Владимир Шипчић, соко са Жабљака - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Владимир Шипчић, соко са Жабљака


Владимир Владе Шипчић је био официр Југославенске Војске у Отаџбини током Другог свјетског рата, а касније одметник кога су југославенске комунистичке власти прогласиле за "Непријатеља бр. 1". Ратовао је на тромеђи Рашке, Црне Горе и Босне, али је одлазио и у Херцеговину да брани србски народ од усташа. Тако је привукао велику пажњу народа јер је бранио нејач и дијелио сиротињи колико год је могао.

Није желио да напусти домовину и оде са осталим четницима у избјеглиштво, него је остао на Дурмитору, гдје је провео године скривајући се по шумама и пећинама, доводећи комунистичке послушнике до лудила јер нико није могао да га нађе, а сам Владе Шипчић је долазио на њихове забаве, вашаре, зборове, кад год је хтио.

Званична верзија о његовој погибији каже да је погинуо приликом покушаја хапшења у околини Пљеваља 29. јула 1957. године. Међутим, како нико од његових најближих није видео његов леш нити је ико могао са сигурношћу да потврди да је он заиста убијен, остала је сумња у веродостојност званичне изјаве о Владовој смрти.

О њему су испјеване бројне јуначке пјесме србских гуслара, а његов рођак Радоје Шипчић је објавио 1984. године књигу на њему. Био је и остао витез Дурмитора и последњи краљев војник у отаџбини. Осветник са Пивске планине. Човјек који је још у раној младости за живота постао мит и легенда, а за србске непријатеље страх и трепет.

 

 

БИОГРАФИЈА

Влaдимир Владо Шипчић je рођeн 12. маја 1924. годинe нa Дурмитору у сeлу Мaлa Црнa Горa, које је у то вријеме припадало Плужинама, гдje и дaнaс живe Шипчићи, коjи водe пориjeкло из плeмeнa мaлeшeвског воjводe, коjи je био вeлики воjводa у 13. виjeку. Влaдо Шипчић je имaо четири брaтa: Михajло, Жaрко, Симо, Рaдоje и једну сeстру Видосaву.

Мала Црна Гора се налази на западним обронцима Дурмитора између величанствених кањона Таре и Сушице у врло неприступачном али прелијепом предјелу. Мјештани тог села су били типичан примјер динарског типа Срба – врло правдољубиви и ратоборни, а физички јаки. Сурови услови живота су у Пивским планинама створили веома снажне и духовно чисте људе. Живјело се вијековима у складу србске традиције са вјером у Господа.

Владо Шипчић је био оличење србског витеза из средњовјековне Србије, висок, корпулентан, вјешт и ментално веома јак. Мозак му је брзо радио и то му је много пута спасило живот. Имао је плаве очи и плаву косу. Још као дјечак је показивао склоности ка ратничком позиву, те је рано научио од старијих како да барата оружјем. Увјек је бранио слабије, а јачима је узвраћао без обзира на послиједице.

По пивским селима се причала легенда да је Владо Шипчић знао убити пушком орла док је у лету. На зборовима гдје су била надметања младића у бацању камена са рамена или вучење конопца, рвање, није му било равног. Завршио је основну школу, иако за књигу није превише марио... када је стастао за средњу школу, он је одустао не желећи да изгуби слободарски живот србског горштака.

Владов отaц Митaр Шипчић je био учeсник свих ратова 1912-1918 за ослобођење србског народа од османлијских, аустро-угарских и бугарских завојевача, као и стварање прве јужнославенске државе на Балкану.

У својој борби за опстанак након Другог свјетског рата, Владо је знао и за љубав. Вјерио је био дјевојку Ану Војиновић са Жабљака, надајући се да ће једном моћи засновати брак. Због те љубави, Војиновићи са Жабљака су жестоко пострадали од комуниста.

 

 

РАТНИ ДАНИ

Када су Њемачка и Италија заједно са савезницима 6. априла 1941. напали Краљевину Југославију, Владо Шипчић није оклијевао већ се исти дан пријавио добровољно у касарну, у Пљевљима, желећи да заштити свој народ од агресора.

