Регион средње Босне насељавало је до почетка Другог свјетског рата око трећина милиона србске популације. Било је то подручје гдје је Православље имало већину почетком 20. стољећа те заступљено у многим домовима. Сам крај је важио за прилично неразвијено и рурално подручје. Управљачи наци-фашистичком Независном Државом Хрватском су по налогу Ватикана циљано вршили истребљења Срба са геноцидним намјерама. Сем Хрвата и муслимански фундаменталисти су се придружили спровођењу ових планова. Тако се број православних Срба у централним крајевима Босне преполовио.

Педесетих година 20. вијека у Југославији дошло је до снажног техничког развоја и индустријализације, усљед инвестиција међународних кредита. Ово је значило да се мноштво становника пресељавало у урбана насеља савременог типа. Тако је и Зеница уз Бугојно, Травник, Витез и Високо постала једна од главни привредних полуга не само БиХ, већ и читаве социјалистичке Југославије.

Док су Хрвати и муслимани, за вријеме Титове владавине кришом васпитавали своје потомке код куће радикално другачије од онога што је било у државним школама и обавезном образовању односно у србомржњи и антијугославенским осјећањима... то код Срба није био случај, јер се лажно "братство и јединство" успјешно узгајало само код наивних Срба, сљепо вјерујући у Јосипа Броза и Комунистичку партију. 

Крајем осамдесетих година 20. стољећа велика економска криза достиже свој врхунац не само у Југославији, већ и читавој Источној Европи. Глобални свјетски процеси су започели рушењем Берлинског зида 1989. и уједињавањем Западне и Источне Њемачке. Варшавски пакт је разбијен почетком јануара 1991. а крајем исте године и СССР нестаје са историјске сцене, док шпијуни НАТО пакта у земљама Источне Европе потпирују и изводе ткз. Обојене револуције. 

Управо су та дешавања дала велики полет и снагу сепаратистичким снагама у СФРЈ који су жељели нестанак земље у којој су живјели. Хрвати и муслимани су почели са стварањем "ескадрона смрти" у БиХ још средином 1991. године. Мноштво несрбских кадрова је дезертирало из Југославенске Народне Армије и прелазило директно у паравојне снаге. 

Врхушка Странке Демократске Акције коју су предводили Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић је донијела одлуку о издвајању БиХ из Југославије иако на референдуму 29. фебруара 1992. нису имали неопходну двотрећинску већину, фалило је неколико процената. Прво у Сарајеву априла 1992. куља антисрбска хистерија и покренут је свеопшти терор према свему што има предзнак "србски" и "југославенски", који се брзо прелива и на остале крајеве БиХ.

Зеница је важила за тврдо, радикално исламистичко језгро у Босни те је у том граду око 96.000 становника, од чега је 38% било Срба, муслимана око 46%, а Хрвата 16%... На почетку оружаних дешавања Хрвати и муслимани су имали савез уперен против ЈНА и Југославије, док су Срби већином били разједињени наивно вјерујући да рата неће бити рата и да ће задржати своју имовину.

Милан Митровић од оца Михајла и мајке Петре, рођен 1938. у селу Кованићи, покрај Зенице. Школовао се у родном мјесту, Сарајеву и Београду. Двадесет година је био запослен као стручњак и научни радник из области социологије у Рударско-металуршком комибинату (РМК) "Зеница". У реномираним југославенским часописима је објаво преко 250 студија и прилога из области планирања развоја, социјалне и кадровске едукације. Од 1990. године је ступио у партију СДС, гдје је био функционер и на регионалном нивоу.

Ухапшен је 23. јуна 1992. у Зеници од припадника "Патриотске лиге" без судског налога и кривичне пријаве, те је утамничен четири мјесеца у муслиманском војном логору, бивши КПД Зеница из кога је размјењен 16. октобра. Иначе, у зеничкој општини било је најмање 15 логора под контролом муслиманских оружаних снага (МОС).

О свом тамновању као и политичко-економски приликама, међунационалним нетрпељивостима и оружаним акцијама почетком деведесетих година 20. вијека, објавио је 1995. године књигу "Голгота Срба у Средњој Босни". Према његовим тврдњама око 130.000 Срба на простору од 13 општина (Зеница, Завидовићи, Жепче, Какањ, Горњи и Доњи Вакуф, Бугојно, Нови Травник, Витез, Травник, Маглај, Високо...) централних дијелова БиХ је нестало, док је њихова имовина спаљивана и конфискована. Културно-историјски спомененици и духовна баштина скрнављени и уништавани, како би се уклонили трагови вишевјековног постојања Срба на тим теориторијама. Ово није било случајно, већ је неколико година раније планирано, а такође није могло да уради мања група људи, већ механизам тј. државна апаратура.

Дијелове те књиге пренећемо у овај фељтон од неколико наставака, јер сама књига је више него драгоцјено штиво и представља свједочанство једног времена, да би покољења могла да знају шта се дешавало на крају 20. вијека.

ГОЛГОТА СРБА У ЗЕНИЧКОМ КРАЈУ 1990-ИХ ГОДИНА (1. дио)

АНТИСРБСКА КОАЛИЦИЈА

Будући да је зенички индустријски базен са градом Зеница био носилац развоја те регије, а да је с' почетком и за вријеме овог рата Зеница постала војни, културни и административни центар муслиманске нације, значајно је подсјетити на тешке малверзације бившег комунистичког режима у инвестиционој политици ради подизања тог центра, око којег ће се окупљати антисрпске снаге у овом вјерском, грађанско-етничком рату. По познатој Титовој латентној стратегији "Улажи капитал и гради фабрике тамо гдје Срба нема"... зеничка долина прогутала је за протеклих 45 година огроман српски капитал и од касабе од 12.000 становника развила се у град и општину од 150.000 становника (трећи град по величини у БиХ), са највећом стопом запослености становништва, на нивоу најразвијенијих подручја Југославије.

