Изјава преживеле жртве убијања Срба у Сурдулици (1915-1917) - www.zlocininadsrbima.com















Оцените нам овај чланак:

Изјава преживеле жртве убијања Срба у Сурдулици (1915-1917)



 

Светозар Недељковић опанчар из Лесковца случајно је преживео клање у Сурдулици, па је као један од ретких директних сведока својеручно написао следећу изјаву:

,,Услед великих незгода за евакуацију из Призрена, ми који смо били болесни морали смо се враћати својим кућама, као заробљени од Бугара и Аустријанаца. Ја сам пошао натраг кући 28. новембра 1915. године и стигао 3. децембра исте године. Још се нисам добро ни одморио од тешког путовања а 6. децембра изађе наредба овдашњег бугарског команданта места пуковника Калканџијева, да се све становништво вароши Лесковца има пријавити истој команди ради издавања објава са личним описом, од 19 па до 60 година онда сам и ја отишао и пријавио се са још 15 другова у групи. Прво се ја пријавим по реду и видим где их затварају у зграду пореске управе у једној канцеларији коју чува стража. Ја питам самог себе: шта ће са тим народом бити? Када уђох унутра, тамо бејаше бугарска комисија састављена од: 1. поручника Васиља Раткова са цвикерима на очима; 2. мајора Тажера-Јеврејина бугарског; 3. поручника Гаврилова; 4. Георгијева; 5. мајора Антонова тадашњег команданта; и 6. једног старшије као тадањег председника лесковачке општине.

На питање ,,како се зовем” одговорих да се зовем Светозар Недељковић. ,,Не Недељковић већ Недељков!” сурово ми прумети поручник Ратков. ,,Ја сам опанчарски радник” рекох на то. ,,Јеси ли био војник?” На то одговорух да сам служио у Нишу у занатлијској чети, те нисам борац. ,,Колико година имаш?” Одговорих да имам 42 године. Тада се окрете тај исти Ратков и рече: ,,Није могуће да ти ниси служио војску, таки једар? Јеси ли ожењен и колико деце имаш?” Рекох да имам жену и троје деце и дља сам стања сиротог. Он ми рече да ћутим и каза стражару да ме баци у ,,втору” категорију и стражар ме ухвати за руку и одведе у собу где су били: наш управник пореског одељења, Тодор Крџалић, трговац Тодор Џумбић и ја.

Увече им неки Стојан председник општине вучанске дотера једну партију из своје општине и предаде Бугарима на милост и немилост, и са том партијом они допунише нашу од 130 људи. Били смо подељени у три одељења где смо остали лежећи по патосу као стока уочи самог св. Николе до 11 сати ноћу. Тада уђу Ратков и командант Антонов и мајор Тажер и рекоше нам да будемо без бриге, да слушамо заповест стражара и њиховог фелдвебела који ће командовати стражи за спровод, куда ће нас терати на рад да опорављамо пшутове и чистимо тунеле, што су Срби порушили приликом одступања, па ће нам после 15 дана доћи смена.

При поласку дадоше нам по један тајин, и при излазу нас пребројаше 130 на броју и истераше нас испред среске куће и предадоше јакој стражи, која ће имати за задатак да нас спроведе до одређеног места и наредише 9им, да, ко год се крене у страну или изостане путем или говори, имају га одмах убити. Стражари нас уредише и пребројаше, пушке напунише, метнуше ножеве и њих 36 сња једним фелдвебелом потераше нас право на врањски друм. Дуго смо ишли ћутећи у реду док не дадоше пиштаљком знак и наредише да седнемо на сред друма. Стражари стану с обе стране са пушкама на ,,готовс” и ту смо морали и јести и нужду свршавати. Не прође ни 15 минута пиштаљка објави покрет. Сваки је морао држати свога друга за руку, и настаде бројање, па онда ударише један форсирану марш те смо на врат на нос прешли Грделицу да народ не види наш пролаз. У Предејане смо стигли у 4 сата по понићи, у Џеп у 7 сати ујутру и одмах продужисмо за Владичин Хан. Пут је био пропао од великог транспорта и артиљерија се германска била заглавила у блату.

