...дјело треба почети раније
да би се завршило одмах!

Сарајево је у Југославији важило за мултикултуран град у коме су се сучељавале три религије, три нације, разне културе, па и цивилизације. Дјеловало је то све идилично у периоду Хладног рата, да би се на самом почетку деведесетих година 20. вијека све то претворило у ружан сан, у коме је србска популација нестала, како у рату, тако и за зеленим столом у Дејтону.

Док су многи Срби били успавали у братско-јединственим бајкама, то су муслимани и Хрвати своје потомке кући одгајали у србомржњи и антијугославенским осјећањима. Оснивањем Странке Демократске Акције и појавом Алије Изетбеговића 1990. на јавној сцени било је јасно да је муслимански фундаментализам добио неслућену амплитуду и да ће врло брзо ескалирати. Најцрње слутње су се обистиниле.

Средином 1991. године, када су ратови започињали у Словенији и Хрватској, то су у Босни и Херцеговини је илегалним путем дијељено оружје и основане су паравојне формације ткз. Зелене Беретке и ткз. Патриотска лига БиХ. Врхушка СДА са босанским подземљем склапа договор. Криминалци су добили одријешене руке за своје илегалне послове (дрога, шверц, проституција...), а за узврат су морали очистити и Сарајево и остале градове (Тузла, Високо, Зеница, Бихаћ, Какањ, Травник...) од србског живља. Циљ је био добити етнички и вјерски чисту државу.

У прољеће 1992. у Сарајеву почињу да кључају тензије, што се претвара у ужасан рат, а прелива се и на остале крајеве БиХ. Тако је и у Хаџићима, на периферији града на Миљацки почело са прогонима у режији СДА. У насељу Тарчин постојао је пољопривредни силос, кога су власти у Хаџићима о Светом Василију 1992. претвориле у логор. Заправо на челу удурженог злочиначког подухвата (УЗП) нашао се Мустафа Ђелиловић, начелник Општине Хаџићи. Овдје су присилно довођени и утамничени Срби углавном из западних дијелова Сарајева, али је било и ширег подручја.

Логораш са дугим стажом 1.335 дана проведених у муслиманском казамату Државног концентрационог логора "Силос", Ђорђо Шувајло је написао више књига, а једна од најчитанијих је 'Сарајевски Аушвиц'. Књигу је тако назвао, јер је ДКЛ Силос затворен о Савиндану 1996. године, на исти дан као и злогласни нацистички логор у Пољској за вријеме Другог свјетског рата.

Оно што је неоспорна чињеница јесте да су бивши логораши расељени широм свијета, арапски лоби је плаћао визе за њих како би их раселио, тачније да не би било свједока који би промјенили мозаик грађанско-вјерског рата у БиХ 1992-1995. Штавише, и муслиманска обавјештајна служба АИД је имала своје доушнике у самом Силоском логору, који су касније свједочили на суду њима у корист, лажирајући неоспорне чињенице о етничком чишћењу и УЗП.

Дијелове из своје књиге, Ђорђо Шувајло је уступио за наш портал, објашњавајући каква је била атмосфера у Тарчину и Сарајеву прије рата, али и како је успио преживети најсуровија мучења од стражара из злогласне муслиманске 9. бригаде Првог корпуса ткз. Армије БиХ.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (1. дио)

ПРЕЋУТАНО И ЗАБОРАВЉЕНО

Љети у Босни, некако око Светог Илије, када подневно сунце из зенита пржи баште и пропржава осушено миришљиво сијено и када иза стрмих врхова брда и планине стидљиво измигоље чисти бијели облаци као ситно, мекано перје...

И када, у трену, ненадано попријеко зазвижди вражији вјетар преко ливаде на којој укућани и комшије трче да прикупе осушено сијено, бојећи се кише и невремена... звиждук вјетра постаје јаснији и јачи, оре вертикалним сврдлом, вретенасто ковитлајући ваздух од површине земље па високо до неба. Лаковјерни, црвенога лица и ознојених тијела у страху чучнуше и главе погнуше. Вражији вјетар подиже сијено, растањи и одвоји власи. Шејтански, шејтански вјетар подиже и растјера људе, подиже их високо, преко седам гора и преко седам мора... 

Прошле су скоро три деценије, ја ходам и прикупљам.

Тражим! Тражим сламке да ли лутају, да ли их шејтански вјетар носи или их је прикупила нека птица грабљивица и у ђавоље гнијездо уградила? Преко земљине кугле дозивам сламке и сигнал успостављам, шушти, крчи... успијемо прозборити по неку сјећајући се оног страшног босанског вјетра, шејтанског! Знамо ми гдје су ови што завршише у гнијезду, жалимо за њима.
Грабљивица их је попљувала и пластифицираним новчаницама обљепила, учаурили се, до њих не допиру фреквенције ни од Бога, ни од универзума, ни од технологије Тесле Николе, ни од телефона, вибера, месинџера, сигнала...  вријеме пролази, наш биолошки сат откуцава, чекајући некога, дал‘ државу, да л‘ партију, дал‘ правду, лажемо себе да нисмо позвани, храбримо се у кукавичлуку и слабости.

А они, убијени од шејтана, чекају на нас да освијетлимо страдање, да свјетлошћу запаљене свијеће огријемо њихове душе. Док се ми скањавамо и чекамо, шејтан и данас оре и истину заорава! Ја не дам да позубе... 

На крају смјене, након школског звона, зачу се учитељица. Били смо четврти разред ОШ" Братство и јединство" у Тарчину.
-    Сутра нема редовне наставе. Идемо на излет. Понесите сендвиче за ужину.

Учитељица се звала Милосава Смајић. Причала је екавски и долазила је из банатске равнице, града Зрењанина. Политиком убрзаног описмењавања, Милосава је као дјевојка дошла у Тарчин да буде учитељица. Удала се за Омера и имала је двоје дјеце, Азру и Амира. Становала је у истој улици гдје и ја, у улици 27. Јули (по дану Устанка народа БиХ).

Једном годишње, обично са прољећа, четврти разреди би колективно одлазили на чишћење отпалог лишћа, осушене траве и другог смећа на споменик жртвама фашизма. Споменик је подигнут у сјећање на жртве током Другог свјетског рата на обору села Доња Биоча. Био је то споменик као и сви други који су правили партизани, односно послијератни комунисти.

Била је то изливена бетонска плоча, облијепљена ризлом, на којој је причвршћена мермерна плоча на којој је писало: 

ПОД ПРИТИСКОМ БОРБЕНИХ СНАГА 'НОВ' У ПАНИЧНОМ ПОВЛАЧЕЊУ, ДОМАЋИ ИЗДАЈНИЦИ ПОД ОКРИЉЕМ ОКУПАТОРА ИЗВРШИЛИ СУ СВИРЕП ЗЛОЧИН-ПОКОЉ НАД НЕДУЖНИМ СТАНОВНИШТВОМ 3. АПРИЛА 1945. У БИОЧИ

По извршеном чишћењу, неко од учитеља би одржао неки говор да нам потврди да ту леже жртве фашизма. На крају говора, ђаци би раније, утренираном вјежбом и са стиснутом шаком поред чела, хорски изговорали:
- "Смрт фашизму!"

Нас, основце није то ни занимало, више смо бриге посвећивали ко нам се врти око симпатије неке школске другарице, него о овом историјском часу. Ми нисмо питали, учитељи нису објашњавали, а родитељи шутили, да не таласају, јер мала дјеца не треба да знају, да су само Срби били недужно становништво!? Године су пролазиле и више нико од нас није се ни сјећао тог излета, а камо ли да пита, ко то тамо лежи и зашто?

Моје незнање као аустралијски бумеранг ће ми се обити о главу годинама касније.

На двије три године пред нестајање Југославије а било ми је тридесетак љета, ожењен сам био и имао двије кћери, када ће тетак Томо, који је знао свратити на кафу код Јелене како је звао моју мајку, испричати ми страшну причу о жртвама и споменику у његовом селу.

- "Усташе, Хрвати и муслимани побише и поклаше двадесет и једно чељаде!"

Постављао сам питање како о томе нисам знао више,  а рече тетак Томо, да ми је ћаћа преживио захваљујући амиџи Спасоји. Ништа ми не би јасно. Упитах оца Млађена у Аустралији, јануара 2026. о овом догађају. Он ми рече овако:
"На Иван Седлу су биле борбе, скоро мјесец дана, усташе су одољевали партизанима. Онда 3. на 4. април 1945. када су се повлачили са Иван седла, усташки зликовци које су биле на спавању по србским кућама у Горњој Биочи и осталим селима, направише масакар.

-    "Пуче шмајсер, у кући", рекох стрини Веленки. 

-    "Не, него се веселе, одлазе за Сарајево", одговори стрина.

-    "Пуче бомба у кући", рекох стрини. 

С почетка рата, усташе су одвеле у прогон (логор Јасеновац) четири брата Пандуревића: Марка, Риста, Млађена и Илију. Послије тога су отјерали Петру, Млађенову жену, нису имали дјеце. Симану, Стевана Пандуревића, жену. Па касније Мира, Јела, Славојка...

Када су се усташе повукле у ноћи, отишли су преко Стране, тако се брдо звало, остало је неколико усташа да на крају убијају све Србе на које наиђу, а водио их је комшија Халил Сејменовић, од куће до куће. Када су дошли до наших кућа, Халил их је упутио да иду преко Стране за колоном усташа која је била у повлачењу. Страдало је још осморо Пандуревића: Митра, Мира, Јела, Славојка, Гојко, Вишња, Петра и Невенка.
Крстића троје, Благоје, Митра и Наталија. Лојаница десеторо, Ристо, Стоја, Босиљка, Чедо, Средо, Нико, Панто, Цвијета, Стака и Душанка", по сјећању прича ћаћа мој бритког ума у 95-ој години, и настави:

- "Тек што је зора потјерала ноћ, низ сеоску улицу кукале су жене које су гледале убијена тијела, Халил је залупао на наша врата која су била закључана. Стрина Веленка је отворила врата, а ја као 14-годишњак сам стајао уз њу. Халил је провјеравао како смо и да ли смо живи, односно представљао се као забринути комшија јер му је стриц Спасоја, као партизан, послао писмо пријетње, буде ли шта било Ленки и Млађену, неће му бити ђемата!

Усташе су напустиле село, а сељани, преживјели Срби, сахранише убијене и заклане у православно гробље у Горњој Биочи. Касније су вадили сахрањене из тог гробља како не би подсјећали на злочин. Истовремено, комунистичке власти наредише да се премјесте у заједничку гробницу, надомак села Доња Биоча. Нова локација будућег спомен обиљежја није била на видику, смјештена је далеко од пута у подножју брежуљка.

Масакар је преживио Милан Пандуревић који је неких шездесетих поставио крстове за своје сроднике у близини спомен обиљежја.

Комунистичке власти су "убиједиле" Милана да повади крстове и да их закопа поред спомен обиљежја. Нису власти могле дозволити да на једном мјесту буде петокрака и крст, а планирају дјецу из основне школе доводити на спомен обиљежје и држати час историје. И тако је то трајало до деведесетих 20. вијека.

Оно што су муслимани започели као усташки водичи 1945. наставише самостално скоро пола вијека касније. Затворише све па и старог Милана и синове Ненада и Милорада Пандуревић у намјери да се за вијек-вјекова отарасе Срба као комшија. Ненад је преживио, као тешко обољели уз помоћ Црвеног Крста је размјењен из државног концентрационог логора Силос. 

Из Америке би долазио у стари крај и као аманет оцу Милану је обновио спомен обиљежје. Повадио је крстове, затрпане у земљу и поставио их као што је то некада давно отац му урадио. Поврх тога, додао је на бетонско спомен обиљежје и крст од бијелог мермера. Не знамо да ли је Ненад добио одобрење садашњих "бошњачких" власти или су били незаинтересовани јер спомен обиљежје је ван визуелног домета локалног становништва...".

Мој отац је био сироче, одгојен без родитеља у најму код стрица све док није отишао у интернат на школовање, изучио је браварски занат. О рату, Другом свјетском ми није скоро ништа причао, а и дан данас памти све. Никада, ћаћа није био у Партији, радио је у војној фирми и покушао је мене заштитити, да не будем националиста. И није ме спасио! Ни Силоса, ни национализма! Он шутио, можда због тога, ја данас не шутим. Да сам знао благовремено, не бих чекао и не бих вјеровао, комшијама и ЈНА.

Ипак, како тако, захваљујући мајци ја заволех Србију и Звезду!

Било је то почетком 1980-их када је Звезда гостовала зеничком Челику. Зеница је увјек важила за тврдо муслиманско језгро. На моју несрећу, изгубисмо 2:0! Два гола дао Мехмед Буза. Комшиница преко пута, Фата Марић, довикујући, па ми злурадо "честита":
- "Поздравио те Буза!"
- "Одвалио ти згуза", одговарам јој.

Био сам љут на Звезду, не на Фату. Она ми то није заборавила, вриштала је са улице смијући се док сам "лежао" у ДКЛ Силос:
- "Како ти је сада, Ђооокооо?"

По оснивању породице, одлучио сам правити нову кућу, у продужетку старе на истој парцели. Моја Јелка, разумијући стање ствари на терену, мајчински ме посавјетова:
-  "Немој куће правити овдје, скупљај паре и купи плац у Србији!"

На велику моју жалост, нисам послушао.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (2. дио)

ЦРНИ ОБЛАЦИ НАДОЛАЗЕ

Маја 1980. умро је Јосип Броз Тито, доживотни председник Југославије. Моја мајка није плакала, забринуто је вртила главом, наговјештавајући поновно везивање застава између Хрвата и муслимана. Већ су они имали савез у два свјетска рата. Вели моја Јелка забринуто:
- "Сине, сви су против нас! Неће бити добро! Тражиће своје државе!"

Нисам јој вјеровао. Ни у сну нисам могао помислити да неко може побједити нас Србе, превасходно вјерујући Југославенску Народну Армију (ЈНА) као гаранту мира и цјеловитости наше домовине. Живио сам лијеп живот, тек ушао у двадесете. Џепарац сам чувао како би могао у кафани платити пиће или како би имао новца за ноћни излазак у сарајевске дискотеке који су у то вријеме били у жижи интересовања у граду на Миљацки.

Како су се спремали црни облаци, Југославија је економски пропадала: није било робе широке потрошње, робе која се девизама плаћала. Била је несташица горива и свега осталог. Наши изласци су били под рестрикцијом, све чешће смо се окупљали по собама студентских домова од Бјелава до Неџарића. Како је у БиХ све било сразмјерно процентима заступљености три народа, тако је и дружење било у том складу.

У студентској соби, двије муслиманке, Мина и Сенка Бјелопољак и по једна Хрватица и једна Србкиња. Адекватно дјевојкама и момци су били национално идентично заступљени. Све чешће, умјесто лежерних тема, се причало о политичко-економској ситуацији и државним проблемима.

Сенка Бјелопољак је била из Какња, рударског градића у централној Босни. Њена браћа су били познати музичари који су свирали по сарајевским кафанама. Добро информисана од браће који су били на извору неслужбених информација, а у кафани се све договара, тријумфално ће Сенка рећи те једне ноћи у студењаку у Неџарићима:
- "Ви Срби имате Србију, ви Хрвати имате Хрватску и требало би да нама муслиманима, припадне Босна!"

Сви смо прећутали ти Сенкину констатацију, а ја сам, путујући задњим аутобусом за Тарчин, дуго мислио о тим Сенкиним, изговореним ријечима. Како нас је лако 'отписала'.

Живот је текао даље, Босна је добила кандидатуру зимске Олимпијске игре планирану за 1984. годину. Тај спортски догађај је окренуо економску ситуацију у Сарајеву а и у цијелој БиХ. Био сам учесник, односно припадник резервног састава Милиције, на обезбјеђењу сигурности око борилачких спортски терена. Страховали смо да спољни фактор не организује неки терористички напад. Било је већ тога 1972. у Минхену, када су палестински екстремисти напали спортисте из Израела.

Искористио сам слободне дане у току Олимпијаде и са дјевојком гледао скијашке скокове на планини Игман. Публика је навијала за југославенског репрезентативца из Словеније, Приможа Улагу, скандирајући му презиме:
- "Ђулага! Ђулага! Ђулага!"

... алудирајући тиме на то муслиманско име. По завршетку такмичења, разочарани аустријски туристи пијани од пива којег су пили из конзерви јер је њихов такмичар подбацио су ногама шутирали каљугу од снијега и воде по гледаоцима који су напуштали подножје скакаоница. Неки младићи који су напуштали такмичење су, ратоборно, се супроставили недоличном понашању пијаних аустријских навијача.

Неко из те групе, смирујући ситуацију, речe:
- Не дирајте их, они су "наши"!?

Петропавловска црква у Осенику, 1998.

Србски народ је од памтивјека насељавао котлину Тарчина и Пазарића. Оивчен високим планинама Иван Седла, Бјелашнице, Игмана и Височице, приступачност главном граду Сарајеву је обезбјеђивала добре услове за живот, без обзира које је вријеме било, турско, аустроугарско или југословенско...

Прва школа је основана 1896. године када је и изграђен православни храм Св. Петра и Павла на Осенику. Била је то једина православна црква од Илиџе до Коњица. Касније ће бити изграђена црква Св. Преображења у Хаџићима. Нажалост, наша црква је порушена, опљачкана и запаљена од стране муслимана средином 1992. у првој години рата. Многим, затвореним Србима је био довољан знак да смо осуђени да нестанемо са наших вјековних огњишта. 

Легенда каже да је моја фамилија Шувајло, да смо поријеклом Дамјановићи од Даниловграда од Црне Горе. Први писани траг је пронађен у црквеним књигама о битисању мојих предака који датира из 1833. године. Ми нисмо били ту тикве без коријена, али било је породица које су ту биле присутне и преко четири стољећа.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (3. дио)

СРБИ ПОСТАЛИ "РАЈА"

Неуставним прегласавањем муслиманских и хрватских политичких представника над србским народом БиХ је одржан Референдум о независности Босне и Херцеговине крајем фебруара 1992. Оно што је битно рећи, а муслимани срамно прећуткују јесте проста чињеница да они нису имали "повољан резултат". Тачније, да би референдум заиста успео они морало је бити преко двије трећине "за независност", док су они добили 63,74%... јасно се увиђа да је њима фалило три процента. С обзиром да су земље Европске заједнице и НАТО пакт њих отворено подржавале, они су илегално прогласили побједу.

Већ, 6. априла 1992. поједине државе су признале независност БиХ. Србски народ у Босни је мислио: Ако БиХ буде призната да ћемо и ми по сили Закона бити признати као равноправан народ у БиХ.

Тог 1. марта, србски сватови са Алипашиног поља су кренули Старој православној цркви на Башчаршији на обред вјенчања Милана Гардовића и Дијане Тимбур. Осокољени резултатима неуспјеног референдума, на који Срби нису узели учешћа, исламски фанатици су извршили терористички напад на колону сватова која је паркирајући аутомобиле кренула према Цркви.

Пиштољским хитцима, муслимански криминалци (припадници ткз. Зелених Беретки), предвођени Рамизом Делалићем звани Ћело су убили старог свата тј. оца младожење Николу Гардовића и ранили православног свештеника Раденка Мировића. Вјеровали или не, Делалић је постао муслимански херој нације, јер је убио "четника". Сватови су имали заставу СПЦ, црвено-плаво-бијела тробојка са оцилима. Никаква иконографија Драгољуба Михаиловића или Равногорског покрета, нити ишта слично.

Сахрана након свадбе, 1992.

Политички представници три народа у БиХ су отишли у Лисабон средином марта 1992. на некакве преговоре и да се прихвати план о мирном разрешењу кризе у БиХ, извесног Жозе Кутљера. Сем Алије Изетбеговића (СДА), ту је био Радован Караџић (СДС) и Мате Бобан (ХДЗ)... сва тројица су ставили параф да рата неће бити. Међутим, након десет дана, послије разговора са америчким амбасадором Вореном Цимерманом, Алија Изетбеговић повлачи свој потпис?!

Моја мајка и мој отац су рођени у БиХ, аутоматизмом и ја као њихов син постајем држављанин БиХ. Силом, међународног права новостворена држава би ме требала третирати као равноправног уз сву заштиту која свака држава пружа својим грађанима. Међутим, неко је планирао другачије. Ја и сви Срби који смо били у мањини у односу на муслимане смо постали грађани другог или пак трећег реда, дискримисани и претворени у "рају" којој је мјесто у концентрационим логорима или гробљима, да не кажем јамама. И то само из разлога што смо били друге народности, другог политичког убјеђења и другог религијског увјерења.

Мјесец дана касније од злочина на Башчаршији, тачније 5. арпила 1992. под маском "дешавања народа" муслимани су организовали велике 'демонстрације мира' испред хотела Холидеј Ин и Народне скупштине БиХ на Мариндвору. Искористили су чињеницу да је СДС (Српска демократска странка) своје канцеларије имао у поменутом хотелу. Ухапсили су србско обезбјеђење СДС и оптужили уз присуство ТВ камера да су они ти снајперисти који су пуцали по невином народу.

Нико од ухапшених и пребијених чланова обезбјеђења није имао снајпер, али медијска прича је кренула у свијет! Истог дана, на Врбања мосту су убили жене Олгу и Суаду и оптужили да су убиство починили Срби. Велику пропаганду, као данас у Србији неке друге ТВ куће је проводила телевизија Јутел и њен уредник, Хрват Горан Милић и новинар исте куће Сенад Хаџифејзовић. За све негативности, немире и убиства муслимани су оптужили Србе. Тензије су расле из сата у сат.

Овај карусел слика би додатно објаснио.

Поменутог 5. априла 1992. они који су жељели рат, а то је врхушка СДА су искористили окупљени народ, заправо наивчине, за изазивање немира. На позив познатих југославенских личности: 'Хрвата' Јосипа Пејаковића и 'Србина' Радета Шербеџије и свих добронамјерних, окупио се велики број оних који су дошли са мишљу "Само да рата не буде". Вјештом манипулацијом искоришћена је маса народа да би се пред камерама показало и доказало "да су Срби агресори и зли ћетници".

Група присутних је кренула на територију коју су зазели Срби, лијеву обалу ријеке Миљацке.

1. слика је издвојена да покаже 'обичног' човјека у сивом кишном мантилу.
2. слика приказује истог човјека који је специјални агент државне безбједности, који предводи групу људи, али овај пут са пушком АК-47 (калашњиков) коју је извадио испод мантила.
3. слика приказује тог специјалца у сивом мантилу како држи руке у џеповима испред куће у којој су наводно били "србски војници".
4. слика где се виде чауре, о којима нас је обавјештавао Горан Милић, хрватски новинар на ЈУТЕЛ телевизији. Он нам није објаснио одакле различите чауре, јер се очито ради о пропаганди која има пуно недостатака. Специјалац држи у шаци чауре "дуге деветке", као и 7.62 мм

Ово је најобичнија пропаганда и манипулација људском психом. Филмска зрна уз драматични тон спикера, уплашеном гледаоцу умањује рационално саледавање и извођење закључка. Укочени филм, претворе у фотографију говори много више и наводи на одговор, ко је заиста убио Олгу и Суаду, зар не?

На мојој приградској општини Хаџићи која је била петнаестак километара од центра Сарајева, притисак и 'лудило' је расло као гљиве послије кише, све у намјери да се Срби прогласе и означе кривим, самим тиме добија се оправдање да се уклоне. Општина Хаџићи је процентуално бројала мањи број Срба, већински су били муслимани и врло мали број Хрвата. Центар и градско језгро Хаџића су припадали Србима, периферни дијелови као што су мјесне заједнице Пазарић и Тарчин су били већински насељени муслиманима. Срби су чинили око 15% становништва на тим подручјима. Док је Хаџића општина имала близу трећине Срба.

Почетком маја 1992. дошло је до мирног раздвајања Министарства унутрашњих послова БиХ у Сарајеву, србски кадрови су остали у центру док су се муслимански кадрови повукли према Тарчину и Пазарићу. Ту су основали и паралену општину на тим подручјима. У почетку, муслимани нису чинили одмах репресију према Србима јер на том подручју су биле двије касарне ЈНА.

Југославенски гарнизон, магацински простор у Крупљанској Ријеци, је бројала 20 војника. Дванаест младих војника, два заставника, једно грађанско лице и пет резервиста. На два километра ваздушне линије је била касарна Пазарић, наставни центар касарне "Маршал Тито" из Сарајева. У том моменту, у касарни је било око 450 питомаца Војне академије која је под присилом исељена из Задра. Та чињеница је нама Србима уливала вјеру, снагу и храброст и да ћемо бити сигурни под заштитом ЈНА.

Исто тако, муслимани су вјеровали да лако могу ријешити центар Хаџића који су заузели Срби тако што ће их са великим бројем људства напасти, побити и протјерати. Први напад је био 10. маја 1992. је био неуспјешан за муслиманске паравојне формације. Да би одржали морал међу властитим становништвом и забиљеже било какву побједу, одлучују да нападну незаштићену касарну у Крупљанској ријеци. Малобројно људство у касарни није имало шансу на одбрану.

Територијална одбрана БиХ је опколила касарну ЈНА, а Чедо Домуз, одметнути Србин припадник МУП је са својом групом "Чедини вукови" заузео вијадукт, жељезнички мост, са којег је против авионским митраљезом, ватром држао Команду стана. Том приликом су убијена три војника, Медо Георгица, Румун из Алибунара, Светислав Мијаиловић из Књажевца, док је заставник Жарко Мијилић, такође из Књажевца био тешко рањен. Умро је у пазарићкој амбуланти уз образложење муслимаснких власти да нису могли пружити медецинску помоћ јер због блокираних путева кроз Хаџиће нису могли доћи до Сарајева и болнице Кошево. Чуј објашњења, а они блокирали касарну.

Заробљене припаднике ЈНА муслимани су пребацили у Тарчин, младу војску, њих десет, у зграду шумарства, а преосталих седам у зидине и једну празну ћелију у пољопривредном силосу. Тај дан, 12. маја 1992. се узима као дан почетка и функционисање рада Државног концентарционог логора "Силос". Требамо напоменути да је комадант касарне у Крупљанској ријеци био Киро Даскалов у чину капетана. Он је након шверцовања оруђа и оружја, муслиманима у Пазарићу априла 1992. напустио касарну тј. дезертирао. Војска му је напунила резервоар аутомобила 'застава 101' и опремила канистером са 25 литара бензина.

Команду је преузео заставник Владо Божовић који је био родом из Фоче. Становао је у Сарајеву, а његова два сина су били припадници ткз. Армије БиХ. Једне прилике, један од синова га је посјетио у Силосу. Донио му је 'штеку' цигарета. По повратку у ћелију, Владо је био видно тужан! Размјењен је 17. октобра 1995.

Млада војска, њих десет, је имала неки други статус. Били су затворени у једну просторију на спрату, управне зграде шумарства "Бјелашница" и према њима су се односили по прописима Женевске конвенције. Боље рећи имали су статус америчких заробљених пилота у њемачким логорима које смо гледали у тим ратним филмовима који су били приказивани на ТВ екранима.

Радили су цивилне послове за муслиманске власти, дружили се са младићима из Тарчина, играли фудбал, утоварали пшеницу коју су муслимани продавали или трампили за другу робу са Хрватима из Крешева и Кисељака. Заправо, муслимани су ужурбано празнили силоске ћелије, дијелећи пшеницу 'својима', а тиме стварајући простор за затварање србског становништва са подручја Пазарића и Тарчина. 

Интензивирани су преговори између ЈНА, команде у Београду и муслиманских власти Општине Хаџићи о мирном напуштању касарне у Пазарићу. Остављајући тешко наоружање, аутобусима Ремонтног завода из србских Хаџића, 25. маја 1992. су извучени припадници ЈНА. Истог дана, нападнута је Брадина, србско насеље на Иван планини на општини Коњиц. Распршила се и посљедња нада да ће ЈНА заштитити то србско живље са обје стране Иван планине.

ЈНА нас је убјеђивала да ће бранити најезду херцеговачких муслимана и Хрвата према граду Сарајеву гдје смо, ми Срби, требали бити логистика припадницима ЈНА. У Брадини су убили крајем маја 1992. скоро 50-оро Срба, попалили србске куће и имовину, а преостали мушки живаљ затворили у формиране логоре у Коњицу и Челебићу. Осокољени муслимани су спроводили свој план привођења и затварања Срба у ДКЛ "Силос".

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (4. дио)

СТРАХ ПРЕД ПОНОРОМ

Ово вријеме смутњи, муслимани су користили да додатно охрабре своје становништво и припреми за рат који се тек захуткавао. Територијална одбрана БиХ и њихова Милиција би опколила неко село, нпр. насеље које је бројало тридесетак кућа, исценирали би напад уз образложење да су Срби пружали отпор.

Био је 30. маја 1992. када су привели испред Дома културе све Србе села Чешће, уз пушкарање, тучу и малтретирање. Из села Дурановићи, муслимани су уживо гледали представу, "Рат у живо", јер само ријечни поток Корча је дијелила два села, србско Чешће и муслиманске Дурановиће. Кренуло је масовно привођење Срба из околних села и засеока.

Ја сам одведен односно киднапован из своје породичне куће 2. јуна 1992. По мене су дошли резервни муслимански полицајци са службеним "голфом". Уз изговор да ме воде на информативни разговор у Друштвени дом у коме је била смјештена муслиманска полиција. У поподневним сатима, аутобусом шумарства којег је возио Ферхатовић Таиб, мене и групу од десетак Срба су одвезли у ДКЛ "Силос". Од моје куће, то је удаљено неких 50-60 метара или боље рећи, само један колски пут је дијелио ограде мог имања и силоског круга који је био ограђен бодљикавом жицом и металним стубовима од жељезничких шина.

Доласком у ДКЛ "Силос", увели су ме у канцеларију управника. Тада сам први пут угледао Бећира Хујића и његовог замјеника Халида Човића.

Обојица су прије рата били стражари у Централном затвору у Сарајеву. Узели су ми административне генералије, ручни сат, брачни прстен, нешто ситног новца, каиш из панталона и пертле из ципела и одредили ме у ћелију број 2. Нисам имао судски налог за било какву оптужницу... Уласком у ту просторију у уз пратњу силоских стражара, кроз тешка метална врата, угледао сам полутамни простор у коју је свијетлост долазила са уских поткровних прозорчића. Сноп сунчеве свјетлости је правоугаоно падао на бетонски под ћелије. Била је то свијетлост која је кратко трајала.

Поподневно сунце, како се земља окретала, је брзо нестајало. Лијево и десно од тог снопа су били раније затворени Срби међу њима и заставник у униформи ЈНА, Владо Божовић. То ће бити моје прво упознавање са Владом којим ће касније тврдити, 1994 године приликом подизања оптужбе да сам био у удруженом злочиначком подухвату на чијем челу је био заставник Божовић!?