Срби, православни, вијековима су на овим просторима уништавани покрштавањем, исламизацијом, протјеривањем, физичким уништаванем, а захваљујући Павелићевој НДХ и уз наклоност Трећег рајха, двије трећином србског живља уклоњено је са тих простора, а највише ликвидацијом у логорима Јасеновац, Градишка и Крушчици код Витеза, зеничкој србској Соколани и ко эна гдје још. Зато је и данас вриједност некретнина (ораница, пашњака и шума) у посједу Срба већа него вриједност некретнина свих нација Зепице заједно.

Кад је почела изградња Жељезаре у Зеници и друге индустрије у сусједним општинама, недостајали су Срби. Сељаци, као што je познато, у поратном периоду нису прихватили колонизациију и пролетеризацију, па је Брозов режим прибјегао тешким репресалијама, идеолошким притисцима и физичком принудом на демографско раслојавање село-град, само да би се остварили циљеви индустријске регионализације. По таквим директивама Срби су, без сумње, били најизложенији сеобама на индустријска подручја док се изводе велики јавни радови, а онда, послије изградње слиједила је опет сеоба.

Ипак, на овом локалном зеничком подручју, осим преживјелих и непокланих Срба, задржало се у току индустријске изградње, по задатку Титове власти, доста Срба Крајишника, Херцеговаца, Црногораца... У то вријеме 38.000 Срба чинило је 26% популације у Зеници, а њих више од 15.000, или 10%, због одрођености од коријена својих отаца и асимилације, изјашњавало се као "Југословени". Сад их више тамо нема. Протјерани су не само они који су се изјашњавали као Срби него и они из категорије "Југословена". Остало их је још око 800, углавном из мјешовитих бракова и сасвим незнатан број оних који су својим понашањем изразили лојалност тамошњем режиму.

Исто тако су прошли Срби цјелокупне бивше привредне и садашње ратне Зеничке регије, а то значи да је још више од 85.000 спаковало кофере и праћено невиђеном мржњом напустило своја огњишта, домове, тешко изграђене куће, додијељене станове, гробља најмилијих.

Одговор на питање шта је узрок оваквог егзодуса народа библијских размјера, који је био носилац развоја и културе, људи који ни за шта нису криви, гласи: све су то доживјели само зато што су Срби и ништа друго.

Ипак, потпун одговор се не може дати без улажења у морфологију, етиологију и феноменологију прије свега социо-патолошких кретања у сфери политике коју је водио муслимански и хрватски блок, отуђене политичке коалиције и олигархије, повезане са међунароном уротом и другим домаћим петоколонашима из специјалног рата против српског народа.

У недостатку правих информација о макро-политичким сценаријима (међународним и бившим југословенским) за остварење пројекта Новог свјетског поретка, нама остаје за ово вријеме и простор да правимо политичке конструкције и откривамо, анализим догађаја, методологију ђаволског рода.

Ако се ретроспективно вратимо збивањима од 1988. године веним за ово тематско подручје, чак и без истраживања може се закључити да је антисрпска коалиција сви народи који су давали војску за њемачке СС дивизије, плели су и испели паукову мрежу око српског народа у бившој Југославији и у вријеме најезде европског жрвња кроз Балкан спремно кренула да уништи српско биће. Зеница и њена регија само су производ и израз те вражије политике. Такву историју исписиваће готово сви крајеви у Босни и Хрватској гдје вијековима живи српски народ. Српски народ са подручја бивше БиХ слиједио је и слиједи своје демократски изабрано вођство и ријеч задану на историјском плеб исциту за останак у Југославији.

Оно што се неће моћи заборавити везано је за методе присиле за напуштање територије и запичаја, својих вјековних огњишта, гробаља, кућа и фабрика које су изградили. Посао око прогона српског народа мучки су обавили фанатични исламски фундаменталисти, инфилтрирани у комплетно муслиманско руководство, потпомогнуто екстремном струјом СДА и уз поли тичке припреме које је добрим дијелом извео ХДЗ и отуђена хрватска политичка олигархија.

На том подручју почели су најприје са тешком хушкачком пропагандом против српског руководства и народа, а уз кориштење невјероватне медијске пропаганде којом се хипмотишу чак и поштени слојеви муслиманског народа. Уз такву идеолошку тиранију свијести становништва, укључујући и исламски вјерски фактор и азијски синдром вјечите исламске вјере коју Алах води (џихад слиједи као богом одређено понашање), није било тешко да се за те политичке и војничке циљеве придобије готово сав народ и укључи на сваком мјесту, а нарочито у комшилуку, у прогоне Срба Хрвати су се у том послу држали по страни, али нису га војнички спречавали, што указује на савезништво старо више деценија.

Сада је промијенена само форма, а суштина је остала иста.

