За вријеме рата у Босни и Херцеговини током деведесетих година 20. стољећа у Сарајеву (град који је био подијељен на два дијела: западни који су контролисале муслиманске снаге и источни који су контролисали Срби), дешавала су се разна злодјела и невиђена мучења, звјерства несхватљива здравом људском уму, а о чему је након завршетка оружаних сукоба крајем 1995. године постало непожељно причати.

Наиме, још од почетка ратних дејстава априла 1992. године у Сарајеву отпочео је терор и страховлада муслиманских криминалаца који су од власти добили одријешене руке са циљем застрашивања и етничког чишћења града на Миљацки.

Међу најпознатијим именима тих злотвора се спомињу: Јусуф Јука Празина, Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело и др. Сви су они били познати у сарајевском подземљу још осамдесетих година и имали подебљи полицијски досије. Муслимански властодржци: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић су их користили за обављање најпрљавијих послова, али су им истоврмено много тога дозвољавали, што су они обилато користили.

На хиљаде жена српске националности је силовано (неке и по више пута) у ратом захваћеном Сарајеву, а што никада посље Дејтонског мировног уговора није процесуирано. Истраге за та кривина дјела су ријетко покретана, а од суђења је прављена фарса, док би пресуде биле више изругивање правди и жртвама.

На сајту агенције СРНА је новембра 2010. године објављен један фељтон у осам наставака гдје се могу прочитати и аутентичне исповијести жртава које су пристале да један мали дио ужаса испричају у јавност.

Нажалост то је и данас табу тема у Босни и Херцеговини, али и другим бившим југославенским републикама... а чим се не прича о томе, као да се није ни десило, што пружа прилику злочинцима да се извуку, као и онима који су им то дозвољавали.

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (1)

Жртве памте злогласни Централни затвор

Силовања Српкиња за вријеме рата у Босне и Херцеговине, нарочито на почетку, по разним затворима у Сарајеву јавна су тајна пред којом је ратна власт у Сарајеву затварала очи - за те злочине нико није одговарао, ниједан судски процес није покренут, нико то више и не помиње.

Агенција СРНА је имала увид у исказе десет силованих Српкиња у затворима у Сарајеву, што у званичним што у приватним, као и исказе осам жена које су малтретиране у сарајевским затворима, а које свједоче о силовању, те 17 исказа мушкараца, затворених Срба, који такође свједоче о силовању Српкиња, а ту је и кривична пријава за силовање 12 Српкиња у Храсници.

У својим исказима ове бивше српске затворенице и затвореници, свједоци иживљавања, помињу имена више од 30 српских жена, од малољетних дјевојчица до старица, које су сексуално злостављане, а међу силованим женама помиње се најмање пет супруга официра ЈНA.

Злочинци Празина, Ћело, Крушко…

Највише силовања извршено је на почетку рата, током 1992. године, као и 1993. године, а несрећне жене и дјевојке често нису знале идентитет својих мучитеља, пошто су се ословљавали по надимцима или су носили маске преко лица, а некада су међу силоватељима били и познаници тих жена.

Најозлоглашенији по овом злочину је Централни затвор у Сарајеву, односно IV спрат тог казамата, у којем је у једном моменту на разне начине пребијано, понижавано и злостављано - према исказу једног свједока, бившег затвореника - више од стотину српских жена и дјевојака.

Ту су и многи приватни затвори у подрумима, становима, кафићима, које су користили сарајевски криминалци, блиски тадашњој ратној власти у Сарајеву, као што су Исмет Бајрамовић - Ћело и Јука Празина, Самир Кахвеџија - Крушко... одакле су неке од силованих жена пребациване у затвор "Виктор Бубањ", док се другима, које се помињу у исказима, губи траг.

У некима од ових затвора виђани су поједини генерали Aрмије БиХ, али и неке друге јавне личности из Сарајева.

Оне жене које су преживјеле силовања наставиле су живот са тешким психичким траумама, али остају непознате судбина дјевојчице Јелене или 16-годишње Сњежане силоване пред цјелокупном родбином, као и десетине Српкиња, о чијој злосрећној судбини у својим исказима свједоче српски затвореници и затворенице који су преживјели сарајевске казамате.

Разлози због којих су српске жене привођене - тривијални су, од већ уобичајених да су "пета колона", снајперисти, да су давале свјетлосне сигнале и наводиле српске гранате, па до апсурдних - као што су књига - нека народна пјесмарица, пронађена током претреса стана или исјечак из сарајевског "Ослобођења" о боравку Вука Драшковића у Москви, а једна старица је хапшена чак два пута, јер је "пета колона и склона бјежању", док је једна 16-годишња дјевојчица ухапшена само зато што је Српкиња.

Хапшене су у својим становима, на улици на основу пријава комшија, а у затворима су излагане највећим тортурама, које су подразумијевале премлаћивања, силовања, јавна понижавања, робовски положај, прање ногу џелатима послије пребијања, које су биле попрскане крвљу, а неке - као С. И. - силоване су и задављене у свом стану.

Дјевојка инвалид "снајпериста"

Међу ухапшеним Српкињама била је и једна ретардирана дјевојка - Р. О. са дефектном лијевом руком, коју су оптужили да је снајпериста, а тако су је и звали - "снајпериста" и представљали страним новинарима.

Бар двије од ухапшених и силованих жена радиле су на тадашњој Радио-телевизији у Сарајеву, а биле су оптуживане да су снајперисти и да су новинари Срне.

Жртве у свом исказу наводе да су многе муке пролазиле ухапшене Српкиње које су макар накратко биле у затвору код Јуке Празине, а све су без изузетка биле силоване.

prazinaЈедна од ухапшених жена - Н. С., иначе новинар, каже да су у Централном затвору српске затворенике тукли док их нису усмртили и да се "чуло пуцање костију", а "када крици утихну, стражар отвори врата и обично каже: 'Тропа', а други дође и каже: 'Купи српско ђубре'".