Крајем априла 1941. када је територија југославенске краљевине окупирана и подијељена, на Жабљаку су се појавили комунисти са Мошом Пијадом на челу, који нису се ставили на браник отаџбине, већ су чекали погодан моменат да изведу социјалну револуцију. Како на Дурмитору и околини у јуну 1941. још није било великих сукоба, то је Владе Шипчић отишао са Пивљанима у Херцеговину, које је предводио Спасоје Дакић, гдје су текле ријеке србске крви од усташке руке, не би ли зауставио те крволочне покоље од Павелићевих монструма.

Средином јула 1941. када су квинслишке снаге у Црној Гори прогласиле независност под италијанским патронатом, се подиже устанак, који је доприњео да се скоро читава ослободи од окупатора, али само за кратко, јер је већ у августу 1941. окупаторима стигло велико појачање, па се устаници повлаче у планине.

Комунисти су успјели у зиму 1941-1942 да створе себи оружане снаге, те да изведу прву фазу социјалне револуције, а одмах потом и другу у љето 1942. када су очекивали да ће им доћи Црвена Армија у помоћ. Тако су се на својим територијама често сурово обрачунавали са класним непријатељима, између осталих и са Владиним рођацима. Владов отац Митар Шипчић је убиjeн 1943. годинe у Жaбљaку, у вриjeмe „пaсjих гробaљa” зaто што ниje знaо гдje му сe нaлaзи син.

 

Очева погибија

Владов отац Митар Шипчић је убиjeн 1943. годинe у Жaбљaку, у вриjeмe „пaсjих гробaљa” зaто што ниje знaо гдje му сe нaлaзи син. Једно јутро, у праскозорје, упадају комунисти у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра, његовог сина Влада и Митровог брата Драга и одведу их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи, уз друге Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стријељање као „великосрбски хегемонисти“!? Митар и Драго су се у тамници договорили да када их поведу у ноћ на стријељање, скоче на стражаре и омогуће Владу да побјегне и спасе се. То се и десило. Владо бјежи у мрак, а отац му и стриц гину у рвању са комунистима. 

Владо је био чврсто ријешио да им се свети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Разоружао је и скинуо до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца и стрица.

 

Официрски чин

Владо Шипчић постаје најбољи и најмлађи борац, са 17 година Фочанске четничке бригаде. Читав рат је бранио србски народ од усташа и комуниста на тромеђи Рашке, Црне Горе и Босне. Његови подвизи су били нестварни. Подофицирски чин је добио 1944. године.

Крај рата је дочекао као већ прекаљени борац и подофицир ЈВуО. Зарекао се да се неће никада предати комунистима, као што су урадили многи четници, након заробљавања ђенерала Драже Михаиловића у љето 1946. године. Већина тих краљевих војника је побијена непосредно након предаје.

 

 

ОДМЕТАЊЕ

Владо је наставио да се бори, заједно са саборцима Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су, на челу последњих група краљевих бораца, осветили многе Србе и казнили бројне усташке злотворе и комунистичке издајнике.

Божо и Српко су због издаје погинули 1951. године, а Владо сам наставља борбу. Није успио да освети Српка Меденицу, али је зато казнио Стоју Голубић, љубавницу Божа Бјелице, која је Божа предала комунистима. Убијена је на једном народном сабору у источној Босни, упркос великом обезбеђењу Народне милиције.

Владо се појављивао изненада, исто тако и нестајао. Био је попут планинског вјетра, најсличнији горском вуку. То што је био неповјерљив, уз физичку способност и оштроумност, омогућило му је да остане жив.

Бројне потјере су дуги низ година комунисти организовали за Владом Шипчићем, али он је био недостижан. Комунистчки режим је 1955. године прогласио Влада Шипчића својим непријатељем број 1. Многи комунисти у Пиви и на Жабљаку су послије рата остали живи захваљујући мајци Влада Шипчића, која је замолила сина да им се не свети, јер је било исувише просуте крви. Ипак су ти комунисти провели животе бојећи се заласка сунца и самоће. Владо их није побио, али их је све вријеме држао у страху и неизвјесности.

 

Дурмиторски Робин Худ

Штитио је и помагао сиротињу. Срби су у та врло тешка времена у њему видјели једину наду и заштиту. Отимао је онима који су опљачкали Србе и враћао опљачканима. Овај одметник од комунистичке државе се надао да ће се србски народ уз помоћ Бога побунити против комунистичког режима и покренути борбу за слободу. Нажалост, то се није десило. Срби су као народ једва били преживјели геноцид, а комунистички режим је био превише јак и имао подршку свјетских моћника.