Умјесто Хрвата, прљав посао су обавили муслимани, ваљда им помоћ није ни била потребна. Оно што је Србима прогнаницима остало у лијепој успомени везано за Хрвате јесу пријатељски поздрави и односи са комшијама и локалним политичарима који, очито, нису жељели да слиједе гдје год је то било могуће, своје политичке и војничке вође. Очито је да су се са Србима солидарисали као хришћани и да су увјерени у јeванђелизацију Европе која слиједи у далекој будућности. Остаје само отворено питање зашто су се Срби иселили и са територија над којима је успостављена власт Херцег-Босне (хрватске пара-државе на тлу БиХ, под контролом Загреба), ако евентуално није ријеч о муслиманско-хрватском договору о етничком чишћењу Срба и са тих простора.

Кад би сада био рађен истраживачки пројект о узроцима и посљедицама прогона Срба зеничке регије, свакако би у оквирну хипотезу, између осталог, било наведено да је у периоду априла 1992. до средине 1993. године из тих 13 општина након тешких репресалија прогнано више од 130.000 Срба, којим је на тај начин одузето више од 60.000 стамбених објеката, а од тога близу 20.000 чине станови у друштвеној својини. Свака породица (око 33.680 породица) располагала је са најмање два стамбена објекта, а близу 25.000 приватних кућа било је прилагођено за становање најмање двије породице. Сва сеоска и приградска подручја располагала су са по неколико помоћних машина и оруђа, а мног су у паничном бијегу оставили бројну стоку, нетакнут намјештај, покућство и гардеробу, све посебно нагласити да ће у будућим деобном блапсу највећу снагу чинити земљишне некретнине, јер како намирити огромне воћњаке, оранице, шуме, шатале и стоку, чиме paсполагало више од 30.000 српских домаћинстава.

Од 566 већих српских сеоских и приградских подручја, само је око 10% задржало становништво из 1941 године остало је највећим дијелом расељено или побијено, али су им некретнине остале. Многа српска села са 50-60 кућа располагала су земљинштем већим него што располажу муслиманска села која данас имају 50-150 кућа. 

Што се тиче друштвених станова, то је ненадокнадиво, јер би се за прогнане Србе морао направити град од близу 80.000 хилада становника.

Муслиманске паравојне снаге (МПС), "Зелене беретке", територијална Алијина војска, те МОС и ХОС, успјели су да почиие бројна недјела и тешке злочине којима ће судити будуће генерације. За сада се поуздано зна да је неколико хиљада угледних грађана малтретирано, саслушавано, испребијано до несвијести и остало са трајним инвалидитетом и посљедицама по здравље, а многи су и подлегли батинама. Свједоци су грозних недјела везаних за силовања, масакрирања, клања, убијања из ватреног оружја, а према грубим процјенама, кроз логоре (јавне и илегалне) прошло је, уз тешке тортуре, више од 10.400 Срба, од тога:

• 350 злогласие височке затворе,
• 620 кроз зенички логор ратних "војних" заробљеника
• 400 кроз ратно војно заробљеништво зеничког КПД

гдје их је исљеђивао, ломно, малтретирао, злостављао, мучио глаћу и на дугогодишњу робију осудио тзв. Ратни војни суд.

Посебне методе за нарушавање социјалне сигурности српског живља коришћене су у случају обраћања Срба за личну заштиту, па и ону која се тиче здравља и безбједног порода мајки. У зеничкој болници, која ће морати да се прогласи мучилиштем Срба и злочиначком институцијом, готово сваки Србин је малтретиран, а мајке су одмах послије првог дана порођаја настојале да напусте болницу због страха за своје новорођенче.

Све исте није постигнуто репресалијама и тортуром, застрашивањима и ликвидацијама виђенијих људи, постигли су паљевином кућа и насилним усељавањем бојовника у станове настањене српским становништвом. Више од двије трећние приватних кућа и са лијеве и са десне стране Босне спаљено је, в прије тога опљачкано

Српски народ, навикао на страдања, из сваке ситуације излазио је јачи и јединственији, па и овај егзодус подноси стоички. Готово сваки Србин са којим сам разговарао види срећну будућност својих и будућих покољена, с обзиром на то да ће српски народ живјети у једној држави и тако остварити свој вјековни сан. Послије овог рата доћи ће крај вјечитој сеоби Србаља.

У даљим казивањима настојаћу да уз помоћ конкретних примјера представим методологију протјеривања српског народа из средње Босне

ГОЛГОТА СРБА У ЗЕНИЧКОМ КРАЈУ 1990-ИХ ГОДИНА (2. дио)

CMРТ ТЕЖА ОД ЕГЗОДУСА

Послије спроведене торгуре у периоду април-септембар 1992. кренула је лавина од десетина хиљада људи, жена, дјеце, старих и болесних према српским просторима ван ових подручја. Дакле тада је почео масовни егзодус српског народа какав није запамћен у досадашњим ратовима за Балкан. Оставимо по страни ратне стратенгије, глобалну политику, интересе великих сила, домаће комунистичке и друге издајице старе Југославије све то за обичног грађанина који је дошао у фазу страдања није толико важно. Он се бори да преживи, спаси породицу и укључи у православну заједницу, надајући се нормално живјети.

Са тог аспекта бар на тренутак треба посветити пажњу страд алнику. Кад се доживи овакво вријеме у којем прогнани Срби најчешће помињу ону пословицу "Не дај Боже да човјек доживи оно што може да преживи", онда је много оних који су доживјели суд-бину коју би радо некоме испричали и у разговору утјеху тражили.