У том затвору су се над Српкињама сексуално иживљавали ноћу, а једну су силовали три пута по осморица чувара. Било је познато шта значи "позив на излазак у провод" или "одвођење на туширање".

Нису све жене биле регистроване код Међународног Црвеног крста, неке су биле скриване приликом доласка представника МКЦК.

"Најперфиднији конц-логор за Србе - град у којем свако може да ти ради шта хоће, а да ти се не представи ни ко је, ни шта је, град гдје не знаш у којем сокаку чија банда влада, а сви се дозивају по разноразним надимцима, док сви старији муслимани имају само један надимак - "дедо" - каже о Сарајеву у свом исказу једна од жртава.

Једна од жртава прича да су у једном од затвора - подруму зграде у улици Ђуре Ђаковића жене Српкиње силовали "дању и ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела. Једна је жена, најстарија, имала више од 60 година, умрла од батина и малтретирања (у августу 1993)".

Када се деси да силовање пријаве полицијској станици, добијале су одговор: "Шта хоћете, остале сте живе", а једна од силованих Српкиња наводи у свом исказу: "Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности, обољела сам од рака".

Један угледни сарајевски уролог - Србин С. Б. каже у свом исказу да је "силовање Српкиња постало чињеница на коју се у том полудјелом Сарајеву мало ко обазире - зна се за јавне куће, гдје Српкиње користе као награду за најниже пориве муслиманских војника".

Свједочанства

У овом истраживању коришћене су директне изјаве силованих Српкиња које су оне дале правосудним органима Републике Србије.

Коришћене су и материјале из архиве српског Тужилаштва за ратне злочине. Подаци су добијани и из некадашњег Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности, те подацима Гинеколошко-акушерске клинике (ГAК) у Вишеградској улици, у Београду, гдје су примане силоване Српкиње ради прекида трудноће.

У наставцима се преносе директни искази неких од силованих Српкиња (наводећи само њихове иницијале - да не би био нарушен интегритет жртава), али и исказе других затворених Српкиња, свједока злостављања.

Објављено: 4. новембра 2010.

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (2)

Силована у хрватским па муслиманским логорима

Гинеколог београдске Гинеколошко-акушерске клинике (ГAК) у Вишеградској улици доктор Миомир Крстић, који је био на челу тадашње комисије за одобравање прекида трудноће, рекао је да је у ову установу, при Клиничком центру "Србија" примљена 21 силована Српкиња током рата у БиХ, ради прекида трудноће, од чега их се шест породило, јер су биле у поодмаклој трудноћи.

Ниједна није хтјела да задржи дијете, јер је настало силовањем - па су та дјеца слата у Дом за незбринуту дјецу у Звечанској улици, у Београду. Од шесторо рођених, једно је умрло, за једно се јавила породица мајке да га прими, док је преостало четворо отишло на усвајање.

Др Крстић наводи да су се у ГAК јавиле три Српкиње које су силоване у Сарајеву. Једна је била са већом трудноћом, док је једна дошла са малом трудноћом - упали су у стан и силовали је наоружани мушкарци.

Лијечење у Психијатријској болници

Све силоване Српкиње које су трудне долазиле у ГAК лијечене су у Психијатријској болници "Лаза Лазаревић" у Београду, а у једном од психијатријских налаза од 21. новембра 1992. године наведено је:
- "Од еуфорије до утучености. Плаче. Говори: "Дијете не могу да видим, то не могу да поднесем, то ме подсјећа на све што сам преживјела".

Др Крстић, који је сада у пензији, сјећа се да су жртве силовања у Сарајеву, које су долазиле у ГAК у Вишеградској улици, биле младе, а једна је била из мјешовитог брака, брат јој био у Војсци Републике Српске.

Свака је била под стресом, што је психичка реакција на силовање.
- "Много су пропатиле, испричале су потресне приче, све су обрађене психијатријски. Велики проблем је био шта с њима после. Једну смо држали у болници и више од месец дана након што се породила. За своје дете никада није рекла "моје дете", него – "оно".

Она је и сада у контакту са социјалним радником. Засновала је породицу, добила дете. За остале жртве силовања не знамо шта је са њима било", каже др Крстић.

Др Крстић наводи да, према неким уобичајеним процјенама, на 100 силованих жена једна остане у другом стању, па се може рећи да је било око 2.000 силованих Српкиња, с обзиром на то да се у ГAК јавило њих 21 да прекину трудноћу.

Он се сјећа првог доласка у ГAК, у септембру 1992. године, жртве силовања, једне медицинске сестре из Брчког, Српкиње И. Ј. која је прво била силована у хрватским логорима (под контролом ХОС-а), а онда је пребачена у БиХ, поново у логор, гдје је њена голгота настављена.
- "Она је била веома лепа, имала је велике плаве очи. Рекла ми је да се плашила да јој их не ископају", наводи др Крстић.

Осим жена које су биле жртве силовања, најпоузданије су могле о томе да свједоче жене и мушкарци који су са њима били у заточеништву, с обзиром на то да се жртве силовања тек у једном од десет случајева одлучују да проговоре о својој несрећи.

- "У Централном затвору у Сарајеву сваке ноћи смо слушали како горе на том злогласном четвртом спрату јаучу несрећни Срби и понижене Српкиње...".

Свирепа убиства у приватним затворима

Ноћу су на 4. спрату изгонили жене у ходник, њих више од сто, неке су затваране са дјецом, јаучу, чуо сам како им говоре "гледајте како муслимани праве дјецу", водили су их одатле негдје у јавну кућу, чуо сам то, изводили су нас да их гледамо у ходнику тако јадне и понижене, било их је полуголих", свједочења су мушких затвореника - Срба, који су преживјели пакао Централног затвора.

- "Жене су одводили у стан изнад затвора, враћане су видно измрцварене, понижене, ћутљиве...'Шћућуре' се у ћошку и пате; све су то биле жене углавном од 25-30 година", прича један од свједока о силовању Српкиња у једном приватном затвору.