Остали Срби у ћелији су ме гледали отворених очију и изоштрених ушију. Чекали су да им нешто кажем или да им нешто дам, неки знак. Чекали су вијести о слободи и размјени или да их понудим цигарама. Ништа од тога нисам имао. Био сам изненађен њиховим избезумљеним страхом и чињеницом да ти људи немају ни на шта сјести ни ти на нешто лећи.

Некада, раније док су трајале кампање довоза пшенице из луке Плоче, радио сам преко студентске задруге на истовару пшенице. И тада, када сам гледао како се помоћу механичког система унутрашњег транспорта пшенице пуне ћелије, није ми било пријатно. Гледајући сада, са платформе у дубину ћелија било је нестварно и са страхом. Сада сам унутра у дубини, стојим на подрумској бетонској плочи на којој су озидане ћелије, 5м широке, 5м високе и 10м дуге.

Силос је грађевина, правоугаоног облика са укопаним подрумским просторијама. У средишњем дијелу је главни улаз са механичким дијеловима транспортног система за ефикасно преношење и манипулисање зрнасте робе као што је пшеница. У том дијелу су канцеларије, једна у приземљу и двије на спрату. Из средине тог дијела, лијево и десно, су била дрвена двокрилна врата која су водила у ходнике а ходници на споредне улазе по бочним странама Силоса. Ходници су дијелиле ћелије осам са једне и осам са друге стране.

Укупно 32 ћелије. Свака ћелија је имала жељезна врата, ширине преко 100 цантиметара са уграђеним жељезним штоковима. Додатно, метална врата су била ојачана са три, металним водоравним ојачањима на чијим крајевима је била "ереза" која се забрављавала металним клиновима који су за шток врата висили на металном ланцу. Ове прилике, средишњи дио је био закатанчен катанцом!

Сиви бетон свуда око нас. Ходницима шпартају наоружани стражари. Отварају врата и убацују новопридошле Србе. Туку их и ударају кундаком, док они улазе у ћелије крваве главе, расјеченог лица и крвавих отеклих усана. Некима су избијени зуби, а некима нагњечена ребра. Ту прву ноћ нисам спавао, једноставно нисам могао. Сједио сам на голом бетону и вртио сјећања на обећања ЈНА: "Ми немамо одавде гдје ићи"!

Било ми је хладно, имао сам на себи кожну јакну а Силос је грађевина са константном температуром око 8'С. Струје није било. Ту и тамо, неко би запалио цигарету око истог би се окупила групица пушача која би чекала да повуке макар један дим. Други дан, нико нас не малтретира, али нико не доноси доручак, ручак а ни вечеру. Осјећам ону површну глад и питам се зашто нам не дају бар хљеба...

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (5. дио)

ОБИЉЕЖЕНИ ЗА ПРЕБИЈАЊЕ

Другог дана мог тамновања био је 4. јуни 1992. велики православни празник Спасовдан. У јутарњим сатима дође нам управник Хујић Бећир и нареди да уредимо ћелију јер ће доћи нека комисија. Помислисмо, РАЗМЈЕНА! Повјеровасмо и понадасмо се, можда ће бити размјена. У поподневним сатима, зачусмо грају која је допирала из ходника. Схватисмо да се ради о већој групи људи. Подигнутим погледом према крову Силоса на платформи изнад силоских ћелија, видјесмо неке нове људе мени тотално непознати. Нису то биле наше "комшије"!

Из ћелије број 1, која је била прва са десне стране споредног улаза, гледајући из правца центра Тарчина. Зачу се метеж, вриска и болни крици. Чују се псовке... помињући све од Радована Караџића до Биљане Плавшић (водећи људи партије СДС), од четничке мајке до прљаве религије. Страх се увукао у нас, а до нас још нису дошли. Чекамо! Са платформе, војска нека, наређују нам да скинемо обућу и да станемо у двије врсте, а заставнику Божовићу наредише да стане у средину, ближе вратима и да стоји на једној нози. Погнуте главе гледамо у бетон, не окрећемо главу према вратима, ослушкујемо и чекамо нашу даљну судбину. На платформи силоса сам видео тог страног војника који је био неки командир у новој маскирној униформи са аутоматском пушком у рукама.

Видјех, како му у сусрет долазе два, мени добро позната лика. Био је то Енвер Дуповац, начелник предратне Станице јавне безбједности у Хаџићима и Сабрија Хебиб, командир исте. Срдачно се поздравише и успут изљибише. И би ми јасно, ко је све ово организовао и да је то договор муслимаског руководстава Општине Хаџићи и у том моменту плаћеничке војске Зулфе Алића, касније познатијег као војска под именом "Зулфикар".

Зулфо Алић

Енвер и Сабрија су обиљежавали Србе које треба посебно обрадити тј. добро премлатити. Дочекасмо, уђоше и у моју ћелију. Заставник је био на мети, затим Дејо Голуб, референт у општини Хаџићи, члан СДС и ја, Ђорђо Шувајло. Почело је групно батињање, оно уобичајено. Ишли су редом од једног до другог, шамарали, тукли ногама и кундаком пушке. Посебно иживљавање су чинили према заставнику ЈНА.

Стајао сам у врсти, некако на средини ћелије. Пришла су ми тројица стражара који су ме стојећи тукла. Бранио сам се рукама, штитећи главу и ескивирајући ударце. Био сам корпулентан, јак са 105 килограма тежине. Журили су даље. Оставили су једног војника који је био јако млад да ме туче. Није имао искуства тако да се његове батине у односу на оне од малопре, личиле на игру. Примјетио сам да не говори наш језик. На уласку у ћелију је узвикивао нацистички поздрав 'Зигл Хајл', нисмо знали шта то значи, покушавао нас је натјерати да понављамо за њим. Био је то војник добровољац по имену Марк Стедфелд, долазио је из Њемачке. Он је био млад, бијелог лица, свијетле боје коже. На себи је имао зеленију варијанту маскирне униформе, био је наоуружан аутоматском пушком. На глави је носио неку врсту маскирног качкета. Тукао ме њежно, као да није имао искуства или је осјетио да ми нисмо никакви терористи или комунисти како му је речено. Страх ме није напуштао. Видим да крај није близу.

Бојао сам се да се не врате они који причају санџачким нагласком. Дошли из Србије, Старорашке области, да убијају Србе у БиХ. И вратише се да поправе посао. Тукли су ме Санџаклије. Ови баш ударају. Размишљам, шта да радим? Падам на бетон, лежим на повијеним леђима, правећи клупко да абсорбирам ударце кундака и нога. Браним се са савијеним ногама и рукама. Памтим и данас шаре на ђоновима нових чизама. Оштре ивице ђона праве посјекотине на тијелу. Од оштрине кундака, ожиљке носим и данас.

Из чела главе цури ми крв која се слијева у углове очију. Лијева рука, полукрива, отекла од удараца. Одглумићу, пашћу у несвијест! Попуштају, одлазе да туку Голуба и заставника Божовића. Схватам, да сам ја трећи и да морам добити још батина. Подижу ме на ноге и остављају да чекам. Из те групе разуларене банде Санџаклија издваја се војник у црној униформи. Носио је црну кошуљу, црне панталоне, црне чизме и црне кожне рукавице одсјечених прста са металним никлованим нитнама на њима.

Очекивао сам силно шакетање са тим рукавицама које су имале нитне на себи. Имао је аутоматску пушку са металним расклопним кундаком. Стао је испред мене, наређујући ми да стенем мирно спуштених рука низ тијело. Видим, нижи је од мене за цијелу главу, али изразито широких рамена и јаког бивољег врата. Он ме није тукао ни ногама ни шакама, почео је да 'штема', намјештајући се да ме прецизно удари у дио десне стране стомака гдје се састају ребра и трбушна дупља. Он зна, гдје и како, он тражи и кундаком гађа моју јетру.

Стискам трбушне мишиће, покушавам да уманјим интензитет ударца. Схватам, морам поново у несвјестицу. Падам на бок, колико-толико да сачувам отворено лице да му не изазивам тај исламистички злочиначки нагон. Задњи ударац сам добио од локалног муслимана Тире Едиба којег сам површно познавао. Он им је био водич кроз ћелије. Ударио ме шпицом војничке чизме. Вриснуо сам од бола. Остајем непомичан.

Отишли су даље да наставе свој крвави пир. Остали смо поваљани по празној бетонској ћелији. Нико није смио ни ти је покушао да се креће. Бојали смо се да се не врате. Опоравак је траја јако споро. Имао сам посјекотине по челу и по лијевој руци. Наредна два мјесеца нисам могао без бола подићи своје руке, али трпио сам. Нисам могао окренути главу ни лијеви ни десно. Затегнута кожа лица је затезле уши које су ме јако бољеле.

Заставник Божовић је био виши од мене, око 190 цм, мршав са просједом косом на глави. Стоички је подносио ударце као прави горштак, Фочак са Дрине. Највећу посљедицу пребијања су претрпили његови зуби. Сви предњи зуби су му били расклимани. Ја сам из своје кошуље извукао мало дужи конац, покушавајући од истог направити омчу којом би му повадио те расклимане зубе. Извадио сам му осам-девет зуба.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (6. дио)

ХАЛУЦИНАЦИЈЕ НА ХРАНУ

Зулфикар јединица се задржала на терену Тарчина и наредне двије до три недеље. Обично, у предвечерје и ноћу би долазили у Силос. Издвајали би поједине Србе за које су добили наруџбу за посебан третман и тучу. Рекли су нам, нису локални муслимани учинили масовну тучу, него нека назови "Ријечка бригада" алудирајући на ХОС-овце, злогласна паравојна једица у Хрвата.

Схватио сам врло брзо, да је то чиста лаж и измишљотина. Није то била никаква Ријечка бригада него то је била војска Зулфе Алића - Зулфикара, познатија као "Зукина група", злогласна јединица у сатаву ткз. Армије БиХ, која је важила за елитну. Тај Алић је био из Новог Пазара који је прошао "бијелог свијета", али се крајем осамдесетих година 20. вијека населио у Сарајеву међу своје 'Санџаклије'. Био је поремећени садиста који је имао заслуге у нападу на село Брадина и на етничком чишћењу тог терена на сјеверу Херцеговине. Наступајући од Брадине према Игману, задржао се  у Тарчину, наравно уз договор и одобрење локалних муслиманских власти. Циљ је био под притиском од Срба одузети легално наоружање добивено од стране ЈНА. Неки су посједовали неки не.

Конкретно код мене и мог оца нису нашли ништа од оружја, али то није био услов да не будемо затворени. Оружје је ЈНА дијелила Србима, у вријеме када су Хрвати и муслимани били увелико "наоружани до зуба", за попуну броја резервног састава, јер политичком одлуком Хрвати и муслимани су бојкотовали редовно служење војног рока које је било законски прописано.

ЈНА је имала намјеру да остане на том терену након протјеривања својих јединица из Словеније и Хрватске и са нама Србима је хтјела имати неку врст своје Територијалне одбране. Срби су прихватили оружје мислећи бранити заједничку државу Југославију и одбранити свој властити живот и породице. Након неколико дана, нагњечен од прве туче, прозван сам на испитивање и одведен у канцеларију управника логора Хујића.

У канцеларији су ме чекала два инспектора, мој познаник од раније Салкица Госто и Рифет Чаушевић којег нисам познавао. Тај Госто је био школска генерација са Драганом Томашем, мојим шураком, много пута смо у тарчинским кафанама попили пиће. Кренуло је то неко уобичајено испитивање у циљу тражења оружја. Моји одговори нису задовољавали инспекторе, напротив. Прво ме Чаушевић ме је ударио роковником по челу на којем је била засушена рана. Крв је поново потекла низ чело и моје лице.

Љутито је рекао, Салкица:
- "Шта не знаш? Читаш серпске, већ 10 година!"

Био сам збуњен том његовом констатацијом, наредио је стражарима да ме воде назад у ћелију број 2. По доласку у ћелију, препричао сам догађај из канцеларије упарваника и питао за објашњење, које новине читам. Старији, који су били у ћелији бр.2, објаснише ми да читам ЕКСПРЕС политику, читајући натрашке, тачно добијете СЕРПСКЕ!?

Тачно, читао сам то издање београдског листа Политика, али не због политике него због спортских страна које су писале о спортском друштву Црвена Звезда. У то вријеме листа "Спорт" је писао о Партизану и скоро ништа о Звезди. Наравно, наставио сам читати Политику Експрес не знајући да сам тим чином био на мети праћења од мојих дојучерашњих комшија. Можда су на основу тога донијели закључак да су се Срби спремали за рат!

Они су користили сваку прилику да оптуже Србе и још ако би пронашли нешто што је вукло према Црвеној Звезди: шал, значка, дрес или постер, дало би им за право да нас назову 'ћетницима'. Још, ако би пронашли, претресајући куће, неку касету са националним пјесмама или касету утакмице "Звезда-Марсељ" ма финалу Купа шампиона из Барија, шајкачу или шубару или урамљену фотографију Слободана Милошевића на мјесту гдје је некада стајао Тито би било довољно разлога да те прогласе "војводом"!

Након тог времена, гдје су Срби мање више прошли сличну физичку тортуру, услиједила је тортура мучењем глађу. ГЛАД је ријеч која говори о стању организма које је ускраћено минималном количином хране и воде. Дојучерашње комшије, муслимани, из страха нису смјели, нису имали снаге да заврше са нама по кратком поступку, да нас убију камом, ножем или метком. Одлучили су се да, на један перфидан начин униште нас, глади! Или су, мислећи, ако дође до скоре размјене, да на србску страну одемо неспособни за најмање три мјесеца онеспособљени за било какву борбу. Мучили су нас глађу, баш онако покварено, крвнички. 

Хранили су нас једном кришком хљеба. То је била кришка, десетина од једног 450гр ратног хљеба. Хљеб су сјекли на 10-11 дијелова. Био је то црни, непросијани хљеб али и такав нам је био сладак. Имали смо на располагању минималну количину воде. И то је било сво наше сљедовање за 24 сата. На таквом третману, губили смо на тежини, рапидно! Нисмо знали и нисмо били свјесни шта нам се дешава, нисмо имали осјећаја којом брзином копнимо. Почели смо да халуцинирамо и сањамо храну. Причамо о храни свакодневно. Препричавамо рецепте, сањамо и измишљмо нове. Највише причамо о хљебу и пити која игра "као дајц на леру", неко описа које пите би пожелео, оне, хљебовите, хљебовите пите!

Муслиманске вође 1990-их

Моја мајка Јелка није хтјела ићи у размјену, остала је ту у нади да ће успјети добацити ми кору хљеба. Понекада је успјевала. Силоска вањска стража је добила наређење да посебну пажњу обрате на њу, јер постала је угрожавајући фактор стварања исламске државе - БиХ. Обично ноћу мајка је успјевала преко неких подмићених стражара, протурити, у кухињску крпу, замотану храну. Ту храну која би понекада доспјела до мене сам дијелио са људима у ћелији. Залогај мени, залогај њима! Изнурен и гладан једног поподнева добих фришак хљеб, сланину и наш домаћи сир.

Одлучих, пола мени, а пола осталима у ћелији.

Док ми је Бранко Самоуковић помагао да направимо залогаје хране коју је требало подијелити, ја прекрстих ноге да се наједем од оне своје половине. У међувремену направљени залогаји су завршили у гладним стомацима и док сам ја стрпао свој залогај, узимајући други, подигох главу. А они сви, гледају у мене. Очи исколачили, бркове објесили преко полуотворених уста и гледају! Смучи ми се слиједећи залогај. Мимо своје воље, рекох Бранку, дијели и ово! И би ми криво. Склупчах кољена и легох на бок тијела. Видјех, крајичком ока, осмјехе на лицима логораша.

Одједном, осјетих да сам сит и задовољан, нисам више гладан. Како? Ни данас то не знам објаснити. Рекоше, нахранила ме Божија благодет.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (7. дио)

ДАЛ МЕ ОЧИ ВАРАЈУ

Ушли смо у љето 1992... јули, аугуст, а ми нисмо свјесни нашег стања. Нисмо могли да ходамо по ћелији у простору између палета које су нам убацили да користимо за лежај. И данас, након 30+ година ме боли карлична бочна кост када помислим да се укљештила у простор између двије даске на палети. Нама, полумртвим не знам шта је горе, лежати на бетону или на тим палетама. Дошли смо у ситуацију да живи умиремо на властитим ногама.

Били смо опсједнути мишљу за нашим најмилијим и слободом о којој размишљамо и маштамо. Бога молимо да хаџићки Срби издрже те силне нападе, били смо свјесни ако издрже они, издржаћемо и ми. Након три-четри мјесеца, пошто су муслимани увидјели да смрдимо и да немамо никакву хигијену и да не могу бити у близини нас, одлучише да од наших кућа донесу доњи веш, гаће и поткошуље. Постојећи доњи веш који смо донијели на себи је изгубио функцију и није био за употребу. Наше гаће и поткошуље су биле свијетло браон боје, мање више сви смо били исто прљави у истим условима , тако да је и боја доњег веша била идентична.

Са мном у ћелији је био Лука Лубура, ухваћен је на Ормању и као припадник ВРС је био са нама у ћелији. Његово село Дрозгометва је на србској страни општине Хаџићи. Рањен је био у лист десне ноге. Дошао је у ДКЛ Силос са једном гуменом чизмом и старом војничком доламицом. Радио је као минер у каменолому у Хаџићима. Управо преко тог каменолома је линија разграничења. На њега су као и на већину логораша напале људске уши. Ја сам покушаво да му чистим косу, међутим то је била немогућа мисија. Његова коса је била просиједа и толико густа да нисам могао извући ни уш ни тврди заметак на власи косе. И он је, нешто касније, од своје тетке из села Раштелице добио доњи веш. Отишао је у ћошак ћелије гдје нам је била канта за вршење и велике и мале нужде, а ту је стајао и канистер са водом коју смо користили за пиће.

Велику нужду, у то вријеме није имао нико. Преко дана користили би канту за пишање коју би логораши износили на пражњене у поподневним сатима. То је била прилика да се донесе канистер са водом, пет литара на 20+ логораша у ћелији. Лука је отишао до тог ћошка, окренут леђима да скине стари и обуче нови ко снијег бијели веш. Ја сам лежао са десне стране ћелије, некако око средине а до мене Бранко Самоуковић, шумарски инжињер, који данас живи у Канади. Лука је остао наг, окренут мени леђима. У том моменту ја сам сједио на тој палети и отприлике висина његових кукова је била у равни са мојим очима. Гледао сам у Луку и у првих мах нисам вјеровао шта моје очи виде. Костур, као мокра кошуља окачена са двије штипаљке на штрику за сушење веша. Једино што је остало од њега је његова чекињаста просједа коса на његовој глави.

Све остало није личило на људско тијело.

Искочиле кости рамена, лактова кукова и кољена , само кожа држи кости на окупу. Његова ребра су као крошња са којом се носи трава или сијено, животињама у штали. Напухана ребра а испод ребара струк као у витке балерине, боље рећи, сасушени кичмени стуб у кожи људског тујела који спаја тијело и кукове. Кукови су били подбочени са двије бедрене кости нога а у средини тих нога његова кољена као двије рукометне лопте. Нигдје меса, нигдје мишића! У једном моменту у полумраку ћелије,гледајући и не скидајући поглед, питам Бранка:

- "Бранко, Бранко, шта ти оно видиш на Луки?"

Бранко је схватио да питам, шта је на Лукиној стражњици или мјесту гдје је некада била. Бранко одговара храпавим гласом јер и он је изгубио снагу и није више кадар говорити својим нормалним гласом а камо ли чинити нешто друго, каже:
- "Ђоко, оно је анус!"

Ја, изоштреним погледом, погледам боље и не могу вјеровати шта видим. Знања, стечена у школи или погрешна перцепција о анатомији људског тијела се укрстише са стањем које видим. Његов анус се подигао за 90 степени и гледа мене у очи. И ја видим рупу као жељезничког тунела улаз. И би ме страх гледати даље јер бојим се, гледајући у том правцу, видјети дубину и унутрашњост његовог дебелог цријева. Нисам вјеровао да се анус може подићи за 90 степени. Сматрао сам да је анус увијек окренут доле према стопалима.

Бојовници Зукине групе, 1993.

Нестало је меса које сакрива анус, тај отвор људски је повучен са кожом. Кожа је повукла тај дио људског тијела, откривајући сразмјере злочина. Кожа је промјенила боју, била је прекривена прљавштином и љуспама сасушене и одумрле коже. Додиром и брисањем, дланом руке, по руци или нози, кожа се рунила и отпадала. Исто онако као угојена свиња у крметњаку када се на љетњем сунцу чеше о дрвену ограду. Невјероватно, појавиле су се по кожи тамне флеке, округле као да смо пржени упаљеном цигаром. Рекоше, А витаминоза.

У мојој ћелији је био Богдан Вујевић, старина од 70 година. Покушао је са фамилијом прећи Ормањ планину и домаћи се србских Хаџића. Није могао да их прати. Застао је због срчаних проблема. У таквом стању су га нашли муслимански војници, ухватили и спровели у ДКЛ Силос. На почетку, није било никакве медецинске неге. Тражио је разговор са управником, објашњавајући стражарима да је срчани болесник и да му требају лијекови који су му остали код куће. Зајепурен и црвен у лицу једног дана су га повели на разговор код управника Хујића. У тим данима док је био у ћелији, причао нам је како је већ једном био у логору за вријеме Другог свјетског рата. Одвели га Нијемци у Беч.

Док удара рукама о кољена, сједећи на бетону, рече да ово никада у животу није видјео, да овакве услове немају ни животиње а камоли људи. Био је кухар у бечком логору. Најгоре би му било ако би њемачки официр задужен за кухињу, пронашао у котлу црва којег није успио раздвојити од куханог коњског меса. Ја нисам могао вјеровати да је Богдан Вујевић у бечком логору припремао храну са коњским месом. Набрајао је врсте поврћа које се кухало за оброке и још рече, да је било једном у 15 дана и неки колач! Ја не говорим о њемачким логорима нити по логорима у Пољској, нити правим порођење са Аушвицем, али, правим поређење са годинама Другог свјетског рата и овим ратним годинама у БиХ. Поредим наше стање и наше услове логора са оним о којем је Богдан причао. Нисам могао вјеровати да су они тада имали фантастичне услове, а да ми живимо на једној кришки хљеба.

Богдан Вујевић је отишао до управникове канцеларије у намјери да тражи лијекове. У канцеларији, уз присуство стражара и исљедника Салкице Госто, Богдан је издахнуо као посљдица срчаног удара. Умро је 23. јуна 1992. након 22 дана тамновања у логору.

Слиједећа жртва је био времешни Васо Шаренац са 84 године старости. Становао је на Локвама, близу линије разграничења са својом супругом. Оптужили су га да је имао радио станицу и дојављивао "србоћетницима" њихове положаје. Довели су га у ДКЛ Силос у ћелију број 3. Био је дезоријентисан и није био свјестан гдје се налази. Ноћу је дозивао своју бабу, питајући да му каже гдје се налази и да је гладан.

- "Баба, гдје сам, је си ли зготовила купус, што ме држе овдје?"

Умро је у ћелији бр. 3, био је 26. јуна1992 године.

Изложен тешким условима преживљавања, мучен глађу, умро је Петко Крстић, имао је 32 године. Умро је изговарајући ријечи "хљеба, хљеба...", прије тога су стражари отворили ћелијска врата и запалили папирнату врећу, дим је закурљао у ћелију и додатно ошамутио Петка. Умро је 14. октобра 1992.

Аугуста 1992. су нам организовали шишање и прво купање. Поставили су метална бурад на дрвену конструкцију из којих су прикопчали импровизоване чесме да користе као туш. Вода се досипала директно са градског водовода и није имала времена да се загрије на топлом времену. Купали смо се хладном водом уз галаму и пожуривање стражара. Шишање су радиле професионалне брице. Познаник од раније, хаџићки брицо Нухановић ми је рекао да приђем на његову столицу на којој је шишао логораше. Чудио се како лоше изгледам и питао у којој сам ћелији. 

-  "У двојки!"

-  "Раздвојили су вас по ћелијама, подијелили су вас на војводе и четнике. Прве двије ћелије су најтежи затвореници, чекаш крај рата, саопшти ми брицо. И био је у праву. Ослобођен сам 27. јануара 1996. након 1.335 дана у логору...".

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (8. дио)

НЕОПИСИВИ СМРАД ОД ПРОЉЕВА

У експериментима мучења почетком октобра 1992. приступили су масовном тровању.
Видјевши да почињемо умирати од глади, увели су нам "топли" оброк. Замућена, киселкасто свијетло сива боја која се вечером звала. Чорбу су доносили у мањерци коју је дијелила Амира Мердановић, локална муслиманка лаког морала. Долазила би уз вриску, обично дозивајући по имену неког од логораша којег је познавала од раније. То је био знак да формирамо групе и да је стојећи чекамо.
Некада се дешавало да се храна не дијели за дуго, а ми смо као пси иза зуба циједили пљувачку. Касније смо сазнали да у тим моментима чекања, она, општила (љубависала) са стражаром Нермин Калембером  звани Буба, који је знао често мокрити у мањерку, а по казивању логораша који су након подјеле прали мањерке, знао вршити и велику нужду!

Након тако једне вечере сви логораши су добили дизентерију. Прољев се десио изненада без претходних симптома. Канта која је била у ћошку ћелије није могла задовољити потребе, била је препуњена изметом. Логораши су цупкали очекујући помоћ. Нису могли задржати притисак из стомака. Пуштали су прољев у гаће и панталоне. У почетку је то била топла текућина која се у зидинама ДКЛ "Силоса" брзо хладила. Тај осјећај, закорене, од прољева мокре и прљаве гардеробе немогуће је пренијети на папир.

Около канте у ћошку, која је била намјештена као ВЦ се разљевала текућина од прољева. Канта је била препуна. Текућина која се разлијевала у неравнинама бетона је тражила себи пут. Нашла га је испод металног поклопца, пречника 30 цм, који је био испред ћелијских врата, а путем којег се извлачила пшеница за потребе некадашње компаније 'Житопромет'. Пола ћелије је заплавила та текућина од прољева.

Лупали смо по металним вратима, али нико није долазио. Знали смо да смрдимо, сада и много више. Цијелу ноћ смо били будни, стењали смо од болова, згрчени чекали зору и надали се некој помоћи. Исцрпљени, додатно проблиједили тресли смо се од грознице и немоћи. Стражари из Девете бригаде ткз. Армије БиХ су знали од чега болујемо. Најтежим случајевима дијелили су, не волим рећи, по филџан јестивог уља. Уље је било спасоносно. Болови и прољев су исчезли. Убрзо, као посљедица исцрпљености је умро Обрен Капетина, на Митровдан 1992 године.

Међународни Црвени Крст је покушавао у аугусту 1992. са још неким организацијама доћи до ћелија ДКЛ "Силоса". Управа логора то није допустила. Тек, тамо 26. новембра 1992. Марк де Перот делегат МКЦК из Женеве је успио ући унутар зидина ДКЛ "Силос" и извршити регистрацију заточених логораша. Приликом регистрације, он је закључио, видјећи наше стање, да овако биједне услове није видио ни у логорима Сјеверне Африке коју је посјећивао.

Цијелу 1992. годину, ми логораши нисмо видјели сунца ни ти удахнули свјежег зрака.

Није било колективне шетње, били смо затворени у тих 50 квадрата, отприлике нас 50. Толико нас је било по ћелијама, то су били ненормални услови које ни животиње не би издржале, а људи су највеће животиње. То је вријеме када су људски односи поремећени између нас. Тада сам видјео да је истина оно што смо учили у латинском језику, "човјек, човјеку је вук".

Било је туча између логораша, било је крађе, те мало сакривене хране коју је неко добио илегалним каналима, односно, дебело плаћеним митом стражарима који су доносили те сендвиче или завежљаје хране. То су плаћале мајке, супруге и сестре, да ли новцима или неком другом робом и није толико важно. Било је подметања и крађе затворског хљеба. Када смо били на сухом хљебу, стража би отворила врата и предала тацну са исјеченим комадима, колико логораша толико парчади хљеба. Логораши су се утркивали да изаберу највећи комад, обично су се јагмили за окрајак. Никоме није падало на ум да узме два парчета хљеба.

Размишљао сам како да избјегнемо, отимајући се за окрајак, свађу и евентуалну тучу. Предложио сам да не хрлимо према вратима и да се не отимамо за хљеб, него да сачекамо на својим мјестима а да први до врата преузме тацну са хљебом и дијели редом од окрајка до окрајка, од логораша до логораша с тим да други дан почне са окрајком од другог по реду. Тако смо ријешили мали проблем.

Други сличан је настао када су нам почели дијелити ону слинаву чорбу. Окупљени око алуминијске порције из Првог свјетског рата, нас 5-6 би стало у круг, узело кашике и чекало ред да захвате кашиком послије оног који је већ узео. Међутим, немајући обзира неки би од нас, стрпали у џеп онај комад хљеба, а кашиком захватали, не чекајући рад, онолико колико су брзо могли да гутају и прогутају, толико су и захватали. Ударио сам по кашики, оног логораша који је без рада и уважавања према дугима, захватао без реда.

- "Стани, чекај свој ред!"

За то вријеме безнађа, ми нисмо свјесни нашег стања.

Помишљамо како би сада прескочили Ормањ планину и дочепали се србских Хаџића. Убрзо се увјерих да је то само машта у жељи. Једне прилике су ме извели да донесем пет литара воде у пластичном канистеру. Моја ћелија "двојка", од вањске чесме удаљена не више од 35 метара. Наточио сам канистер и уз пратњу страже пошао према ћелији. Већ на пењању уз вањско степениште прсти руке у којој је био канистер су се почели, мимо моје воље, сами отварати. Било је то моје отријежњење и брига о властитом стању, снази и кондицији. Схватих да смо полумртви и ако би нас пустили не би могли доћи до Хаџића.

У ћелији, сви су у полумртвом стању, лежимо, куњамо, по неко сједи, један или два стоје.

Понекад би се трзнули на одјек или ехо тупог ударца. Знали смо о чему се ради, подижемо главу у том правцу ударца да видимо ко је и колико се разбио. То је логораш, занесен, устао нагло и побо` се главом о бетон. То вам је исто када на игранци, музички састав штима инструмента, па када бубњар на почетку пјесме забубња па ногом стисне папучу а пластична кугла на удараљки, удари "бас" и чује се "туп". Е тако, наш логораш, главом удари "бас" и чује се "туп".

Логораш је устао нагло, крв му остала у ногама и он у том стању губи свијест. Тијело се праволинијски, пободе и удари главом о бетон, а не да падне и стропшта се на кољена и кукове. Остаје нам само да констатујемо колика је огреботина и чворуга послије тога. Схватамо, ако се овако настави да нам је крај јако близу. Божијом промишљу или како већ, стигао је Међународни Црвени Крст. Поред осталог, донио је дуготрајну храну.  