Мени се пружа таква прилика да пробесједим и свједочим о тешком времену које је по ко зна који пут задесило српски народ, који кућу направи на свјетској расксници на брдовитом Балкану, куда вјековима тутње велике силе и разне уроте. Ово ратно вријеме, или нешто можда горе од тога, доживио сам ни лакше ни теже од десетине и десетине Срба средње Босне, који су 1992-1993. године били изложени невићеном егзодусу, најцрњој трагедији која може људски род задесити. Како рече Виктор Иго "само је смрт тежа од егзодуса".

Егзодус, без сумње ружна ријеч, једноставна за изговор, али је тешка по значењу. Она не значи само прогон Срба са вјековних ог ништа. У њој су садржани плач, сузе, туга, смрт, сакаћења, мучења, пребијања, тамновања, логорована, страх, раздор многих породица, гладована и јадовања, опроштај од гробала својих најмилијих, од куће коју слатким знојем натюрници, путева и нива, подава и сермије, завичаја, негових кндика са порих су зоре дочекиване и повечерја отпијевана, али то је и дуг пуг у пензијесност.

Али егзодус значи и мржњу, злу крв према непријатељима српског народа, кајање за пријеме проживљено са егзекутором, чувене због вјековних превара, лажи, обећања да се може заједно, понос на оно што ће српско национално освјешћене са собом дони јети, посебно "за далека нека покољена",

Историчари, политичари, социолози, социо-патолози, пјесници книжевници, политиканти и дискутанти бавиће се овим прогнан ством Срба, тражити узроке и анализирати посљедице, објаппьалати законитости страшне судбе која задеси овај народ. Наћи ће се об јашњена, указаће се на неминовности, оптужиће се егзекутор, али бол у души, ране на тијелу и туга за сахрањеним жртвама остаће дуго у свијести.

Будући да сам прошао ову тешку голготу карактеристичну за већину Срба старосједилаца средње Босне, из које смо протјерани, и при томе изнио живу главу, желим да моје свједочене буде један од прилога за проучавање новије историје српског народа, која треба да нас опамети за сва времена да се ово никада не би поновило.

До мог хапшења 23. јуна 1992 никада нисам дошао у сукоб са за коном, кривично, па ни прекршајно одговарао, као и сви други Срби страдалници, а политиком сам се бавно само преко Српске де мократске странке, ни мање ни више од оих који су се по својим уб јеђењима сврстали у ХДЗ или СДА, или у неку другу од десетина различитих странака. Све то није завријећивало поштовање власти те припаднике Српске демократске странке прогласише за агре соре, четнике, неподобне за живот на подручју на којем је, захваљу јући прекрштавану, исламизацији и ликвидацији Срба, данас већинско муслиманско и хрватско становништво, те без икаквог стида и обзира почеше свој крвави пир.

Након хапшења четири су ме војске исљеђивале и при томе до смрти претукле, у КПД Зеница ме затворише и у Истражном војнох затвору два суда ми судише. Рекло би се ништа нарочито да сличи није задесило хиљаде Срба са простора средње Босне, у исто вријеме, по сличном параграфу кривичног закона бивше СФРЈ, нивелисаном по укусу и потребама екстремних вођа и ратних цитабова, сличних оним из Другог спјетског рата.

Прије свједочења о мом хапшењу, страхоти која послије тога слиједи, осјећам се дужним да саопштим сјећања на то вријеме и простор, везана за глобална кретања у сфери политике и методологије етничког чишћења средње Босне од српског народа, које је у пракси спроводио муслимански ткз. Кризни штаб, үз асистенцију крње Владе БиХ и врхушке СДА, а у медијима свих врста и боја, даноноћно, наочиглед свих грађана "суверене", лажно су осуђивали прогоњене да, то Боже, Босну желе да подијеле и етнички очисте.

На такав прилаз овој бесједи и свједочењу обавезали су ме сапатници из заробљеништва, пријатељи и рођаци, познаници, колеге из главног одбора СДС, чланови Економско-политичког савјета (ЕпС) СДС.

Будући да сам дуго био предсједник ЕпС, имао сам приступ важним информацијама, па и онима које су понекад скривене од јавности тј. прилику да видим тај дуго припремани, а добро чуван продор сарајевског ратног блока и идеолога екстремног СДА на зеничко подручје, који је спровео страшни прогон српског народа са својих вјековних огништа ни због чега, осим зато што су Срби.

ГОЛГОТА СРБА У ЗЕНИЧКОМ КРАЈУ 1990-ИХ ГОДИНА (3. дио)

СРБЕ ПРОГОНЕ - МУЏАХЕДИНЕ ДОВОДЕ

Српски посланици у СО Зеница су игнорисани, спутавани у обављању функције, а евидентни су многи примјери ометана у скупштинским расправама, па и вријећања. Из дана у дан смо на Главном одбору СДС и на проширеним сједницама ЕпС износили сложену проблематику у спом раду под таквим условима. У свакодлеаном животу осјећао се немир међу српским становништвом.

Током дана, готово свакодневно, у просторије Општинског одбора СДС Зенице, смјештене у Соколани, на десетине грађана српске националности жалило се на поступке руководећих људи (муслимана) у предузећима приносећи доказне материјале тј. рјешења о отказу или смјењивању са разних дужности, нарочито у полицији, јавној управи, на руководећим мјестима, а готово сви Срби који су служили у резерви гарнизона ЈНА у Зеници били су свакодневно малтретирани, обустављане су им исплате акционарског друшва, а касније уручивана рјешења о искључењу из предузећа.

Знатан број грађана жално се и на психо-физичко малтретирање на јавним мјестима, нпр. на путу до радног мјеста, на масовним скуповима, па и у сопственом стану, од комшија. Жалбе су упућиване на појединце из екстремног дијела муслиманског становништва, а било је случајева да се жалбе упућују и на Србе и Хрвате, који су се таквим понашанем додворавали муслиманском руководству.