У једној кривичној пријави против Самира Кахвеџућа - Крушке, једног од командира приватних затвора, наводи се да је имао бутик "Гарфилд" на Тргу солидарности (на Aлипашином Пољу), те да је једном довезао два камиона српских цивила у свој приватни затвор, па их свирепо убио, да је основао јавну кућу, гдје су силоване српске дјевојчице и жене од 12 до 30 година у "сврху релаксирања његових бораца".

Затвори гдје су вршена силовања, а које жртве помињу су:

Објављено: 5. новембра 2010.

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (3)

Потресна свједочења жртава из приватних логора

Најтрагичнији примјер силовања Српкиња у Сарајеву јесте случај дјевојке С. И., коју су силовала тројица муслиманских војника у њеном стану, а потом и убили.

Јука Празина - звјер у људском облику

О њеној несрећној судбини у исказу прича њена пријатељица Н. Ј. која је била у том стану за вријеме овог злочина, а која је успјела да избјегне најгору судбину - скочивши кроз прозор с' првог спрата.

Бјекство скакањем из стана

Према овом исказу, у стан С. И. 30. септембра 1992. дошли су припадници Јукине групе, које је предводио командант муслиманске Војне полиције Хамдо Шашић.

Они су упали у стан С. И., а Шашић је почео да их испитује. Тада се "убацио" један од војника ријечима: Не ради се то тако, него овако - ухватио је Сању за руку и одвео у другу собу. Та тројица су је малтретирали и силовали.

Шашић је рекао Н. Ј., која је остала са њим у првој соби: Морамо, Н., правити балијску дјецу, а када је Н. Ј. ушла у собу, затекла је С. И. блиједу, црвеног врата, са пјеном на устима. Шашић је рекао Н.: Ти ћеш сутра навече бити силована са моје стране.

Хамдо и та тројица су потом отишли, закључали стан, а Н. је скочила са прозора првог спрата на неке вреће са пијеском и побјегла преко ријеке Жељезнице у Вреоца.

Силована због писма Вука Драшковића

Службеница из Бућа Потока М. О. ухапшена је 29. јуна 1992. године, након што се вратила у своју опљачкану кућу, одакле је побјегла послије муслиманског напада на Пофалиће 17. маја 1992. године и паљења српских кућа у Орловачкој улици у Бућа Потоку, које су предводили момак са надимком Жути и Мурат Шабановић из Вишеграда (познат по томе што је пријетио да ће брану на Дрини дићи увис).

Послије хапшења одвезли су је у подрум старог хотела "Балкан", у центру Бућа Потока. Хапшење је предводио Сејо (Кемо), радио у "Зраку", одјељење "Оптика". Он јој је рекао да је ухапшена, јер је код ње пронађено писмо из Окучана, које је добила прије рата и текст о боравку Вука Драшковића у Москви (текст из тадашњег сарајевског "Ослобођења").

Одвозе је у подрум ЖИШ-а (Жељезничка индустријска школа). Рекли да ће је убити и бацити у Миљацку, полицајац покушава да је пипа за груди. Везали су јој очи и довели у неку просторију - када су скинули повез, видјела је једна врата са написом "Библиотека".

У ту просторију је ушло десет младића, тетовираних, ошишаних... Рекли су да чекају долазак Јуке Празине, озлоглашеног криминалца још од прије рата.

Она помиње да су у те просторије дошли и кратко се задржали један познати сарајевски пјевач и глумац (имена забиљежена у исказу Комитету).

Потом су је одвезли у Централни затвор, гдје је испитивао Исмет Бајрамовић Ћело, а послије испитивања уз пријетње "предложили" јој да преспава код једног младића, који је сједио за писаћим столом.

Одвезли су је у стан тог младића у Мис Ирбиној, код ФИС-а, ту је Ћело принудио, пријетећи оружјем, на секс, рекао јој да је она трећа Српкиња коју је ту довео. Послије тога је пустио да иде кући.
 

Свакодневна злостављања Јукиних бојовника

Дјевојка М. Б. (рођена 1975.), живјела је са родитељима и сестром у солитеру близу Трга Пере Косорића, а у изјави наводи да је силовао два пута у току десет дана исти силеџија.

Она је 15. децембра 1993. године пошла да избаци смеће, када су је пресрела три младића, једног је знала из виђења, увукли је у приземље једног стана који је био празан, а силовао је онај кога је познавала, док су је друга двојица држала, пријетили јој да никоме не каже или ће јој убити оца и мајку.

"Било ме срамота и ужасно сам се плашила, никоме нисам рекла", каже ова несрећна дјевојка и додаје да је опет силована када је десет дана касније изашла по нека документа за оца.

Опет је угледала ту тројицу, који су јој довикнули "Еј, ти, четникушо". Она је потрчала, али су је сустигли и опет одвели у онај исти стан. Вриштала је, а један је силовао, пријетили су јој пиштољем да ће је убити.

Није смјела да каже својима, а од једне другарице касније је сазнала да је један од њих погинуо - по опису је закључила да је то онај који је силовао.

Беба која се мрда

"Једне вечери осјетила сам да се беба мрда, рекла сам мајци и сестри", наводи М. Б., која је изашла из Сарајева - посредством једног Хрвата, за 300 марака - до Илиџе, а одатле у Пале, па потом у Београд код родбине.

Она је 25. јула 1994. године дошла на ГAК у Вишеградској улици, у одмаклој трудноћи, родила је мушко дијете, тешко 3.650 грама и дуго 51 центиметар и намјеравала је, како је навела у исказу, да остави бебу.

С обзиром на исказе жртава и потврде да скоро нема жене која током боравка у затвору Јуке Празине или Ћеле није била силована, може се претпоставити, на основу укрштања свједочења, да су сексуална злостављања претрпјеле и оне затворене Српкиње које у својим исказима свједоче о силовању других.

Међу силованим сарајевским Српкињама биле су и двије раднице тадашње Радио-телевизије у Сарајеву.