Ми смо ишли све пругом и у путу сретосомо једног сељака, који бејаше прошао преко Мораве да крсти дете. Стражари га убише ни крива ни дужна и његов леш остаде у води. У Владичин Хан стигосмо у 12 сати и ту на крај варошице застаде као изнемогао Милан Митровић, благајник лесковачке жељезничке станице. Фелдвебел нареди једном стражару да га убије и опљачка кад ми будемо одмакли на 2-3 км. Стражар је остао, али га није убио, већ је овај доцније интерниран у Бугарску.

У Владичином Хану смо се одмарали један сахат а одатле нас кренуше преко ћуприје на Морави за Сурдулицу, изговарајући се да не можемо ноћити у Владичином Хану због заразе која влада.

Један сељак из села Прекодолца, поред ког пут вођаше, бејаше изишао да види тај свет, наш фелдвебел га ухвати и угура у наш ред не обазирући се на запомагање сељака. Путем дођосмо до једне чесме. Ту нам дадоше одмор и поједесмо онај тајин што нам га дадоше у Лесковцу.

Како смо били сви при новцу решисмо да пробамо да ли га можемо потплатити да му дамо по 500 лева да нас пусти. У тој намери ја му се приближи, и у разговору упитам га докле ће нас терати. ,,Тук у Сурдулица да правите путишта” рече ми фелдвебел, на шта му ја рекох да пошто нема од нас никаквог списка, то да му дамо сви по 500 лева да нас пусти а ми ћемо се знати вратити кући. ,,А што си луд бре да ми што год дајете, кад ја знам све колико ко има, све ћу вас побити и новац узети па и одело и обућу вам скинути”, па узе пиштаљку и даде знак за полазак. Уз пут нас стиже комитетски командант у црној бради, мајор Тажер и отпоче разговор са фелдвебелом и слатко се насмејаше, па ободе коња и у галопу одјаха у Сурдулицу. Нашу колону отераше у јуриш и када стигосмо на улаз у Сурдулицу, где нас срете читав одред бугарских комита које зађоше са свију страна и водише дуго по помрчини да би изгубили из видагде смо0, уведоше нас у једну кућу која је без сумње била среска кућа и нагураше свих 130 у две собе.После неког времена појави се на вратима онај исти фелдвебел обучен у македонску униформу четничког војводе и поче једног по једног изводити и уводити у другу собу.

Прво изведоше Михаила Миљковића индустријалца, па Проку Мачића тишлера, па Милутина Цекића кафеџију-Љешњака, па Михајла Гривнешевића берберина, па Михаила Поп Коцића-Ренту, па Перу Костића-Шумадинца обућара, а ресто групе која им је требала за прва убиства допунили су сељаци.

Убрзо се чуо плач и кукњава Михаила Миљковића који је преклињао да му узму све што има код себе и што има код куће и да га слободно интернирају само да га оставе у животу, али му све то није ништа помогло, убрзо га изгураше у ходникда би га могли претрести боље и после тога настаде тишина. Погледасмо кроз прозор да ли ту можемо да се спасемо али опазисмо удвојену стражу. Тада Војислав Петровић звани ,,Српче” скочи и једним ударцем разби прозор, у исти мах опали плотун у правцу прозора и Војислав се стропошта међу нас повређен са речима: ми смо пропали. Тада међу нама наста кукњава и паника. У исто време чу се кукњава и туча из друге собе. Завирисмо кроз кључаоницу и видесмо наше другове голе, одело им Бугари претресају и новац узимају. Када их све претресоше наредише им да се обуку и уђу у нашу собу.

У другој партији извођења позваше и мене. Уведоше ме у собу за претресање где спазих два сељакља из наше групе. Лесковчанина Ђорђа Стаменковића и једног младића Крагујевчанина-пекара. Од убица је било четири бугарска крсташа. Упиташе ме ко сам и шта сам. Ја им рекох и то да имам на издржавању жену и троје деце. Они то и не чуше, већ ме питаше да ли имам што год од оружја или бомбу, па ме стадоше претресати. У том претресу узеше ми све папире од вредности и у готовом новцу 2865 марака, 865 динара у српском новцу, 70 лева, 5 лозова Црвеног Крста, па узеше једну узицу од метра које стајаху на кваки и везаше ме позади. Ово уради један Бугарин родом из Пловдива који ми рече да је и сам опанчар. ,,Па кад смо код једног еснафа зашто ме не ослободиш?” Радо бих то учининио али не могу од ваших људи. Ја се окретох и видех Драгољуба Станковића из Власине и Симу Јанковића из Балтијевца, који су на жалост и сад живи и тругују и сада као и онда за време Бугара. Када ми је Бугарин везивао руке тада ће рећи исти Драгољуб: ,,тог познајем то је опанчар из Лесковца боље му вежи руке, јер ће побечи” па приђе и привеза ми руке тако да су ми жиле хтеле пући, и везаше ме уз осталу четворицу. После тога претресоше и опљачкаше још четворицу и привезаше уз нас.