Јавне манифестације у било којем облику, било којим поводом, имале су декор са искључиво исламским симболима, па чак и обична трафика кад се подиже, као она испред РК "Београђанка", имала је карактеристичну исламску архитектуру са декором фундаменталистичких симбола На улици се свакодневно повећавао број жена са оријенталном ношњом, поздрави су без изузетака, били строго вјерски "мерхаба", "селам алејкум", "поселами", итд.

Стадион  фудбалског клуба "Челика" на Билином пољу претворен је у полигон за демонстрацију исламске музике, зборовање СДА, политичара. У град су навраћали, разним поводима, њихови популарни политичари, медијске личности и око себе окупљали градску муслиманску клијентелу. Србина нигдје ни за лијека. Били су невјероватно уплашени са личну сигурност и своје породице.

Таква клима уносила је раздор између Срба и муслимана, а са Хрватима односи су били захлаћени од почетка рата на граници са Српском Крајином, али и новоотвореним ратним жариштима на подручју Купреса и Јајца. Комуникације и дружења међу грађанима постајали су ријетки. Срби се више нису смјели између себе дружити, па чак ни поздрављати на јавним мјестима. У граду су се појављивали само муслимани и Хрвати јер су имали слободу кретања.

У том периоду почела је подјела јавних објеката између Хрвата и муслимана ради смјештана својих политичких организација и војних институција, а за Србе није остављен ниједан објекат. Једина зграда у којој су се могли окупљати, бивша Соколана, смјештена у кругу православне цркве Рођења пресвете Богородице (подигнута 1885. год), била је под сталном присмотром шпијуна власти и изазивала подозрење муслиманског становништва.

Тај објекат од времена када је у њега смјештен секретаријат странке није бно безбједан, а многе сједнице Одбора и Савјета прекинуте су због каменовања објекта. Послије убацивања пеколико димних бомби, на које није реаговао нико из Полиције у Зеници, активисти СДС морали су преузети улогу СУП-а у обезбјеђивању објекта. Тај период карактерише клима у којој српско становништо планира што брже исељене из овог града јер се видјело шта се спрема.

Овакву климу подгријале су приче о сталној подјели оружја Хрватима и муслиманима, а процуриле су и вијести о доласку већег броја муџахедина из арапских земаља, под изговором да су то студенти који треба да се школују на Металуршком и Машинском факултету. Тада смо имали податак да је у Зеницу стигло преко 1.700 муџахедина, а колико ће тек стићи, остало је да нагађамо. Чак смо знали какво су наоружање са собом донијели, гдје су смјештени и са ким се друже. Након наше интервенције код власти и објелодањивања податка о исламсистичким плаћеницима у јавности, деманти су услиједили на све стране, али само за оцјене које су се односиле на њихову - бројност, а нису негирали да их у Зеници има. То нису могли прикрити кад су многи били смјештен у хотел "Металург", Дом на Сметовима и у породицама у граду.

Тврдили су да је ријеч о реализацији програма сарадње са несврстаним земљама, усвојеном много раније. Сва срећа што сам у материјалим за сједницу Републичког одбора за привредни и научно-технички развој БиХ, чији сам три и по године био члан, па и у то вријеме, имао преглед (поименични) свих студената и на којем факултету студирају у овој републици. Зеница је у тој структури.. колико се сјећам, имала максимум 30 студената из Ирака, Ирана, Либије.. Јордана и још неких земаља. Невјероватно колико су покушавали да нас убиједе у своје лажи и манипулације, али нису успјевали, јер све је било очигледно.

У муслиманским селима око Зенице, Какња, Жепча, Бегов-Хана, Травника и у долини Лашве, у којим је настањено око 120.000 муслимана, подизана је ратничка клима, заоштравани су антагонизми између српског и муслиманског становништва, при чему су, умјесто поздрава, најчешће упућиване гласне поруке:

• "Шта чекате, Власи, идите у вашу Србију!"
• "Немате ни четници шта овдје тражити"
• "Вратићемо све оно што четници раде у Крајинама"

док су многе комшије из екстремног дијела муслиманског народа отворено говориле "Ова земља није ваша, вратићемо аговине и све што је Краљевина СХС отела од нас, сва се ова земља води на нама" итд.

Ништа се друго није ни могло очекивати од народа кад се свакодневно пре ко сарајевских медија лансирају лажи и води антисрпска пропаганда, подижу ратничке тензије, при чему се користи иста она методологија медијског рата која је добро опробана у Хрватској током 1990-1991. Зеничка средства информисања ишла су још даље у медијској тортури, па и агресији, нападајући из свих идеолошких оружја СДС, нарочито њено руководство. Прислушкивањем телефона виђенијих Срба, пријетњама, привођењем у полицијску станицу и саслушањем многих Срба, резервиста Зеничког гарнизона, уношен је страх међу српско становништво.

У Зеници, Какњу, Завидовићима, Жепчу, Бегов-Хану. Немили и околним селима свакодневно расте број униформисаних лица која парадирају са аутоматским оружјем. Ткз. Територијална одбрана из дана у дан повећава своје војне контингенте, а око гарни зона ЈНА стеже се обруч са пријетном да ће све војнике и опрему дићи у ваздух уколико не предају цјелокупно наоружање и не напусте тај полигон. Муслиманска села су наоружана до зуба под изговором да се штите од најезде четника. Уводе се бројне барикаде, у предузећима се јавно утврђују ратне системтизације без Срба, а упоредо стим у току је масовна мобилизација. На срећу, у овој фази ратних припрема не позивају Србе у те формације, уводе се картице за резно снабдијеване.