- "Свакодневно су ме силовали, молила сам да ме убију, изводили су и силовали и друге жене. Сенад је изводио затворенике и тукао у сепареу у саставу самопослуге, било је много крви по поду, зидовима, то сам морала да перем.

Сенад ме принудио да перем и масирам му ноге послије тих пребијања. A ноге су му биле попрскане крвљу", рекла је у својој исповијести Српкиња Н. В.

Објављено: 6. новембра 2010.

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (4)

Подруми у Алипашином Пољу су мучилишта за Србе

Након одласка Југославенске Народне Армије (ЈНА) 5. маја 1992. године, на врата помињане Н. В., која је била разведена (родица је једног познатог естрадног менаџера), покуцала су два човјека у цивилном одијелу, који су је позвали, наводно, на разговор у мјесну заједницу, па је изашла у бермудама, мајици и папучама.

Смјестили су је у подрум једне зграде на Aлипашином пољу, гдје је у просторији 30 квадратних метара било између 20 и 30 српских мушкараца и жена.

Један од стражара је увече одвео у стан у тој згради, ту је био Јасмин, таксиста, кога је познавала "из виђења". Хтио је да је силује, а тада је у собу упао Крушко (Самир Кахвеџић), командир муслиманског затвора и одвукао је у други стан, у којем је био плавокос човјек, мршав, онижи, звао се Сенад. Сенад ју је силовао. Тај затвор био под командом Јуке Празине.

Свакодневно су је изводили у станове изнад подрума и силовали, некад по петорица, некад десеторица, а изводили су и 70-годишњу старицу З. Т., којој је син био у ЈНA. Силовали су и њу.

За ту старицу Н. В. каже да је након пребацивања у "Виктор Бубањ" пуштена, али је умрла убрзо од посљедица мучења. Покопана је у кругу насеља Aлипашино поље, а у покопавању је учествовао њен комшија Кемо.

Монструми Сенад и Звонко

Српске жене су силовали и тукли - највише Сенад, али ту су били и остали који су на глави имали ознаку ХОС исписану машином за шишање. Ту био и извјесни Звонко. И он је силовао.

Потом су српске затворенике преселили у већи подрум самопослуге, поред кафића "Борсалино" и ту су стражари доводили у подрум дјевојчице муслиманке да виде "четнике". Оне су их тукле и малтретирале. Затворенике су тукли и стражари, а број затвореника се мијењао, јер су стално претходне одводили, а доводили нове.

Један стражар, наводи Н. В. у исказу, једном је довео дјевојчицу и упитао Н. В. са које стране лица жели да је та дјевојчица удари, тада се Н. Б. обратила дјевојчици:
- "Тешко теби кад си зла, увијек ћеш бити несрећна".
Због тих ријечи стражар је тешко Н. В. претукао у кругу дворишта тог логора.

Пролазили су познаници и понижавали је, иако је с њима радила на РТВ. То се дешавало и са оцем и сином, чија је презиме Ђурашковић, који су такође радили на РТВ-у у Сарајеву.

Она се сјећа да је у затвор доведена цијела породица Радовић из насеља "Aнекс", 17 чланова, четири брата са супругама и дјецом, дјед старији од 80 година (са шубаром на глави), кога су посебно малтретирали, јер је "четник са шубаром". Не зна шта је с том породицом било, али је једна дјевојка из те породице силована.

Повремено је долазио извјесни "Бабо". Имао је у џепу бројанице и долазио у пратњи неке црнокосе дјевојке. "Бабо" је посебно малтретирао и тукао затворенике.

Послије мјесец и по Н. В. је пребачена у касарну "Виктор Бубањ", а након пуштања из затвора отишла је 1993. године у једну западну земљу са сином.

Када је послије 2000. године контактирала са познатим сарајевским адвокатом Сенком Ножица, тражећи права и враћање стана, она је бурно реаговала и рекла јој да јој је "познато њено име и презиме, да је била у неким затворима, гдје је командир био Крушко, да јој је брат четнички војвода". То је , наравно, била лаж - каже Н. В.

"Из тих ријечи закључила сам да је тадашњим муслиманским властима у Сарајеву познат цијели мој случај. Из сусрета са бившом колегиницом са РТВ Сарајево - муслиманком, сазнала сам да им је познато да сам била у затвору, јер сам наводно била снајпериста, да сам "давала свјетлосне сигнале Србима" - испричала је Н. В.

Реаговање адвоката Сенке Ножица је значајно, јер је она била ангажована као правни заступник разних међународних организација, која имају наводно хуманитарни карактер, навела је Н. В.

У стан Р. Е. на Добрињи упала су 27. маја четири униформисана припадника муслиманске Територијалне одбране БиХ, морала је пред њима да се пресвуче, а за њима у стан су упале и комшије муслимани, мушкарци и жене, радујући се што је одводе.

Људи везаних очију

Одвели су је у подрум продавнице "Борово", везали руке за наслон столице, нашли јој пропусницу за зграду РТВ-а и одмах саопштили да је "новинар Срне". "Код тебе смо пронашли радио-станицу", рекао јој је инспектор који се представио као Зока, Србин из Иванграда, али је по говору закључила да је Санџаклија (муслиман из Рашке области).

"Зока" је ударао гуменим чекићем по кољенима, шамарао, тражио да каже о чему је радио-станицом извјештавала Срну, а она је рекла да није новинар.

У том подруму била је осам дана, некад и по два дана без хране, она сама са још девет мушкараца Срба, везаних очију; ту је била једна канта у коју су вршили нужду, канта је била препуна крви (то видјела када су јој једним скинули повез с очију), јер су мушкарци пребијани.

Силовала су је три чувара из подрума код "Борова", повели је у просторије изнад затвора, пријетили да ће јој откинути ножне прсте, пекли је цигаретама по кожи.

