Сећање Звездана Ристића на бомбардовање Куршумлије 24. марта 1999 - www.zlocininadsrbima.com

Сећање Звездана Ристића на бомбардовање Куршумлије 24. марта 1999



Осећам неку потребу да због погинулих другова и нечег "изнутра",  напишем шта се догодило тог 24 марта 1999. године и како сам ја то доживео.

Куршумлија, мобилизација у току...

Старешина сам у 354. бригади, дужност: заменик начелника безбедности. Мобилисали смо део јединице, 1. вод моје чете Војне полиције: Зоки, Мишко, Красић, Аца, Миле...

Са потпуковником Милићем из Треће армије радим у подземном склоништу. Спремамо се да вечерамо. Ваздушна опасност, после ћемо. Након престанка сирена одлазим да обиђем моје војне полицајце, који су у склоништу од ферт гредица "код сена". У склоништу сам са мојим борцима кад почињу да падају томахавци, иако у том тренутки то не знамо. Полазим са два борца да видим о чему се ради, остале остављам у склоништу. Самном полазе резервисти пор. Александар Савић и војник Милош Радовановић – Мишко.

На самом излазу из ауто парка потмули звук авиона, шиштање авио бомби, и тишина. Знам падају на нас. Гурам ову двојицу и сам се бацам на земљу. Не стижем до земље, бомба је бржа, баца ме неколико метара, ударам главом у стабло бора. Остајем свестан, лежим на леђима. Светлост експлозије потпуно осветљава небо. Секунде трају као минути, нема страха, гледам, и чекам да видим дали ће покидано стабло бора пасти на мој стомак, не покушавам да се склоним. И није, пада неколико центиметара даље.

Бомбе падају, покушавам да се вратим у склониште. Ускачем у кратер на самој раскрсници, који је и данас ту попуњен земљом. Милош иде замном. То нас спасава, јер следећа бомба погађа магацин на неколико метара од нас. Настављамо ка склоништу. Опет бомба, бласт експлозије ме баца преко високе ограде са бодљикавом жицом према Марковићу. Већ почињем да их псујем, као да само мене траже и јуре.

Настављам даље, опет фијук бомбе, и тишина. Бацам се у вододерину и нешто тешко ме удара у леђа, прекрива ме земља. Следеће мисли ми пролазе кроз главу. Погинух. Значи то је то. Нисам ни први, ни последњи...

Даће Бог да ми Александра (7) и Божидар (5) преживе рат... Брат Златан војник у 52. извиђачко-диверзантској чети на албанској граници, деце нема, преживеће ваљда.

Нисам веровао да ћу погинути, нико од наших није. А били су у сваком рату и свим устанцима, прошли Албанију, ваљда нека судбина. Остајем без ваздуха. Како? Шта ће мртвом ваздух?

Нешто се помера и некако израњам из земље, и удишем. Поново међу живима. Невероватан осећај. То тешко, што ме је ударило у леђа није био гелер, био је наш Мишко. Како ми рече "Шефе ја за тобом увек и свугде". Шалили су се са нама касније Тито имао Лукса, а ја Мишка.

Отресамо земљу, колико толико, и долазимо до склоништа. Већина остале војске је већ напустила касарну, чује се неко напољу, како каже да је погођено склониште и да има мртвих и рањених.

После неколико минута наређујем да пар њих да крену самном, а осталима наређујем да се изместе на једну локацију поред касарне и чекају даља наређења. Мом резервисти Милету Ђорђевићу са мобилисаним транспортером наређујем да превози рањенике до болнице, а ја са осталима помажем на извлачењу рањеника и мртвих из склоништа, које је дубоко под земљом. Неколико томахавка је пало једна за другом, и пробијено је неколико метара армираног бетона. Покидане инсталације од грејања из којих иде вода, и они живи ће се подавити, ако не делујемо брзо.

Извлачимо потпуковника Милића рањеног, и остале мртве и рањене, црне од гарежи и бласта. Размишљам, спасило ме је то што сам отишао да обиђем моје борце и ја бих био у склоништу. Санитетима и приватним возилима шаљемо их у болницу.

Морам рећи да је један који је сам дошао и својим колима превозио рањене био Гаре, власник хотела у Пролому, свака му част. Након тога стиже наређење од команде обезбедити касарну а остатак да напустити касарну, збор у 07:00 сати. Наређено - урађено.

Повлачим људе поред Основне школе "Дринка Павловић" у улаз у подрум, испод једне настрешнице, ако буду касетне да више људи сачувам. Већ не могу више сам да ходам, помажу ми.

Позивају нас и одлазимо у кућу преко пута, у подрум. Кућа др. Ивића. Ту ми дају неке таблете и чај који и сад памтим. Хоће да ме воде у болницу, одбијам. Јављам се телефоном мојима у Спанце.

Не верују да сам ја. Јавили су им да је неко видео како гинем од бомбе. Једва их убедих да сам ја. Идемо у Јовин стан, да се пресвучем, цео сам у блату и земљи, хладно. Сећам се да нисам могао сам ни до купатила. На једну ногу не могу да стојим, а друга плава од подлива.

Сутра се рат наставио. Она два човека који су летели са мном од бомби умрли су у међувремену. Млади, од срца, или од бомби. Пор Александар Савић командир 1. вода чете Војне полиције, сваки задатак извршио, живео на Пепељевцу, виљушкариста у "Копаонику" и Милош Радовановић - Мишко радник у Општини.

Још један догађај ми је дубоко урезан у сећање, бомбардовање Мердара касетним и другим бомбама и то на ускрс. Мала Бојана Тошовић, стара 10 месеци, мртва у научју мртвог оца, али о томе ћу тада.

Једино ја и даље жив, судбина ваљда. Али док будем жив борићу се против зла и неправде, НАТО пакта. Дугујем им! Не замерите што сам такав.

 

 

Звездан Ристић
354. пешадијска бригада
Приштински Корпус



ПОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Исповест Светозара Ковачевића јединог преживелог у касарни Боровњак

Сећање Марине Јовановић на Сању Миленковић

Сећање Нишлије Ивана Величковића

Исповест добровољца Ненада

Први сусрет Соколова са НАТО специјалцима 1999. код Качаника

Сећање једне 14-годишње девојчице: Проклeти били, ми смо вaс волeли

Исповест Марије Тошовић из Медара




Оцените нам овај чланак:


Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!

 


СРБИЈО ПАМТИ! ЗБОГ СЕБЕ, ЗБОГ БУДУЋНОСТИ!

























Skip Navigation Links