То су били 'ланч пакети', прављени у Тексасу за НАТО војнике. У њима је било свега и свачега, грашка, риже, меса, пире кромпира, бомбона, сухих колача и пресованих воћних коцки. Додатно поред тога донијели су и месне нареске, који су били од пресоване говедине са доста масноће. Дијелили су нам по петаест комада при доласку, како нисмо знали када ће поново доћи или када ће их поново пустити, дијелили би једну конзерву на двојицу. Тако би нам дуже трајало. Вертикално би располовили конзервисано месо, а како су нам повећали количину хљеба, извадили би средину окрајка у тако направљено корито би трпали половину конзерве и затрпали оном извађеном средином. Сендвич је био спреман да напуни празан стомак. Нажалост, посјете МЦК и њихови дарови нису били редовни. Често условљени политичким актуелностима на терену.

Надали смо се, са доласком МКЦК и регистрацијом да нам је живот спашен.

Међутим, логорска управа је имала унапријед испланиран план. Нису дозволили да се региструју сви логораши који су заточени у четири логора муслиманске општине Хаџићи. У функцији су били ови логори:

1. Крупљанска ријека, бивша касарна ЈНА
2. Основна школа "Девети мај" у Пазарићу
3. Зграда шумарства "Бјелашница" 
4. Државни концентрациони логор "Силос"

Све укупно, укључујући и жене у логорима је било око 750 људи, а највише у ДКЛ "Силос". Вјешти манипулатори и и медијски пропагатори са муслиманске стране нису дозволили да се региструју логораши из Крупљанске ријеке. Прије доласка у другу посјету МЦК, муслимани су нас премјестили 29. децембра 1992. нас 137 регистрованих у Крупљанску ријеку, а нерегистроване из Крупљанске ријеке у "Силос" тј. замјенили.Црвеном крсту је потурен исти број људи али довитљивошћу и храбрости логораша, делегати МЦК су обавјештени о превари. Ускоро су нас пронашли али то није била никава гаранција опстанка.

У Крупљанској ријеци сам остао око мјесец дана. Услови у односу на Силос су за нијансу бољи. Није било природног свијетла али су врата, она дрвена била отворена док су она решеткаста била затворена катанцем. Ћелија је била пространа, тако да смо могли да шетамо у току дана. Храна је квантитативно и квалитетно била боља.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (9. дио)

МИНОБАЦАЧИМА УБИЈАЛИ КОПАЧЕ

Армија Босне и Херцеговине са 0,03% Срба, међу њима Србин Јован Дивјак (дезертер из ЈНА, који је кукао Алији Изетбеговићу да због националности не може да добије мјесто начелника Генералштаба) је обишао линије ратишта и наредио инжињериско уређење земљишта. За тај дио посла, испланирали су употријебити нас логораше. Многи од нас ће осјетити ратиште директно на првим линијама фронта.

Ја сам био у групи од 20 логораша који су 28. јануара 1993 пребачени у затвор Храсница. Храсница је индустријско предграђе Илиџе на обронку сарајевског поља тик испод падина планине Игман. Истовремено друга група логораша, укупно њих 26 из Силоса и Крупљанске ријеке је пребачена на планину Игман у надлежност и њеног парамилитарног комаданта Зулфе Алића, званог Зулфикар.

У храсничком затвору, већина стражара су из СР Србије из Старог Раса тј. 'Санџаклије' које су у предзадњој деценији 20. стољећа масовно населили брда око Сарајева. По доласку у подрумске просторије новоградње су нас пописали и још једном претресли. Смјестили су нас у мале просторије подрумских остава које су биле малих димензија, отприлике око 2-3 метра квадратна. У ћелији, тако малој су стрпали нас тројицу.

У подрумској остави није било ни трачка свјетлости. Рукама смо опипавали простор и један другог како би савијених кољена намјестили положај тијела. Два дана смо провели у том логору без икаквих активности, да би нас 30. јануара 1993. у поподневним сатима натоварили на ТАМ камион марке "дајц" и повезли према селу Бутмир које је било са десне стране авио-писте аеродрома "Сарајево". Застали смо у насељеном дијелу и зачули команду са поља:

- "Дај четворицу ћетника!"

Био сам на крају камионске каросерије и нашао сам се међу том четворицом, заједно са Даном Чичићем, Данком Милановићем и Крстом Зиндовићем. Повели су нас до задњих кућа села Бутмир, према Доњем Которцу, и показали на пољану испред нас. Објаснили су нам да покупимо војничка носила и да одемо неких 50 метара у правцу радионице Техничког прегледа да изнесемо двојицу убијених коју су убили Срби "ћетници" са Гаврића брда. Нисам вјеровао у те њихове приче, мислећи да нас желе заплашити. Знали смо да смо у близини линија фронта. Видео сам аеродромску писту и аеродромску зграду. 

Знао сам одприлике да је почетак писте као и крај исте у србским рукама.

Логораш Ђорђо Шувајло у Тарчину, 1994.

Писта се пружала од сјевера према југу, тим правцем су се спуштали авиони. На сјеверу аеродромске писте су Срби са Илиџе, а на југу Срби из Лукавице, односно Горњег Которца. Средишњи дио као и аеродромска зграда су почетком љета 1992. препуштени УНПРОФОР. Србско руководство је дозволило ЈНА да се повуче са аеродрома и слободно могу рећи ИЗГУБИ САРАЈЕВО.

Истовремено, муслимани су уз наклоност УН фактички имали излаз из Сарајева док су Срби на том дијелу били физички раздвојени. Да би Срби из Хаџића и Илиџе дошли до Лукавице морали су користити заобилазна планинске путеве и трошити два дана у путовању. Била је то највећа стратешка грешка србског руководства и странке СДС у овоме грађанском рату.

Елем, налазили смо се у центру села Бутмир, подједнако удаљеним од србских линија, цијеним око два-три километра, са сјевера од Илиџе и са југа од Доњег Которца. Физички неспособни да ходамо и не помишљамо на могућност бијега. Нас четворица смо кренули у ту ливаду иза првих кућа у нади да ћемо брзо пронаћи тијела убијених која треба да прихватимо и изнесемо иза тих првих бутмирских кућа.

Била је средина зиме, није било снијега ту и тамо само оног сухог који се сакрио иза бусена не покошене траве. Земља је била залеђена. Пристигли смо на мјесто страдања, склупчана тијела су непомично лежала на замрзнутој трави. Прво тијело у односу на друго је било корпулентније, теже и много веће. Пришао сам ближе, осматрајући Гаврића брдо које је по мојој процјени било далеко три-четири километра. Свјетлост дана се губила у плаво сивом првом сумраку. 

- "А, шта ако Срби запуцају када нас виде, питам се?"

Прво тијело, за које ћу касније сазнати је Србин Душко Папучић, је лежало на стомаку, глава окренута у десно, десна нога благо савијена у кољену. На себи је имао јакну или неки зимски џемпер, лице црвено, хладно и промрзло. Приђем ближе, на затиљку кратка црна коса а по врху тјемена у првој половини, горњег дијела главе, нема кости лобање која би требала да штити и чува мозак. У том моменту, ја гледам мозак.... као из уџбеника, с тим да је овај "потамнио" као да је обојен тамно сивом бојом.

Не, не, не вјерујем!

Не могавши да гледам, подигнем главу у правцу другог тијела које је било метар даље и видим да на њему нема видљивих оштећења. Приђем корак ближе и видим испало му десно око. Око лежи на двадесетак центиметара од очне шупљине спојено очном жилом бјеличасте боје. Рекоше, долетела једна граната!?

У сумњу ми паде та констатација. Знања, она војничка, недозвољавају ми да то прихватим здраво за готово.

По окончању ЗОИ 1984. војни одсјек општине Хаџићи ме је послао на служење редовног војног рока у Задар. Априлска класа... Школовали су ме за резервног официра, земаљске артиљерије. Искуство које сам добио у војсци ми је давало за право да размишљам о тој једној гранати која је убила Душка и Мику. Моје сумње, потврдише се сазнањем да сам иза тих првих кућа села Бутмир, на размаку од двадесет метара видјео два минобацача 82 мм!? Мене су чекале још три дуге године у логору. Скоро сам заборавио. 

Доласком у Аустралију, децембра 1997. срео сам Рајка Косорића, храсничког логораша који је размјењен доста прије мене, тачније 26. октобра 1993. Размјенили смо сјећање на те логорашке дане, превасходно сјећајући се форсираног копања тунела Добриња-Бутмир. Упитах га, да ли зна имена убијених логораша који су погинули 30. јануара 1993.

- "Како не знам, ја био ту, одговори Рајко!"
-  "Шта?"

"Рајко Косорић рођен је 1949. на подручју општине Рогатица. Након завршене школе радио је у фабрици ФАМОС, у њеном намјенском дијелу. Имао је стан у истој улици у којој је била и задња локација храсничког затвора за Србе, у улици Алексе Бојовића Брке. Био је ангажован у радном воду до 06.08.1992. кад су га ухапсили и затворили у логор који је те године био у „Гаражама”. Војни полицајац, Мирсад Башалић, му је подметнуо бомбу приликом претреса стана што је било довољно да га “с разлогом” доведу и задрже у храсничком затвору до саме његове размјене, 26. октобра 1993.

Сјећам се и ја тог датума. Требао сам и ја бити размијењен и дочекати толико ишчекивану слободу злата вриједну. 

- "Рајко, записујем нешто из оних логорашких дана па бих желио имати потврду мојих сазнања. Кад смо ми из Силоса дошли у првој групи, ја то зовем, Храсница I, првог дана изласка на терен имао сам несрећу да у Бутмиру код Техничког изнесем погинуле, ону двојицу храсничких логораша"… 

Нацисти би позавидили управнику Мујановићу

- “Ма, како нећу знати, био сам ту кад су погинули”, прекиде ме Рајко и настави… “Онај крупнији, то је био Душко Папучић, син Милоша, рођен, отприлике 1953. године у Параћину, у СР Србији. Ухапшен је у мају 1992. године, доведен из свог стана као и ја, са братом Слободаном, оцем Милошем и снахом Бригитом. Сви су затворени у Основну школу 'Алекса Шантић' гдје је био први логор за Србе. Прошао је тортуру управника затвора Хусеина Мујановића и командира страже Сенада Гаџе… Други погинули човјек, онај мањи растом, звао се Миленко Андрић, звани Мика. Рођен 1956. године у Сарајеву. Радио као конобар у ФАМОС-у, а становао у Храсници. Он је ухапшен у мају 1992. године. 

- “Е, тако, само да запишем, Душко и Миленко…” 

Оживи сјећање и након двадесет година. Рајко се присјети свих детаља као да је јуче било. Имао сам осјећај да жели комплетну причу подијелити са мном, па настави…

- “Довели су нас ујутро да копамо испред задњег реда кућа у Бутмиру тамо према Кампонирима. Планирали су копати траншеје према Заводу за технички преглед возила у Бутмиру. Земља смрзла, мучили смо се цијели дан. Не знам да ли смо се укопали пола метра. Ја сам копао са Папучиће, неких 50 метара даље, била су двојица који су се требали најприје укопати, а касније и спојити те укопане тачке. То су били логораши Милисав Томић и Мика Андрић. Након неког времена приђе нам муслимански војник из оних првих кућа. Куће су биле у низу, двоспратнице на четири воде и могле су бити далеко од нас, па мање од педесет метара. Био је ту млад муслимански војник. Нисам га познавао.

Обратио се директно мени: 'Ти што не пушиш, иди до оне друге групе и замијени се са оним што пуши. Па кад овај пуши, главом показујући према Папучићу, нека пуше заједно'. 

Отишао сам и рекао Миленку Андрићу, пушачу, шта је рекао муслимански војник. Остао сам сада ја са Милисавом Томићем, док је Мика Андрић отишао до Душка Папучића. Нисам обраћао пажњу, можда и има неке логике, помислих. Није прошло ни двадесет минута, зачу се фијук гранате и експлозија исте. Паде, видим код оне двојице пушача и покоси им тијела. Не мичу, не дају знакове живота. Ми у страху, побјегосмо до првих кућа гдје су били и муслимански војници. Склањали су се ту бојећи се гранатирања са српских положаја. Није било више гранатирања. Нама нису дали да видимо шта је са оном двојицом страдалих. Нико ни од њих није ишао да их види. Да ли су рањени, живи или мртви? Нас су вратили касније у затвор у Храсници, а вас довели!? Отишли сте да их изнесете… Рајко, заинтересовах се за његову причу јер јако је слична догађају који се десио Раши и мени у мају 1993. године, знаш ли колико су далеко српски положаји на Кампонирима? 

- "Па, не знам, 3-4 километра…можда!"

- "И, велиш, само једна граната?"

- "Само једна"

- "Шта си служио у војсци, који род си био у ЈНА?" 

- "Веза…"

-  "Ја сам био артиљерија и знам како се управља минобацачком ватром. Може се десити да прва граната погоди циљ али у размјери 1:1000?!" 

- "Сјећаш ли се Рајко, испред низа задњих кућа да су муслимани имали постављен минобацач, калибра 82 мм?"

- "Сјећам се, између два реда кућа, на средини је био минобацач, али не знам колико милиметара." 

- "Па, све указује да су вас они гађали, а не Срби. Него реци ми ...ова двојица покојника за шта су их оптуживали?"

- "Не знам, говорили су да обојицу требају пустити кућама. Нису их имали гдје пустити. У становима су биле усељене муслиманске фамилије и зато нису дочекали слободу." 

- "И баш се то десило и испала је добра прилика да логораше “чете” из Силоса испрепадају и утјерају нам страх у кости. А није ни важно, због чега...двојица мање.
Добро, добро, како иде посао? Поздрави Миланку... Добро, хајде здраво!"

Заврших разговор и вратих телефон на своје мјесто. Завртих главом и упитах се: ”Како истину, голу истину, рећи”.

Чуо сам од господина Векића, који живи у Сиднеју, а који је у то вријеме био у радном воду у Храсници да доље у Мелбурну живи господин Милисав Томић. Пронађем и његов број телефона. Бирам број... Јави се женски глас, питам за Милисава…Након неколико тренутака, чујем одговор: 

- "Хало, ко је?" 

- "Ђорђо Шувајло је. Ја сам био у Храсници 1993. године у логору код муслимана као и Ви…" 

- "Знам, сјећам те се добро. А гдје ти је Кале, пита за Вукашина Лалушића, који није оставио добар утисак код логораша зато што се некако глупо додворавао муслиманским војницима за кору хљеба. Градио је повластице за себе, а на штету осталих логораша. Он нам је својим примјером повећавао норме дневног учинка тако да су муслимани тражили од свих да ископају колико је и Кале ископао…" 

- "Знам да је ту у Сиднеју, али нисмо у контакту…"

- "Него, интересује ме догађај од 30. јануара 1993…" 

- "Јесте тако је било. Једна експлозија, као да су бомбу бацили на њих…само завикаше муслимани: Ето, ћетници и вас убијају! ..."

- "Кад си дошао у Аустралију?" 

- "Априла 1995-те." 

- "Тада сам ја још био у логору Силос"… 

Завршили смо разговор уз обавезу да се чујемо још неки пут и предложих му да напишемо књигу на енглеском језику о страдању нас логораша као и наших најближих који остадоше на тој условној слободи. Моје сумње које носим још из те несретне 1993. године, ево потврду нађоше и у далекој Аустралији. 

Докази постоје свуда. Размилили смо се по цијелом свијету, расадили нас на све стране да нас коров прогута и године униште. Ко преживи и постане отпоран створиће и нове расаднике, расађиваће се и множити правдом и истином"! 

Значи, прије доласка на копање, припадници АБиХ су "упуцали" мјесто гађања. На упуцано мјесто су довели оне које је требалу убити.

То су била 'моја' прва два Србина које су убили припадници АБиХ а у току мог боравка од девет мјесеци на том дијелу ратишта, биће их још.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (10. дио)

КАЗНЕ ЗБОГ БЈЕГУНАЦА

Након тог догађаја, кренули смо на свакодневно копање траншеја, изградња бункера и запречавање дијелова фронта са бетонским цијевима и сличним материјалом за запречавање. Копање траншеја је било изузетан тежак посао. Бутмирска земља црница у тим мјесецима зиме је замрзнута скоро пола метра. Било је тешко укопати се на тако замрзнутој ливади и након укопавања , ископати норму од 8 метара на двојицу логораша. Дланови бриде и рамена се тресу од вибрације крампа у додиру са залеђеном земљом као да бетон штемамо. Убрзо су дошле и прве туче, туку на линији док смо у траншеју.

Туку нас 'Санџаклије' које су не тако давно населили сарајевска предграђа. Локални муслимани, они на линији, они нас не туку.

Једне ноћи оставили су пола, њих десет, да ураде неки посао ноћу. Није било никаквог посла, била је то ноћ иживљавања. Тукли су их и тјерали на сексуалне оргије. Морали су један другом стављати полни орган у уста. Нисам био ту, пишем препричано међу логорашима. Нико од њих не износи ту причу јавно! МЦК је посјећивао логораше који су остали у Силосу и Крупљанској ријеци. Увидјели су да сви логораши нису на броју. Кренули су за нама, како би провјерили наше стање.

Под притиском МЦК, муслимаснке власти су попустиле и дозволиле посјету затвору у Храсници. Прије тога, нас су вратили да не би свједочили о страхотама ратишта и кршењу Женевске конвенције о рату. У Крупљанску ријеку су нас довели 4. априла 1993. а поново вратили десет дана касније. То вријеме називам, вријеме рехабилитације. Нова група је чинила 30 људи, а многи из прве групе су неким случајем остали у логору Крупљанска ријека. Неки су се сналазили и тражили изузеће. Нисам тражио ништа на испитивању код управника иако сам га познавао од раније. Неко би ишао умјесто мене, био сам свјестан тежине свога крста, носићу га часно па нека кошта колико кошта.

Наставили смо копање незнајући шта је прави циљ и шта је наш главни задатак. Копали смо и ископали силне лавиринте од траншеја, од Горњег Которца, до Пољопривредног добра, од Бутмира до Соколовић Колоније, од Фамоса до Стојчевца. У том моменту нисмо свјесни да нас тек очекује главни пројекат. Тог прољећа 1993. муслиманима није све ишло како треба, заратовали су са Хрватима у средишњим дијеловима Босне.

Почели су нас све више и више да нас туку. Доводили су нове затворенике, Србе који још нису били затворени. Довели су из Соколовић Колоније Мому Ковачевића и Слободана Николића. Убили су их на исти начин као и Душка и Мику. Убијени су минобацачким гранатама на ратишту у правцу Фамоса. Са србских положаја, 20. априла 1993. снајперским хитцем је рањен Ненад Костић. Метак је завршио у грудима. Одвезли су га у Суходол болницу која је била надомак Тарчина. Требало је тако рањен да пређе тако дугачак пут. Остао је жив. 

У тим околностима када не знаш да ли ћеш сутра осванути, поједини логораши, довитљивошћу, шармом покушавају задобити наклоност војника на линији, они "паметнију" иду даље... 

Покојни Славко Јовичић се међу војницима хвали како је био у пратњи Фикрета Абдића и Биљане Плавшић када су они покушали умирити Бијељину. Прича, било каква, а тиче се политике и актуелних догађања се шири брзином муње. У то вријеме, априла 1993. Јовичића интервјуише репортери 'Радио Сарајева'. Мало од нас осталих логораша би знао нешто више да неколико дана послије емитовања на таласима радија, војска на линијама није препричавала Славков интервју. На основу саопштеног, закључујем да је Славко био негативан према руководству СДС, а посебно према др. Радован Караџићу и његовој жени Љиљани Зелен-Караџић. Славко се наметао као логораш од значаја, прижељкујући већу и бољу заштиту. Он је иначе, прије рата био службеник Државне безбједности, са радним мјестом у Сарајеву.

Било би корисно ако би избјегао макар један ударац или пријеки поглед припадника ткз. Армије БиХ. Међутим, Славкова позитивна слава није дуго трајала. Ускоро ће понијети оптужбу да је он организатор бјекства четворице логораша које ће се десити 22. априла 1993. Сурови услови на линијама фронта су нагнале младе логораше да размишљају о бјежању на слободну територију. И сваки од нас размишља о истом, како побјећи?

Знао сам да главну ријеч воде кадрови, муслилимани из Старог Раса које смо звали 'Санџаклије'.

Осјетим да су они крволочнији од ових домаћих. Командир чете војне полиције у Бутмиру је Шефкет Рахић, познаник са студија. Разговарали смо, једном, на службеној основи, нисам очекивао ништа од њега, нити сам му нешто тражио. Вјеровао сам, пријетњи којом су нас плашили, ако би неко побјегао да ће убити остале. Вјеровао сам у то. Као старијем, дан послије рањавања Ненада Костића, шаптајући да нас нико не чује, Бобан Голуб ме позива да сутра идемо у бијег. Након, предоченог плана, рекао сам му да покушамо сви заједно, убиће остале. У намјери да му охладим мисли, питам га:

- "Како знаш гдје ћеш сутра копати?"

- "То сам већ договорио".

Видим да је његово срце као у срне када је вук потјера и да ја ту више не могу ништа. Шутио сам. На јутарњем постројавању, видим, у пару стоје Бобан и Слободан Костић, звани Црни. Ту ноћ сам имао тешке снове јер се нисам могао отргнути од приче коју сам имао са Бобаном. Мом парњаку на постројавању, Моми Крстићу, полу тихо говорим:

- "Ако данас преживимо, преживјећемо рат!"

Тог дана, 22. априла 1993. у подневним сатима, одвојено једни од других су побјегли Бобан и Црни са Пољпоривредног добра у Бутмиру, као и Васо Плакаловић и Момчило Главаш са Горњег Которца. Ја сам био на институту Пољопривредног факултета са којег су побјегли Бобан и Црни. Било нас је десет на тој линији према србској страни Илиџе. Крајње лијево копали су Новица Алексић и Раденко Варагић, копајући пропуст испод асфалтиране цесте, са лијеве стране копали су Славиша Капетина и Ранко Варагић а са десне стране Бобан и Црни, даље према аеродромској огради, Славко Братић и Милан Крстић и крајње десно сам био ја са Момом Крстићем, обојица резервни официри ЈНА.

Нико од нас није визуелно повезан, далеко смо једни од других. 

Изненада по нас је дошао војни полицајац да нас трчећим кораком потјера према згради Института. Нисмо знали, зашто и због чега. Наредише нам да скочимо у једни велику ископану рупу. Са десне стране видим у врсти стоје војни полицајци. Скакајући у бездан, видим у крајњем десном ћошку згрчено у облику фетуса, један до другог набијени чуче четворица. И нама наређују да заузмемо исти положај. Та јама је рупа у којој је некада био контејнер, отприлике 6 метара дуга, 3 метра широка и 4 метра дубока.

Помислих да нам то може бити заједничка рак-јама иако још не знам о чему се ради. За нама су спуштеним металним мердевинама, сишли војни полицајци, тукли су нас не говорећи зашто. Тукли су нас летвама, кундацима пушака, ногама на којима су војничке чизме, наредише нам да се сабијемо један до другог у тај десни ћошак и да се групишемо ко џакови кромпира. Полицајци су напустили јаму и на обору јаме су ишчекивали даљњу команду и чекали некога да им дође.

Крајичком ока, погледам у том правцу и видим двојицу како им прилазе. Био је то мој познаник од раније, Вахид Алађуз. Са њим у пратњи је био и Фикрет Превљак, комадант височке 4. моторизоване бригаде АБиХ. Након краћег времена наредили су Милану Крстићу да иазђе ван те јаме. Пратио сам га како одлази до пола мердевина, даље нисам смио подићи главу. Милан је био Вахидов познаник, јер је тај Вахид  је био милиционер, а Милан власник кафане "Дјевојачке воде" гдје су се окупљали локални муслимани и неријетко међусобно тукли, огрезли у алкохолу. Вахид је долазио на интервенције и тако добро упознао Милана.

Била је прилика за освету!

Ни у најгорим размишљанима, ми не пада на памет, да га воде на стријаљање. Послије Милана ,из групе ваде мене да изађем на површину. Добивам наређење да се упутим у објекат Пољопривредног института. Ментално убијен, физички истрошен и неописиво жедан улазим унутра. Ушао сам кроз отвор гдје су некада била врата. Дочекао ме је мрак простране просторије са чије десне стране су биле сталаже са лабораторијским инструментима, испред је стајао Феђа, војни полицајац. Стајао је мирно са аутоматском пушком о лијевом рамену и са десном испруженом руком низ тијело, држао је пиштољ 7.65 мм. Погледом ми је показао да се окренем на моју лијеву страну и чујем наредбу:

-    "Носи га!"

Лијево од мене, згрчено на његовој лијевој страни је лежало тијело Милана Крстића. У први мах, помислих ударио га дршком пиштоља и да ја требам да му помогнем да стане на своје ноге. Прилазећи му, десном руком, дохватих га за његово десно раме у намјери да га продрмам и вратим свијести. Како дохватих раме, цијели труп тијела се окрену на леђа. Чујем из уста, из дубине плућа долази звук зрака који пролази кроз неке препреке. Хропац! То ја чујем, хропац - самртно дисање.

Дочеке Ганића и Изетбеговића у Хаџићима

Како се тијело окрену на његова леђа ја видјех на челу црну рупу. На средини чела рупа, тјешим свој страх, није рупа, можда је прљави остатак нечега, што личи на црну тачку 5-6 мм у пречнику. У трену се освијестих и протурих неколико кратких узвично-упитних реченица: није могуће, да ли је могуће, не, није, убио га, убио га метком у чело, стријељао!

Покушао сам извршити наредбу, не дижући главу и избјегавајући поглед са Феђом војним полицајцем. Послије ове сцене, ја нисам имао снаге да стојим а камо ли да изнесем мртво тијело. Жеђ ми је из уста сишла низ грло, већу жеђ нисам осјетио никада. Нисам имао снаге уклонити тијело или га повући по бетонској плочи на врата која су била на супротној страни лабораторије.

У том мучењу, људска силуета заклони свијетлост на вратима на која сам ушао прије пар минута. Видим, Раденка Рашу Варагића, логораша који је остао иза мене у оној јами. Рашо је шурак, убијеном Милану. Куд, баш њега? Шутили смо, тијелом смо говорили и синхронизовали ред радњи. Повукли смо тијело по бетонској глазираној плочи. Како направисмо прве кораке, вукући тијело, ја угледах крвав траг испод његовог џемпера. Џемпер је као спужва покупио крв.

У моменту, схватих, упуцао га у прса и потом овјерио у чело...

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (11. дио)

САБИНА УКЛАЊА СВЈЕДОКЕ

Била је 2015. када сам путем Скајп позива ступио у контакт са Тужилаштвом БиХ.

Викендом би ме звала тужитељка Зорица Ђурђевић у намјери да јој испричам детаље око тог убиства Милана Крстића. Испричао сам јој све и сугерисао да предмет буде назван по Фериду Делићу звани Феђа, који је стријељао Милана, јер он може даљом истрагом и доказаним чињеницама судски процес довести до налогодавца и оптужбе за командну одговорност. Прећутала је Зорица ту моју сугестију, ја нисам обраћао пажњу то, јер сам помислио да Зорица ради по правди закона и Божијој правди.

Прошло је неколико мјесеци када сам Зорицу Ђурђевић питао, када ће оптужница... 

На петнаест дана прије подизања оптужнице фебруара 2016. је ТВ Прва и угледна новинарка Татјана Војтеховски у емисији "Живот прича" направила интервју са бившим логорашем Славком Јовичићем звани Славуј, на ратна догађања и његово искуство у логору Силос. Јовичић, прије тога је написао и објавио књигу о ДКЛ "Силосу". Била је то прва књига о Силоском логору. Нисам је читао, али сам прочитао неке изводе и знам да је описао или поменуо убиство Милана Крстића, објашњавајући да га је убио Феђа полицајац из пиштоља са двадесет центиметара.

У поменутој емисији, Славко помиње Ферида Делића, али у тотално другом контексту. Славко изјављује у том интервју да је Феђа полицајац био на камиону и да је пишао по нама. По завршеном гледању те емисије, назвао сам телефонски Славка и питао га, зашто дајеш алиби за Феђу? Одговорио је шанерски:

- "Дај болан Ђоко, какве то везе има!?"

Интервју је имао за циљ да се охрабри Феђа да никада не проговори ко му је наредио да стријеља! И није проговорио ни једном током суђења јер исти је оболио од карцинома грла, а Тужитељка није поставила питање на које се могло одговорити климањем главе или са двије ријечице, ДА или НЕ! На судском процесу, судило се по Кривичном закону важећем у СФРЈ ,гдје је за овакво убиство предвиђена казна од 15 година (убиство са предумишљајем), што сам ја доказао писајући у књизи и свједочећи на Суду БиХ.

Након годину-двије паузе у судском процесу, чекајући да Феђа умре, Кантонални суд у Сарајеву налаже да се изврши поновна обдукција тијела покојног Милана. Његовој удовици Дивни Крстић је затражена сагласност за ексумирање тијела уз наглашени захтјев да се о тој акцији ни по коју цијену не обавјештава Ђорђо Шувајло. Обдукција је требала да оповргне моје писање и моје свједочење! И доктор обдуцент у свом обдукцијском налазу проналази само ЈЕДАН метак у челу покојног Милана. За убиство са једним метком, казна затвора пада на само пет година. Отуда и зато је рађена обдукција само да Феђа не проговори и не ода ко му је наредио а наредио му је Фикрет Превљак, рођак Бакира Изетбеговића.

Међутим, Бог не воли лаж и обдуцент у обдукцијском налазу описује путању метка..., метак је ушао у средини чеоне кости и силазном путањом изашао у потиљку главе!

Значи, обдуцент потврђује моје свједочење..., како је упуцан у прса, Милан је пао на кољена, крв се повукла и изашла на настале ране, тражећи милост, Феђа полицајац га је у том положају ОВЈЕРИО у чело. Из тог разлога није било крви у челу када сам дошао до Миланова тијела!

Свједочио сам видео линком 26. октобра 2016. овако како сам написао.

Фериду Делићу је позлило средином новембра 2016. да би он 17. јануара 2017. изненада умро у болници Кошево! То је био шести-седми свједок који је умро у болници кад начелнице Сабине Изетбеговић!? Тако се то ради. Уклањаш свједоке и нема одговорних.

Превљак (десно) у друштву Алије Изетбеговића

Тешком муком смо изнијели тијело ван објекта и положили на траву надомак траншеја који је долазио до врата објекта. Феђа нас је вратио у просторију, наређујући да се окренемо према зиду који је био обојен сивом фарбом. Прикупљам храброст да издржим стријељање, осјетим на потиљку главе да ми се кожа напиње и прави заштитни омотач, осјетим како, као мравињак пун мрава, како ми гамижу по потиљку главе.