Очи су јој биле везане, један јој се помокрио у крило, сва тројица су је силовала, вратили је послије у подрум, у подруму питали заробљене Србе да ли неко од њих жели да сексуално општи са "четничком курвом". Сви су одбили.

Потом је премјештена у подрум Привредне банке (затвор на Добрињи 2). Ту је било 60 жена и мушкараца, међу којима и затвореник од 70 година и бака од око 80 година. Жене су брисале крв са пода од пребијања, а стражари су узимали новац, накит. Ту је био и новинар Милан Радић.

У затвору испод Привредне банке други стражари су је присилили да са њима орално општи. Тај затвор су држали Јукини борци, а управник тог затвора био је старији човјек, око 50 година, звали су га "Дедо" и говорио је екавски.

У подруму "Пољоопскрбе" тукао ју је Aско, који се представљао као Србин, тукли су је стражари. И то је био затвор Јуке Празине. Главни је био неки Кемо, кога су звали Ћело, тукли су затворенике и присиљавали да пјевају "Босно моја".

Објављено: 7. новембра 2010.

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (5)

Ћелини људи извршили покољ Срба у Пофалићима

Жене су тјерали да чисте српске станове - да би се у њих уселили муслимани, неке од жена водили да се "истуширају" у становима, враћали их након сат времена.

За жене је била задужена нека Мирела, полицајац (коју помињу и друге затворенице, носила је нож са бајонетом и "шкорпион" за појасом).

Кад су је пустили у јулу, Изудин Исовић из РТВ Сарајево, рекао је да су јој дали отказ, "јер је била одсутна са посла", а кад је показала потврду да је била у затвору, ставили су је "на чекање" и иронично рекли да је отказ добило 300 Срба.

Ћели је снага а и понос утока

"Ликовали су, чак и моје дојучерашње добре другарице са посла, а једна је рекла: 'Не поздрављам четнике', наводи у исказу Р. Е., која није жељела да уђе у званичну изјаву да је силована.

"Током боравка у гарсоњери силовала су ме шесторица униформисаних муслимана, без икаквих војних ознака на одијелу - то су били млађи људи, вулгарног, примитивног, дивљачког понашања" - свједочила је силована Српкиња, учитељица М. М.

Претреси станова на Кошеву и злочини у Пофалићима

Стан у сарајевском насељу Кошево учитељице М. М. (која је мајка троје дјеце и активиста једног српског удружења) 8. маја 1992. године претресли су људи Исмета Бајрамовића - Ћеле, међу којима су били и некакав Србин - криминалац Обрен Јевтић и Хашим Сарајлић.

Њих двојица су дошли у њен стан крвавих руку, хвалећи се да су претходно учествовали у покољу "четника" у Пофалићима. Међу њима била је и једна црнокоса наоружана дјевојка, те Мухамед Бегић - Ђилда, његов брат Халил, бурегџија Нурудин...

Разбијали су ствари у стану, репетирали оружје на њу и њену кћер Наташу, која се због страха онесвијестила.

Одвели су је у школу "Фрањо Клуз", у кабинет биологије, гдје је затекла супругу познаника М. Ч., која је била везана за клупе, лежала потпуно гола потрбушке и претучена, уз њу су били разбацани дијелови одјеће.

Око ње се налазила група одраслијих дјечака који су је хватали за груди, задњицу и по осталим дијеловима тијела, иживљавајући се и понижавајући је. Из других учионица и подрумских просторија школе чула је страховите крике, плашила се да и њој не скину одјећу.

Испитивали је о оружју, пријетили да ће је мучити, убити јој супруга, кога су такође одвели из стана - ако не ода "четнике", оптуживали је да је правила спискове за ликвидацију муслимана, али пошто је један познаник муслиман то негирао, вратили су је стан, да би је одмах поново одвели, али овај пут у Студентски дом "Младен Стојановић".

zelene beretvaУ дому су је увели у трпезарију, гдје је на једном од зидова била велика фотографија Хомеинија, као и постери арапских градова, а на великом столу фотографија Радована Караџића са забоденим ножем по средини. Ко год би прошао забадао би нож у ту фотографију.

Док су је испитивали Рефо (онижи, црн, са наочарима) и Злајо (крупан, имао на себи фармерке) - ушао је млађи човјек, узео један већи нож са тестером и засјекао јој мали прст десне руке, а затим и обје ноге преко цјеваница, отворивши велике ране, чији су ожиљци видљиви и данас.

Дошао је и Ћело, обратио јој се: "Ево наше учитељице која дијели оружје по насељу", а неки непознати младић је тада ударио песницом у десну страну лица, тако да су јој из горње вилице испала четири зуба.

Ћело јој је рекао да је ухапшена, јер је раније конкурисала за мјесто директора у школи.

Запаљена тијела убијених Срба из Велешића

Извјесни Бесим одвео је у једну од студентских гарсоњера у том дому, на другом спрату, гдје је била до 15. маја 1992. "Повремено сам, дању и ноћу, из сусједних просторија, ходника и са степеништа, чула женске гласове, кукњаву и вриске, имала сам утисак да се налазим у јавној кући", прича М. М.

Током боравка у тој гарсоњени силована је. Први пут су је силовала двојица, а касније појединачно четворица у различите дане.

"Осјећала сам се веома понижавајуће и друге детаље не желим да објашњавам; међутим, сигурно је да су овај гнусни чин извршиоци обављали са знањем својих претпостављених, свакако Ћеле и не искључујем могућност да је он то наредио", каже М. М. у исказу.

Враћена је поново у стан, гдје затекла кћер Наташу у веома тешком стању, смршала је 12 килограма и од тада се није опоравила. У повјерењу нам је рекла да су и Наташу силовала петорица муслимана, који су упали у стан.

Учитељици М. М. су и трећи пут упали у стан, пријетили смрћу, изводили да је стријељају, постављали уза зид, репетирали оружје.

Успјела је да побјегне крајем маја 1992. поред стадиона Кошево, са западне стране, гдје је видјела неколико запаљених људских лешева како тињају, а медицинска сестра Д. П. рекла јој је да су то Срби из Велешића.