Кад нас овако повезаше по 10 заједно, потераше нас 30 а спроводише нас бугарске комите. Овако нас потераше преко ћуприје на врлој реци и дотераше до пијаце где нас срете њихов командант и рече стражарима: ,,терајте где сам наредио.” Одатле нас потераше преко расадника на Власини и кад пођосмо више моста до једне провалије од 5-6 метара, места званог Дубрава, које беше све обрасло шибљем, тад отпоче један окршај. Отпочну нас бости и сећи као бундеве. Клање је трајало читав сат. Онај Крагујевчанин и таљигаш се некако одвезаше и утекоше кроз шумицу. Пошто су нас измрцварили и мислили да смо мртви, одоше Бугари да доведу другу партију за убиство. Ја и један друг из Вучја бејасмо на близу и умртвисмо се да нас не би више боли, ми кад Бугари одоше упитах мог друга, да ли се може одвезати. Он ми рече да не може јер је много измрцварен и ја почех на глас кукати што ће нас живе сахранити са осталим лешевима. Два Бугарина која још беху ту и претресаху лешеве, чуше ме, вратише се и ја добих још два убода а мој друг још четири. Неки Милан Бандић-Стојановић који се превијао од убода рече Бугарину: ,,Уби ме пушком као мужа а немој ме мрцварити.” Бугарин му заби бајонет у врат и скрозира гркљан, па разговарајући опази ми ципеле на ногама, врати се, разреза пертле и скиде их с ногу. У њима нађе нешто новаца што сам у страху сакрио.

Мој друг зубима прегризе везе и кад се ослободисмо, претрчимо преко лешева у дубини те пусте Дубраве и дођосмо до једне стене 5-6 метара високе преко које је јурила вода као водопад. Код те стене затекосмо 5-6 наших измрцварених другова изнемоглих да стене пређу, а то је био једини пут којим се морало ићи. Назад се није смело од Бугара, са стране беше велики шипраг. Ја сам био избоден на 5-3 места и ране ми, хвала Богу нису биле опасне, прежалим мој зимски капут од ластика и бацим у шипрат (ја ћу капут купити а капут мене не може вратити с оног света) и појурим уз поток исте Дубраве и задржим се испод једног камена високог 2-3 метра. И преко њега је ишла вода. Напрегнем сву снагу и попнем се горе. Сад сам избављен. Сад напрегнем и остатак своје снаге и помогнем оним другим страдалницима који су били више нагрђени и попесмо се сви горе. У том чусмо пуцањ, и кад погледасмо на супротну страну, видесмо где паде један који је искористио прилику да им утекне.

Тада се пробудим као из неког сна и видим да су дотерали нову партију од 10 људи да их побију. Чуо сам јаук и запомагање. Међу њима сам познао само Михаила Т. Петковића трговца из Лесковца, и то што чух и видех даде ми снаге те јурнем кроз шуму, провалије и долине. Јурио сам читавих три сахата и најзад дођем у једно село одакле се види Морава и сурдулички насип. Идући кроз село испаде пред мене један младић од својих 25 до 27 година. Назовем му Бога и упитам га које је то село? Он ми рече да се зове Кијевац.

Ја га упитах да ли је Србин. Он ми рече да је прави Србин и упита ме ко сам ја. Ја му казах ко сам, одакле сам и шта сам. Он ме позва: ,,Ајде Светозаре пођи са мном кући мојој.” Одосмо тамо и у кући затекосмо три жене преду на подранку око ватре, а кад ме видеше загледаше се једна у другу. Младић им нареди да све иду у собу, што оне одмах учинише, он ми пружи троножну столицу и рече да седнем, што ја једва дочеках и сам уђе у собу где му је био отац и остали. Не потраја дуго изиђе му отац са осталим синовима, и ја сам морао оцу испричати све ко сам и шта се са мном десило. Старац дође близу мене и рече: ,,Синко, ја се зовем Станко Миловановић и Србин сам прави. Бог те је спасио и СВ. Никола. Кад си улазио у кућу, јеси ли видео она велика два пса? Они су у стању непознатог човека да оборе са коња. Јуче сам једва одбранио два Германа, који су пошли у овом правцу да пљачкају стоку, и они су морали утећи и вратити се натраг пуцајући за псима, а ти си дошао баш испред моје куће а пси нису ни залајали, што значи да си паћеник.” Онда старац стаде више моје главе и поче горко плакати скоро пола сата, па кроз сузе рече: ,,Еј Српство ала си сахрањено! Ви нисте први који сте изгинули,већ има много и много народа што је заклано од ових Татара. Јуче сам баш сахранио 7 свештеника, једног учитеља и једног дечка од 13 година што их Бугари стрељаше испод села. Они су стајали несахрањени неколико дана и ја се договорих са сељацима и сахранисмо их.