Чекам смрт! До мене, са десне стране, Рашо шапатом проговара уплашено:

- "Убиће нас!"

Како он то рече, низ мене као громобраном проведена муња, од главе до пете пролети нека необјашњива сила и оде у бетон плоче на којој смо стајали.

- "Готово је, прошло је, неће нас убити, одговорих Раши".

Убрзо, пристигоше и остали логораши који су остали у јами. Откривам, да од те групе која је дошла јутрос нема двојице. Рекоше нам да одемо до траншеја на мјесто гдје су копали пропуст испод цесте и да изнесемо још два убијена тијела.

Тог дана, сазнаћемо касније, припадник Друге бутмирске чете при 4. бригади, Мустафа Дивјан је рафално из аутоматске пушке убио двојицу логораша Славишу Капетину и Ранка Варагића. Откривамо и разлог тог убиства, обистинила се пријетња, у случају бјекства-побиће остале. Убише нам тројицу због бјекства Бобана Голуба и Слободана Крстића, званог Црни. По глави вртим дијалог од јуче, када сам покушао смирити Бобана, питањем, како знаш гдје ћеш сутра копати?

Војник је оставио њих четворицу који су копали пропуст испод цесте, два са једне и два са друге стране. Са десне стране цесте, гледајући према Илиџи, копали су Бобан и Црни. Славиша и Ранко су били са лијеве стране цесте, застали су. Нису бјежали, да ли су знали, да ли су се бојали, никада сазнати нећемо. Славиша је дошао кроз транше до војника Мустафе који је био у близини гдје су копали Новица Алексић и Раденко Варагић, обавјештавајући о бјекству. Војник је репетирао пушку и потјерао Славишу назад до ископа. У ископу, испод цесте, зарафалао је обадвојицу.

Касније ће Мустафа Дивјан лагајући изјавити:

- "Четници бјежали, ја убио двојицу, а двојица побјегла!".

Дошао сам први до тог ископа, тог 22.04.1993. Са мном су били Рашо, Новица и Славко. У дубини ископа на косини обрушеног туцаника и пјеска, окренуто према улазу је лежало беживотно тијело Ранка. У истој косини, испод њега, лежао је леш Славише. Тијело легло, трбухом по насипу, глава окренута према нама, десна рука под 90 степени савијена према глави, десна нога повучена на горе. У прихватању тијела, исто смо окренули на леђа, видим рафал по стомаку и прсима.

Из отворених рана осјети се специфичан мирис мртвог тијела.

С муком и крајњим атомима снаге изнјели смо тијела до мјеста гдје је лежало тијело стријељаног Милана. Наредили су нам да два тијела понесемо према центру села Бутмир. Нисмо имали носила, носили смо их голим рукама. Један је прихватио ноге убијеног, други би држао горњи дио тијела, рукама испод пазуха. Тијело клизи и испада, жеђ додатно загорчава вољу за животом.

Носили смо их око километар и спустили до камиона од пет тона која је била паркирана између првих штала и шупа села Бутмир. Славка и мене су вратили назад да донесемо тијело покојног Милана.

Ускоро, отпочело је гранатирање са србске Илиџе. Муслиманска војска је добила узбуну. Из Соколовић Колоније пристижу војници у црним униформама, припадници јединице "Црни Лабудови" (специјална јединица под командом Хасе Тирића). Имали су задатак да ојачају линију фронта. Ишао сам кроз транше када је са лијеве стране, трчећи долазио "црни лабуд", нарђујући ми да станем мирно.

Схватио сам да то он жели искористити моју главу као одскочну даску. Укочио сам врат, у моменту сјенка његовог тијела, прекри сунчеве зраке и углом лиевог ока угледах шаре војничке чизме како се страховито брзо спушта на моју главу. Цимну глава у десно као да је на опрузи и ја видјех како "црни лабуд" одлази његовим правцем. Уз велики напор донијели смо и Милана до поменутог камиона. Чекали смо да гранатирање престане. Шчучурено смо, погнуте главе ишчекивали примирје.

Феђа полицајац, којем нисам смио погледати у очи, говори Раши:

- "Тебе ћу одрати к'о овна!"

Сви смо се попели на камион након утовара тројице убијених које смо положили са краја каросерије, а нас су набили као џакове кромпира у предњи дио каросерије. На камиону је било неколико војних полицајаца, међу њима и полицајац Алија Газибара који нас је дршком пиштоља ударао, штемајући наше кичмене стубове. Није му било довољно па је у путовању до Храснице, извадио свој полни орган и почео пишати по нама.

Доласком пред затвор у Храсници, видимо шпалир стражара и војника који нам припремају дочек. Требало је проћи кроз "топлог зеца" и трчећи дочепати се подрумских просторија које су нам биле ћелије за спавање. Тишина и тајац... Чекамо даљну судбину. Да ли ће нас стријељати, све нас из ДКЛ "Силоса"?

У току ноћи, почело је испитивање.

Главни испитивачи су Вахид Алађуз и Мустафа Гегај. Чујемо, из канцеларија на спрату, крике и јауке. Туку! У току те ноћи 23. на 24. април 1993. из моје ћелије, највеће подрумске просторије, прозвали су четворицу. Страхујемо за живот, помишљамо, можда нас воде по четворицу на стријељање. Нису долазили у току ноћи да нас прозивају и одводе, негдје пред зору вратише, четворицу прозваних: Јову Столицу, Драгомира Љујића, Дана Боровића и Славишу Крстића. Видимо да су промрзли и великом страху.

Нису причали, сједили су на палети, рукама обухватајући кољена. 

Испитивање о бјекству је настављено, ноћима испред нас. Више логораша, одвојено један од другог, је вођено на разговор, међу њима сам био и ја. Извели су ме у канцеларију код Мустафе Гегаја. Сјео сам са стране његовог канцеларијског стола, био је сав обучен у црну гардеробу, црне панталоне, црна мајица и црна кожна јакна. На столу скраћена полицијска палица која се ширила својим крајњим дијелом. Незадовољан одговорима, тукао ме је палицом по бедрима, између ногу и пријетио да ће ме начинити јаловим и да више никада нећу моћи имати ереакцију.

Схватио је Мустафа да му ја нисам тражени организатор, за то именовање је имао Славка Јовичића који се већ експонирао да је био активни члан Парламента БиХ.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (12. дио)

БАКИРОВА ПОСЈЕТА

Други дран, све непознанице које смо имали до тада, откривене су када су нас повели, све радно способне, храсничке логораше и нас из ДКЛ "Силоса" на локалитет Доњег Которца. Открили смо да ћемо копати тунел испод аеродромске писте, познатији као "тунел спаса" Добриња-Бутмир, који ће муслимани, медијском пропагандом претворити у туристичку атракцију.

Касније ће нам, четворица која су одведена ноћу 22-23. априла 1993 испричати:

- "Одвезли су нас до Доњег Которца, муслиманска чета која нас је чувала и успут провоцирала је припадала јединици "Црни лабудови". Увели су нас у подрум једне разрушене куће. У подруму је била пећ на дрва која је ту ноћ јако димила. Убрзо су нас извели ван куће. Са аеродрома је долазила свјетлост упаљених рефлектора. Испред нас је била правоугаона ливада која је била засијана дјетелином. Дјетелина је порасла и била је 10-15 цм висока. Тамно зелена боја дјетелине је јасно означавала ту парцелу.
Полицајци су затегли жути конопац са обадвије стране на размаку од три метра и цијелом дужином до аеродромске ограде. Рекли су нам да закопамо себи раку два дуго и три метра широко. Копали смо тај правоугаони облик не знајући у ком циљу то чинимо. Убрзо смо видјели човјека који није био у униформи, био је висок и риђе косе. На ногама је имао бијеле адидас патике са црне три штрафте, и дугачки прслук који је личио на неку врсту панцира. Црни лабудови су се шепурили око њега, ослаовљавајући га надимком "Жути". Гађао нас је омањим каменчићима које је имао у шаци једне руке. Када се увјерио у оно због чега је и дошао, брзо нас је напустио.
Црни лабудови су се почели хвалити како је ту ноћ, са њима био Алијалијин син, Бакир Изетбеговић".

Значи, опозициони политички противници када кажу да је Бакир провео рат у трезору Народне банке, просто, није истина!

Пуцали су жуљеви на длановима од силине посла којег смо форсирано радили уз пријетње предрадника, извјесног Зејнила који је имао подршку стражара који су нас чували са упереном пушком М-84 да нам на ум не би пало бјежање. Линија фронта је била 200-300 метара далеко. Копали смо транше, велике као да је за тенкове предвиђен. Три метра широко, два и четрдесет дубоко и осамдесет седам дугачко. Када је ископана та велика траншеја, доносили смо дрвену грађу, трупце, греде и даске од којих је скован тунел у том великом траншеју.

Око те дрвене конструкције, логораши су враћали ископану земљу. Преко даски које су покривале тунел, развучен је најлон а преко најлона, навучена земља у дебљини преко пола метра. Тунел Добриња-Бутмир је пуштен у функцију 30.06.1993 године.

У подсвијести сам размишљао, шта муслимани могу учинити према мени, јер сам схватио да они знају ако сутра стане рат, да сам ја први свједок стријељања Милана Крстића. Чекао сам и Бога молио за заштиту. Ноћу, лежећи на боку на дрвеним даскама подрумске ћелије, Богу сам се молио. Знао сам пола Оче-наша и то пола научио као дијете спавајући у родитељској соби између њих. Мајка би почела гласније и како је молитва одмицала, она би утишала глас којег ја више нисам могао чути.

У логору сам допунио знање и научио Оче-наш, у молитви сам се захваљивао Светом Арханђелу, Николи и Ђорђу и искрено тражио од Бога заштиту. Провјеру моје молитве доживех врло брзо. Никада раније нисам копао са Раденком Варагићем, упарили су ме са њим, довели су нас на локалитет Доњег Которца и нас двојицу одвојили од других логораша.

Једним метком два зеца! Раденко је други свједок стријељања Милана Крстића.

Помишљам овако, ех таман, добро су нас упарили. Увукли су нас у постојећи транше који је раније неко копао и ископао до пола шљивика који је био између напуштених кућа. У кући лијево од траншеја, видим, муслимани намјестили спаваоницу у подруму куће. Укопани подрум је био добро склониште са ниским водоравно правоугаоним прозорима. У шљивику, трава порасла преко пола метра. Војник, намргођени брадоња нам је наредио да скинемо букову пушкарницу и наставимо копати према ћошку куће која је била у том правцу и која нас је заклањала од погледа ВРС која је била преко пута који је одвајао Горњи Которац од Доњег. Додатну сумњу ми дода војник који није стајао иза нас, него се сакрио у подруму куће са лијеве стране.

Ја сам копао, а Раденко је избацивао!

 У једном моменту, буцао сам горњи накоп, требао сам крампом ударити по травнатом дијелу земље. Како то учиних, за ширину крампа којим сам откинуо бусен земље, угледах на том дијелу, гдје се трава одваја од земље, сјајни дио пластике у "СМБ" (сиво маслинаста боја) боји која се користила у Оружаним снагама СФРЈ. Безазлено помислих, то ће бити комад неке пластике, заостао од ранијих ратних активности. Покушао сам га уклонити прстима лијеве руке. Изненади ме тежина пластике која је чинила компактно тијело против тенковске мине. Погледах боље и у власима високе траве, угледах антену и канап који се пружао преко те антене.

Поста ми јасно! Они желе да нас убију.

Рекох Раши да зовне војника који је стигао јако брзо, љут и у срџби, извуче антену под правим углом и зафрљаци тенковску за ћошак куће са лијеве стране траншеја. Када се све за моменат смири и војник напусти транше,ја погледах спљоштену траву испод тенковске. Провјеравао сам да ли тенковска лежи ту од раније, ако је од раније, трава би требала бити натрула и жута од труљења.

Изненадих се да је трава свјежа и да је тенковска  постављена то јутро, остављена за нас двојицу. Снужден, чекајући смрт, наставили смо копање. Рекох Раши да нам запали пола цигарете које нам је донио МЦК приликом скоре посјете, јер штедити даље нема смисла. Копао сам доњи накоп, а Рашо се споро премишљао да ли да троши или да штеди. Узневјерен, сагет у траншеју, викну на Рашу:

- "Пали је , видиш да смо у говнима!"

Управо док је гурао пола цигарете у муштиклу и узимао папирнату шибицу да нам запали, дуну вјетар који му је угаси, а вјетра није било тог јутра! И да га није било и да је Рашо успио запалити цигарету, ја бих дошао до њега да вучемо који дим и обојица би....? 

Али, вјетар дуну и угаси шибицу. Ја, љут , загаламих на Рашу који спуштајући се у транше у намјери да се заштити од вјетра, понови радњу паљења цигарете. У том моменту зачу препознатљиви знак опасности. Чујем вакум одлази уз звуке тек упаљених авио-мотора то су знаци да у близину нас долази минобацачка граната. Чекам, сагет у траншеју, држим се за држалицу крампа. Паде мрак уз милион муња. Ломи се гранит у мојим ушима.

Отварам очи да видим одакле крварим, вјерујем да ме рана не боли јер још сам у адреналину али крв она би текла не чекајући да адреналин оде. Не видим ништа црвено што личи на крв. Мрдам раменима и окрећем главу. У транше се увукла прашина од експлодиране гранате. Поклопила нас граната, минобацача 60 мм, звана "цукица"! На насип смо оставили букову пушкарницу коју смо скинули са краја траншеја када смо почели копати. На исту смо оставили мајице  и порције са храном за тај дан.

Не видим ни трага од пушкарнице и наших ствари, зовем Рашу да провјерим да ли је жив. Из дубине траншеја, одазива се Рашо уз болни звук гласа:

- "Доброооо сам!".

Како се прашина извлачила из траншеја, тако се указивало чучеће тијело Рашино. Приђем му ближе, не видим крв а на леђима му остао траг, црвена масница у ширини од 10цм. Ударила га даска од пушкарнице и ја закључујем да је граната пала на насип и букову пушкарницу. Промаши нас за 50 центиметара. Сакрисмо се испред подрумских врата над којима је био бетонски подест од степеништа које је водило на спрат, некад стамбеног објекта.

Очекујемо још граната, јер када Срби гранатирају то траје десетак минута, неселективно засипајући мали простор. У том гранатирању кровови свирају јер поломљени "тера кота" цријеп се крши и уз високе тонове звука стропштава на земљу. Сипа цријеп као кликери убачени у лимену канту. Видим, војска из подрума мрзовољна и не гледају у нас двојицу као да им је криво као да су осјетили да не могу против Бога. 

Од тог дана, па и данас, ја објашњавам да је Бог сваком човјеку иза уха!

У оном поменутом вјетру који је угасио папирнату шибицу, остао је топао зрак. Били смо у том топлом зраку који се благо ковитлао око нас, баш онако као што се у машини ковитла шећерна вуна око штапића, правећи велику шећерну вунену куглу. Своје искуство и сусрет са Божијом благодети објашњавам данас као када уђеш у морску воду и отпливаш далеку у дубину. Хладноћа мора те приморава да се вратиш на обалу и угријеш на топлом љетњем сунцу.

У том пливању према обали, одједном осјетиш да си у таласу драстично топлијег струјања мора. Заборавиш гдје си кренуо јер тијело жели да остане у тој топлини јер осјећа се фантастично добро. Причајући људима око себе, добивам потврду да су то људи доживели.  Е, када такав осјећај топлине доживиш на копну, знај да је Божија благодет близу тебе или неког другог у близини твојој!

На крају дана, поведоше нас у храснички затвор, захвалих се Богу што ми не дозволи да крампом ударим по тенковској, захвалих се вјетру и захвалих се минобацачу "цукици" који је као јарац разапето стајао иза куће са лијеве стране траншеја.

Наставили смо са копањем траншеја и заштитних прстенова, тукли, мучили и иживљавали се над нама.

Породична кућа Шувајла у Тарчину:
"Направио, опремио... и рат прекинуо сан!"

Често смо војнике који су из Бутмир села ишли на Доњи Котораца на линију, знали носити кркаче!

Зајашили би нас ко` коње, опонашајући америчке каубоје и уз дивљи поклич тјерали нас да их трчећи носимо. У том "војничком" истицању би се истицали војници "Санџаклије". Били су посебно заинтересовани за овај рат. Неко им је обећао када побједе у овом рату да ће моћи легализовати све илегално изграђене објекте у граду и у градским предграђима и приградским селима. 

Половином јуна 1993. у храсничком логору сам видјео да логораш и рођак Војо Шувајло разговара са два млада полицајца у маскирној униформи. Војо је био предратни им радни колега. Радили су заједно у саобраћајној полицији у граду Сарајеву. Други дан Војо ми је препричавао разговор и понуду да пређе њима у полицију. Рече ми Војо да их је одбио. Рекао сам му да је требао размислити, можда би му се указала прилика да се дочепа слободе на други, лакши начин. Војо је држао ријеч и чувао образ фамилије.

Био је 16. јуни 1993. када су по нас пред храснички затвор дошли полицајци из Соколовић Колоније. Међу њима је био и Расим, са којим сам успоставио контакт раније, захваљујући мојој комшиници којој је он био вјенчани кум. Моја комшиница Есма Шахић се удала за Србина капетана, Расимовог друга. Брак није дуго трајао али "кумство" ми је помогло да понекад добијем цигарету од Расима.

Кренули смо пољаном преко Соколовић Колоније према Бутмиру а мени Расим прилази док ходамо у колони по два и тихо говори:

- "Тамо гдје идемо, не дижи главу!"

И, тако у том ходању, три пута ми понови једну те исту реченицу. Схватих да сам мета, јер сам свједок злочина и убиства Милана Крстића. Довели су нас у центар села Бутмир и увели нас четворицу у транше који се копао према аеродрому у правцу управне аеродромске зграде. У једном моменту транше се рачвао и правио облик слова "ипсилон".

У лијеви крак сам кренуо ја са Слободаном Лалушићем а у десни крак кренули су Обрен Варагић и Војо Шувајло. Мој крак је визуелно ишао у правцу Касиндолске улице, преко аеродромске писте. Гледао сам црвене кровове кућа у Касиндолској, те положаје измађу Илиџе и Неџарића држали су Срби. Још раније смо знали да понекад ради снајпер из тог правца.

Слушајући Расима, нисам се излагао, копао сам полусавијених леђа. И док сам чекао да Слобо излопата накопану земљу ја погледах десно и видим, чудо невиђено.

Никада логораш није изашао из траншеја, а мој Војо сједи на ископаној земљи, рукама обухватио кољена и погледом преко писте гледа према Касиндолској. Ја му машем и дозивам у намјери да га отјерам, да га вратим у транше. Он ме не види. Занио се ко зна на шта мисли. Није прошло ни минут када из центра села зачу кратак рафал. Чује се реска, распрскавајућа муниција који смо звали "иранска". И чујем Воју како јауче:

- "Ој, мајко моја!"

Погледам у том правцу и видим њега како испружен лежи у косини избачене земље. Нико му не прилази, не видим Обрена, помишљам можда је страдао. Одлучим, без размишљања и одобрења да кренем према њему кроз ископани транше. Дођем у њихов крак траншеја и видим Обрена, лежи у траншеју, покривен крампом са којим је копао. Зајапурен, црвеног лица испрепадано гледа према мени.

Војо, видим рањен. Подвучем руке испод његовог лаганог тијела и свучем га у транше. Док сам га подизао у наручје, видим по леђима га ухватио рафал. Видим улазне ране а нема излазних. Знам, неће преживјети. Изнесох га не цесту и положих испод неког дрвета. Донесоше мердевине да га поставимо на њих и понесемо до амбуланте. Док смо га носили, око наших нога, видимо метци у рикошету одскачу око нас. Неко иза наших леђа се злочинички смије и урличе.

Доласком пред затвор на крају дана, стражара Ибро нам рече да је Војо подлегао на операцијском столу. Тог дана сам сазнао да су муслимани убили још једног Србина. Јашта, није могао жив ни доћи до Храснице! Мени остаје сјећање и вјечно питање, ко је био мета? Војо што није хтио прећи у њихове редове или ја, свједок убиства?

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (13. дио)

НАТО ЧУВА АЛИЈИНУ ДРЖАВУ

Прекопали смо и траншејама повезали цијели Доњи Которац, од ријечице Тилаве до аеродромске ограде. И више нема неког озбиљнијег посла. Држе нас да би копали и чистили засуте траншеје. Имамо осјећај да им је досадно... муслиманска војска сада ратује са Хрватима на нашем терену и нема неких ратних дејстава.

Једног дана су нас груписано извели десно од села Доњи Которац, према ријеци Тилави чије су обале обрасле високим јохама. Копали смо око постојећег траншеја, такозване џепове и са једне и са друге стране. Таман, помишљам, добра смо мета за скривеног муслиманског снајперисту који сакривен вреба од ријечице Тилаве. Некако у истој линији, десно су копали Слободан Мишо Крстић и Вукашин Лалушић, лијево Слободан Лалушић и ја.

Миран дан без ратних дејстава, изненада прекиде, мени познате, експлозије пушчаних метака. Била је то иста муниција од које је погинуо Војо Шувајло. Реска, распрскавајућа, звана ''иранска''! Голи до појаса, држећи се за горњи дио стомака, поред испрепаданог Вукашина у главни траншеје је долазио Мишо. Прође поред мене и ја чујем његов аманет:

- "Поздравите ми Ђорђа, Милоша, Страхињу и Лазара!"

У први мах, свјестан свог смртног рањавања, помислих то рањени Мишо набраја наше видовданске јунаке са Косова Поља и јунаке који су се борили против турског зулума. Испод длана савијеног у прегршт којег држи у висини желудца, горњег дијела стомака, ја видим испупчени дио коже као да га је неко пробио шиљком кроз леђа и шиљком му испупчио кожу. Не, то је распрскавајућа која је ушла својим обимом са леђа и распрскавајући се у тијелу једним дијелом извукла кожу немоћна да изађе, застала ту у том нама видљивом дијелу. Знајући да су његови унутрашњи органи покидани ја изгубих вољу да га носим. Не знам гдје, јер за наше нема лијека ни спасења.

И док су га носили, Јово, Драгољуб, Славиша и Дане ја сазнах, кога то он дозива и оставља нам у аманет да пренесемо поздраве. То он набраја имена четворице синова, Ђорђе, Милош, Страхиња и Лазар...

И дође мајка Веселка, послије рата у град гдје сам се као избјеглица населио. Ђорђе порастао и зове у сватове. Ја на тој свадби нисам пјевао, ни ти јео, али пио јесам да добијем храбрости и да издржим. Очима сузним са кнедлом у грлу, враћају ми се Слободанове слике... провео сам прво весеље мајке Веселке. Недуго, за годину Ђорђе је свом сину првенцу дао име Слободан! Не може се силом прекинути круг, Бог је дао да круг постоји као што Слободан јуниор спаја и наставља низ. 

Два мјесеца, скоро нико погинуо није.

Почетком аугуста у Храсници гужва. Ратко Младић ''ради'' Игман и Бјелашницу. У граду настао метеж, распуштени коњи, краве и овце, путем тумарају избјеглице, дезертери пуне затвор, нас гурају у једну већу просторију. Вахид Алађуз безбједњак, муслимаским војницима псује мајку и пријети да ће им 'ћетници' доћи на кућни праг да кољу и силују.

Кроз подрумске просторије чујемо гласине, хоће да нам баце бомбе у просторију и очас побију. Заплака и закука као сироче Алија Изетбеговић у Женеви... смиловаше му се Западњаци и покренуше НАТО бомбардере да туку по србским положајима. Чујемо и ми детонације, гори све живо. Генерал Ратко Младић врати војску на почетне положаје. Да су тада пустили Младића, Сарајево би било за 10 дана ослобођено од исламских фанатика, јер паника и хаос су лако преносиви, а они су били јаки само када им НАТО штити леђа...

Пита ме Ибро, умјерени чувар, шта ће ово бити... Баш као да ја знам, а ја не знам, у колико великом страху је Ибро, одговорих му:

- "Створиће Запад филџан исламску државу да преко ње 'сиса' арапску нафту!?"

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (14. дио)

ЖЕНЕ МУЧИТЕЉКЕ У СИЛОСУ

Једног дана враћајући се са принудних радова у ходнику затвора срео сам двије младе дјевојке око 25 година старости. Била је то моја комшиница Нада Томанић и Сабина Хрњић. Сабина се лажно представљала, каснијом обрадом пишући другу књигу ''Јован зове Зијада'' сам сазнао да се презива Сирар. Обије су биле припаднице Специјалног одреда за посебне намјене ''Зулфикар'', под командом штаба врховне команде (ШВК) ткз. Армије БиХ.

Комадант те јединице је био познати криминалац Зулфикар Алишпаго, тј. Зулфо Алић, муслимански пробисвијет из Старорашке области. И након рата је имао проблема са законом због насилног понашања. Меморисао сам Надин изглед и примјетио да на десном образу има ожиљак у облику врбовог листа као посљедица рањавања. Окрзнуо је гелер минобацачке гранате. Тај ожиљак ће бити доказ препознавања и судског процеса који се против ње водио 2025. у Америци из разлога што је приликом уласка у САД, изиграла миграцони закон, тј. лагала о својој ратној прошлости у Босни.

Све вријеме послије рата Сабина Сирар је радила у полицији општине Хаџићи избјегавајући оптужбу и судски процес. 

"Зулфикар" јединицу, већином су сачињавали муслимани из Старог Раса, Сарајлије, мухаџедини тј. добровољци из арапских земаља и неколико, рекоше пет, европљана.

Нико од тих европљана није преживио, сви су убијени, међу њима и Марк Штефелд који је убијен бранећи логораше од суманутих батина који су им приредили Зукини 'љепотани' на челу са Неџадом Хоџићем, Зулфикаревим сестрићем. Јануара 1993. су из ДКЛ "Силос" и Крупљанска ријека одвели 26 логораша. У атомском склоништу хотела "Мразиште" на Игману, немилосрдно су тукли србске логораше до крви и пуцања костију.

Убили су Јадранка Главаша, Радивоја Шавију и Петрић Миломира.

Логораше на Игману су тукли даноноћно.

Улаз у хотел „Мразиште“, базу војне јединице „Зулфикар“ која је легално дјеловала под окриљем АБиХ чинећи невиђене злочине према хришћанским народима у БиХ. Прво Србима, касније и Хрватима. Занимљиво је то што касније оптужнице против муслиманских злочинаца врло ријетко су улазила ратна злодјела према Србима, углавном оно што су урадили босанским Хрватима.

Током рата Зукини 'љепотани' су убијали, мучили, терорисали и силовали затворене Србе и Хрвате, као и њихове сународнике што остадоше код својих кућа на „слободној територији“ Босне и Херцеговине.

На фотографији горе се виде апартмани, односно прозори истих. 

1. спрат, (балконска врата) у броју 101 је био Нихад Бојаџић, замјеник комаданта Зуке.
2. спрат, апартман 201, био је Неџад Хоџић, сестрић комаданта Зуке.
3. спрат, апартман 301, био је комадант Зулфикар Алишпаго ‒ Зука.

Логораши су терорисани на платоу испред. Уз смрчу логораши су се пели голим рукама,  док им је Хоџић пуцао испод ногу... И тек што би донијели дебеле трупце на одредиште у близину земуница, услиједило би ново иживљавање.

Три дјевојке од двадесетак година, Расема, Нада и Сабина зајахале би, укркачиле би се на ознојена топла леђа логорашка да не би ишле пјешке. Логораши би их лаганим трком понијели до шуме гдје су их чекала нова дебла одсјечених четинара. И поново све исто. Немоћни логораши несвјесно прихватише додијељену им улогу товарних коња. Грдили су себе, одмахивали главом и стиснутих усана проклињали судбину, или кога већ, због свега што их је снашло.

Расема Хандановић није била из нашег краја тј. локална муслиманка, дошла је из Санског Моста. Ратни путеви су је довели на Игман. 

Сабина Хрњић била је Хаџићанка. Млађи логораши су је познавали из времена мира и заједничког живота. Живјела је у Хаџићима које је контролисало муслиманско руководство по избијању ратних дешавања. Појавила се као избјеглица на дијелу територије општине Хаџићи која је била под контролом муслимана. Кратко је становала у србској кући и близини ДКЛ "Силоса", у кући фамилије Шувајло. Отац и син су одведени у Силос, док је мајка Јелка остала у кући да живи у једној соби, јер су остатак куће заузли чланови фамилије Ђелиловић, Рамић и Хрњић. Избјеглички статус није одговарао Сабини Хрњић, па је кренула пут Игмана, гдје су је примили у јединицу „Зулфикар“. Сабина је изигравала полицијског истражитеља користећи војничку пожуду и покушавајући да манипулише војницима који су помамно гледали у њене облине.

У жељи да напакости невиним Србима прстом је показивала на бивше познанике лажно оптужујући:

‒ "Он и онај до њега су ме силовали у Хаџићима ‒ показујући на Слободана и Предрага, Сабина је очекивала жељену реакцију младих војника." 

И поред малог броја жена на Игману, коментар једног војника је пренерази и натјера црвенило у образе.

‒ "Е, ако су имали потребу тебе силовати, јебаји га! Ко није тражио, није ни добио!", нисмо се смјели смијати на ову опаску, јер би нам се осветила.

Нада Томанић је била "наша" Србкиња. Она нам је дошла у Тарчин у потрази за мајком. Живјела је у околини Добоја код мајчиних родитеља. Отац јој је настрадао од струјног удара. Мајка Душанка, млада удовица, оставила је кћерку код своје мајке. Бјежећи од обавеза, отишла је од куће. Од кафане до кафане, радила је као конобарица. Каријеру конобарице завршила је у Тарчину, у кафани „Мостар“. Била је то прва кафана на улазу у Тарчин, изграђена од црвене фасадне цигле са баштом под настрешницом у продужетку, у власништву Салке Хорвата. Накратко се Душанки срећа осмјехнула. Краћи период живјела је са Богданом Шувајлом, али та ванбрачна идила није дуго трајала, отприлике колико је било слатко. Душанка се запослила као куварица у локалном шумарском предузећу „Бјелашница“. У истој згради су били кухиња, канцеларије и станови за запослене.

У једном од тих станова становала је Душанка. Године су пролазиле, а кћерка Нада расла. Довела је своју кћерку у Тарчин да живе заједно. Нада је била дјевојчурак који само што је почео загледати тек стасале момчиће.

Немања Варагић је возио мотор за који није имао дозволу или није био регистрован и возикао се на релацији од родног села, Доња Биоча, до Тарчина. Знао је покупити ''дјевојчурка'' на узбудљиву вожњу мотором. Већини дјевојака у тим годинама вожња мотором је представљала узбуђење, а младом мотористи је хранила его, што би доказивао додавањем још јачег гаса. Под пуним гасом уз рулање мотора одлазили би асфалтним путем даље...