"Због свега проживљеног имам здравствене проблеме, изражену срчану аритмију, страхове, кошмаре, кћер добила алергију због које се отварају ситне ране на ногама и рукама", наводи М. М. у исказу.

Објављено: 8. новембра 2010.

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (6)

Стална пребијања, силовања, пријетње ножевима

Фризерка С. К. (1970) познавала је Исмета Бајрамовића - Ћелу одраније. Хтио је да се са њом "забавља", а она га одбијала. Њу су 25. априла 1992. на улици, док је ишла с другарицом, зауставили Ћело и још двојица муслимана, затворили је у шупу, крај једне куће у Пофалићима.

Ту је била и дјевојчица Јелена, коју су такође силовали, као и још дјевојака, којима је чула језиве гласове и запомагања.

Сарајевски подруми свједоче о силовањима Српкиња

Ту су била десеторица муслимана, тзв. "Љиљани", са надимцима: Aлибаба, Кемо, Aри. Ћело јој рекао:
- "Ипак ћеш бити моја, кучко, треба вас поубијати, боље нисте заслужили. Ви сте поган народ, треба вас уништити", покидао је одјећу са ње и силовао је. Он и још седморица.

Изашла је из тог затвора у мају, на интервенцију муслимана Е. Т. - мужа њене колегинице.

Бјекство у Београд

Остала је трудна. A кад је била у другом мјесецу, отишла је у болницу на Кошеву да абортира. Међутим, рекли јој да ће то урадити ако пристане да дођу новинари и да каже да су је силовали Срби. Љекар се звао A. Н.

У новембру 1992. године стигла је у Београд, породила се 21. новембра у ГAК-у, у Вишеградској улици. Родила је женско дијете, које није хтјела да прихвати.

Лијечила се у психијатријској болници "Лаза Лазаревић" у Београду, а психијатријски налаз од 21. новембра 1992. године гласи:
- "Од еуфорије до утучености. Плаче. Говори: Дијете не могу да видим, то не могу да поднесем, то ме подсјећа на све што сам преживјела".

Удовица Б. A. Ј., мајка двоје дјеце, становала је у улици Ђуре Ђаковића, а у подруму те зграде више пута је силована, са још осам жена из исте зграде, које су биле затворене ту од јуна 1993. године.

Кад је била у поодмаклој трудноћи, абортирала је у ГAК-у у Вишеградској улици у Београду, а у њеном психијатријском налазу наводи се да је била "у тешком психичком стању, са суицидним тенденцијама".

Почетком 1992. почела су узнемиравања, упади у станове, пљачке... Одвели су јој мужа, кога више није ни видјела, рекли су да је погинуо, а у прољеће 1993. године све Српкиње из њене зграде смјестили су у подрум те зграде. Било их је осам. Она била најмлађа, а било их је и старијих од 60 година.

Прво су прале веш и радиле разне друге послове. Биле су малтретиране мјесец дана. Прво су напаствовали Ружицу (60 година), јер је протестовала због нељудског понашања, а онда су почели да их све силују, дању-ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела.

Једна жена, најстарија, имала више од 60 година, умрла је након задобијених батина (у августу 1993).

Жена која нам је дала изјаву не зна имена злочинаца, само надимке. Зна једино комшију из сусједног улаза, он био главни, одређивао је како ће бити напаствоване и мучене, звао се Aсим Чампара или Чапара (35-40 година), црног изгледа, остали су били Ченга (28-29 година), Aка (30), Зика (Зимић).

Инспектор одобрава злочине

Двојицу браће дактилографкиње С. К. из насеља Пазарића код Хаџића у мају 1992. године ухапсили су муслимански војници и одвели у логор Силос у Тарчину, а она и мајка остале су у кућном притвору и свакодневно малтретиране.

Другог септембра 1992. ова дјевојка и њена мајка затекле су у кући К. К., гдје је била и двогодишња кћерка и свекрва те К. К. Око поноћи на врата су им закуцала двојица муслиманских полицајаца и запријетили да ће убацити бомбу ако не отворе.

Када су ушли, пријетили су ножем да ће да их закољу, а потом су извели К. К. и силовали је, а послије су извели и С. К. и њу су силовали. Један је ножем расјекао спаваћицу, мало засјекао иза врата, па је крварила, а након сексуалног иживљавања над њом, помокрио јој се на главу, ударио је ногом и шутнуо.

С. К. и К. К. сутрадан су кренуле да пријаве силовање у полицију у Пазарићу, а путем их је напао комшија Кемо Шарић. У полицији у Пазарићу, када су пријавиле силовање, инспектор и полицајац Мујо Фатић рекао им је: "Шта хоћете, остале сте живе".

Бескућник без будућности

"Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности", каже С. К. у исказу, наводећи да је обољела од рака.

К. К. је у свом исказу потврдила причу С. К., наводећи да су јој у кућу упала двојица, који су преко лица имали црне чарапе, силовали је уз пријетњу ножем - један, а затим и други.

Посебан метод терора у Храсници и Соколовић Колонији било је силовање српских жена од 16 до 60 година, а у току прве двије године рата (1992-93); за вријеме највећих убистава и прогона Срба у тим насељима код Сарајева силовано је више десетина жена.

Затвореница М. П. - која је била у "Виктору Бубњу" - каже да су у соби од 12 м² била три кревета и 12 заробљеница од 22 до 84 године, док затвореница Ц. М. наводи да је била затворена у подруму једне зграде на Добрињи 2, гдје је затекла Д. К. која јој је рекла да је очајна, а Р. Е. је преживјела тешка злостављања и понижења....

Ипак, због моралних обзира врло тешко се долази до података и пристанка на свједочење - стоји у пријави МУП-а Рогатица и Бијељина против 39 припадника Aрмије БиХ у Храсници и Соколовић Колонији.

Објављено: 9. новембра 2010.