Хрватски блок у томе нимало не заостаје иза муслиманског ратног штаба, само што је оријентисан на свој национални фронт. Србе у том моменту не дирају, али не спречавају муслимане да на сваком мјесту демострирају бројчану надмоћ над Србима и спроводе тада још прикривену тортуру.

Екстремна струја СДА продире у све поре друштвеног живота Зенице, уздрмали су град, а на селима су већ завладали и слободно испољавају своју дуго потискивану жељу за доминацијом над српским бићем и ширењем ислама. Хрвати све то посматрају, али их ни у чему не спречавају, нити се са нима сукобљавају, мислећи да њих неће дирати. У јавном политичким скуповима, па и у Скупштини општине, демонстрирају слогу са муслиманима и пропагирају заједничку борбу против "четника".

У паравојне формације било које врсте регрутују се лица из обе конфесије, с тим што Хрвати главнину муслимана пребацују у ХОС (у ХОС-у је око 85% муслимана), који се по недјелима приближавају муслиманским екстремним формацијама (војске приватних обртника, гласовитих воћа које је Алах изабрао за препород муслиманског бића). Из зеничког затвора пуштају се сви осуђеници, па и злочинци и тешки криминалци. По том основу тада је пуштено 2.700 осуђеника, које су регрутовали у своје војне и паравојне формације

Оваква кретања на локалном нивоу нису одговарала напредном блоку муслиманског становништва града Зенице, па стога долази до бројних сукоба у разним струјама, а прекори стижу и од угледнијих муслимана из градских породица, као што су Сарајлићи, Појскићи, Ховићи, Екиновићи и други. Многи грађани од функције и угледа дистанцирају се од тог екстремног блока, а један број одбија да слиједи такав курс шовинистичке политике. У Скупштини општине долази до жешћих полемика у којима се чују и црне прогнозе за будућност муслиманског народа уколико се настави са политичким дивљаштвом и сукобљаваньем са Србима.

Поједине иступе предсједника општине господина Ибрахима Алиспахића посланици СДА оцјенили су као издајништво, а правиле су се и листе просрпских оријентисаних муслимана. Оне који су им били потребни као политички капитал покушала ли су да "преваспитавају" и приволе да раде по њиховом сценарију, али нису успијевали. Већина интелектуалаца остала је по страни и претварала се у пасивне посматраче свега што се збива.

Већ у марту 1992. године прочула се вијест да сарајевска струја СДА припрема продор у Зеницу, смјену челника у општини и СДА, промјене у МУП-у, у армијском саставу Територијалне одбране, најављује се оснивање ткз. Армије БиХ тј. спајање МУП и ТО, оснивање Патриотске лиге, Зелених беретки, а у Бабину се припремао камп за мүџахедине добровољце из арапских земаља (Сјерверне Африке, Блиски и Средњи Исток). О томе се почело јавно говорити и на Скупштини општине, уздрмани су сви слојеви тог дијела бивше Босне и Херцеговине. Срби су у паници, траже оружје, припремају се за самоодбрану.

Углед гарнизона нагло расте. У њему се види социјална сигурност и безбједност општине. Док је војске бивше ЈНА, сви рачунају да ће бити реда и мира, зато Срби појачавају гарнизон људством, а села се наоружавају. Од тог времена, априла 1992. све је узаврело и напето. Појачава се број посјета челника СДА, сарајевских политичара, културних и јавних радника Зеници, а на Радио-Зеници, ЗЕТЕЛ-у (локалној телевизији) гостује већи број екстремних политичара, војних старјешина из оружаних формација у које се регрутују углавном муслимани.

Све што се дешава у то вријеме пажљиво прате и анализирају Савјет и Главни одбор СДС и благовремено реагују посредством институција система. О свим збивањима и мјерама које смо предузимали обавјештавали смо Главни одбор СДС.

ГОЛГОТА СРБА У ЗЕНИЧКОМ КРАЈУ 1990-ИХ ГОДИНА (4. дио)

ГОЛГОТА СРБА У ЗЕНИЧКОМ КРАЈУ 1990-ИХ ГОДИНА (5. дио)

ЗЕНИЧКИ НАПОЛЕОН

Двовлашће на овом простору већ је била реалност. Муслимански блок је вјешто прикривао њихову неслогу, па чак и конфронтацију оружани силе. На свим медијима демонстрирано је јединство, а у пракси долази до замјене "умјерене" муслиманске струје екстремном, именују се нови предсједници општина, команданти бригада, шефови кризних штабова, оснивају паравојне формације специјалне намјене, које ће нарочито запамтити по злима Срби зеничког округа.

Смијњен је Ибрахим Алиспахић, предсједник општине, а умјесто нега именује се Бесим Спахић, репрезент екстремне руралне струје. Уз невјероватне рекламе и помпу поставља се нови командант 14. бригаде ткз. Армије БиХ Џемалудин Најатовић, активни капетан бивше ЈНА, по природи врло наметљив, брбљив, хвалисав, вјешт у обмани јавног мњења, лак на обећанима, екстреман према српском народу, склон узурпацији власти и доминацији над информативним гласилима и другим медијима. Он је у својим свакодневним наступима на "ЗЕТЕЛ" и Радио-Зеници јавно износио планове о преуређењу и трансформацији војне силе, а посебно о стварању елитних формација, способних за брза дејства, за покрете на различите маневарске просторе, повезиване са другим бригадама, нарочито са оним које су у ратном дејству. Себи је приписивао оно што је већ одавно учинио или припремио сарајевски муслимански ратни штаб на челу са Јасмином Карићем, Сефером Халиловићем и Ејупом Ганићем. Њихова војна стратегија усмјерена је на потпуно успостављање власти над цијелом средном Босном и нено претварање у полигон муслиманске солдатеске.