Дошао је рат. У тој шумарској згради формирана је Територијална одбрана муслиманског становништва. Много униформисаних војника је долазило и одлазило из те зграде. Мајка Душанка, једина Србкиња у близини команде, није имала избора. Прихватила је независну БиХ и потпуну лојалност муслиманским властима. У таквим околностима Нада је упознала војнике који су дошли однекуд и ниодкуда и отишла са њима на Игман, а ова двојица, Богдан и Немања, у државни концентрациони логор Силос.

За непуних девет мјесеци били су заједно на олимпијској Игман планини: она са пушком, а они са крампом и лопатом. Њих двојица, комшије из истог села, у неравноправном положају. Нада Томанић их је различито третирала, Богдана као злочинца, маминог љубавника, а Немању као бившу симпатију.

У овој игманској групи логораша мало ко није био у родбинским везама. Сви су били у најмању руку комшије и рођаци. Изузетак је био Радивој Шавија, већина из његове групе затвореника није га познавала. Знали су само да је из западне Босне. Оженио је муслиманку из наших крајева док је био на одслужењу редовног војног рока. 

Ђоко и Чедо Крстић су били рођена браћа. Сви остали Крстићи су рођаци, Предраг, Слободан, Радивој, Далибор, Владимир и Бранислав, осморица их је. Ђоко је завршио грађевинску школу. Прије рата је радио у Враници, грађевинском предузећу.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (15. дио)

ДОКТОР МУСТАФА ПИНТОЛ

Ушавши у докторову канцеларију, Максо застаде и пристојно поздрави доктора. Осјетио је да ако му овај човјек не помогне, нико неће! 

‒ "Шта је са тобом?"

‒ "Докторе, повријеђен сам."

‒ "Је ли те неко тукао?"

‒ "Није, са задршком одговори Максо."

‒ "Добро, кажи шта ти је!"

‒ "Докторе, ја сам имао велики гелер у леђима, данас сам то мјесто повриједио поново." 

Максо намјерно прећута данашњу тучу на Ступнику.

‒ "Дај да видим, скини се!"

Максо је са напором скидао горњи дио гардеробе. Доктор је чекао и успут га испитивао ко је, како се зове, које је годиште, одакле је, је ли ожењен итд... Сасвим неочекивано, доктор га упита за свог колегу са факултета, који је био из краја одакле је био и Максо.

‒ "Познајеш ли Радмила Јововића?"

‒ "Познајем" ‒ тихо одговори Максо кроз стиснуте усне.

‒ "Ја сам са њим заједно завршио медицину у Сарајеву, знаш ли шта је са њим?"

‒ "Докторе, он је мртав!"

‒ "Како?! Шта је било? Када?"

‒ "Чули смо док смо били затворени, још прошле године, да је др Јововић бацио бомбу под себе. Убио се! Убио се у Хаџићима."

‒ "Ја сам доктор Мустафа Пинтол... жао ми је то што чујем, били смо добри пријатељи. Ко је тебе послао на Игман?" ‒ изненађено упита доктор, очито изненађен озбиљношћу повреде на Максиним леђима. 

Максо је ћутао, није имао потребе говорити нити објашњавати, доктор је знао шта треба да ради.

‒ "Даћу ти неке лијекове и фластере за ту рану. Написаћу ти поштеду, такав не можеш радити."

Максо осјети да му покушај избављења није био узалудан. Након добијених упута, у пратњи војника кренуо је према подрумској ћелији атомског склоништа. Журио је да Младену преприча разговор са доктором. Покојни Радмило Јововић био је први рођак Младена Јововића тј. браћа од стричева. Док су ишли према подруму хотела замолио је стражара да одведе и Младена на преглед.

По доласку у подрумску ћелију на брзину објасни Младену о чему се ради и рече му да иде одмах док је стражар вољан да га одведе доктору. Објасни му да је доктор студирао заједно са Радмилом.

‒ "Иди, сналази се, доктор је људескара!"

Бојећи се да стражар не залупи врата, Младен се брзо нађе са друге стране ћелије. Кренуше према степеништу које је водило до рецепције некадашњег хотела и даље на спрат до докторове ординације. Доктор Пинтол је био под притиском Алијиних бојовника, али и Хипократове заклетве, настале око четвртог вјека прије нове ере, а коју је он морао положити да би добио посао љекара. 

Доктор није могао без разлога писати потврде о здравственој поштеди затворених Срба. Њихово опште стање и физичке повреде су их квалификовале и биле аргумент на основу којих је доктор, поштујући Хипократаву заклетву, могао издавати поштеде. Примјетио је доктор Пинтол да његово опхођење према пацијентима логорашима нису баш добронамјерно прихватали Зукини бојовници. 

Стражар је увео Младена Јововића у хотелски апартман, у коме је ординирао др Мустафа Пинтол.

‒ "Како се зовеш?" ‒ питао је доктор Пинтол док је отварао своју биљежницу у коју је записивао конверзацију са пацијентима.

‒ "Младен Јововић" ‒ трудећи се да нагласи своје презиме одговори логораш.

Доктор подиже поглед у правцу логораша. Изговорено презиме подсјети га још једном на вријеме студирања на сарајевском Медицинском факултету. Обрадова га сналажљивост и логорашка рјешеност да помогну један другом. Сјетио се логораша Максе од малоприје и приче о др Јововићу.

‒ "Познавао си Радмила Јововића, јесте ли у роду?"

‒ "Јесмo, ми смо рођаци" ‒ брзо одговори Младен.

Присјети се Младен приче, оно када су пропагандно муслимански властодршци дјеловали на рањиву психу затворених Срба. Није им било доста да их муче глађу и батинама, него су их додатно злостављали пропагандном причом. Муслимани су се руководили флоскулом само мртав Србин је добар Србин, па су измислили причу.

Објесио се доктор Радмило Јововић! Није могао гледати шта Срби чине у Хаџићима дојучерашњим комшијама муслиманима! Немоћан да помогне муслиманима у Хаџићима и да се супростави ћетницима, из револта према србским властима, одузео је сам себи живот. Објесио се!

Наравно, ова прича и њој сличне биле су пласиране срачунато како би обесхрабриле затворенике и одвратиле их од одласка на србску страну. Некима су пријетили да ће им побити фамилије које су остале на слободи у кућном притвору. Покушавали су муслимани припремити терен када дође вријеме размјене, да Срби пред европским посматрачима одбију размјену и врате се кућама. То би за муслимане представљало успјех и доказ да они воде исправну политику и рат. Неке размјене су завршене на такав начин. Са неких организованих размјена вратили су се логораши Мркаје, Томанићи...

‒ "Како? Шта је било?" ‒ упита др Пинтол

У нападу на Хаџиће, тачније 25. маја 1992. на војну касарну у Жуновници, муслимани су нанијели велике губитке неспремним србским младићима који су је бранили. Тог дана је погинуло преко двадесет бораца, велики број је рањен, неки заклани, а њих осам заробљено и одведено у ДКЛ "Силос". Заробљени су Бранко Самоуковић, Душан Самоуковић, Мирослав Самоуковић, Јово Тодоровић, Драган Давидовић, Миломир Ђоговић, Миладин Мичевић и Дане Божић.

Др Радмило Јововић, млад и неискусан, нашао се у гротлу крви, људског меса, откинутих људских екстремитета, лешева... Није могао издржати да гледа рођаке и познанике који су запомагали пред њим, а он им није могао помоћи. У комешању мисли које су му навирале била је слика најмилијих, дјеце, супруге и родитеља, страдалих и несталих Срба. Није знао шта ће рећи и како објаснити члановима фамилије када га буду питали како је било. Ни сам није био сигуран за свој живот. У вртлогу емоција, активирао је ручну бомбу коју је прислонуо уз своје тијело...

Доктор Пинтол није знао за ову причу, сјећање на плавокосог колегу га разњежи и са емпатијом се обрати логорашу:

‒ "Како ти могу помоћи?"

‒ "Вадите ме одавде" ‒ тихо процједи Младен.

‒ "Иди назад, видјећу шта могу учинити" ‒ обећа му доктор.

Младен Јововић је искористио прилику и са племенитим доктором Пинтолом се испричао о свему и свачему, о тешким временима и о младом страдалом доктору којег су познавали. Доктор Пинтол је Младену прописао неке лијекове и поштеду, уз обећање да ће видјети и покушати да обезбједи повратак логораша у 'матични логор' Силос у Тарчину.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (16. дио)

УБИСТВО МУЧЕНИКА ЈАДРАНКА ГЛАВАША

Према свједочењу Драгана Вуковића, једно вече, могло је бити око 25. фебруара 1993. довели су у логорску бараку Јадранка Главаша. Као да је дошло вријеме да се пријетње реализују, оне које су га пратиле од доласка из ДКЛ "Силос"  6. фебруара 1993. године. Све време био им је мета, био је предмет њиховог иживљавања и малтретирања. Он им је пјевао и народна кола играо. Они су га саплитали. О глави су му радили. Осјетио је Јадранко да са овога пута нема повратка.

На присилном раду, на копању земунице на Ступнику, видио је свог познаника од прије рата. Можда му је био колега из КУД „Лола“, са посла или са сарајевских улица, ко ће знати? Разговарао је на енглеском језику са неким који је био у муслиманској маскирној униформи. Да ли је рекао превише? Да ли је том познанику вјеровао превише?

Увече, након тешког принудног рада, логораши су дошли у просторију атомског склоништа. Припремали су се за починак, неко је пушио, неко видао убоје, неко забринуто, искривљеног лица проклињао. Убрзо је дошла и кажњеничка експедиција Зукиних 'љепотана'. Да ли је „ратна истина“ стигла на Игман?  

Мјесец дана је прошло од када је злогласни криминалац (генерал) Јука Празина побјегао. Нико није знао како ни куда.

Да ли су чули од „сарадника“ са Илиџе да је Јука преко Илиџе прешао у Кисељак? Територија Кисељака је била гранична општина са србском општином Илиџа на којој су босанско-херцеговачки Хрвати имали власт. Стварали су своју Херцег-Босну уз подршку Загреба све вријеме рата. Спорадични сукоби дојучерашњих партнера Хрвата и муслимана, почели су у јесен 1992. помало, али се у прољеће сљедеће године то разбуктало.

Да ли су Зука и његови војници сматрали да је за тај пребјег био одговоран Тихомир Главаш? Или се поклопило? Крајем јануара 1993. године нама логорашима је под руку дошло издање сарајевског листа Ослобођење. Читали су пропагандне текстове о Србима. Читали су лажи о србским Хаџићима и оптужубе на рачун виђенијих Срба, међу њима Радића, Веселиновића, Самоуковића, Бандука, Главаша...  Можда је то био разлог што су ту ноћ отворили врата атомског склоништа и прозвали Главаш Јадранка упирући прстом:

‒ "Хајде ти што знаш енглески, дођи овамо!" ‒ војнички наредбодавним гласом је повикао војник, којег су звали Пиле, са врата ћелије. 

Пиле му је ставио лисице на руке и рекао да чују остали логораши:

- "Ти си мртав човјек!"

Логораши у ћелији су били скамењени, осјетили су да ово извођење има своје злокобно предсказање. Одведен је са одређеним циљем који се осјећао у ваздуху загушљиве ћелије без прозора и дневне свјетлости. 

Шта се дешавало те ноћи знају нередбодавци Зука и Нихад Бојаџић. Извршиоци су били Неџад Хоџић, звани Нећко, војници Пиле, Мујо, Џеко и Кокић. Од женског особља извршењу најсвирепијег злочина допринос су дале: Нада Томанић и Сабина Хрњић. Једини непристрасни свједок био је Драган Вуковић звани "војвода". Из своје од дрвета сковане ћелије, кроз отворе између дрвених даски, гледао је у простор бараке који је некад био магацин и радионица за раднике шумарског предузећа „Бјелашница“ из Хаџића.

Уживо, нецензурисано, гледаће филм ужаса, крви и лаганог умирања у трајању од 6 до 8 сати.

Од припремног периода и почетка рата у БиХ муслимани су невјешто покушавали објаснити како је у Босни нападнут невин народ. Користили су се медијски искривљеном сликом и лажним представљањем чињеница и података са којима су намјерно манипулисали. Чинили су све само да се додворе дојучерашњим србским непријатељима и да их приволе они, дојучерашњи, србски пријатељи. Успјели су у томе да једну политику представе Западу који је у њима гледао алат против Срба, а другу, исконску, пуну злочина и бруталности, спроведу према немуслиманима у БиХ.

Знали су они како су се брутално, прије хиљаду девесто шездесет година, понијели они који нису вјеровали Богу нашем. Хтјели су они ратних деведесетих година 20. вијека, опонашати и убити му сљедбеника, повести хришћанина Јадранка на игманску Голготу и забости му копље кроз груди хришћанске. Није било засједања, ни фермана, ни судског декрета, само они, извршитељи, свети борци на Алаховом путу. Убијали су га полагано, споро, да дочека свој шести сат, да га Мучеником назовемо.
Као јелен ухваћен у гвожђе, као инсект упецан у мрежу, посљедње знаке живота је давао Јадранко, као 1914. о конопцу објешени србски народ у Босни од Хрвата и муслимана одјевених у аустроугарске униформе за интересе Бечког двора. 

Давно, тридесетих година 20. стољећа Алија Изетбеговић је почео плести мрежу. Паукову мрежу. Намотао је конац на кажипрст десне руке, док је осталим прстима држао исплетене нити. Своје дјело је градио и придржавао, врхом игле убадао, у почетку тупо и безболно а сада у очи и срце србских грађана, противника „грађанске“ Босне и Херцеговине, а ти грађани су имали своје име. Срби су се звали. Имао је жељу покорити их, а ако не успије у својој намери, бар да им од испредених нити луђачку кошуљу на главу навуче.

У овим ратним дешавањима Јадранко Главаш је испуњавао само један услов који га је квалификовао да не буде равноправан и заштићен, био је Србин. Подобан као, скоро, сви Главаши са Осеника, ни по чему се нису истицали, ничим нису упадали муслиманима у очи. Ничим нису одавали да су припадници србског народа у БиХ.

Београдску штампу (Политика, Новости, Експрес, Нин, Време...) нису читали,  „Звезду“ су вољели гледати, али за њу јавно нису навијали. А тек је загазио у своје тридесете. Свјестан је био свог стаса и своје љепоте, имао је много тога што други момци нису. Бавио се спортом, имао је црни појас у каратеу. Учили су га како да спортски удари, противника не повриједи, а ипон да освоји. 

Довезли су Јадранка до хотела „Мразишта“, до бараке шумарске радионице у којој је "војвода" био затворен. Уз вербалну подлогу, псујући му све знано и незнано, гурајући га и ударајући по ногама, угураше га у бараку. Скинуше му лисице са руку. Овдје није било поена, њих пет-шест су се утркивало ко ће боље и јаче. Послужио је као боксерска врећа на тренингу. Од силине удараца металним кундаком на расклапање аутоматске пушке цијепала се кожа на рукама којима се бранио.

Алахови ратници су стали у круг, а онда 6:1 ударали су га покрећући као што сатни механизам покреће казаљку на сату која показује минуте. Он се вртео као секундарица на дигиталном будилнику око своје уздужне осе. Дочекао га је нови ударац металног окова пушке по образу лијеве стране лица. У глави му се завртело као грамофонска плоча убачена у џубокс. Крв попрска бијеле зидове бараке. 

Знао је Јадранко да се ова врста мучења неће скоро завршити. Његове зебње о којима је говорио Зорану Мандићу су се почеле обистињавати. Убиће га! Зашто?, питао се док је још био у окретаљци између бојовника на Алаховом или Алијалијином путу, свеједно. Толико тога је дао и себе уградио у то несретно братство-јединство, као и мноштво Срба у БиХ и Хрватској што су повјеровали.

Присјетио се накратко свога мјеста у фолклорној секцији „Лоле“, играо је на позицији коловође. То мјесто је било резервисано за најбоље, најљепше и најспретније. Ево, вечерас наступа као коловођа. Игра сам. На сцени га Зукин "ансамбл" прати, нису наштимани али су добро синхронизовани. Док му слике из прошлости навиру и нестају великом брзином, туку га неуморно без престанка. Пола главе не осјећа. Гори му образ са којег се разлијева драгоцјена течност црвене боје, кваси доњи дио лица, натапа кошуљу. Од удараца и контраудараца крв се у капљицама отреса са његовог лица. Гледа лица оних који су га опколили, види им гримасе, изопачене вилице и искривљене губице, тамни поглед замрачених очију.

Они су донијели одлуку.

Овдје неће нико доћи да прекине тучу уз објашњење како су то урадили неки отпадници Алијине војске. Ово ткз. Армија Босне и Херцеговине чини злочин. 

Драган Вуковић је имао искуства са оваквим сусретима. Када су њега тукли у ДКЛ "Силос", два пута се неконтролисано унередио. Шути у ћошку своје сковане ћелије. Страх је и њега оковао. По начину како туку Јадранка закључује да има мале шансе да преживи. На тренутак застадоше. Јадранко је већ непомично лежао на патосу бараке. Пао је у несвијест. Бојовници су изашли да запале цигарету, уморили се! Неки су отишли до хотела „Мразиште“, можда на вечеру или по гутљај алкохола којег су имали у залихама, или по неку таблету опојних дрога. И ненормални се понекада запитају гдје је граница ненормалности.

Ноћас нема границе! 

Много година касније, преко друштвених мрежа одавде из Аустралије питао сам Наду Томанић, која се на превару након рата као "избјеглица", а не као освједочени ратни злочинац уселила у државу Конектикат, на сјевероистоку САД, о томе шта се десило са Јадранком и гдје су му тијело сакрили.

- "Ја се не сјећам ничега, ја имам тринаест гелера у глави, одговорила би лажући без имало стида"
 
Јадранко је након тешке туче давао знакове живота. Ослањајући се на руке, покушавао је подићи горњи дио тијела. Пузећи је дошао до зида удаљеног неких два-три метра од њега. Прислонуо је леђа уз зид и разгледао око себе. Препознао је мјесто гдје се налазио. У лијевом ћошку ове велике просторије је видио сковану ћелију за "војводу". Недалеко од ње, на столици је незаинтересовано сједио стражар који је замишљено отпухивао дим цигарете. Јадранко је губио наду.

Спомињали су му, поред уобичајених већ отрцаних ријечи уско везаних за име Србиново и његово познавање енглеског језика и његово презиме које је било исто као и презиме начелника полиције на србској Илиџи. Без снаге да се ментално придигне, без трачка наде да ће угледати сунце сутрашњег дана, Јадранко је остао сам да у мислима проведе последње сате свог живота са родитељима и сестром. 

Отац Радмило је размјењен у оној великој размјени 110 за 110... 8. фебруара 1993. године на аеродрому Сарајево у Бутмиру. Мајка Загорка и сестра Љиља су размјењене прошле године. У склопу планираног етничког чишћења размјењене су као дио цивилног становништва. Сви су били спашени и на слободној србској територији. 
Како ће мајка ожалити сина, како ће сестра оплакивати гроб и љубити слику на мермерној хладној плочи? Како ће отац поломљеног скелета, ишчупане душе тјешити мајку?

О, родитељи моји, сестро мила, опростите што вас моја судбина у црно зави.

Убоје које је осјећао нису безазлени. Сада да га пусте на лијечење код најбољих доктора не би га могли залијечити. Унаказили су му лице. Једна страна лица му је била отечена, тешко је помјерао усне које су биле посјечене на више мјеста. Задебљалим језиком помјерао је расклимане зубе у смјеси крви и пљувачке, желио је испљунити ту текућину али није имао снаге. Испљувак је висио са доње усне. Покушавао је рукавом кошуље дохватити и са напором обрисати крваве усне.

Није знао колико дуго се налазио у том стању између сна и јаве. Осјећао је болове који су се на махове појачавали, а затим нестајали бестрага. У једном моменту прену га галама оних истих који су га довели и тукли то вече. Поноћ је била прошла. Вратили су се да наставе тамо гдје су стали. У рукама су држали бејзбол палице, гвоздене шипке и ланце, који су наговјештавали да ће ускоро доћи крај свему.

- "Дођите, дођите, завршите већ једном", размишљао је Јадранко. 

Почело је. Туча је настављена уз свесрдну помоћ донетих реквизита. Питао се зашто, ако су одлучили да га убију, то не ураде метком, чак би и ножем било све завршено у трену, за неколико минута. Зашто су изабрали овај монструозни начин? Зашто му се свете? Није се замјерио муслиманима, комшијама, није га нико могао оптужити да је урадио било шта против муслиманског народа. У животу је имао више пријатеља муслимана него пријатеља Срба. Више муслиманских дјевојака него србских! Да ли можда због дјевојке, неке муслиманке, страда? Није нашао одговор. Да ли то презиме може бити разлог? 

‒ "Устај горе, дошли су ти задњи сати! Рекох ли ја теби да ћеш сало своје гледати!" ‒ изразитим санџачким нагласком обрати му се Неџад.

Неџад је био сестрић комаданта Зуке, који је опуштеним понашањем показивао де је под заштитом свога дајиџе. Зука је упадљиво, као да се нарочито трудио, наглашавао своје поријекло начином говора и изговора појединих ријечи. Неџад је исто то радио, дајући до знања 'Босанцима' да без њих овај рат не би ни почео и да се без њих неће ни завршити. Све 'Санџаклије' су очекивале посебну сатисфакцију по окончању рата. Обични војници су очекивали да ће легализовати бесправно изграђене објекте у Сарајеву и околини током масовног насељавања, осамдесетих година 20. вијека.

Замахну Неџад бејзбол палицом и удари Главаша по нози у предјелу између кољена и кука, по бедру са вањске стране. Знао је да од тог ударца Јадранко мора пасти, јер аутоматски долази до блокаде и одумирања тог мишићног ткива које не може држати жртву на ногама. Знао је Неџад шта ради. Није требало дуго да чека. Од силине удраца повијено тијело се затетура на једну страну. Не дочекавши да се стропшта на патос, доби још један силан ударац по средини леђа. Паде на под.

Утркивали су се ко ће му прије нанијети бол и повредити га сваки својим реквизитом. Зазвекета ланац, зачу се фијук и помјешани ехо ударца. Дио ланца дохвати патос, дио удари по склупчаном тијелу, зачу се звекет карика по поду и амортизовани тупи ехо који дохвати тијело. Није заостајао ни онај који је ломио бејзбол палицом. У почетку, чисти јаук бола са јасним тоновима које је испуштао мученик указивао је да су далеко од краја. Нису се надали да ће спортско тијело мученика захтјевати толико њиховог напора. Тукли су га непрекидно, скакали му по леђима не гледајући да ли ће главу згазити. А због главе су дошли!

Дојадило им је тући по меканим ткивима Мучениковог тијела. 

Зар је важно звати га именом крштеним, то сви знамо. Ако никада није имао надимак, зар није сада, при крају живота, прилика назвати га Мучеником? И онима, ако икада ово дјело буде у рукама на читању, дати на знање како је недужан човјек постао Мученик. 

Полусавијени длан који је био ослоњен на површину пода исправи се под ударцем бејзбол палице. Барака је одзвањала од неартикулисаних гласова Алијиних бојовника. У метежу и галами звук крцкања кошчица надјача гласове монструмске. Крцкање кошчица на ручном сплету спљоштеног длана десне руке за трен утиша бојовнике. Јаукну Мученик! Из посјечених дијелова тијела крв није прскала бијеле зидове бараке као на почетку мучења. Много крви је истекло, адреналин опао, притисак попустио. 
Да ли је овај злочин залог за оданост и вјерност? Да ли овим Неџад остале своје саборце свјесно увлачи у злочин како би осигурао ако преживе да нико не проговори а поготово да нико не свједочи? Томанић Нада брани се амнезијом и гелерима у глави!? 

Фебруарске ноћи на Игману су хладне.

Затворенику у скованој ћелији, нашем Војводи, крв ври као садржина у претис лонцу. Шишти, само што поклопац не одлети. Чело му је орошено. Да ли су убице заборавиле на њега? Њега неће убити, за њега Зука тражи дарове, милион метака и паре, да ли је тражио за Мученика, не знамо! 

Са задиханих ознојених тијела бојовника кроз маскирне кошуље и јакне избијала је топлота. У додиру са хладним зраком претварала се у бјеличасту пару. Цијела барака смрдела је на задах ознојених коња, из времена када је била намјењена за оправку и чување коњске опреме, комота и амова. Сада су им коњи затворени Срби из ДКЛ "Силос". Кроз планину, у даљини, чуло се завијање вука. Да ли је то Вучко побјегао од (не)људи? Завија, у чуду се пита, зар постоји неко крволочнији од мене? Зато завија продорно и снажно да завијање продре кроз врхове оморика, да се чује до неба. Негдје у близини чује се глас сове, ху, ху, ку-ку, кууу...

Животиње се узневјериле. Изнервирани звуковима који су долазили и пролазили кроз бараку Алијини бојовници, као нервно растројени, још крволочније почеше тући. Мученик више није имао снаге да пусти глас. Кроз осушена уста промуклим гласом је испуштао последње знаке живота. Сломише му руке, а и оно мало отпора што је показивао одупирући се сасвим се изгуби. Полумртво тијело вукли су по поду. Скинули су му панталоне и оставили му их тако са гаћама свучене до кољена. Горњи дио гардеробе повукоше према глави.

Жељели су видјети ефекте туче која је трајала скоро четири-пет сати.

Горњи дио тијела је био црвен, на једној страни су се видјела поломљена ребра. Доњи дио је био тамномодар, онај у предјелу бубрега поцрнио. Глава је све више добијала облик лопте. Није то била фудбалска лопта, него она тешка гимнастичарска, медицинска, кожна, тамнобраон боје. Отечена глава. Мученик покушава нешто рећи, али не може, вилица му је поломљена. Затворених усана мумла.

Нагонски, као сецирана жаба, цијело тијело се трза.

Покушава се подићи несвјесно, он то не жели, али некада спортски утренирано тијело рефлексно даје отпор. Тукли су га и даље. Увидјеше Алијини бојовници да Мученик не даје отпора, ни рефлексно ни несвјесно да пусти гласа. Како га чиме ударе, тако га и помјере у неки нови положај. У том положају тијело остаје, као да мокром крпом под бришу. Послушно је тијело као што је послушна натопљена крпа за брисање. Глава му је била црна од батина, очи се нису видјеле. Затвориле се. 

Овој црној ноћи присуствовао је и плаћеник Маркус који је са Зуком дошао из Њемачке да ратује за новац. Рекли су му, као и осталим плаћеницима, да иду у Босну да се боре против комуниста. Можда их Зука није слагао. Велики проценат Срба су били комунисти и југославенски оријенитсани тј. вољели су СФРЈ као своју домовину. Маркус је врло брзо сазнао да није дошао ратовати против комуниста него против Срба. Није му било свеједно мучити цивиле којима је једини гријех био то што нису муслимани.

Иронија судбине је то што је почетком 1990-их у Њемачкој већ био позамашан број насељеника Турака, чак и друга генерација, који нису постали Њемци, већ остали Турци.

На Спасовдан 1992. био је са бојовницима када су нас све редом тукли у ДКЛ "Силос". И тада је стајао по страни и њемо гледао. На Игману се спријатељио са Ненадом Голубом (Белићем). Ненад је био затворен са сином Младеном. Старији син је као резервиста отишао у србске Хаџиће, код куће су му остали супруга и млађи син. Ненад је прије рата радио у Њемачкој, гдје је научио основе њемачког језика. Није ни слутио да ће му познавање језика донијети неку корист, нарочито разговор са Маркусом.

Криомице су разговарали када су били без надзора осталих Зукиних војника.

Детаље мучења над мучеником Јадранком Главашом, Маркус Стетефелд је испричао Ненаду Голубу Белићу.

Зукини 'љепотани' свјесни да Мученик замире, договорили су се да у унпрофорској пећници ужаре жељезне шипке. Пробаће да тестирају замрло тијело или да жигошу ноћашњу жртву, ко зна коју по реду и ко зна колико још њих. Наложили су ватру још јаче, запуцкета сирова буковина, зидови бубњаре се зажарише. На горњем дијелу, на гусаној плочи, помјерише округлу ринглу. У отвор из кога су лизали јаркоцрвени пламенови убацише жељезо.

Врло брзо убачени крај жељеза се зажари као кад ковач у ковачкој радионици мјешином разбукти зажарени угаљ у жељи да добије лако савитљиви материјал. Нису имали намјеру ковати га, нити правити било шта од њега, намјеравали су га охладити на Мучениковом помодрелом тијелу. Прислонише ужарени дио до тијела. Кожа зацврча и прилијепи се за прислоњено жељезо. Негдје, као грмљавина у даљини, Мученик зашишта кроз поломљене зубе и отекле носнице. Није реаговао како су мучитељи жељели. Од бијеса, убодоше га неколико пута по тијелу. 

Са истока кроз мноштво четинарских врхова, са неба, долазила је свјетлост новог дана. Рађао се нови дан. Оставили су обамрло тијело. Онако како су га оставили тако је и остало. Мртво? Незаустављиво, свјетлост дана је тмину ноћи гурала низ котлине и густу борову шуму. Свануло је. 
 
Мјесто злочина. Помоћна зграда шумарства, звана барака, порушена послије рата. У бараци је убијен пок. Јадранко Главаш, мрцварен "војвода", пребијани су и рањавани логораши србске, касније и хрватске, националности.

Неџад Хоџић звани Нећко у судници, 2012.

Из ноћне смјене, са копања, враћали су се логораши који су били на Ступнику. По устаљеној пракси, возило које их је превозило зауставило се испред хотела „Мразиште“. Ту су логораше постројавали, додатно испитивали, тукли и малтретирали. Тог јутра није се десило ништа од тога. Испред постројених логораша изашао је Неџад Хоџић и из групе издвојио двојицу. 

‒ "Хајде вас двојица!"

Један поред другог стајали су рођаци, Слободан Крстић звани Деба и Радивој Крстић. Невољно иступише из врсте, осматрајући шта би могло бити слиједеће. Можда туча или боксерски меч између њих двојице или нешто треће.

‒ "Отиђите до бараке и обуците оног ћетника и ставите га на кревет!"

Нису знали тачно шта треба да раде, али су кренули према бараци без питања. По уласку у бараку осјетише да им се ноге скратише, адреналин им растјера умор и поспаност од ноћи коју су провели на копању. Препознаше Мученика само по гардероби, јер му је лице било изобличено. Закључили су да се ради о Јадранку Главашу, пошто су га прошлу ноћ одвели из атомског склоништа док су били на окупу.

