца Чедомира и мајке Данице. Одрастао је као здраво и послушно дјете у радничкој породици на селу...

Отац му је био шофер тешких камиона, возећи углавном по Европи (Италији и Совјетском Савезу), а мајка му је домаћица.

Био је најстарије дјете, а има два брата и сестру. Живели су у Брестику, поред Глине.

Од малих ногу је показивао више интереса за игру и лопту него књигу. Био је врло интелигентан дјечак, али нешто га је вукло више ка физичкој активности. Мада се и памти једнан његов пехар у основној школи у шаху, који је донео из Госпића почетком 1980-их.

Са тинејџерским данима показује велико интересовање за борилачке спортове (носилац црног појаса 1. дан), иако је случајно са једним рођаком отишао на карате тренинг. И кренуо је да тренира прво вјештину фул-контакт, а после и кунг-фу.

Док су се неке лажне патриоте и квази јунаци обучени у крајишку униформу прије рата тукли по вашарима, кафанама и сл.

Драгиша је био борац за примјер, своју снагу, умеће и срце показивао је у рингу, борећи се поштено и фер, са правим спортистима један на један. Био је један од оних бораца који иду на све или ништа, или ће бити побједник или лежати на патосу, нема фолираже или игра на поене.

 

"...Драгиша је наше Србско дјете
и сви Срби мора да га свете.
Он је вођа Глинских устанака
цијелог Србства и Крајине дика..."

 

МЛАДОСТ И СПОРТ

Занимљиво за овог младог момка је што није био задојен неким шовинизмом или мржњом, а исто тако се није сакривао иза појма "Југославен". Увјек је са поносом истицао да је Србин. Његови даљи коријени су из Црне Горе.

Пошто је живио једно вријеме у Сиску и тамо ишао у локални карате клуб, борио се за њих, као шампиону СР Хрватске (титула освојена 1988. године) ставили су му на неколико паноа слику са именом. Међутим, у прољеће 1991. године та слика је изгребана и поцепана. Доказ колико су били Хрвати били србофобични. Он који није никада имао мржње у себи и увјек је делико другове на добре и лоше...

Са 19 година, одлази на одслужење редовног војног рока у ЈНА. Био је у Сомбору на војном аеродрому. Када је дошао тамо, сакрио је да има сломљен ножни палац јер није хтио да буде кукавица и да одлаже војску. Задржали су га у диспанзеру 10-ак дана (он је био спреман да трпи болове). У војсци његови претпостављени су већ могли да виде какву људску громаду имају испред себе.

И данас се препричавају неке његове догодовштине прије рата. На примјер она када су неки дрипци напали његовог другара, који је био растом нижи у неком локалу, а Драгиша им је само рекао:

- "Шта сте њега нашли тући, 'ајте мене ударите!". Наравно да нико није смео да му приђе, јер тек што би закорачио према њему, већ би био на поду.

Или када је у некој дискотеци у Петрињи, већ пред рат је то било, а он је радио на обезбеђењу... па долази неки клошар и нешто се почео фолирати, извадио он чак и пиштољ, почне махати тим пиштољем, ови сви помрли од страха, једино му Драгиша прилази 'ладан ко шприцер и смртно озбиљан и каже да ако је толики јунак, да пуца њему у груди. Овај лудак спусти пиштољ на стол. Тражио је после да попију пиће, вјероватно и срећан што није завршио на поду или у затвору.

 

НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ

Једна занимљивост има око Драгише. Он је у Сиску био тренер у карате клубу за млађе категорије. И Хрвати су га тражили, да почне да тренира хрватске полицајце - Муповце, али он није хтео ни да чује. Када се враћао пар дана након те понуде са тренинга у свој изнајмљени стан у Сиску, нашао је разваљена врата и претурен стан.

Вјероватно су мислили да је он неки шпијун или тако нешто. Њему је било јасно да он мора нестати из Сиска и вратити се кући у Брестик. Тако је исто вече и одлучио.

У прољеће 1991. године када је ситуација у СР Хрватској постала врло озбиљна, а на све стране стизале су пријетње од хрватске власти и полиције, кренули су и упади у србска села, малтретирање обичних људи, који су шта више били за опстанак Југославије... Драгиша одлази са пар другара у Голубић, крај Книна на обуку код Капетана Драгана.

Ту је поред стандардне обуке, додатно задржан и на специјалној обуци капетанових "Книнџи". И сам КЕП је препознао у Драгиши правог вођу!

Повратком из Книна, већ се шушкало да ће специјалци МУП Хрватске доћи из Сиска и напасти Србе у Глини и околним селима. Он је скупио на брзину неколицину момака и нешто оружја и упутио се ка Глини. Знао је да нема други ко да брани нејач до њега. Остале фукаре и каснији "хероји" су тада били завучени у рупама.

У Драгишиној групи било врло мало људи, не више од 50-ак (већином из глинских села, а мало из Глине). Он је са својом групицом успио да изненади хрватске полицајце у згради глинске полиције и да их натјера на предају. Чак шта више, успјели су њих 17 да заробе. Ово је био стварно подвиг.

 

ПОГИБИЈА

Међутим, знао је Драгиша да још није све готово, знао и да ће они добити појачање. И кренуо је путем ка Петрињи... ту је видео један полицијски транспортер. Узео је брже-боље тромблон и опалио... то је зауставило хрватске полицајце неко вријеме и дало прилику његовим другарима да се мало организују.

Но, један Хрват је то све посматрао са своје куће, узео је снајпер и пуцао на Драгишу, тешко га ранио (метак му је покидао артерије на код срца), па је Драгиша посље два сата и преминуо.

Интересантно у вези ове Драгишине погибије и хрватског напада на Глину 26.06.1991. године, да је Драгиши дан раније обећана помоћ у људству и наоружању, од стране каснијих министара из Владе РСК, али гле чуда помоћ му није стигла...

Његов отац Чедо био на путу и вратио се два дана након синовљеве погибије из Русије. Убрзо је и он узео оружије, желео је да освети сина и да настави његовим путем: Заштита наше нејачи од повампиреног усташтва.

 

НАСЉЕЂЕ

У току рата који се водио у Хрватској 1991-1995 ти момци из Глине, његови другари из Глине и околине носили су име "Почасни вод Драгиша Стефановић".

Оно што се може извући као закључак ове приче о нашем хероју јесте да би Драгиша ако не крајем јуна 1991. године, сигурно погинуо касније током рата. Не у борбама са хрватским оружаним снагама, већ од наших фукара и ратних профитера, јер скоро је немогуће повјеровати да би он мирно гледао да неко згрће паре на народној несрећи. Ту би дошло до великих проблема, а они не би дозволили да Драгиша им стане на пут. Већ би се потрудили да га уклоне из засједе.

Имао је Драгиша и девојку, са којом је имао велике планове за будућност. Смрт их је раздвојила.

Данас Драгишин гроб не обилази нико сем чланова најближе породице. За Драгишу нема ниједне улице у Републици Србији, Црној Гори или Босни и Херцеговини.



Оцените нам овај чланак:
Посећено је: 12875   пута
Број гласова: 248



Tags:
JUNACI
DEVEDESETE
BANIJA
RSK


ИМАМО ХЕРОЈА ЈОШ...

Игор Кисић, најмлађи херој ВРС

Мићо Влаховић, херој Вогошће

Вељко Миланковић, командант Вукова са Вучјака

Савица Сале Медаковић - јунак са Динаре

Веселин Мисита - лознички ослободилац

Skip Navigation Links