Тај простор добио је на значају оног дана када је ткз. Хрватско Вијеће Одбране завладао Лашванском долином, травничким округом, Кисељаком и Бугојном. Сарајево и Мостар, са једне и тузланска регија са друге стране, остали су у зони дислокација знатних оружаних снага тог блока, па је стога требало на подручју средње Босне, у дужини од 140 км, на којим је гравитирало више од 200.000 муслимана, формирати јаке борбене формације које ће извршити етничко чишћење српског живља, а потом пробојем повезати ратне зоне и повезати оружане снаге од Тузле преко Маглаја, Сарајева до Мостара, касније би кренули на српске границе.

У вријеме именована Џамалудина Најатовића за команданта 14. бригаде (која ће касније добити назив 314. бригада), преко ноћи су ницале нове бригаде 5.000-10.000 војника, а сви јавни објекти, школе, институти, управне зграде, спортске хале и већа ратна склоништа претворени су у војне објекте и касарне. Све новопристигло регрутно способно становништво које је побјегло послије пораза у борбама са српском војском одмах је укључивано у борбене формације. У том периоду кад се Најатовић хвалисао војном силом која креће на "србочетнике" и кад се театрално иступао на ТВ са захтјевом да просторије у које он улази морају бити очишћене од Срба, већ је био припремљен терен за формирање 30 бригада различитог оружаног састава. Рачунао је да овог пута нема силе која се може супротставити ткз. Армији БиХ и да ће, уз међународну помоћ и обећања дата на Исламском самиту 47 муслиманских држава, успоставити власт над просторима које контролишу српске оружане снагe.

Док је милитаризација средње Босне трајала, паравојске су журиле са репресалијама над српским живљем и њиховим протјеривањем са тих терена. Нису се зауставили све док учешће српског становништва у зацртаној држави балканског Хомеинија - Алије Изетбеговића нису свели са 16% на три процента.

У тој фази етничког чишћења постигнута су три циља:

1. ослобођени су простори за смјештај новопристиглих муслимана, поражених у борбама са српском војском
2. опљачканом српском имовином појачали су техничку и логистичку опрему својих оружаних снага
3. пред домаћом и свјетском јавношћу приказали да то није урадила "регуларна" армија БиХ него устаници, "ојађене" избјеглице пред српским агресором, које ће команда осудити и ставни под контролу

Међутим, у пракси је сарајевски Ратни штаб одиграо прљаву игру, каква долкује само потурицама којим је својствено да једно мисле, друго причају, а треће раде, без икакве ратне етике и правила. Наиме, они су у опису у овом периоду све екстреме војне формације пререгистровали у најмасовнију екстремну муслиманску формацију Муслиманске оружане снаге (МОС), а један мањи број војника организовали су, тобоже, по својим војним правилима у Армију БиХ и назвали их "Златним љиљанима", за ову формацију организовали су регрутације, полагане војничке заклетве, обиљежили војску знаковима, старјешине војним чиновима и истурили у први план њихових медија у којим пласирају лажи како је формирана војска од сва три народа, са циљем да бране јединстве ни међународно признату БиХ.

У стварности, ко год је био заинтересован за Алијину оружану свиту знао је да се у саставу ткз. Армије БиХ на овом подручју налази осам бригада укупно 20.000 војника, а да главнину снага чине екстремне формације састављене од војника искључиво муслиманске националности, под називом МОС. У том саставу на овом подручју налази се још седам бригада са укупно 46.000 војника, попуњене углавном окорјелим зликовцима чији је циљ стварање муслиманске државе по сваку цијену, а предводи је Халил Брзина (доцније постао генерал и командовао је злогласном VII муслиманском бригадом), родом из Стоца, познати србомрзац.

Халил Брзина, лево

Припадници ткз. Армије БиХ гледани су као изнуђена формација у војном мозаику турских досјетки, зато су све предузели да с временом овај дно војске прерасте у МОС. У пракси се зна да је војник у МОС-у добро плаћен, квалитетно и модерно опремљен и добро наоружан, да су му приоритетно рјешавани породични проблеми (стан, снабдијевање од хуманитарних организација исламских земаља), што је условило велику миграцију војника из ткз. Армије БиХ у МОС.

Окорјеле џихадлије највише су се сврставале у специфичне самосталне бригаде МОС-а: Седму муслиманску, затим Зелену легију и Патриотску лигу, а исламске самоубице за државу џихада хранле су у герилу, диверзантске чете у којим се налази више од 4.000 муџахедина и других плаћеника из исламских земаља (Алжира, Пакистана, Турске, Авганистана, Ирана...), бројни добровољци, екстреми из забачених муслиманских села око Зенице, Жепча, Какња, Високог и других села, те добровољци из Босанске Крајине, Јајца, Горажда, Вишеграда... Сједиште команде било је у Музичкој школи коју је запамтило хиљаде мученика и претучених зеничких Срба за пријем познатих рација и прогона са тих простора. Формације за те намјене посебно су припремане у Арнаутима, сједништу муџахедина.