Тада се окрете жени и нареди јој да ми донесе његово старо одело, а снаји, да ми направи једне свињске опанке, што обе и учинише. Кад сам се обукао у све то, толико сам се био прерушио да ме не би нико могао познати. После нареди снаји да ми скува млеко и донесе ракије, и кад сам заложио легосмо да мало отпочинемо. Кад би у јутру упита ме старац: Је ли Светозаре куда ти мислиш сада ићи?” Ја му рекох да мислим преко Мораве. ,,То не може да буде,-рече он-јер је овде Морава тесна и дубока а отуда је толика бугарска војска па ћеш да страдаш, а на ћуприју те не смем пустити, јер они знају да сте поједини утекли, и они вас чекају на ћуприји, већ ћеш ти ићи оним правцем куда ти ја наредим. Ти ћеш ићи са мојим сином Милорадом преко планине назад, и он ће те одвести код сигурног човека који ће те предати другом да те испошље чак у Лесковац.”

Кад изиђосмо из чика Станкове куће онако спремљени за пут, видеше нас суседне жене и питаше: ,,Је ли чика Станко одакле ти тај човек?” Он им рече да је тај човек био до Призрена и ту је услед изнемоглости остао, и враћајући се кући Бугари су га до голе коже опљачкали па се случајно вечерас навратио к њему, те му он даде одело, обућу, нахранио и сад ће га Милорад пропратити преко планине кући. Жене почеше кукати: ,,И ми смо испратиле, која брата, која мужа”, па ми изнесоше хлеба и сира да ми се нађе путем за храну.

Пођосмо и ухватисмо висове, путовасмо цео дан, док не стигосмо у село Добра Глава.

Ту ме Милорад уведе у кућу неког Тоше који дође кући увече око 7 сати. Ја му се јавим и он ме упита ко сам и одакле сам. Ја му рекох да сам родом из Лесковца, да се враћам из Призрена, па сам погрешио пут и отишао у Кијевац, па ме Станков син довео довде да ме ви проведете даље. Он ми рече да се зове Тоша, да су га Бугари поставили за кмета. Кад ми то рече он опази да сам се уплашио и рече ми: ,,Не бој се, срећа је што нисам довео бугарске стражаре на конак, јер су дошли у потеру за неким њиховим сељацима, који су побегли с кулука из Власотинаца и Дашчаног Кладенца, него ћу им ја однети вечеру у општину и казати да тамо спавају да ти не би страдао. То ми рече Тоша, узе вечеру и однесе им, па се брзо врати натраг те и ми вечерасмо и легосмо.

Ујутру ме рано пробуди и пођосмо кроз шуму. Идући, рече ми да ме дању не сме ту провести, јер ће га видети сељаци и оптужити га Бугарима. Снег је био велики и ми идосмо преко неких провалија читава 2-3 сата. Тада се окрете и мени рече: Светозаре, видиш оно село Лебет и ону кућу на крају, то је кућа неког Михаила, иди к њему и реци да сам те ја послао и он ће те провести у село Црвени Брег. Ја му се захвалим на доброти и опростим се с њим, и одох право Михаиловој кући. Нађем га код куће и испричам му како ме је тоша њему послао. Он ме уведе у кућу, даде ми да ручам па нареди његовом тринаестогодишњем синчићу да ме одведе у Црвени Брег до њиховог рођака Гаврила.

Са Михаилом се опростим и пођем са његовим синчићем те кроз један сат стигнемо у село Црвени Брег. Гаврило ме лепо прими и увече у разговору се окумисмо јер ми рече да има три сина на солунском фронту.