Приђоше му мислећи да је жив и да ће им помоћи приликом облачења. Нису вјеровали да могу убити човјека батињањем. Његову помоћ и асистирање у облачењу нису могли добити. Морали су из неколико наврата, из фазе у фазу, извршити наређење. Тијело је лежало на стомаку и било је потребно подићи га у предјелу бедара и повући му гаће и панталоне изнад кукова. Док су подизали тијело, осјетили су да је оно поломљено на најмање три дијела. Са великим напором, шутећи, навукоше му панталоне.

Мученик није одавао знакове живота.

Са рамена и горњег дела леђа повукоше му дио гардеробе до панталона. Сакрише му помодрело и као угаљ поцрњело, од убоја, убијено тијело. Преостао им је најтежи дио посла. Требало је пренијети обамрло тијело. Како је тешко носити поломљено тијело на три дијела! Кости поломљене, кичма попуцала, руке олавабљено висе као гране дрвета након невремена. Са највећом пажњом и обазривошћу донели су га до дрвеног кревета испод степеништа које је водило на спрат бараке. Пошто су га положили на исти.

Немоћно, погнуте главе, „мртвозорници“ изађоше вани и прикључише се осталим логорашима на платоу хотела „Мразиште“. Попеше се на камион који је кренуо путем до хотела „Игман“. Шутили су. Од страха нису могли нити су смјели говорити. 

- "Ој, мени, мајко моја!", биле су посљедње ријечи Мученика, које су чула ова двојица логораша.

Били су сломљени, нису могли вјеровати да су Алахови бојовници убили човјека батинама. Каква је њихова судбина, наметало се питање само од себе. Како се спасити, како побјећи или када ће се завршити овај рат у БиХ? Када ће доћи примирје и затишје? У Босни рат, знамо, никада не престаје! Некако је лакше ратовати у миру, мудровати и надмудривати се, па ко кога, само да не пуца!
У току дана затореници из ноћне смјене изведени су да почисте смеће око хотела „Игман“, нацјепају довољну количину дрва и разнесу их по просторијама које су се грејале. У међувремену, једином живом затворенику у бараци, Драгану Вуковићу Војводи, наредили су да однесе оброк Јадранку Главашу. Не знајући у каквом је стању Јадранко, Војвода је понио комад хљеба и порцију кухане риже до кревета у другој просторији бараке. Узалуд је носио.

Донио је храну мртвом човјеку. Мртав, мртав! Мртвом не треба ништа! Шта су хтјели постићи? Можда да додатно испрепадају Војводу? Или је и њих било страх од почињеног дјела и мртвог човјека?

‒ "Господине стражару, Јадранко је мртав!" ‒ са ужасом у гласу саопштио је "војвода".

Само је констатовао оно што је гледао прошле ноћи а да није морао провјеравати нити смрт огледалом доказивати. Сутрадан ујутро прије доручка на вратима ћелије атомског склоништа појавио се Неџад Хоџић. Са њим су била још двојица његових сљедбеника, Пиле и Сељо.

‒ "Требају ми два добровољца" ‒ саопштио је Неџад наредбодавним тоном.

Није се очекивало да се логораши декларативно изјасне, јер је то заправо значило да се први који су на ногама и близу врата јаве и спреме за тај „добровољни“ рад. Двојица логораша су у трену била спремна. Изашли су испред хотела „Игман“ логораши Горан Варагић и Бобан Мркаја и потом се упутили према хотелу „Мразиште“. Одвели су их на доручак. Тог јутра је за Зукину војску била спремљена сутлијаш.

Сутлијаш, кувани пиринач са млијеком и шећером су доручковала и њих двојица. Пошто су завршили доручак, сјели су у Зукин џип, а са собом су понијели крамп и лопату. Горану и Бобану је један детаљ запао за око: у џип су убацили једно танко дугуљасто дрво. У тим крајевима Босне, у сеоским домаћинствима, такво дрво се звало плитка, која је служила као помоћни реквизит за узгајање махунастог поврћа.

Након што се посије боранија, потом оплеви, и окопа, у вријеме цвјетања би се побадале плитке у центар тог мохунастог поврћа. Плитке су служиле да боранија путерица пружа своје нити и да се вретенасто, мотајући се око танког ваљкастог дрвета, пружи до висине преко два метра. Нагађали су о томе зашто ће им бити потребна плитка јер нису никада чули да се оне побијају у дебели сњежни покривач. Логораши су носили вунене капе на глави.

Наредили су им да капе навуку преко очију, а главе загњуре међу кољена. Запријетише им да ни случајно не подижу главу, јер ће, у супротном, остати без ње. Логораши су препознали куда се крећу, истим путем су безброј пута ишли према коти Ступник. Застали су на контролном пункту и након што су се војници у џипу и на пункту поздравили, скренули су десно. Кренули су старим путем према Храсници, који је водио преко Голог брда. Стигли су на одредиште.

Скинули су капе са глава. Нису знали тачну локацију гдје се налазе. Са њихове десне стране била је ливада у облику младог полумјесеца, оивчена буковом и четинарском шумом. Испод једног већег дрвета војници у пратњи положили су извађену плитку из џипа и наредили:

‒ "По овој плитки копајте!"

Ископану земљу избацивали су на једну страну, слично као када почињу копање нових траншеја. Укопали су се до пола метра дубине у том кратком рову. Копање је било успорено, јер их је дочекао камен планине Игман. Муслимански војници су увидјели да је даље копање бесмислица те су им наредили да престану копати али да припреме доста грана. Ломили су јелове гране рукама, а неке одсјецали крампом. Прикупили су нешто сувих грана, поломљених током невремена из ранијих година. Невјешто, муслимански војници су им објаснили да ће остатак посла завршти њихови минери. Нису могли закључити да су то нови положаји, јер ништа није указивало да су у близини линија фронта. Закопали су ров дубине близу пола метра и дужине око два метра. 

Након што су ископали „ров“, ставили су им повезе преко очију. Кренули су према џипу који је био паркиран недалеко од мјеста гдје су копали необичан ров. Логораши су схватили да су ископали раку за људски леш. Онај од јутрос, којег су Деба и Радивој опремили без опијела.

У једној од многобројних изјава за правосуђе БиХ, Драган Вуковић је изјавио: Највише су га тукли Неџад Хоџић звани Нећко, Нада Томанић, извјесни Мујо, и често помињани Џеко. Касније у току ноћи придружили су им се Сабина Хрњић и војник Кокић.

А шта је било са Зораном?

Мучио се и страховао, убили су му рођака Јадранка Главаша. Доктор Мустафа Пинтол је наредио због лошег здравственог стања да буде враћен у ДКЛ "Силос". Зоран то није знао. Доктора није виђао и није знао да је у међувремену и он убијен. Једно вече, између 10. и 12. марта 1993. дошли су по њега. Покупила га је војна полиција из Пазарића.Одвезли су га у ДКЛ "Силос".

Други дан тамновања позван је у канцеларију упаравника Хујић Бећира. Морао је дати изјаву. У канцеларији, поред стражара, био је и Неџад Хоџић звани Нећко, самопрозвани Џон Вејн, Питали су га за покојног Јадранка, питали су га шта зна. Зоран је осјетио да мора бити паметан у том тренутку.

‒ "Ништа нисам видио, ништа не знам!"

‒ "Спасио си себи живот" ‒ добаци му је Џон Вејн.

Надгробни споменик Јадранка Главаша
 
Много година касније метиљаво правосуђе БиХ, односно умрежени правосудни систем, имало је задатак да злочинце по овом предмету приведу правди. Преживјели логораши, међу којима су били и Горан Варагић и Богдан Мркаја, испитивани су о мјесту укопа, односно о претпоставци да су њих двојица ископали Јадранков гроб. Из прекоокеанске земље, Игману у сусрет, кренуо је Горан. По сјећању је довео инспекторе Министарства унутрашњих послова РС на ливаду у облику полумјесеца под дрво под којим је још било јелових грана.

Занимљиво, инспектори су понијели видео камеру, али нису понијели крамп и лопату!? Објаснили су свједоку да нису обезбједили потребну документацију која је по закону неопходна, а радило се о одобрењима министарства шумарства, водопривреде, МУП-а... Разочаран, Горан се вратио у нову домовину, гдје је ишчекивао резултате свог свједочења. Добио је информацију од инспектора Миме у телефонском разговору:

‒ "Копали су, тражили су, али ништа нису нашли, као да је дошло до измјештења...?!" 

Љут је био свједок, питао се зашто нису копали и тражили док је он био са њима? У које сврхе је искоришћен видео запис начињен камером коју су понијели? Да ли су имали одобрење?!

До дана данашњих тијело Јадранка Главаша Мученика није пронађено!? Мајка и отац су умрли, сина нису сахранили. Нема га. Сестра се нада да ће пронаћи тијело, бар да му она обиљежје подигне... бар да она помилује слику на хладном мермеру. Нажалост, умрла је и она, сестра Љиља, у прољеће 2020. године.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (17. дио)

ГОРАН АНДРИЋ - ОСМА ЖРТВА

У септембру 1993. тачније 16-ог, погинуо је Горан Андрић. Њега нису убили муслимани, они су од њега и свију нас начинили живе мете за острел. Извели су нас тог дана на једну чистину у близини старих стабала крушки и јабука. Бјеше миран дан све док ВРС не отпоче минобацачко гранатирање. Опет смо радили неке џепове код постојећег траншеја, сјећам се да смо радили код неке бетонске водоводне цијеви у промјеру преко 20 цм, а путем које се снабдјевало помоћно игралиште ФК ''Жељезничар''.

Горан Андрић је по стомаку површински окрзнут снајперским метком још раније. Имао је поштеду и након десетине дана, поново кренуо са нама на принудни рад. Бојао се сваког звиждука и покушавао се заштитити у сваком моменту. Нисмо га разумјели и нисмо схватали народну изреку, ''кога су змије уједале и гуштера се боји''. 

Копали смо у паровима, он са Мићом Голубом, Мића на крампи, он на лопати. Сваку паузу је користи да сједе на ону водоводну цијев јер сам тако је био сав у земљи, односно заштићен у ископаном траншеју. И поче трка и нас логораша и војске која нас је чувала. Трчали смо према усамљеној кући у чијем пространом подруму је било склониште.

Доласком у полутамну просторију, стражари нас почеше пребројавати. Недостаје један, убрзо открисмо да недостаје Горан. Одредише Јову Столицу и мене да са још једним војником провјеримо мјесто гранатирања и потражимо Горана. Ишао сам први кроз траншеја, иза мене Јово па тек војник са аутоматском пушком на готовс.

Угледах на оној цијеви сједи Горан, десним раменом прислоњен уз зид траншеја. У први мах помислих да га је ошамутила граната и да је у несвјестици. Пређем преко цијеви са његове лијеве стране у намјери да му приђем са леђа и помогнем му придићи га. Јово је остао испред њега, гледајући докле ћу ја доћи како би га он прихватио окречући му леђа. Са његових леђа, подвукох своје руке испод његових и не успјех да их саставим на његовим прсима. Длан десне руке, испод његовог десног рамена, ми упаде у топлину развалине.

Схватих, он је мртав.

Погледам уоколо и видим са његове десне стране улазни траг гранате. Као да је неко прислонио цијев 80 мм и отиснуо ваљкасти траг. Ту нема спаса, рекли би ми са искуством, направљена за њега. Ухвати ме мучнина и нагон за повраћањем. Десну руку прогурах испод његове руке и чврсто прихватих длан лијеве руке и направих омчу око његових груди. Јово га узе испод кољена и кренусмо назад. Погинуо је Горан.

У исто вријеме у храсничком затвору Горанов отац Војислав је чекао размјену. Већ неколико дана не чује сина који бу му се јавио пролазећи подрумским ходницима. Сазнао је. Неколико дана послије ја сам му рекао у подруму новоградње. Војислав је отишао на размјену, а син у црну земљу. Била је то тужна судбина сарајевских Срба цивила који су осуђени на нестанак због "погрешне нације и вјере".

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (18. дио)

ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ

Стигла је 1994 година. Србска страна политичка ратна питања покушава ријешити условом нашег распуштања. Томе се муслимани опиру и преузимају медијску акцију, убјеђујући ''запад'' да распустити ДКЛ "Силос" није лако. За остварење тог плана, задужили су генерала Неџада Ајнаџића да посјети сваку силоску ћелију и затворене Србе у њима. Он је био бивши официр ЈНА, сјећам се када је ушао у моју ћелију. Био је у пратњи два војна полицајца. Изгледао је уредно, тек обријаног лица и свјеже подшишане косе управо онако како су изгледали официри ЈНА. Одржао нам је политичко предавање са освртом на ''хотелске'' услове Силоса. 

- "…Ја сам генерал Ајнаџић. Добро вам је овдје. Добро изгледате, имате три оброка, нико вас не туче… Али ја вас могу побити све! Не знате како је у затвору на Кули?! Ја сам издржао сва “четничка” мучења. Треба вас побити као пашчад! Знате да је у Хаџићима нестало 200 муслимана, нећемо вас пустити док се они не нађу. Имате у посјети Црвени Крст, пишите својим женама и мајкама шта је услов за ваше ослобађање… Гдје је Славко Јовичић, гдје је Чане?"

Припремао нас је за медијско појављивање на програму ТВ Сарајево. Циљ им је био да захтјевамо од фамилије у Хаџићима да додатним притиском на руководство Републике Српске удовоље муслиманским захтјевима, превасходно потенцирајући откривање и признање приче о наводно несталим муслиманима са почетка рата у Хаџићима. Тако сам и ја имао прилику да у канцеларији управника Хујић Бећира дам интервју за сарајевску телевизију. 

Његову посјету сам доживио као притисак да додатно нашим порукама узнемиримо наше породице у српским Хаџићима. Међутим, то је био наговјештај организоване медијске пропаганде гдје ће логораши бити искориштени, противно Женевској конвенцији, у пропагандне сврхе.

Дан-два послије посјете генерала Ајнаџића у ДКЛ "Силос" је стигла телевизијска екипа која је имала за циљ спровести директну наредбу самог врха муслиманске БиХ, снимљеним материјалом додатно узбунити српско јавно мњење у БиХ. Прије мене већ су били неки логораши који су давали изјаве ван зидина "Проклете авлије". Мене су прозвали и одвели у канцеларију која је била на спрату. Стражар ме довео до канцеларије у којој ме је чекала познаница Јадранка Милошевић, звана Дада, и сниматељ који ми се у први мах учини познатим.

Ту Даду сам познавао од раније. Била је годину дана млађа од мене. Похађала је гимназију у Хаџићима као и ја. Памтим је по друштву у којем се кретала и дружењу док смо возарили идући у школу, ја из Тарчина, а она из Пазарића. Отац јој је био Србин, мајка муслиманка. Њен брат Златко је ишао у исту гимназију двије генерације испред мене. Дада је била фрустрирана својим изгледом. Доживљавао сам је као ружно паче, ситна мала жутка. Због кратко ошишане плаве косе чинила се још ситнијом. Носила је џинс панталоне и такву исту јакну. Оно мало женствености сакрила би погрешно одабраном одјећом. Била је равна као даска.

Поздравили смо се као да смо у равноправном положају. Представила је сниматеља, Звонка Марића из Мостара.

Обилазећи сто у намјери да сједнем како ми је и показала госпођица Јадранка Милошевић, мало сам боље осмотрио сниматеља који ми је био некако познат иако сам га видио задњи пут прије десетак година. Сјетих се, давно је то било. Он је био нови момак по вољи оца-бабе, моје колегинице Фуаде Максумић која је са мном ишла у исти разред све четири године гимназијског школовања. Присјетих се њихових хаџићких шетњи док су се забављали. По начину облачења, одударао је од своје генерације. То је и био разлог што сам га упамтио и много година послије сјетио се његовог кожног комплета који је био браон боје. Имао је изразито црну косу, кратко ошишану. Изгледала је као да је налијепљена на његову главу. Очи су му биле црне. Име му је било Бајрам Демић.

Тргну ме Дада из сјећања и врати ме у сурову стварност: …

Шта вам је ово требало, Ђоко?...
До јуче смо заједно живјели, заведе вас СДС и Радован Караџић…
Како си могао замислити живот без наших заједничких познаника…?

Жутокљуна, сјецка ли сјецка. Умало да ме испровоцира. То је била само њена припрема. Била је продужена рука генерала Ајнаџића који нам је силну причу причао у ћелији приликом његове посјете. Знао сам шта је мој задатак. Требао сам нешто рећи за ТВ Сарајево о несталим хаџићким муслиманима, али тако да моје ријечи могу да оставе ефекат на руководство РС.

Сјећам се да сам био шкрт на ријечима и у том мом апелу замолио сам обје стране да изнађу могућност да се ова 'силоска драма' заврши и оконча. Знао сам да је ово само дизање медијске прашине и муслиманска одбрана и алиби за злочине које су учинили и који ће још чинити над нама недужним. Искључила је микрофон. Престало је зујање камере. Одлучио сам да жутокљунки одговорим, а да одговором закујем и окаменим сниматеља Бајрама Демић(и).

- "Дадо, ти знаш моју генерацију из гимназије, питаш ме шта нам је ово требало, проблем није у нама Србима,…ти знаш Фуаду Максумић и Драгана Уљаревића Јоцу?"

Цијела гимназија је причала и уважавала љубавну везу двоје заљубљених. Нико није постављао питање што је она муслиманка, а он Србин. Славили смо матурско вече. Било је то 1979. године на Рибњаку. Била је фантастична атмосфера. Цијело вече сам пио џин-тоник. Сунгија, конобар, ми је рекао да сам испио цијелу гајбу тоника што значи да сам попио и 24 џина. Нисам осјећао пијанство. Били смо млади, срећни и лијепи. Пјевао сам заједно са дјевојкама из разреда.

Фуада и Јоца су специјално били срећни све док нам славље није покварио човјек који је дошао око 23:00. Сједио је у сепереу ресторана Рибњак. Био је то Фуадин отац. Крупан човјек, са французицом на глави. Дјевојке су се унервозиле. Фуада је плакала. Схватио сам у чему је проблем. Са чашом у руци кренуо сам према њему. Пратиле су ме колегинице из разреда. Он је сједио сам за столом. Није пио ништа. Чекао је Фуаду. Запјевао сам најбоље што сам могао…

Твој отац и мати нашу љубав бране,
не дај да нам узму најсретније дане…

Све дјевојке су плакале. Фуада је отишла кући и касније се удала за извјесног Бајрама Демића.

Одједном тишина у канцеларији Силоса. Сниматељ, Бајрам Демић(и), алијас Звонко Марић, стајао је зурећи “незаинтересовано” кроз прозор канцеларије. Позвали су стражара који ме вратио у ћелију бр. 6. Неколико дана сам очекивао батине, наруџбу од новинарске екипе. Изостале су. Нису ме тукли за тај мој прекршај. Много година касније, 1996. године кад сам угледао Слободу, рекли су ми да су гледали сарајевску телевизију и прилог из Силоса. Била је то пропаганда и још једно гажење Женевске конвенције у коме су учествовали Дада Милошевић и Бајрам Демић, алијас Звонко Марић.

Приморали су логораше да дају интервју за интересе једне стране у овом случају муслиманске! Међутим, није било довољно, па су на иницијативу генерала Неџада Ајнаџића организовали медијску причу, да жене опкољавају ДКЛ "Силос". Алијине власти су ангажовале жене-избјеглице из Фоче и Хаџића да нападну логораше у Силосу, неке убију, а неке киднапују.

Тог 10. марта 1994 године, командир страже Суљо Фишо је из ћелија извео четворицу, раније одабраних логораша. Извео је Мила Братића, Миливоја Човића, Милорада Пандуревића и Тому Главаша. Извео их је и увео у ћелију у којој су се парали падобрани, који су били од свијетло зелене свиле којим се из теретних авиона спуштала храна, хуманитарна помоћ УН. У тој ћелији је било доста падобрана које је требало испарати јер тај материјал су користили за израду војничких ранаца, руксака а могле су се правити и лагане димије као ношња муслиманских жена. Вриска жена, за ту прилику доведених испред Силоса је била несносна.

Сви логораши по ћелијама су са нелагодом ослушкивали вриску, покушавајући одгонетнути скори ред радњи. Како је тек било њима четворици? Осјетили су да група људи долази испред њихових ћелијских врата. Томо Главаш је предосјетио да им се нешто ружно спрема. Муњевито је ускочио у хрпу неиспараних падобрана и са истим се прекрио преко главе. Отворили су ћелијска врата и њих тројицу који су исколачених очију чекали расплет.

У ћелију су упали војни полицајци који су их са неколико оштрих удараца оборили на бетонску плочу, а неке су у том нападу успјели онесвјестити. Извукли су их вани и вукући их кроз ходнике Силоса убацили у комби. Уз урлике женских гласова, брзо су отишли ван круга Силоса. Када се ситуација стишала, Томо се извукао из скровишта и залупао на ћелијска врата.

Чувар није очекивао никога у тој ћелији, када је отворио и угледао Тому муњевито је затворио врата и отишао до управника Бећира, који је дошао, видно алкохолисан, да се увјери у стражарев рапорт. Одвели су Тому на испитивање. Када су схватили почињењу грешку, управник је телефонирао и неревозно говорио:

- "Остао вам један, пазите шта радите!?"

Можда је драги Бог удесио да Томо не буде киднапован и на тај начин спасио животе преосталих киднапованих. Радио Сарајево је у вијестима у подне, саопштио вијест, жене, супруге нестали су упале у ДКЛ "Силос" и у непознатом правцу одвели непознати број логораша.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (19. дио)

ПОСЛА МАЈКА ЦИГАРЕТЕ

ДКЛ "Силос", грађевина изгледа силно и моћно. Сиво бетонско складиште за житарице у миру, сиво бетонско складиште у рату - логор за Србе.

У трећој смо календарској години рата. "Филџан" држава, коју су представљали као државу сва три народа, Муслимана, Срба и Хрвата опстала је. Запад заустави рат између муслимана и Хрвата. Направише им федерацију. Блокирана Босна, заковани путеви линијама многих војски које су дјеловале у БиХ.

Цвилина полиција БиХ, муслиманска територијална одбрана, "Патриотска лига", "Зелене беретке", Јука на Игману, Зука послије њега временом се изгубише, а све се више прича о ткз. Армији БиХ. Помоћ у храни добише са неба. Алах ђанушалум се смиловао и храну им Он посла и то директно са неба. Уједињене Нације, слушајући наредбодавца рата, организовали су допремање помоћи у храни, лијековима и осталим потрепштинама зрачним путем. Велики транспортни авиони, ноћу су парали небо изнад Тарчина и падобранима спуштали храну. Прихват падобрана са товаром хране у тежини од 1.000 кг обезбјеђивала је њихова војна полиција.

Муслиманско цивилно становништво је у току дана прикупљало с неба бачену храну, товарило на тракторе које су покрали од српских домаћина и довозили у ДКЛ "Силос". Претоварене тракторе су истоварали затворени Срби из Силоса. Нисам био у групи логораша која је то радила, можда неколико пута само. Истовар се вршио на горњој страни логора, оној која гледа у моју кућу коју сам тек опремио пред сам рат и са својом супругом купио комплетну бијелу технику и остали намјештај, гледа у кућу у коју више никад нећу ући.

Затворске власти су знале да неће моју мајку моћи отјерати са логорске ограде у нади да ме види и да своје очи и срце умири сазнањем да сам жив и здрав. Зато ми нису дали да радим на тој страни. Нека се пати моја мајка, нека се гуши у зебњи и вјечном страху за мене и мој живот. Нека страда српска мајка.

Логораши који су радили на истовару донијели би нешто расуте хране коју су љубоморно чували за себе. Најтраженији је био суви кекс из металних канти, направљен још давне 1953. тамо негдје преко “баре” у Америци. Управо та "хебена" Америка тј. САД нам је запржила чорбу, растурила земљу и држала све вријеме рата залеђину муслиманима! Требали су им муслимани против Срба православаца.

Након завршеног принудног рада у ћелију се врати Драго Љујић који је често био ангажован на истовару хуманитарне помоћи. Уђе у ћелију и кад осјети да су се врата затворила, прекрсти се десницом. Драго је био домаћин из оближњег села Чешће, возач камиона – штицара, који је био намијењен за превоз балвана из оближњих шума. Радио је у шумарском газдинству ”Бјелашница” које је и добило име по највишој планини на општини Хаџићи 2.067 м.н.в. Високо са јужне стране, окупана 234 љепотом, планина Бјелашница је изгледала као вјенчаница тарчинској котлини.

Драго је био најчешће ангажован, заједно са Војином Милановићем на рад око ДКЛ "Силос". Он ми је доносио вијести о мојој мајци, а понекад и кутију цигарета коју је мајка успјела добацити до њега и Војина. Драго је имао око 50 година. Био је сувоњав и кошчат, рекао бих жилав човјек. Сиједа коса која се задржала са његове лијеве и десне стране главе штрчала је испод качкета од којег се није одвајао. По средини главе је оћелавио поодавно, још из времена од када сам га упознао.

Сјећам га се како би у поподневним сатима послије напорног посла, одлазио са друштвом на пиће у државну кафану која је била у центру Тарчина. Било је то вријеме мира и заједничког живота, вријеме кад се за кафанским столовима сједило заједно са својим комшијама муслиманима. Нисмо их прије тако звали нити имали на уму то да су они муслимани. Били смо само комшије, чинило се добре комшије.

Драго је имао црне очи које су искриле испод његових дебелих обрва које одавно није штуцовао и чији су се крајеви почели увијати према његовом тамном, набораном челу. Његов лик ми се урезао у сјећање и прије ове несретне судбине и нашег логорашког живота. Одувијек је носио бркове којима никад није мијењао облик. Гледам га и сада у ћелији док се крсти, његови просиједи бркови га чине препознатљивим. …

- "Ех, возач сам преко тридесет година, а да ми је неко рекао да трактор може “ићи” на јестиво уље, прекрсти се још једном…, не, нико им ништа не може. Узе тракториста ону америчку канту 4,0 литра уља, пробуши је шрафцигером на два мјеста и насу у резервоар. Пуши трактор, брекће трак, траак, траак и оде. Нисам знао, да ми је неко причао, рекао бих му да лаже… Драго нам преприча догађај, чудећи се и даље".

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (20. дио)

ПИТА СИРНИЦА

Почетком априла 1994. године муслиманске власти су се присјетиле још једне преваре и начина како извршити притисак на руководство српских Хаџића.

Са улице 27. јула, која се паралено пружала цијелом дужином ДКЛ "Силос", допирали су гласови групе жена. Намјерно, стражари су нам пустили информацију о незадовољним женама избјеглим из Фоче и Хаџића које траже око 200 својих ближњих о којима не знају ништа.

Раде Андрић био је логораш који готово да је имао своје радно мјесто. Свакодневно је за потребе муслимана поправљао транзисторе, радио-апарате, телевизоре и остале кућанске апарате. Тако нам је доносио ексклузивне вијести о стању и приликама у БиХ. Сазнали смо, такође, да су полицајци спријечили упад муслиманских жена у ДКЛ "Силос" и тиме одмазду над затвореницима, јављао је муслимански Радио Сарајево.

Након медијске припреме, 10. априла 1994. киднаповали су њих тројицу: Миливоја Човића, Мила Братића и Милорада Пандуревића. По бираном списку управника, прозвана су четворица логораша у посебну ћелију гдје су се парали падобрани који су у кампањи хуманитарне помоћи спуштали тоне хране бацане из транспортних НАТО авиона, "угроженом" муслиманском живљу. Четврти из те групе, Томо Главаш осјећајући о чему се ради, брзо се завуче у свилена платна распораних падобрана.

Оста притајен. Сачекао је да се поврати уобичајена силоска тишина. Одлучио је позвати стражара. Стражар је био у чуду, није вјеровао да је Томо остао не примјећен. Дуго је Томо, управнику Хујић Бећиру објашњавао догађаје из ћелије у којој је и он требао бити киднапован. Нисмо знали о чему се ради. Рекли су нам да су упале жене у логор и одвеле њих тројицу на клање.

“Жене” у униформама муслиманске војне полиције су их батинама онесвијестиле и киднаповале и одвезле комбијем.

Та “отмица” се десила у 11:30, а Радио Сарајево објавило већ припремљену вијест да су ДКЛ "Силос" напале незадовољне жене и неколико логораша одвеле у непознатом правцу. Појавили су се након неколико дана, наравно, деформисани, унакажени још много горе него на почетку у првим данима затварања у ДКЛ "Силос". Урадила је то група на чијем челу је био Мирсад Шабић. Још једна њихова представа за публику на западу је завршена…

Априлску тортуру преживисмо и медијски рат зараћених страна издржасмо. Затворске власти вратише нас “нормалним” активностима.

Једна група логораша је радила 238 ноћи на истовару хуманитарне помоћи. Да, оне помоћи што је из авиона, падобранима спуштана у подножје Бјелашнице. У тој групи је био и Здравко Самоуковић, не адекватно обучен, исцрпљен, иако млад, тек што је ушао у двадесете, разбоље се. Прегледала га је докторица Дијана, Српкиња, која је радила у тарчинском Дому здравља. Дијагноза је била: упала плућа са обије стране. Упутила га је у болницу Суходол уз сугестију да због воде у плућима нипошто третман не раде са инфузијом јер може доћи до гушења.

Здравков брат Сретен упита стражара који га је одвео у болницу:

- "Како ми је брат Здравко?"

Стражар му је одговорио:

- "Јебат` га, дали су му инфузију, одмах је заспао".

Почетком маја, сазнадосмо да је 30. априла 1994. је умро Здравко Самоуковић. Са страхом и сазнањем да нам животи не вриједе, настависмо сурови логорски живот.

Жељезнички мост у Тарчину, 2011.

Тог љетњег дана, радио сам на новој згради будуће команде IX. брдске бригаде. Кришом сам осматрао улицу 27. јула, надајући се да ћу видјети мајку. На крају улице налазила се моја кућа и моја мајка у њој са још двије избјегличке муслиманске породице. Једна фамилија је била из Хаџића, звали су се Ђелиловићи. Син Енес радио је са мојим зетом Брацом, сестриним мужем, у Техничком Ремонтном Заводу. Друга фамилија је била из Лепенице. Протјерана је у недавно завршеном рату са Хрватима. Чини ми се, како су ми рекли да су се презивали Рамић.

У улици сам познавао све комшије, већином муслимане. Едхем Јапалак је био најстарији, потпуно ћелав, стари пензионер. Кад сам био мали, можда сам имао тада пет година, он ме је држао на крилу. Пушили смо заједно Дрину без филтера. Цестом сам скупљао опушке и увијек би онај већи сачувао да можемо поново заједно да запалимо Едхем и ја.

Радио сам погурене главе. Бојао сам се. Ако ме стражари пријаве руководству логора да превише “звјерам”, могу да ми укину излазак и тиме удисање чистог ваздуха. Да ми ускрате храну или могућност да могу добити цигарету од неког доброг човјека. Мијешали смо бетон ручно. Спаљивали папирнате вреће одмах како их вјетар не би разносио по градилишту. Ватра је била упаљена са цементним врећама и остацима дрвета које су тесари одбацили као непотребно.