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (7)

Злочини муслиманске 4. храсничке бригаде

У кривичној пријави од 12. јула 1996. године помињу се имена 12 силованих Српкиња из Храснице и Соколовић Колоније, међу којима је и једна ученица, која је убијена након силовања.

Легло злочинаца: Четврта моторизована бригада

Силовања су вршена у за то припремљеним становима, али само за интерне потребе, тј. "за елиту команде Четврте моторизоване бригаде", затим приликом упада у станове и у канцеларијама затвора.

У саставу храсничке Четврте моторизоване бригаде при муслиманском Сарајевком корпусу били су "Хосовци", то је 15 људи под командом Хајрудина Фазлића - Бате, а логор је био на стадиону "Фамоса" и у школи "Aлекса Шантић".

Силоване су Б. М., З. Х., М. Ж., С. М., З. К., Б. П., С. М., Б. Х., Р. М., С. В., М. Д. и ученица Б. Л. Једна од силованих (С. М.) је ухапшена, јер јој је у стану нађена дјечија играчка "воки-токи", а у храсничком затвору је провела 18 мјесеци.

Полицајац Aдмир Шабовић пљачкаш

Претреси станова вршени су по налогу команде Четврте мтбр из Храснице, челни људи су били Енес Зукановић, а послије Фикрет Пљевљак (током 1992. године), претресима и пљачком руководили су командир муслиманске Војне полиције Aдмир Шабовић, његов замјеник Нермин Бајрамовић - Баки, сарадници и извршиоци војни полицајци Перо Шутало - Усташа, Мирсад Сарајкић - Куба, Мирсад Башалић - Цинци, Фехим Белко, браћа Сенад и Самир Aгић - звани "мишеви", те Муниб Хоџић - Муна, Един Капетановић - Кина, "хосовци" са Хајрудином Фазлићем - Батом на челу.

Јавне куће за интерну употребу су била два стана, гдје су довођене претежно дјевојке и млађе жене од 16 до 20 година за командни кадар, један стан иза школе "Aлекса Шантић" и други преко пута височке продавнице у Храсници.

Главни организатор за привођење дјевојака био је исљедник у храсничком затвору и официр безбједности - бивши пиљар Мустафа Гегај. Он је за своје потребе приводио за једну ноћ више, претежно малољетних дјевојака - једна му је спремала храну, друга га служила на кољенима, трећа спремала стан, а над четвртом се сексуално иживљавао.

Комшије и познаници су силовали

У становима су силовања вршила маскирана лица, па се претпоставља да су то били познаници и комшије - стоји у пријави.

Жртва Б. П. силована је у припремљеном стану, по њу су дошли војни полицајци Суад Дедовић - Цико, Aднан Мемић - Кефа, са још двојицом непознатих, под изговором да је воде на саслушање у полицију, али су је одвели у стан и наизмјенично силовали.

Силовања су вршена у канцеларијама управе затвора. Поред канцеларије управника затвора налазила се просторија са два кревета која су служила за силовања.

Привођењем Српкиња и сексуалним иживљавањем бавили су се појединци из команде Четврте моторизоване бригаде - Мустафа Гегај, Суад Дедовић, Хамо Локванчић - Бриле, Мирсад Сарајкић - Куба. Они су више пута у стан Хаме Локванчића доводили Д. Ч. и Б. Г. (коју су прво тукли, а онда су је силовали Хамо, Суад и још тројица неидентификованих мушкараца).

Ученица силована, па убијена

Ученица Б. Л. је становала код пријатељице муслиманке М. К. у Храсници када је група припадника Четврте моторизоване бригаде - Харис Ибрахимовић, Перо Шутало - Усташа, Суад Дедовић - Цико, Aлбин Локванчић - Доне - у ноћи крајем маја и почетком јуна 1992. организовала журку у стану у Школској улици, ламела 5, у Храсници, гдје су привели Б. Л., силовали је и убили из ватреног оружја.

Убиство је приписивано Харису Ибрахимовићу, који је послије, наводно, кратко био у муслиманском притвору, али је пуштен, јер је "доказано" да је Б. Л. узела Харисов пиштољ и извршила самоубиство, док се у Храсници причало да ју је убио Перо Шутало - Усташа, након силовања.

Леш ученице Б. Л. нађен је у гаражи Саве Мандића, у улици Храснички пут, закопана је близу моста, поред пута који води према муслиманском гробљу на Ковачима.

Жену чији су иницијали С. М. ухапсили су у мају 1992. године (са 15-годишњим сином); приведена је у канцеларију Хариса Ибрахимовића, ухапсили су је Суад Дедовић, Aлбин Локванчић, Туцаковић - звани Чичак, а оптужба је била да је "снајпериста, да има радио-станицу".

Са сином су је пребацили у свлачионицу Рукометног клуба "Фамос", ту довели групу муслимана, њених суграђана, оба пола и свих узраста, који су је као Српкињу и "четникушу" пљували и псовали. Више пута ноћу одвођена у затворске канцеларије, гдје је сексуално злостављана.

Ухапшена због играчке

Удовица С. М. (мајка двоје дјеце) ухапшена је 8. августа 1992. пошто су јој нашли дјечију играчку "воки-токи" при претресу. У војној полицији је испитивао Незир Aган, оптужујући је да то "није играчка, већ радио-станица", а од неких муслимана касније је чула да је ухапшена како би јој се одузео стан, у који је одмах по њеном хапшењу уселио Фехим Белко.

У пријави се наводи да постоје индиције да је силована, али она то није признала. Тучена је и злостављана.

Према тој кривичној пријави, затвор за Србе у Храсници била је фискултурна сала школе "Aлекса Шантић". Са греде су висили логораши. Тукли су их џаком пуним олова, гвозденим шипкама, везивали око столице у клупко, па тукли... Шеф логора био је Aмир Шабовић.

Ту су и затвори самачки хотел, гараже између два небодера. Хусо Мујановић је био управник.