Разни комунистички злочини након рата су приписани Владу Шипчићу, али им је било узалуд. Народ га је волио, а он је излуђивао комунисте. Знао је преобучен доћи у неки град и ручати у хотелу, а на рачуну оставити поруку „Овдје је ручао Владо Шипчић“! Владо Шипчић и Божо Бјелица су се знали преобући у старјешине Титове милиције, те постројити милиционере, а потом их разоружати, везати и покупити им оружје и опрему. Величанствене су сцене и два бијега Владова од комуниста, један када је прескочио Тару усред ноћи када су га повели на стријељање и други када су га опколили у близини кањона набујале Дрине, а он је скочио у Дрину и тако се спасио.

Издају је мрзио највише на свијету. Једне прилике, док је пролазио испод моста на Ђурђевића Тари, нека жена га је видјела и одмах отрчала да обавијести милицију. Потјера је била неуспјешна као и обично. Након одређеног времена Владо се вратио, нашао ону жену, пробио јој горњу и доњу усну, закачио катанац и послао је комунистима.

Зиме је проводио у земуницама, скровиштима и пећинама Таре, Дрине и Дурмитора. Остатак године се кретао источном тромеђом борећи се ко најљућа звијер. Прије рата Владо је живио у и данас најзабачанијем селу, гдје га није имао ко фотографисати. Рат је почео прије него што је отишао у војску, а током рата није имао када да се слика. Стално у покрету или борби. Након рата, у одметништву, није хтио да се слика.Тако да му је то што нису имали његову слику много помогло. Данас постоји само један цртеж, за који се претпоставља да је Владо на њему.

 

 

ПОГИБИЈА

Године су пролазиле, а комунизам се у Југославији учвршћивао. Проблем хајдука Шипчића је био нерјешив, јер је много је сметао. О Владу се изгубио сваки траг и глас током 1956. године. Комунистички режим 1957. године на сва звона објављује вијест како је у рутинској контроли возила, у сукобу са милицијом, у близини Бијелог Поља погинуо последњи одметник Владо Шипчић и са њим Ана Војиновић.

Ближњи су говорили како је Владова мајка рекла да је на препознавању видјела његово тијело, само да би га оставили на миру, пошто је њезина кућа стално била под присмотром удбашких агената. Влaдинa породицa je билa под стaлном тортуром, сeстрa и мajкa су му билe висe путa зaтвaрaнe 1950-их годинa док су млaђa брaћa остajaлa сaмa бeз хрaнe. Конфисковaнa им je љeтинa, влaст je богaто нaгрaђивaлa шпиjунe коjи су шпиjунирaли ко им долaзи у кућу, живjeли су у потпуноj изолaциjи...

Сама комунистичка верзија о погибији Влада Шипчића је јуначка. По њима је Владо убио милиционера који покушао да га легитимише, а потом се опкољен од многобројних комуниста бранио док му није преостало само два метка, с којима је прво убио вјереницу Ану, па онда и себе. У званично саопштење о Владовој смрти нису ни сами комунисти вјеровали, иако су о томе спјевали и гусларску пјесму.

 

 

ЛЕГЕНДА

Владо је остао вјечна пријетња. Његово име се деценијама спомињало шапатом и са страхопоштовањем. Бојали су га се и дивили му се. У међувремену су кренуле приче како је Владо успио отићи у дијаспору. Након пада комунизма и распада Југославије, забринутост преосталих комуниста, нарочито у Црној Гори, је била очигледна. Некако су мислили да ће их негдје заскочити Владо Шипчић у најбољим годинама. Иако би тада био у озбиљној старости.

Његов рођак Радоје Шипчић, 1984. године је објавио књигу "Последњи краљев војник у отаџбини", у којој је описао живот и борбу Владимира Владе Шипчића. Поред тога, борба и правдољубивост Владе Шипчића описана је у више књига.

Средином 1990-тих година кружила је прича како је једно јутро у кафану једног Владовог рођака у Плужинама ушао висок, лијепо обучен старији човјек, који је тражио газду. Пошто газда није био ту, него негдје у Никшићу, питали су га шта да му кажу ко га је тражио – он је кратко одговорио: „Рођак из Америке“ и изашао из кафане.

2003. године МУП Црне Горе је дозволио јавности дјелимично отварање строго чуваног тајног досијеа "Владимир Шипчић".



Посећено је: 17463  пута
Број гласова: 203
























Skip Navigation Links