Одједном, изненада осјетисмо мирис на који нисмо навикли. Ширио се однекуд пријатан мирис пите сирнице. У почетку пријатан, на крају непријатан. Мени је био горак… Истовремено зачух галаму стражара који нас је чувао. Галамио је на неког ко је одлазио уском споредном уличицом која је излазила на улицу 27. јула. Препознах ћелаву главу мог комшије Едхема и његов браон џемпер на његовим старачким леђима. Одлазио је ужурбаним кораком.

Погледам на ону ватру на којој је догоријевала сирница умотана у браон папир који је највјероватније откинут са папирне вреће за брашно. Пластична кеса је нестајала под таласима топлоте. Неко од логораша ми рече да је Едхем покушао доставити кесу са питом сирницом. Пита је била намијењена мени. То је моја мајка замолила Едхема за услугу.

Неуспјело, колико пута до сада, ко то зна? Нисам био гладан, био сам огорчен на помисао ко сам, гдје сам и шта сам. Био сам у својој улици, невјероватно. Ко су били ови људи са пушкама око мене? Комшије, је ли?

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (21. дио)

ПАТИМ ЈА, ПАТИ МАЈКА

Пропаганда коју су спроводили од почетка 1994. године код српске стране није уродила плодом.

Притисак који су извршили над логорашима није имао ефекта. Безвриједан је био долазак њиховог генерала Ајнаџића, снимање појединих логораша и узимање изјава које су емитоване на ТВ Сарајево, малверзације са женама, режирано киднаповање и премлаћивање њих тројице логораша. Један од тих киднапованих био је са нама тог дана на окопавању лука. Били смо иста генерација, Мило Братић, Незир Казић и ја, Ђорђо Шувајло.

Постепено смо се приближили командру Незиру. Желио је разговор. Стајао сам на неколико корака од њега. Остали су запиткивали све и свашта, кружећи са питањима "кaо киша око Крагујевца" не би ли како дознали нешто о датуму нашег евентуалног изласка на слободу. Нисам обраћао пажњу на та питања која нам неће донијети ништа, ништа осим лажне наде.

Размишљао сам да ли да се укључим у разговор или не.

Желио сам му рећи нешто, али тако да га у исто вријеме и увриједим. Онако културно, другарски да му дам до знања, па нека кошта шта кошта. Намјестио сам положај свог тијела тако да у моменту кад започнем разговор његово тијело буде директно испред мене. Желио сам га видјети и погледати у његове црне очи….

- "Команданте, па зар је требало, баш овако?"

- "То си ти Ђоко? Како си?"

- "Ма није важно, како сам, него шта сте од мене направили?"

Стајао је и изненађено гледао у мене. Његово, несигурно држање охрабри ме те наставих:

- "Школски, ти знаш гдје је моја кућа. Ено је преко пута клаонице. Клаоница је изграђена на мојој земљи и у њој је Ана Моргентал, власница меснице у Тарчину годинама припремала месо за продају. Је ли тако? Ти знаш, не само моја кућа него да је свака српска, кућа на овом подручју имала прибор и помагала за јесењи свињокољ…" 

Гледа Незир у мене, очи му засвијетлише неким хладним сјајем, образи посташе још црвенији… Размишљам, Ђоко, престани, прећи ћеш границу, али…морам довршити мисао…

- "Имали смо сви у крају гарнитуре ножева из Њемачке, ченгеле монтажне, дрвено корито од борове даске петице… Ви сте на основу тога измислили цијелу причу, како је Ђоко имао спискове муслимана које треба заклати у клаоници преко пута и то са прибором којег сте нашли претресајући ми кућу…" 

Погледа Незир уоколо, пронађе возача и погледом нареди одлазак. Погледа спуштеног потражи импровизовани мостић преко ријеке и убрзано оде од нас. Осјетих се побједником за тренутак, али и неспокој размишљајући о могућој казни. Бојао сам се наруџбе и стражарских батина. Бојах се безразложно. Школски није реаговао као муслимански комадант. Можда је прозван савјешћу реаговао ипак као бивши друг из основне школе “Братство-јединство”.

Недуго послије тог разговора, власти ДКЛ "Силос" су ми одредили забрану изласка из зидина. Није било објашњења. Сваког јутра сви логораши из моје ћелије били су прозивани по мањим групама. То је значило да одлазе на рад на различита градилишта или на многобројна пољопривредна радилишта широм муслиманске општине Хаџићи, која је била умањена, територијално, јер је знатан дио територије припадао РС.

Било ми је тешко.

Сам у ћелији, а дан љетни дуг, предуг. Безброј пута сам прошао кроз ово вријеме рата и одгонетао да ли сам могао нешто промијенити. Безброј пута сам се сјетио савјета моје мајке и њеног забринутог лица. Савјетовала ме је да не проневјерим неки новац или не учиним неку штету у радној организацији у којој сам био запослен. Страховала је да не завршим у затвору због неке глупости или нечијег подметања…

Моја мајка Јелка није била подложна утицају безбожничких сила, поготово послије погибије старије кћерке Гордане која је још 1968. године погинула у саобраћајној несрећи у својој 18-тој години живота.

С времена на вријеме у наше крајеве долазили су цигани чергари. Разапели би комад цераде на три укрштена дрвета, у круг поставили запрегу, дрвена лагана кола са точковима од старог “фиће” која су покретана са само једним “босанским” коњем. Увече би мјештани Тарчина, знатижељно кружили око њихових шатора и уживали у веселој граји мале циганчади и заносној игри прелијепих циганки које су играле уз звуке виолине и тијелу давале ритам ударајући у деф, час руком, час кољеном, час куковима…

Преко дана би старије циганке обилазиле наше куће те на разноразне начине тражиле помоћ како у храни тако и у новцу. Знале су да гатају, гледају у длан, читале су судбину гледајући у карте, у пасуљ или у преврнуту шољицу и остатке кафе у њој. Једна од тих је прорекла и моју судбину…

- ”Биће ти син јединац, дуго, дуго година у затвору и живјеће далеко, далеко…”

Циганка је изгатала своје, рекла је затвор, а моја мајка није ни слутила да то може бити на овакав начин, да могу бити затворен само због тога што сам се родио као Србин као и сви моји преци.

Ослушкивао сам сваки шум који је допирао до мене, самовао у ћелији, напрезао уши сваки пут кад стражар разбуди жељезне шарке на тешким ћелијским вратима отварајући неку од ћелија, прозивајући неког од мојих сапатника. Дрхтао сам од немоћи и од муке на помисао да цестом, мојом улицом, пролази моја мајка на само десетак метара од мене. Она жели само да ме види или чује да негдје дишем, да зна да сам жив. Како само патимо недужни и немоћни нас обоје.

Знам, била је ту. Прогоњена, псована, вријеђана...

Стражари који су били у вањском обезбјеђењу нису јој давали шансу да се приближи логорској огради. Знам да им је пркосила. Питала је логораше који су били око ДКЛ "Силос", а познавала их је све…како ми је Ђоко…? Вребала је тренутак како да добаци кутију цигара или замотуљак хране… Безброј пута је била кажњена, уз псовке гурана кундаком пушке, тучена, шамарана од стране муслиманске војне полиције, од стране дојучерашњих комшија, од стране Лендаре. Тај Лендара чије је право име Муамер Јапалак, од стране Русмира Ђеке, и других… Све их је по годинама могла родити по три пута. Борила се и пркосила.

У кући је имала двије усељене фамилије муслимана. Како јој је било, то само она и драги Бог знају.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (22. дио)

СМРТ МАЈКЕ

Укинута ми је забрана изласка из зидина логора. Прозван сам са осталим на рад сјечења дрва у Мехиној Луци. Требало је пјешачити 4-5 километара до одредишта које је било у подножју планине Бјелашнице. Радовао сам се сазнању да ћу још једном проћи поред своје куће у којој сам се родио на Ђурђевдан 1960. Потајно сам се надао да ћу видјети мајку.

Тог јутра никога нисам видио у дворишту куће, ни мајку, ни Ђелиловиће који су 'становали' у мојој кући, нити ону другу муслиманску фамилију која је избјегла пред Хрватима 1993. када они оформише трећи ентитет, познатији као “Херцег-Босна” (хрватска пара-држава на тлу БиХ). Споро смо пролазили поред моје куће. Могло је бити око 07:00 сати. Није било пуно пролазника.

Тишина и неки необјашњиви мир владали су у дворишту моје родне куће. Корачам у колони. Мисли се роје. Неспокој у души. Враћа ме на вријеме прије овог, а овом би више одговарало име, невријеме, какво само нељуди могу приредити нама људима. Након пјешачења преко сат времена, стигли смо на одредиште. Неки логораши су радили са моторним тестерама, обарајући танковијасте буквиће у српској шуми, правећи од њих метарска дрва спремна за транспорт.

Ми остали смо износили букове облице и слагали их поред пута. Након сат два до нас је дошао стражар из Силоса Алија Хајро са њим је био и затвореник Радослав Варагић, звани Дуги. Распитујући се за мене, погледом су ме тражили у групи осталих логораша. Радослав ми је пришао у пратњи Алије стражара. 

- "Ђоко, мајка ти је умрла" 

Занијемио сам. Шума и оно парче неба нада мном су ме оковали. Нисам могао вјеровати да моје Јелке више нема. Прије неки дан су ми логораши рекли да су је видјели и да ју је војни полицајац Лендара поново злостављао тукући је, ногама, рукама и аутоматском пушком. Дошли су да ме воде. Водиће ме на сахрану која ће бити организована од стране цивилних власти у току данашњег дана.

Био је 30. октобар 1994.

Шта да кажем?

Кренули смо назад. Брзо смо стигли до пута који је водио према Тарчину. Пјешачили смо путем који је паралелно већим својим дијелом био изнад рјечице Бјелашнице која је настајала од више потока који су извирали испод истоимене планине.

Погнуте главе, скрхан болним сазнањем, механички сам гледао у моја кољена која су се наизмјенично савијала под мојим укоченим погледом. Једно је долазило, а друго је одлазило, чинило ми се да ходам на покретној траци која иде у супротном правцу. Моје тијело се смањивало, а кораци постајали све слабији и краћи. Пролазили смо кроз села. Куће су нијемо стајале. Ништа нису говориле. Нисам чуо ни видио ништа. Људи није било. Пустош и непрегледна празнина.

У том једном сату у мислима сам преврнуо цијели живот.

Тражио сам објашњење и сажимао живот. Моја мајка ме учила и научила многим људским вриједностима. Због њених ријечи и начина на који ме је васпитала и одгојила, нисам се понизио у безнађу ни у ситуацијама кад ми је смрт стајала иза врата и само чекала... У овим тешким данима, нисам је обрукао. Нисам друге оптуживао нити кривицу тражио у неком другом. Учила ме је да цијеним своје, а да туђе не пожелим никада. Научила ме је како да чувам достојанство, да не дам на своје, на Србе да не пљујем.

Сјетих се полугласног учења лекције из историје. Био сам пети разред. Брозов образовни систем нас је учио његовој историји… Краљ Петар II Карађорђевић је оставио незаштићени народ и са покраденим златом побјегао из земље. Спремајући ручак на шпорету, мајка ми полугласно добаци…

- "Није то, сине, све тако било! Краљ је био малољетан, као да је он нешто одлучивао…" 

Остала је у Тарчину иако су многе жене отишле на српски дио општине путем размјена цивилног становништва. Моја мајка није хтјела отићи, није хтјела оставити ДКЛ "Силос" и мене, свог мужа и остале паћенике у њему. Солидарисала се са нама. Борила се на свој начин, својом људскошћу, својим поштењем и својим радом као и увијек до сада у животу.

Међутим, овај пут борила се и пркосећи. Знам да јој је било тешко, понестало јој снаге, срце њено болесно није могло више издржати зулум, комшија муслимана, младих Алијиних исламиста, а нарочито једног комшије, војног полицајца Моамера Јапалака, званог Лендара. Чуо сам и хвала им на храбрости, оним мојим комшијама, нажалост малобројним, који ипак помогоше у тако тешким условима. Знам да су им могућности биле ограничене у тим околностима и зато хвала Едхему Јапалаку, Хиди Кешко и Рамизу Иковићу. Дође смирај њеној души. 

Ово је била моја родитељска кућа, тик до “силоскe” ограде. Прошли смо поред моје куће. Готово сам очешао капију коју смо правили отац и ја. На истој страни, на раздаљини од три метра од моје капије налазио се почетак логорске ограде. Ушли смо на горњу капију на главни улаз ДКЛ "Силоса" који је био на средини огромне грађевине. Ушли смо и у тамне и хладне зидине концентрационог логора. Увели су ме у ћелију у намјери да промијеним одјећу и сачекам док наредбодавци одиграју улогу хуманих људи који ето имају људскости и разумијевања чак и према 'ћетницима'.

Они су ти који ће дозволити оцу и сину да сахране посљедње што су имали у муслиманској БиХ. Која је ово представа, која је ово пропаганда… Шта да радим? Како ће “четник-војвода”, како су ме до јуче звали, сад на сахрану своје мајке ићи? Сам у ћелији. Размишљао сам о лицемјерству и огавној политици коју спроводе. Наравно, све ово је одобрио предсједник муслиманске општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић.

У мојој кући су и становали његови рођаци Бајро Ђелиловић и његов син Енес са фамилијом. Поново ћу бити искориштен у неке њихове сврхе, то је сигурно. Ипак није баш све било ни по њиховој вољи. Они су планирали и моју смрт, као десило се случајно, па рат је... Хтјели су да ме убију. Намјештали су ситуације тако да они не испадну криви кад се то деси. Не због мене, већ због те међународне заједнице и због тога што су представници МЦК ипак провјеравали наше бројно стање. Мене заштити драги Бог. Али моју мајку убијали су окрутно, онако мучки невидљиво, неиздрживим психолошким притиском.

Није им било довољно што су мене и мог оца затворили ту на кућном прагу, што су у моју нову кућу, а и у ону другу у којој сам се родио уселили људе муслимане који су све наше присвојили и користили као да је њихово… Што су ти исти људи одређивали мојој мајци шта може да користи, а шта не, иако је све ту било њено, а њихово ништа. Није имала с ким једну ријеч да проговори.

Ја сам у ДКЛ "Силос" имао своје логораше, а моја мајка у својој кући није имала никога свога. Није имала никакву слободу тако да је све изгледало као да је и сама била ухапшена јер је њена сопствена кућа за њу постала затвор и мучилиште. Није им било довољно што су је тукли док је обилазила око логора у нади да ће нешто сазнати о нама, што су је малтретирали на разне начине…

Нашли су нови начин за који су знали да ће је сломити, да мајчинско срце неће издржати. Почели су да је муче редовно измишљеним причама о томе шта се дешавало у Храсници.

- “Ђоко ти је погинуо у Храсници”, говорили су јој.

Био је то њихов неостварени план. Мене ниси успјели убити, али су засигурно успјели сломити вољу за животом моје мајке. Није могла даље. Предосјетио сам то у оном писамцету што ми је послала прије пар мјесеци… Жели ти мајка сваку срећу у животу… Сједио сам на крају палете, згрчен и уплашен. Одједном сам осјетио да сам остао сам. Нема више оне енергије која је долазила са вана. Енергије којом је зрачила моја мајка у њеним свакодневним мислима, енергије која је мени уливала снагу и наду.

Стид ме је сада, што ту енергију коју је несвјесно упијало моје тијело, нисам препознао и раније. Сво ово вријеме логора живио сам као аутомобилски акумулатор. Мајка је била жива и пунила је својом снагом и љубављу моје испражњене батерије кад год је то требало.

Шта сада? Како ћу наставити даље данас када њу прекрије црна земља на православном гробљу “Кланац”. Можда нећу моћи издржати. Можда ћу и ја умријети у овом логору. Мајка није дочекла моју слободу. Кад није она, можда је неће ни бити. Можда ме неће никада пустити одавде. Сурова је истина и бескрајно болна реалност живота... Суочен сам са њом, претешко је али знам да поред бола, туге и жалости не смијем заборавити да ме је управо она научила достојанству и чврстини карактера.

Сад је вријеме, сад је прилика дићи главу и показати достојанство. Жао ми је, ништа немам понијети, ништа, ни наранџу, ни цвијеће, ни вијенац као посљедни поздрав…

- "Ех, животе…" 

Отворише се уз шкрипу шарки тешка жељезна врата. Дижем се и крећем према излазу. Да ли је ово осјећај који има осуђеник који иде на извршење смртне казне?

Био сам на зиду за стрељање, 22. априла 1993. Ово изгледа слично. Стидите се комшије! Нисмо заслужили овакав растанак. Положај нам је страшан, толико смо обесправљени и понижавани... Само њу, моју мајку, понизили нису. Понижавали јесу, али је понизили нису. Превелико је било њено достојанство. Нису му могли ништа.

Зашто је мајка дозволила да моју косу ошиша те давне 1960. године, кћерка Хусеина ефендије Ђозе, Лејла? Тај Хусеин Ђозо је био за вријеме Другог свјетског рата исламски учитељ ни мање ни више у злогласној Ханџар дивизији, оружанх снага НДХ. Касније након ДСР, он је чак био у Титовим делегацијама када су ишли међународне посјете југо-западној Азији и сјеверу Африке.

Говорили су ми да је била лијепа, али није то био разлог. Прави разлог је био то што је моја мајка жељела да тим кумством укаже поштовање муслиманској породици у чијој је кући некада живјела као подстанар. Њена жеља није се заустављала само на једној породици. Моја Јелка је чинила све што је било у њеној моћи да у току цијелог свог живота са свим људима, без обзира на вјерску и националну припадност, живи у слози и разумијевању.

Отац је био сироче које је преживјело масакр када су муслиманских фашиста скупа са комшијама муслиманима у селу Горња Биоча поклали њих двадесет и једно. Било је то на крају Другог свјетског рата када су се усташки крволоц и Швабе повлачили априла 1945. године. Напуштали су положаје и бјежали према Трећем Рајху. Убијали недужне на том путу… Отац се оженио у деветнаестој години живота и са мајком био подстанар у Тарчину код Хусеин ефендије Ђозо.

Данас сам савременик једног другог времена. Поредим ово вријеме са не тако давним временом када је тај Ефендија дозволио мом оцу, педесетих прошлог вијека, да направи свињац и у њему узгоји свињу за јесењи свињокољ. Допустио је да се све то сагради у башти иза његове куће која је грађена у препознатљивом босанском стилу.

Еф. Хусеин Ђозо је својевремено био осуђиван за исту ствар за коју је у затвору лежао и Алија Изетбеговић, али њихови погледи на национално питање и суживот са осталима у БиХ нису били баш сасвим исти. Поменуо сам раније поштовање које је мајка показивала према Богу и према муслиманима у њиховој молитви. На њену наредбу, застали би са послом, петком у 12 сати када са минарета оближње џамије закујише локални хоџа.

Плаћена је молитва том истом хоџи, сваке 28. ноћи рамазана за рахметли Рабију Требо од које моји родитељи купише земљу на којој су касније и кућу изградили. Учила ме мајка да будем учтив, пристојан према комшијским цурицама и све смо учинили сви у мојој породици да будемо баш добри људи и добре комшије.Нико од ових новокомпонованих властодржаца није знао за те старе вриједности. Направише од нас непријатеље и гдје год су могли, етнички нас очистише, све онако по муслиманском истилаху и табијату, није по турском обичају хићети…

На ходнику концентрационог логора Силос, сачекао сам оца. Нагонски, у неописивом болу који нас је раздирао, некако истовремено раширених рука пригрлисмо један другог. Нисмо говорили много, што због стражара, што због бола у нашим напаћеним душама. Кренули смо према средишњем излазу из ДКЛ "Силоса" у пратњи два стражара, командира страже Заима Шарића и Алије Хајре. Неосјетно, само неколико корака и већ смо били на капији мог дворишта.

Руком сам дохватио жељезни рам мале капије коју је отац правио…

Двориште је било оно старо са воћем чије су гране биле окићене увелим жутим јесењим лишћем. Лијево од куће чекала ме наша стара чесма са најхладнијом водом у улици. Све ме је то посматрало тужно. Осјећао сам да сам посљедњи пут у дворишту куће у којој сам одгојен и у којој сам одрастао. Закорачио сам на бетонску плочу пред улазним вратима. Врата су била у добром стању. Направљена су била од квалитетног црног бора и трајала су кроз вријеме.

Тешког корака прекорачио сам преко прага моје куће. Лијево од улаза биле су дрвене степенице које су водиле у поткровље. У ходнику је било неколико српских жена у тамнијој одјећи. Испрепадане, погнуте главе, рука склупчаних на дну стомака, тихо ми приђоше једна за другом и саучешће изјавише, како мени тако и мом оцу.

- "Е, мој сине...", тихо ми шапућу тетке, очеве родице Анђелка и Славојка.

Ту је и Нада Шувајло, супруга очевог рођака Боре који је, такође, затворен у логору. Са нама у ДКЛ "Силосу" је и Томо, Анђелкин супруг. Саучешће ми изјави и Хрватица, Марица Павловић, потомак старе тарчинске породице Моргентала. Требало је сад ући у кухињу, једину просторију на коју је мајка добила право од стране муслиманске цивилне власти.

Све остало било је у рукама муслиманских породица Ђелиловић и Рамић. Видио сам и њих, ту муслимаску избјегличку породицу Ђелиловиће. Изјавили су нам саучешће. У кухињи, стојећи око стола били су и остали муслимани, бивше комшије.

Да ли су имали осјећај стида, срамоте или гриже савјести о томе нисам имао времена мислити. На развученом каучу који је био у лијевом ћошку кухиње на чистој бијелој постељини било је тијело моје мајке, старице. Имала је 64 године. Заспала! На јастуку, умилно лице. Раширених рука падох по њеном тијелу, неартикулисани звуци осушених гласних жица, грцаше у патњи и болу. Јечим.

- Мајко моја…", дозивам је.

Придижем се. Гледам њено лице, уморно и изморено. Њени образи су још били румени, са јасно израженим капиларима. Такве образе имала је увијек и прије рата. Усне помодриле. На глави марама. Рекли су ми да је докторица Дијана Црногорац констатовала смрт. Смрт је наступила због срчаних сметњи. На лијевој страни тијела добила је подлив. Ко зна?

Прије извјесног времена тукао ју је тај Лендара. Осјећао сам погледе њих окупљених у мојој кући, за мојим столом над мојом мртвом мајком. Још једна демонстрација љигавости и њихове подлости. Гледао сам у њихова лица. Биле су то моје дојучерашње комшије. Сусјед, бивши предсједник општине Хаџићи, Хасан Јапалак. Он је убјеђивао мог оца, причао му о суживоту и пред само избијање рата 1992. наговарао га да ме врати из Костић села. Као, он ће да ми гарантује безбједност у Тарчину окупираном од стране муслиманске милиције и њиховог вође Туфе Рефе. Отац мој наивно повјерова. Тај Рефо је иначе био командант Полицијске станице у Тарчину и члан ткз. Кризног штаба Општине Хаџићи на почетку рата.

Рефик Туфо из Хаџића, 1993.

Ниједан Србин више се није осјећао сигурно у својој кући, а он мом оцу прича причу… Поред зида који је раздвајао нишу од кухиње стајали су стражари који су нас довели. Шапућући, моје тетке су се покушавале приближити мени. Тетка Славојка се одважи, помилова ме по образу. Погледом ми назначи да погледам у њену десну руку, брзо ми угура њену шаку у мој полуотворени длан. Осјетих, неколико пута пресавијену новчаницу. Крајичком ока, препознах црвенкастих 500 њемачких марака.

Шапну ми:

- "Кад смо купале твоју маму под јастуком смо јој нашле ових 500 ДM. Одлучиле смо да их теби дамо…" 

- "Ееј, и мртва ми мајка помаже", помислих.

Згрчише ми се груди, оштар бол запара срце и душу. Моја мајка, старица, лежала по посљедњи пут у кући коју је сама градила у којој је своју дјецу подизала и васпитавала. Цивилна заштита је организовала сахрану. Неко је довезао трактор и дрвени сандук од сирових јелових дасака. Плач и нарицање дешавају се на српским, односно свим хришћанским сахранама. На овој, плачемо на други много болнији начин. Сузе нам теку унутра, враћају се назад.

Испраћамо покојницу на вјечни мир и духовно спасење.

Изнесоше импровизовани мртвачки сандук и положише га на тракторску приколицу. Посљедњи пут у пратњи оца, тужан, дезоријентисан са прага родне куће, гледам своје комшије и нешто преосталих српских жена што дођоше испратити моју мајку на њен посљедњи пут. И сви они учтиво приђоше, саучешће изјавише, ваљда мислећи да тако треба као да се све одвија у нормалним околностима.

Погледам, преко њихових главаХасана Јапалака, Џафера Маџака, Ахмеда Јапалака, Заима Јапалака, Вејсила Чичка, Хуснију Чичка и Мидана Мешановића... и видим зидине ДКЛ "Силос". То је моја кућа. Логор је моја кућа! Питам се да ли ћу икада изаћи из тог логора за Србе? Посматрао сам ову чудну представу. Покушавао сам видјети и некога са фото-апаратом, новинарку Јадранку Даду Милошевић. Била би то одлична прича о хуманости, мерхамету, исламских комшија, цивилне власти муслиманске општине Хаџићи и великодушности ткз. Армије БиХ у чијим рукама је и био ДКЛ "Силос".

Мијешали су ми се осјећаји, мисли моје унутрашње у болу и патњи покушавале су бити са неким ко ме родио, ко је цијели живот посветио мени и ко живот изгуби борећи се са судбином клетом, гледајући зидине Силоса, ослушкујући јауке из њега очекујући вијест о мени, одговор на њено питање које је стално лебдјело на њеним уснама:

- ”Да ли је још жив? Јесте ли ми видјели Ђоку? Како ми је Ђоко? Добила сам поруку од Цице, Данке и Ане, реците му да су они добро…”

То су биле ријечи упућене логорашима које је успијевала видјети на раду око ДКЛ "Силоса".

У прикрајку дворишта, шћућурене, приљубљене једна уз другу стајале су Српкиње. Готово једнообразно обучене у гардеробу тамнијих боја, онако шћућурене и погрбљене одавале су слику обесправљености, туге и велике потиштености. Страх је лебдио око њих. Окупљене су биле око мојих тетки Славојке Главаш, Анђелке Главаш, Босе Варагић, Ранке Варагић, комшинице Стоја Варагић, Марица Павловић, Стоја Лојаница…

Забректа мотор и трактор лагано крену из мог дворишта. Ми за њим, моји чувари такође. Клизили смо улицом према Тарчину остављајући са десне стране зидине Силоса у који се морам вратити поново. Корачао сам у поворци, погнуте главе и мрзио Тарчин. Да, ја га мрзим. Немам завичај! Немам и нећу да имам! Овакав завичај нећу да имам.

На гробљу Кланац, са десне стране споменика сестре Гордане која је погинула у саобраћају 1968. године, већ је била ископана гробна парцела за моју покојну мајку. 

Мајко, ја знам. Ипак, одлучих на овај начин освијетлити све наше мајке које остадоше са нама, сужњима. Гледала си и ослушкивала. Била си сама. Захваљивати нећу, не треба... Мајко, ја то не знам довољно добро урадити, како почети и како завршити. Знам, Ти и не тражиш то. Далеко смо мајко. Палим свијећу за покој душе твоје, да топлином и свјетлошћу разиграмо слике. Сјети се, лучоношо моја, на мом челу залијепљеног свица у занесеној игри мојој. Ти си и данас мој једини кип слободе са упаљеном лучевином у руци освјетљаваш мој пут, а ја сам ту испод Твојих скута... 

Празне су ми слике које би дочарале и вратиле сјећања. Не сјећам се!

Био сам као осушено дрво које још стоји усправно. Не сјећам се ни како сам бацио посљедњи грумен земље у гробницу гдје су већ положили сандук од сирових јелових дасака. Сахрану су обавили брзо. Није било пароха да очита молитву за покој душе, није било говора од оних који остају. Пожељех, што прије да се вратим у ћелију логора. Сад, како живот зна приредити, моја слободна територија је била ћелија у којој сам већ скоро па 1.000 дана. Тамо сам припадао са осталим затвореним Србима, тамо је била моја слобода.

Кренули смо назад не чекајући да се посљедњи грумен земље врати на гроб покојнице. Отац је ишао поред мене и некако више у групи са поменутим бившим комшијама Муслиманима. Очекивао сам одлазак у логор.Међутим, обавијестише нас да ћемо по старом српском обичају свратити поново до куће. Не, није то више кућа жалости, то се неко од муслимана досјетио шта је српски обичај па су нам и то приуштили. Да се још једном, шутећи, гушимо у патњи и болу. Нестварно брзо смо се нашли поново у кухињи у којој је само прије неколико сати лежало мртво тијело моје мајке.

Сјели смо око кухињског стола на ком је већ стајала зелена флаша “Звечево” коњака. Није ме интересовало ко је донио тај коњак. Знао сам да је то представа у режији “доброг” комшије Хасана Јапалака.

У тих неколико сати од оних присутних жена Српкиња сазнадох да је мајка пребацила вриједнију одјећу, постељину, сервис за ручавање и по неке ситнице до Марице Моргентал и да ће она уобичајеним путем преко Хрвата, тј. Крешева и Кисељака који су били под контролом ХВО, то пребацити мојој супрузи у српске Хаџиће.

Лијево од мене за столом сједио је Мустафа Чатић. Муса је био годину дана млађи од мене. Добро смо се познавали. Његова мајка је купила кућу-викендицу удаљену педесетак метара од моје куће. Она је била удовица са наслијеђеном пензијом мужа који је погинуо на раду у Њемачкој. Муса је ишао у гимназију. Био је генерација иза мене. Школа му није ишла од руке, али уз помоћ “дојч марки” завршио је сва четири разреда гиманзије.

Рекао ми је да је моја покојна мајка код његове мајке оставила два велика фото-албума. Уз одобрење силоских стражара отишао је и донио ми албуме. У први мах се обрадовах што ћу моћи прегледати све важније фотографије из мог живота и живота моје фамилије. Истовремено обузме ме бојазан... Како ћу их сачувати? Ко зна шта се све може десити приликом изненадних претреса затвореничких ћелија? То је била уобичајена пракса затворских стражара.

Муса, након што ми је уручио албуме искористи моментални жагор у просторији у којој смо сједили и полушапатом ми поче објашњавати намјере њега и његове групе. Знао сам да је био дангуба, нерадник и сада у рату је смишљао како да на лаган начин дође до њемачких марака. “…Моја група је спремна да за 10.000 њемачких марака по особи, киднапује и пребаци за Хаџиће неколико затвореника“, нагињући се према мени шапну ми на уво.