Ујутру ме лепо угостише и он лично ме преведе преко Качер планине и целог дана путовасмо док не стигосмо до Грделице у сами мрак. Путем спазих где Бугари терају још наше грађане за Сурдулицу. У Грделици сам преноћио у кући Димитрија Бошковића. Упитам га, да ли бих могао ту остати једно месец дана сакривен. Он ми одговори да би ми то радо учинио, али је Грделица укрсница свију комита па је опасно остати овде, већ је најбоље да идем својој кући. Сутрадан ме сестра од ујака, која је била удата у ту кућу изведе на брдо, па се она врати, а ја одох у село Гложане стрицу Глигорију Недељковићу. Ту преноћим и сутрадан ме он проведе преко ћуприје власотиначке и ја продужим пут за Лесковац, где стигнем у 4 часа поподне. Бојећи се да ме потера не тражи код куће, пошто сам утекао из Сурдулице, свратих у кућу своје сестре и зета Спире Матића ,,Вучанског” на дан СВ. Спиридона. Тог истог дана беше дошао из ропства из Аустрије мој зет. Ја уђох у кућу где затекох и моју рођену мајку али ме онако прерушеног нико не могаде познати, па ни мајка. Тек кад почех говорити, по гласу ме познадоше, и мајка поче да кука, кад им испричах шта је било са нашом партијом.

Увече се пресвучем у своје одело и отац ме одведе кући, где сам се крио шест месеци. У пролеће 1916. године промени се тадањи командант и на његово место дође мајор Илков. Он објави добошем, да ко год нема објаве има се јавити у команду за објаву, да се може слободно кретати и радити. Али шта сам ја могао учинити, кад нисам никуд смео изићи. Имао сам једног доброг пријатеља по народности Јерменца, позовем га, поверим му све, и после дугог размишљања рече ми, да ће ми помоћи јер познаје добро Илкова. Илков је родом из Пловдива а он је дуго радио кожарски посао тамо. Јерменац је родом из М.Азије и зове се Хаџија Аршапановић. Одмах Јерменац од екоманданту и после једног сахата врати се и рече ми да је командант обећао да ће ме пустити да за то имам да платим 500 лева, и морам отићи лично команданту.

Са Јерменином одем команданту, који ме упита од које сам партије био интерниран. Ја му рекох да сам од прве Свето-Никољске, да сам са свима ишао до Владичиног Хана, и ту су ме оставили као болесног, а оне остале где су отерали не знам. Он ми рече да није могуће да сам се ја вратио из Владичиног Хана, ,,но ти си утекао из Сурдулице, као што имам извешће за тебе и за многе друге који су се спасли, него кад си из такве ватре изашао, Бог ти је главу спасао, а ја томе нисам крив већ онај који вас је интернирао. Ја бих сада требао да те уништим пошто си жив сведок, но ко је шта чинио нека сам одговара”. Позва ађунтанта нареди му да ми изда објаву. За ову објаву сам лично Илкову платио 500 лева. Ово је било 9. маја 1916. године.

Када сам овако ослобођен одем у радњу и нађем је потпуно празну, опљачкану од Бугара. Они су све радње тако опљачкали и свих 16-20 дана вршили претрес и узимали што год су нашли.

Настаде 1917. година. У јабланичком срезу отпочео највећи бунт устаника и комита, и тада је више нас, који смо сасвим пострадали и који ништа сем породице нисмо имали, решило да одбегне у шуму.

Марта 1. 1917. дође ми у радњу Ђорђе Цекић-,,Лешњак” и саветова ми да не идем у шуму, јер сам и овде потребан да спремам намирнице за комитски одред; ,, него да спремиш што више опанака, и кад дође који и каже ти: Дај ми аманет који ти је оставио Ђорђе Лешњак имаш да му даш без икаквог даљег разговора”.

После седам дана дође код мене један сељак из Медвеђе по имену Синадин Јанковић са горњом лозинком, и ја му дам два џака опанака које однесе. Овај је Синадин јуначки погинуо као прави Србин више села Белановца у борби са Бугарима као устаник. Исто су тако Бугари стрељали Ђорђа Цекића ,,Лешњака”, који је неуморно радио на организацији српских устаника и комита.

7. априла 1920. године у Лесковцу

Саставио своја страдања Светозар К. Недељковић, опанчар

 

Александар Трајковић, Дубока долина, Београд, 1983.

 


















Skip Navigation Links