У 112. емисији је гостовао Зоран Станојевић, учесник рата у Хрватској и Босни и Херцеговини 1990-их година, када се Југославија растурала под утицајем страних фактора и унутрашњег сепаратизма.

Зоран Станојевић је рођен 1967. у Сарајеву, а одрастао је у насељу Хаџићи тј. у западним дијеловима града. Радни вијек је започео као цивилно лице у Ремонтном заводу, које је радило за тадашњу савезну војску - ЈНА.

Отпочињањем ратних дејстава у Хрватској 1991. године бива послат код Вуковара са циљем поправке артиљеријског оружја. Ту је видио шта је прави рат и како су текле борбе са хрватским паравојним јединицама. Крајем те године бива послат у Книн, гдје је са својом четом био на разним локацијама, а успјева да преживи гранатирање Книна од хрватских снага.

У прољеће 1992. године тензије из Сарајева се преливају на остале крајеве Босне и Херцеговине, тако су отпочела ратна дејства односно напади муслиманских паравојних снага на србски народ и ЈНА. Заједно са братом постаје припадник Игманске бригаде у Сарајевском корпусу ВРС.

У грађанско-вјерском рату деведесетих година 20. вијека тешко му је пало братово рањавање, погибија блиских рођака, пријатеља... тада је схватио да је у гротлу пакла. Мртвачки сандуци су постали тужна свакодневница града на Миљацки. Тада је одлучио да мора да се навике то, јер је постојала шанса да "полуди".

Када је рат окончан потписивањем Дејтонског неспоразума о Аранђеловдану 1995. и прича преко медија о "јединственом Сарајеву", одмах му је било јасно да је на помолу велика издаја београдског Дедиња. У зиму 1996. године присутан је био на гробљу Влаке, када су откопавани гробови сарајевских Срба који су погинули у рату или умирли пре рата. Нико није желио од сарајевских Срба оставља своје покојнике муслиманским екстремистима "на дар", који су већ имали пријетње и вријеђања Срба, јер су се бојали скрнављења. 

Како сам каже Станојевић, и дан данас он пати за завичајем и најтеже му је пала та колона живих и мртвих Сарајлија који су морали у фебруару и марту 1996. да напусте свој родни праг и одселе далеко. Хаџићки Срби су већином пресељени у Братунац, варош на Дрини.

Своја сећања на рат, описао је и књизи "И то смо преживјели, у инат!", која је објављена 2026. године. До сада је било три промоције, очекује више у наредном периоду.