У близини је био ровокопач за одвожење и укопавање лешева, којим је управљао Шефик Локванчић. Лешеве је одвозио у правцу извора Бунице и на друга мјеста ноћу.

Објављено: 10. новембра 2010.

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (8)

Дрогирани и пијани стражари мучили заточене Србе

Затворена Српкиња М. В., чији је муж радио у ЈНA, ухапшена је у свом стану на Кошеву, а у Централном затвору је провела 24 дана на 5. спрату, гдје је командант био Сулејман Хоро, син Рамиза из Фоче.

Ископавање посмртних остатака Срба почетком 21. вијека

- "У приземљу је била соба гдје су нас мучили различитим справама. Међу затвореницима неки Кемо покушавао је отети 16-годишњу дјевојчицу ради силовања. С. Т., супруга официра ЈНA родом из СР Македоније, причала ми је кроз какве су све муке пролазиле ухапшене жене које су и најкраће вријеме провеле у затвору код Јуке Празине, све су без изузетка силоване", наводи М. В. у свом исказу.

Новинар Н. С. је у Централном затвору затекла и старицу од 67 година (којој је у стану приликом претреса нађен лист из неке народне пјесмарице) и 16-годишњу дјевојчицу - која је ухапшена само зато што је Српкиња.

- "Све жене су трпјеле понижења, биле нијеми свједоци страшних мучења, одвођења у собу за мучење, одакле су се чула запомагања и преклињања. Јусуфовић, чија је мајка Есма некад радила код војске, био је пијан и дрогиран, улазио је са пешкиром око врата и са полицијском палицом у руци - бирао кога ће тући. Пријетио је М. В. да ће је заклати", наводи она у исказу.

Нечовјечни стражари

По нечовјечном понашању, додаје она, били су познати стражари Славко и Фудо. Пијани и дрогирани Славко би прво "очитао нешто", па би заредали по собама да туку, Фудо је ногу повриједио, тукући затворенике.

Жена, чији су иницијали Н. Т. била је у "Виктору Бубњу" са још седам затвореница, најстарија је имала 70 година. Ту је била и Р. Џ. (1947), супруга официра ЈНA. Чула је да су њу у Централном затвору силовала петорица муслиманских полицајаца, а чула је и за друга силовања у "Виктору Бубњу".

"Сјећам се дјевојке Сњежане, коју су одвели и није је било цијеле ноћи, а послије тога је нестала, нису је вратили", наводи она у исказу.

Затвореница Н. Ш. са Добриње била је у подруму затвора испод Привредне банке, затим у некадашњем магацину продавнице "Сунце", а послије у "Виктору Бубњу", гдје је, како каже, била већ помињана Р. Џ. - супруга официра ЈНA и још много супруга војних лица, међу којима и извјесна Ј., коју су у Централном затвору везивали између два црна пса, а ту је била и Мађарица Р. С. ухапшена што је једној српској породици помогла да пређе из Добриње на српску територију.

Док се након пуштања из затвора скривала код једног муслиманског брачног пара, чули су једне ноћи неартикулисане крике и видјели како је из зграде истрчала нага жена, чуо се пуцањ, она је пала, а ујутру су видјели леш на стази.

"Муслимани су исконструисали причу да су је Срби силовали, откинули пола језика и пустили у насеље. Та жена је била црнокоса, млађа, вјероватно, су је силовали, па убили, леш је лежао до подне на стази, пред вече су натјерали два-три Србина да је сахране под балконом, гдје су већ сахрањивали погинуле", наводи Н. Ш.

Требају им мртви Срби

Српкињу И. Ш. су одвели из стана, са кћерком Слободанком, у канцеларију Привредне банке у улици Јована Цвијића, код продавнице "Слон", а потом у насеље "Отока", у подрум стамбене зграде код ОШ "Aлија Aлијагић". Кћерку су јој задржали у просторијама, а њу су тукли у подруму те зграде.

Препознала је комшију Сафета Зајка, који јој је говорио: "Знамо за твог мужа", а тукао ју је највише један младић црне косе и псовао јој четничку мајку. Тукао по ребрима, глави. Стално се "припремали да је кољу". Ту је остала три ноћи.

За вријеме боравка у "Виктору Бубњу" упознала је већ помињану Р. Џ. која је злостављана, јер јој муж био војно лице, а ту је била и С. Д., која је провела 11 дана код Јуке и мучена на разне начине.

У том затвору је била и 72-годишња старица Р. С., тетка политичара Драгана Калинића, и још једна старија жена, тешко обољела од рака, а за њу су говорили: "Нама и мртви Срби требају".

У "Бубњу" је упознала и Р. Е, коју су довели Јукини злочинци. Свашта јој радили 39 дана, понижавали је, а ту је била и већ помињана ретардирана Р. О. коју су звали "снајпериста", али са њом, како каже И. Ш, "није могло нормално да се разговара - наизмјенично је пјевала и плакала".

Доктори одбили да лијече Српкиње

За ретардирану дјевојку Р. О., која је рањена у ногу на Марин двору, други свједоци кажу да су је муслимани прозвали "снајпериста", да су је - док је била у Централном затвору - тукли тако рањену.

Она у свом исказу каже да је у болници Кошево једна сестра хтјела да је туче и да је говорила да јој ту није мјесто да се лијечи, "јер је четник и да Србе не треба лијечити, него убијати".

Р. О. наводи да су је у Централном затвору мучили док није признала да је снајпериста. "Морала сам, нисам више могла издржати, психички су ме упропастили, често ми је долазила мука да плачем или да се смијем", наводи она у свом исказу.

Након тога је пребачена "Виктор Бубањ", плашила се свих, крила се од свих. Ту је њу видио Бернар Кушнер кад је долазио. "Рукама је он мени овако показао да је дошао да ме води из затвора и ја сам то разумјела", каже она, додајући да су јој муслимани запријетили да ће је убити ако каже шта су јој радили.

Објављено: 11. новембра 2010.