По бројности одмах иза ове бригаде су Џамијске оружане снаге (ЏОС), састављене од екстрема добровољаца из великих села Брњица код Какња, Жељезаног Поља код Жепча, Немиле, а затим Догле да, Старине, Појске, Гладовића. Њених 9.000 војника свакодневно је било у покрету према српским линијама, селима, а у команду која се налазила код села Брњнц код Какња навраћали би у вријеме када су прослављали само њима "познате" и хвалисаве побједе.

Да Зеница не би остала по страни од ових формација побринуо се Јасмин Карић, који је организовао посебну бригаду за брза дејства и лоцирао је на подручје Завидовића. Иако је свака бригада имала своју војну полицију, ратни штаб Зенице дошао је на идеју да формира батаљон војне полиције са сједиштем у Билмишту, у Електротехничкој школи, у близини касарне бивше ЈНА "Јосип Јoвановић". Тај батаљон био је подређен специјалној јединици Полиције (око 700 људи) којом командује Драган Викић, a служи за подзање борбеног морала и пријетње бригадним командама ако се, евентуално, супротставе наредбама из главног штаба из Сарајева.

Драган Викић

Ове формације ткз. Армије БиХ и МОС од 67.000 војника подређене су ратном штабу из Сарајева, слично командама Тузланског базена са око 80.000 војника, сарајевског и мостарског са око 68.000 војника, онима у бихаћкој ратној зони од око 35.000 војника. Дакле, оружана хорда од 240.000 добро опремљених војника, солидно наоружаних пјешадијским наоружањем, са довољно муниције, већим бројем против-авионским митраљезима, ПАТ-ова и минобацача, али и нешто скромнијом артиљеријом и са неколико тенковских чета пружала је гаранцију да ће муслиманска команда успјети да порази српску војску, а потом да крене на неупоредиво слабије Хрвате.

Све је то имао у виду Најатовић кад се хвалисао да ће Трећи корпус нарасти у главну војну силу и повезати све борбене корпусе, а директно је послао више бригада на сарајевско ратиште, у Горажде. Теслић, Мостар и Илијаш. Честе посјете Алије Изетбеговића, Ејупа Ганића, Хариса Силајџића и других арапским земљама резултирале су убрзаном инфилтрациком већег броја "хуманитарних" организација из арпаског свијета, које су издашно и материјално помагале оружане снаге муслимаског ратног блока, а Хрвати су углавном ћутали и све више освајали власт на подручју Лашавске долине, Травника, Бугојна, Кисељака, Мостара, а у Зеници запосједали дио града који пеже за брдска подручја према Бусовачи и Козарцима, те освајали даље Низводно од Зенице, дуж лијеве стране Босне, до Жепча и Завидовића

Џамалудин Најатовић је у ствари, постао само један од слијепих, извршилана наредаба ратног штаба Генералштаба ткз. Армије БиХ.

Пропагандна ратна машинерија СДА намјерно је сервирала зеничком подручју овакву личност да би његовим ауторитетом придобила муслимански живаљ за мобилизацију и регрутацију што више војника за борбу против српског народа. Јавно се хвалисао великим побједама његове бригаде и Зеничког корпуса, заклетвама за одбрану суверене БиХ, високим борбеним моралом, а у стварности свакодневно је водио у смрт стотине младића. Сахране се обављају под велом тајне.

У народу се шапућу бројна имена погинулих на ратиштима код Тешња, Маглаја, Илијаша, на Чекрчићима код Високог, а они који се живи врате са сарајевског ратишта веселе се по неколико дана уз трештање оружја. За сваки нови поход све теже је сакупљана солдатеска, јер су војници масовно одбијали послушност Најатовићу. У затворе је само у августу и септембру 1992. стрпано више од 1.000 дезертера. Док је Најатовић са сарајевским главјешинама опонашао Наполеона обећавајући скоро ослобађање суверене БиХ од "четник"а, дотле чаршија ствара своје бројне паравојне формације, без обзира на МОС и Армију БиХ, а по угледу на савезнике Хрвате.

Готово сваки успјешнији ћевабџија, трговац или обртник основао је своју "војску", па макар она бројала стотинак бандита. Њихов за датак био је да, "тобоже, чувају "газду", а пракси су газду богатили пљачком српског становништва, нарочито одузимањем моторних возила, покретне имовине, стоке, новца, златарских драгоцјености, пољопривредних производа.

У селима која су бројала, како сам раније напоменуо, више од 65.000 становника муслиманске конфесије, основани су, у саставу МОС-а: "Патриотска лига" и "Зелене беретке". За команданта Зелених беретки именован је Мехмед Пурић, бивши репрезентативац БиХ у бициклизму, а за командант војне полиције Зијад Алић, све сами хохиштаплери и профитери, за њима ништа не заостаје и поименовани шеф општинске војне полиције који је замијенно Топаловића, човјека из умјерене линије. Свака од тих "војски" заузима одређене локалитете и формира своју регионалну и рејонску полицију, а најекстремније инспекторе бившег одјељења Службе Државне Безбједности постављају у војну сигурносну службу (извјесни Ибрахим Мекшић, неки Влајчић, Axмет Смајилагић и други).

ГОЛГОТА СРБА У ЗЕНИЧКОМ КРАЈУ 1990-ИХ ГОДИНА (6. дио)

ХАПШЕЊА, ЛОГОРИ И ЛИКВИДАЦИЈЕ