Знао сам да је то шупља прича управо онаква како је и живио овај живот, навикао да од мајке Фазиле искамчи по неку марку за преживљавање. Моји стражари су гледали ово наше шапутање. Изгледао сам помало незаинтересовано. Убјеђивао ме да ће они киднаповати из логора и његовог доброг јарана, Драгољуба Љујића и мене. Услов је само да фамилија из Хаџића прикупи 10.000 ДМ?!

У први мах би ми га жао, али и драго што је новац његова једина идеологија и што нису сви на путу џихада и Алијине исламске Босне. Нисам осјетио да је дошао крај, нисам ни чуо ни примијетио тај коначни растанак. Не знам како је отац све то доживио. Мислим да је још вјеровао у пријератни комшијски суживот. Знам само да сам посљедњи пут у животу корачао двориштем према излазној капији напуштајући кућу у којој сам рођен, кућу у којој сам одрастао, кућу у којој сам се оженио и добио двије кћерке.

Било је то посљедњи пут!

Мојој мајци и свим нашим мајкама што осташе на ''слободи'' је било теже него некима у логору. Константно малтретирани, ускраћена им је слобода кретања, у групи су разговарали са дланом руке преко усана. Моја Јелка и поред свих притисака које је доживела није хтјела напустити родну кућу.

За етничко чишћење задужен је био, ментално заостали и до сржи покварни - Лендара. Он је био припадник муслиманске Војне полиције. Имао је задатак, те 1993. када су ми на привремено пустили оца из логора да их заједно убиједи да крену путем етничког чишћења.

Сваку ноћ око 10 сати увече би долазио на улазна врата. Родитељи су спавали у спаваћој соби у поткривљу куће. Врата би му отварао избјеглица Ђелиловић који је становао у приземљу. Лендара би се попео уз дрвене степенице , упадајући у спаваћу собу, галамом и пријетњом их убјеђивао да селе у Хаџиће.

Мајка није хтјела оставити мене у Силосу. Оца су затворили поново из освете, који ће слободу дочекати на Богојављење 1996. Мајку су тукли и на два-три дана пред смрт, како ми је рекла тетка Славојка, доживела трауму дављења од жене по презимену Рамић која је становала у нашој кући као хрватска избјеглица из Крешева (јужно Кисељака).

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (23. дио)

ЧЕКАЈУЋИ СЛОБОДУ 

Напокон, разбијено моје тијело, развучене моје мисли са почетка ове голготе почеше се враћати назад.

Цијело ово вријеме сам ишао кроз велико невријеме, праћен олујама као кроз огромне модроплаве као олово тешке облаке. Гоњен као звјер, гладан и измучен. У недостатку снаге, изгубљен и избезумљен. Застајући само понекад и само на трен, злотвори су ми били увијек за петама. Гађали су ме уз псовке, жељели су моју смрт. Мрачно вријеме у тамном вилајету…

Од густих црних облака нисам видио пута.

Само што киша није саставила. Стани, не могу даље. Гоне ме годинама. И ја сам од крви и меса, мој ум не функционише, бјежим…Само мислим како даље, што даље одавде… Одједном, из сивих и тешких облака које носим на својим плећима, сијевну муња. Стадох као укопан. Препадох се. Свјетлост муње обасја све око мене, на трен заслијепи и моје злотворе. И док је јарки сноп свјетлости одлазио у дубину земље, угледах путељак који води, опет у мрак. Кренух још брже, осјетих у том мраку ћу наћи излаз. Незадовољни злотвори, бацају према мени камење и копља. Прашти све око мојих ногу, метална копља падају близу мене. Видим искре, искре од оштрих металних шиљака. Још само мало. У даљини као да се нови дан рађа.

Мој бијег прати још понеки тамни облак, заклања ми свјетлост. Осјећам на лицу топли вјетар који носи ситне капљице кише. Као да ће прољеће. Нисам гладан. Имали смо вечеру. У ћелији влада уобичајени жагор. Многи су сачували окрајак хљеба да допуне оброк са храном коју нам је донио Црвени крст. Сви смо добили на оптимизму па и наши чувари. Више је комуникације између нас.

Очекивали смо крај и престанак, тотални престанак ратних дејстава. Вијести око постигнутог споразума, без сумње су позитивно утицале како на мене тако и на све остале. Узнемирила ме је вијест да постигнути споразум мора бити верификован 14. децембра 1995. у Паризу. Знам да су се договарали двадесет дана у Дејтону, да та Америка стоји иза тога, али ко ће вјеровати Алији. Потписао је и у Португалу прије ратних сукоба марта 1992. године, па погазио договорено.

Сјетих се покојне мајке и њених бесједа. Добре су вијести, али ипак да ја ставим каменчић у ципелу како ми је говорила… Кад си најсретнији стави каменчић у ципелу…Нисам ја то разумио шта је то мајка тачно хтјела рећи. Али она је добро знала да иако не изгледам заинтересовано, да ће то што ми говори док ме васпитава остати негдје у мом сјећању. Не смијем превише да се радујем. Почетна еуфорија полако је јењавала.

Логорашки дани су били уобичајено испуњени логорашком дисциплином и свакодневним активностима. Није било више крупнијих радова које смо обављали раније. Држали су нас на окупу и сматрао сам да је то добар знак ако дође до наредбе…

- "На размјену одмах!"

Играо сам шах и раније. Данас у ћелији док размишљам покушавам да одиграм партију сам са собом. Наравно, не потезима А4 или скакачем Ц5, споразум бар што се тиче Сарајева у потпуности одговара муслиманима, тако да са те стране они не би требали правити проблем и наше ослобађање не би требало да дође у питање. Али, шта ако поставе питање о несталима из Хаџића и потенцирању приче о “невиним жртвама”, "четничког агресора".

Ух, мука ми је.

Та ситуација би нас могла задржати у логору ко зна колико дуго? Од договора у САД, скоро мјесец дана је прошло. Силоски стражари опет су почели комуницирати са нама све више на службеној основи. Покушавао сам одгонетнути тај однос, али без успјеха. На Светог Николу, 19. децембра 1995. године, повукоше све оне који су обављали неке ситне послове по магацинским ћелијама ДКЛ "Силос" и оне извана који су цијепали дрва. Знали смо да се нешто дешава или да ће се десити. Нисмо навикнути на то да може да нам се деси нешто добро. У таквим ситуацијама, логораши нагло ушуте, што због страха, што због жеље да ослушну и по спољашњем звуку оцијене о чему се ради.

Унутрашњост Силоса је била природно озвучена као грчка античка позоришта. Ехо гласа је одзвањао јасним и чистим звуком. Након неколико минута тишине, зачусмо звук камиона који се зауставио код зидина најмрачнијег сарајевског казамата. Ходником су пролазили стражари. Отварали су врата на ћелијама, што је изгледало као музика из неког хорор филма. Прво би се чуо звекет кључева у стражаревим рукама, катанац на вратима док га стражар намјешта да кључ гурне у бравицу, звекет клинова који су били заварени ланцем за метални довратник и напокон шкрипа тешких врата на осушеним багламама. Прозивају именом и презименом поједине логораше из тек отворених ћелија, Средо Зимоња, Сретан Крстић, Млађен Шувајло…

Сви смо стајали док су отварали врата ћелије у којој сам се налазио.

Прозвали су Драгу Љујића и Ристу Крстића, уз образложење да, на брзину, спреме своје ствари и изађу у ходник. Кренули су на размјену. Кренуло је, надам се ускоро ћемо и ми?! Можда за Божић будем са својим најмилијима? 18 је дана до Христова рођења.

Не знам да ли на нашој страни има муслиманских затвореника, размјењујемо се сви за све. Осјећам, није им право и није им драго што нас морају пустити “џаба”, опет ме прогања мисао:

- "А шта ако буду тражили мртве и нестале за нас."

Видим расположење логораша се мијења. Отегло се ово чекање. Сад кад нисмо гладни, а ни сити у потпуности, обузеле су нас неке друге мисли. Знамо да смо лажно оптужени за све оно што њима одговара. Знамо да је Запад на њиховој страни… Потплатили су их богата исламска браћа и њихови нафтни извори… Црвени Крст долази чешће, али не сврати сваки пут да обиђе нас у ћелијама. Посао завршавају у канцеларији управника Халида Човића који је замијенио Бећира Хујића. Сређују спискове.

Надамо се да раде посао како је одређено и договорено дејтонским споразумом. Стигла је и Нова година. Сазнајемо од стражара да група, претежно старијих затвореника, још није размјењена. Срби, по њиховој причи, нису довели своје затворенике и због тога размјена која је требала бити о Никољдану није успјела. Стара прича, не обраћам пажњу на те њихове лажи. Њих 30 је враћено у Храснички логор.

Ружна сјећања ми се врте по глави.

Тамо су у гаражама солитера почињени страшни злочини. Осјећам се ужасно на саму помисао на оних девет мјесеци на тешком принудном раду које сам провео тамо. Несвјесно, кожа ми се стеже, а длака подиже. Кроз лобању ми одзвањају ријечи покојног Мише, који смртно рањен оставља нама, у завјет… Поздравите ми дјецу: Ђорђа, Страхињу, Милоша и Лазара…

Док живим, Храсницу заборавити нећу моћи.

Можда, размјена није успјела зато што нису сви из ДКЛ "Силоса" доведени, тјешим се и уједно тражим мира све већем нестрпљењу које тиња у мом тијелу. Прошао је и 7. јануар 1996. Стражари нам већ сервирају причу. Срби се исељавају и одлазе у Братунац, градић на лијевој обали Дрине. Нисам никад прије био у Братунцу. Не оптерећујем се тим сазнањем. Прво морам доживјети слободу, видјети своју дјецу и своју супругу… У том магновењу дошло нам је и Богојављење, 19. јануар 1996. Календарски бројимо пету годину у логору.

Метеж, тог 19. јануара стиже нам метеж.

Шта све они могу, ми не можемо ни замислити, није крај њиховим подлим играма. Очекивао сам да ћемо из Силоса кренути сви заједно, нас 107 без икакве основе окривљених Срба. Гледао сам и нисам вјеровао. Окамењено сам гледао радост млађих логораша. Били су прозвани као и они у децембру да се спреме јер иду на размјену. Мог имена и још неколицине из моје ћелије није било на списку. Дозивају се са рођацима и браћом из сусједних ћелија потврђујући један другом да су на списку.

Посматрао сам тај тренутак њиховог весеља. Били су у журби спремајући своје дроњке. Мало ко од њих је имао своју властиту одјећу. Њихове платнене торбе су биле пуне одјеће коју су уз благослов стражара покрали истоварајући хуманитарну помоћ. Редовни оброци хране појачани са “ланч” пакетима и конзервама месног нареска. Половна обућа и одјећа били су довољни да шира свјетска јавност, на основу прве слике, дочара мишљење о хуманим условима и доброти муслиманске власти у БиХ.

Прије само неколико дана, делегат Међународног Црвеног крста, неки Иван, који је био поријеклом са острва Брач на Јадранском мору савјетовао нас је да на дан размјене обучемо стару и искидану одјећу. Објашњавао нам је значај прве слике са малих екрана која ће отићи у свијет и све што се знало до сада биће оповргнуто нашим изгледом и монденском одјећом на нама. Тако нам је говорио Иван. Апсолутно сам схватио шта нам жели рећи и колики значај има пропаганда као најубојитије средство у овако прљавим ратовима. Занесени најрадоснијом вијешћу о томе нису водили рачуна.

Љубили су једни друге…

На нас тужне, морално оронуле, нису обраћали пажњу. Нико се није љубио са нама као да смо губави. Подијелише нас на четнике и војводе. Ови потоњи остају да се види шта ће муслиманске власти одлучити. Слобода или смрт! Покушавао сам осмислити неку поруку да је пренесу мојој супрузи. Одустао сам. Ионако ће се то свести на уобичајену фразу… Добро су и они ће ваљда изаћи ускоро… Одједном, сјетише се гдје су. Постали су свјесни да њихова превелика радост неће добро бити примљена код нас који остајемо.

Провели смо, преко 1.300 у истом логору, а понеки и у истој ћелији. Озбиљна лица, са искреном забринутошћу, поздравише се и са нама. Љубимо се уз стисак руке и растајемо кроз кратки дијалог:

- "Поздрави моје, поздрави своје… Ко зна шта ће бити са нама?"

- "И ви ћете за нама, тјеше нас поручујујући: ИЗДРЖИТЕ!" 

Носећи у руци свој иметак, слободном руком подижући је у вис поздравише нас по посљедњи пут у овом страшном логору за Србе. Редали су се у ходнику у колони по два. Ослушкивали смо звукове са ходника. Малопријашњи метеж се пресели из ћелије у ходник. Зачусмо и команду стражара којом је захтијевао мир и тишину. Стиша се све…

Чује се бат корака и шушкање њихових зимских јакни. Одоше. Молимо Бога да их не врате поново овамо. Нека иду и ми ћемо за њима! Моја палета је била на лијевој страни ћелије, некако у средини. Погледом обухватих ћелију и лијево и десно, изгледала је неуредно као кад велика маса људи иза себе остави сво смеће. Извучене палете на њима испретурана ћебад, на некима се виде и комади од спужве.

Патили смо од болова у куковима па смо се сви сналазили за комаде спужве како би ублажили бол приликом лежања или спавања. Разбацане празне пластичне кесе свуда около. По бетонској плочи на пролазу између палета распарена стара обућа. Стари власници, који нису отишли стоје на својим лежајевима, окамењени. Непомични смо, сликарским жаргоном речено ”Мртва природа” ,а не људи. Изгледали смо као оборена сува стабла или као још понеко, усправно огољено суво дрво на непрегледним пространствима Аустралије. Збуњено смо се гледали.

Сјетих се сличних ситуација и тешких дана из 1992. године. Тада сам духовно био јачи и могао сам раздрмати и подићи морал имитирајући Милошевићев говор на Газиместану на Видовдан 1989. пред милион посјетилаца.

- ”Нико не смије да вас бије…”

Како сада то урадити? Како убиједити себе и остале да ће бити добро, како отпочети разговор? У помањкању снаге кад човјек осјети више психичку него физичку слабост ми који остадосмо да чекамо запалисмо по једну цијелу цигарету. Обично смо штедјели и пушили по половицу цигарете. Међутим, затечени одлуком муслиманских власти да оставе један дио затвореника, запалисмо једну цијелу па шта буде.

Размишљали смо како да купимо вријеме од самих себе. Наш непријатељ у овом моменту је био у нама. Чинило ми се да ми је било лакше борити се кад су ми физичком силом покушавали поломити кичмени стуб. Сада кад су ми испровоцирали централни нервни систем, периферни је почео да дјелује споро, али са јаким разорним дејством. Сликовито, то изгледа као земљотрес у морским дубинима који за посљедицу има разорно дејство морских таласа на најближе обале копна. Увлачимо, једним удисајем што већу количину дима у наша плућа надајући се да ћемо још већим издисајем олакшати своју душу.

Гледам у Новицу Алексића. Ужива, сједећи на палети раширених нога подвијених у кољенима, као неки ага. Види му се задовољство у сваком повученом диму… Ма нека, само нека не туку, а морају нас пустити… Раденко Варагић, мој добри Рашо, у истом положају пуши од муке као пушач са стеченим навикама. Са њим сам у најтежим тренуцима боравка у Храсници 1993. преживио. Обојицу нас је драги Бог спасио.

И кад су нас у минско поље гурали са крампом и лопатом у рукама и кад су нас минобацачком гранатом гађали, преживјели смо. Преживјећемо и ово. Сутрадан су нам силоски моћници наредили да пређемо у ћелију број један. Носимо, баш као јуче они сретници који одоше на размјену, свој пртљаг и своје ствари. Размјештамо се попуњавајући празне палете. Пребројавамо се, покушавајући дознати колико нас је остало. Четрдесет два нас је у “кецу”. Сазнајемо у својој ћелији да су и затворене двије жене још увијек ту. Оне, као и ми, броје преко 1.330 дана у казамату званом “Силос”. Забринути у настојању да докучимо шта ће бити даље, били смо мирни.

Не чује се шкрипа врата на осталим ћелијама. Ослушкујемо, по активностима стражара, закључујемо да има још затвореника за које ми не знамо. Понеко из “кеца” на позив стражара, изађе да уради неке ситне послове чишћења. Спремали смо и чистили напуштене ћелије, слагали палете, истресали и слагали ћебад добијену од Црвеног крста у јесен сада већ давне 1992. Овдје су дани као године, а године ко стољећа.

Новица Алексић је чистио мањерке. Имао је способност као гладна мачка измјаукати оно што жели. Жеље је имао скромне. Цигара и хљеба, а све остало ће бити. Радећи на платформи логора успио је открити бацајући поглед по празним ћелијама да у једној леже војници у униформама. Не, то нису били муслимански војници који су били затварани под много хуманијим условима на неколико дана због кршења војничке дисциплине. Била је то млада српска војска. Сазнали смо да се ради о њих двадесетак који су заробљени на Возућком ратишту у јесен 1995.Претежно младићи из Босанске Крајине. Били су уплашени. Осјећали смо жалост и потиштеност због њихове ситуације. Пребачени су из Вареша, рударског градића у централној Босни, у злогласни ДКЛ "Силос".

Осјетих мало олакшање. Регуларну војску морају размијенити.

О Силоском казамату ће да причају, не само наши Хаџићани, који претпостављам имају преча посла око измјештања и пресељења како рекоше у Братунац, него и неки други становници Републике Српске. Јучерашња размјена је успјела. Са њима је размијењено још 30 наших из храсничког логора. Провоцирајући, стражари нас обавјештавају да су њихови војници који држе положаје на планини Ормањ гледали весеље у граду Хаџићи. У вечерњим сатима су се чули рафали. Небо је за тренутак било освијетљено свијетлећом муницијом. Све нам то тако препричавају и онда стиже то вербално иживљавање, тај неподношљиви психолошки притисак.…

- “Ето, они се веселе, радују, вечерас са женама спавају, а ви нећете никада! ”

- “Цркни, псето, гњидо од човјека”, мислим у себи, док ми вулканско гротло у стомаку достиже температуру кључања.

Спомињу нам да руководство муслиманске општине Хаџићи, траже нестале Мусиће и Ковачевиће који су на почетку рата као присталице Странке демократске акције финансијски и на друге начине помогли стварању Алијине БиХ. Од 19.01.1996. кад су размијењена 93 логораша из Силоса, сваки дан је био тежак. Сваки нови који се рађао био је још тежи... ужасно тежак, нама који смо се надали и чекали своје коначно ослобођење.

ЛОГОРАШКЕ ГОДИНЕ У ДКЛ СИЛОСУ (23. дио)

СЛОБОДА ЈЕ ЗЛАТА ВРИЈЕДНА

Не знам који је то био дан у јануару 1996. кад су нам рекли да подигнемо своје палете, сложимо деке и спремимо се за размјену. Урадили смо то прије подне. У нама није било очекиване еуфорије. Сви смо осјећали да смо ми, по њиховом суду, најтежи случајеви, екстремисти и четничке војводе како су нас прозвали. Ма којим све именима они нису називали нас обичне људе, цивиле, поштене Србе који нису никада ништа нажао учинили никоме од њих. Ни ми, ни наши преци нисмо се огријешили никада о те људе… Али шта то вриједи.

Они нас мрзе без разлога, само зато што смо хришћани, само зато што нисмо муслимани као они. Нисмо клањали Алаху, нисмо ишли у џамије, нити смо их градили. Зато су нас презрели и своју дјецу тако учили да нас мрзе.

Сједили смо на нашим торбама у зимским јакнама. Добили ручак, чорбуљак са четвртином хљеба.

Пушили, изазвани неизвјесношћу, коментарисали свако на свој начин и долазили у вербални сукоб због различитог мишљења. Побиће нас или не? Пустиће нас, морају нас пустити. Уз малу дозу скептичности, био сам убијеђен да нас морају пустити. Ипак, свo вријеме су мудро водили пропагандни рат и неће дозволити да им то све падне у воду. Испало би као кад крава да пуно млијека, мрдне ногом и све проспе…

Ипак, тај дан смо у поподневним сатима намјестили палете и прострли ћебад назад. Требало је преспавати још једну ноћ у логору. Поново нам је дошао господин Иван, делегат МЦК, убјеђујући нас у сретан завршетак ове затегнуте ситуације уз потврду да су ови који су изашли на размјену изгледали као да су дошли из неког монденског клуба, тако да запад није могао видјети ништа у вези са причама из злокобног ДКЛ "Силоса".

Данас је 25. јануар 1996. тачно десет година од моје свадбе. Сјетих се свадбе тог дана.

Свадба је била организована у ресторану “Вијадукт”. Свирали су Алија и Бато. Једно вријеме били су стражари у овом логору. Ко зна колико је Бато појео хране коју је моја мајка послала мени. Познавала га је и вјеровала му да ће схватити моју ситуацију.

У мени оживи сјећање на дан свадбе. Веома весела свадба… Сав новац који сам имао код себе подијелио сам хармоникашима. Свирали су за мене који сам играо на кољенима док је око мене вијорила вјенчаница моје супруге уз мелодију и пјесму Усније Реџепове "Казуј крчмо Џеримо, Џеримо…" (циганска пјесме из околине Ниша). Можда се и она сјетила као ја сада наше десетогодишњице. Ако је то љубав, вјерујем, јачина те љубави ће бити јача и да ћемо поново бити скупа. Отријезних се брзо.

Око мене моји сапатници, сужњи који су највјероватније били у мислима тамо гдје и ја. Са својима, са сјећањима и успоменама из мирних срећних времена… Уздахнем, подигнем главу која хоће да клоне и кажем не, није вријеме за пораз. Уочи великог православног празника Светог Саве, неко нам донесе једну охрабрујућу вијест.

- "Рада Пандуревић, логорашица, да видите како изгледа?"

- "Шта је сада, не разумијем! Шта је са Радом?"

- "Јуче Раду водили код Нуке у Тарчин, у фризерски салон, на фризуру!"

- "Оххх, ђубрад лажовска... Е моји Срби, никада се нећемо научити памети, а имамо од кога научити како доћи до циља. Сад ће неко рећи ..у лажи су кратке ноге… Ко ће нама помоћи?"

Ми нисмо у стању да истину представимо свијету, а они лажи продају и за новац их пласирају неупућеним људима путем поткупљених медија. На мојој шаховској табли, повлачим и тај потез са дамом. Невиђено, жену коју су толико мучили пустиће на слободу као даму са новом фризуром!? Каква медијска манипулација… Након повученог потеза, позиција се знатно промијенила у нашу корист. Сложили смо се да смо у ситуацији да врло брзо завршимо ову партију коју смо почели без сата и у којој вријеме кад смо почињали није било важно.

Халид Човић, други управник ДКЛ "Силос"

У предвечерје Савиндана 1996. чули смо брујање аутомобилских мотора испред Силоског мучилишта. Ослушкивали смо долазеће звукове. Као да смо чули отварање ћелије у којој су биле тe наше двије Српкиње. Након неколико десетина минута, мотори аутомобила су се покренули поново. Знали смо да се нешто важно десило. У ћелији гдје смо вечерали, сазнали смо да је Рада отишла на размјену. Отишла у предвечерје Савиндана, са првим мраком из концентрационог логора “Силос“.

УНПРОФОР је Раду Пандуревић директно одвео магистралним путем, у Хаџиће.

Добро муслимани играју и крију своју прљаву игру. Избјегли су уз аминовање УН, а под притиском великог брата, медијско огољавање властите политике и ових овдје и оних који владају овим свијетом. Радојка је била приморана да одигра своје, остаје нам само да поентирамо!? Питамо се зашто Босу нису размијенили? Знамо да је затворена у логору само изједног разлога. Становала је на планини Ормањ близу линије разграничења и остављена са Радом Пандуревић у ћелији…

Све остале жене, њих девет су размијењене у протеклом периоду. Прилику да заједно са Радом оде на размјену није искористила. Није хтјела оставити свог блиског рођака Новицу Алексића. Јасно и гласно им је ставила до знања, муслиманском руководству, МЦК и УНПРОФОР-у, да без рођака она не иде из Силоског логора. Наравно, муслимани су морали поштовати тако изражену вољу и нису смјели да је размијене против њене воље. Ту ноћ, пред Савиндан остала је сама у ћелији. Знамо, претпостављамо на основу потеза са дамом, да је крај близу.

Освануо је Савиндан. Честитамо Славу славарима. Славе фамилије Витори и Варагићи. Са нама су у ћелији Богдан Витор, те рођаци Радован и Драгиша Варагић, звани Пацо. Богу се моле и Светом Сави се моле. Сви се у себи придружујемо молитви. У себи се молим, да нам пут ка слободи крене и прође без проблема. Страх ме опомиње, два пута сам пролазио преко Игман планине. За очекивати је да се ту поново догоде неке неугодности.

- "Молим ти се Свети Саво, заштитниче Свети Арханђелу, рођенданска славо, Свети Ђорђе, Боже драги помози… да изађемо из овог пакла"

Ујутро око 09:00 сати, стражар Кешко нам са врата ћелије грубо рече:

- "Спремите своје ствари, ћебад сложите, идете на размјену."

Одмах затим затвори ћелију. Није било неког силног одушевљења. Ову радњу смо већ увјежбавали. Бојимо се да је не поновимо и сутра и … Око једанаест су прозивали именом и презименом наш четрдесет двојицу. Послушао сам делегата МЦК, господина Ивана. Обукао сам цивилне панталоне и преко њих подеране радничке трегер-панталоне. Пјевао бих ону пјесмицу...

- "Кад обучем тегет панталоне, тегет панталоне…"

Али не смијем, морам да ставим каменчић у ципелу... МЦК је обезбиједио дуге зимске јакне јарко изражене црвене боје. Изгледао сам као Бранко Станковић тренер Црвене Звезде. Како су нас прозивали тако смо тихо и бојажљиво излазили кроз ћелијска врата “кеца”, у ходнику се окретали лијево према широм отвореним двокрилним вратима на спољњем зиду Силоса. Са моје десне стране, начичкани до излаза стајали су муслимански стражари, управници и безбједњаци. Благо повијене главе и спуштених рамена. Њемо су нас испраћали погледом испод обрва до улаза на каросерију камиона. Изгледали су као грабљивице којима је управо измакао плијен.

Камион је био паркиран тако да му је задња страница додиривала бетонску плочу степеништа са које смо требали закорачити и прећи на каросерију. Безброј пута сам добио батине пролазећи кроз сличне шпалире. Прођох први пут без батина и без погрдних ријечи о "ћетницима" и српским мајкама. Из своје ћелије је изашла и Боса. Били смо спремни за полазак. Непознати официр који је понашањем одавао функцију безбједњака нам на крају рече:

- "Ви одосте, а наших нема... знајте ово је само прво полувријеме…"

Кренули смо мени добро познатим путем. Знао сам да одлазим заувијек!

И није ми било жао, земље, куће, дјетињства, завичаја… Жал и бол остају само за мојим најмилијим што остадоше укопани на српском православном гробљу “Кланац”. Само што даље од Тарчина…

Путујемо. Зимски је дан. Кренули смо нешто мало иза 11:00 сати пријеподне. Цијеним да за два сата можемо стићи на аеродром Сарајево. Полако само да стигнемо, није вријеме веселити се. Негдје на Игман планини, заустављамо се на контролном пункту УНПРОФОР-а. Силазимо са камиона и поново нас прозивају. Војним полицајцима ткз. Армије БиХ забрањују ношење оружја. Мало се компликује. Губимо вријеме и каснимо.

Након провјере настављамо пут планинским макадамом даље преко планине Игман. Слушајући рад мотора знали смо да смо прешли успон и да се спуштамо низ планину према индустријском градићу Храсница. Страх ме је и помислити на само име тог града. Само да њега прођем као да бих већ био на слободи. Планински дио пута смо прошли. Спустили смо се у равницу и изашли на уски асфалтни пут који води кроз Главодолину, село на улазу у Храсницу.

Зауставили смо се поново. Не знамо због чега. Страхујемо. Само да поново кренемо.

Знојим се на Савиндан у подножју Игмана као да није средина зимског годишњег доба. Чекање, а са њим и неизвјесност одужили су се бескрајно. Шта сада мућкају? Све ће урадити, само да не покажу своје право лице пред свијетом. Плакали су и молили за помоћ све вријеме рата НАТО, Америку, Њемачку, Турску... Које су све подлости радили, убијали су нас мучки и мучили крвнички…

Шта сад чекамо? У ваздуху је лебдјело само једно питање… Шта више чекамо?

Након два-три сата чекања иза нас се појави црвени џип са ознаком Црвеног крста. Претпостављам, имамо проблема. Са другог камиона, двоје логораша са својим пртљагом прелазе у возило Црвеног крста. Видим, логорашицу Босу и њеног рођака Новицу како одлазе поменутим возилом. И ту недоумицу смо ријешили. Амoр Машовић, предсједник комисије за размјену са муслиманске стране, који је био ту близу камиона којим су нас превозили договорио се са бјелосвјетским хуљама да логорашицу сакрије од новинара и телевизијских камера. Боса је била упорна и није нас хтјела напустити без свог рођака Новице.

Драгоцјено вријеме је цурило и радило против нас.

Истовремено, то исто вријеме радило је у корист муслиманске БиХ. Наше породице су нас чекале у Лукавици, познатом предграђу Сарајева такође забринуте због нашег кашњења. Непријатељи су сакрили жену-логораша и у том натезању сачекали да падне први мрак. Знали су да запис ТВ камером није истог квалитета као дању и та чињеница је узета у обзир и тиме су, такође, покушали сакрити истину.

Напокон, кренусмо. У близини аеродрома Сарајево су нас дочекали камиони УНПРОФОР-а. Морали смо прећи у камионе са ознакама УН. Преласком на камион Унпрофораца, схватих да смо успјели. Избројао сам 1.335 НАЈМРАЧНИЈИХ ДАНА у ДКЛ "Силос", 1335 ДАНА најсвирепијег мучења, 1335 ДАНА злостављања, незамисливе патње, бола и крви.

Али негдје сам се у дубини моје чисте хришћанске душе надао да ћу због моје мајке, која је цијели живот била велики праведник, а на крају велики мученик, раскинути окове ропства и угледати сунце слободе. Да ли је ово сан или јава? Камиони су нас преко аеродрома довезли на српску територију. Било је око шест часова навече. Мрак је већ одавно пао. Кроз задигнути дио цераде УН камиона разгледам свјетла неких објеката. Они ближе излазу нас обавјештавају да смо стигли у Лукавицу.

Камион је застао. Сплетом околности био сам у горњем дијелу камионске каросерије. На неком узвишењу обасјава нас свјетлост рефлектора. Видим силуете људи, жена и дјеце. Не могу да распознам ликове. Свјетлост долази иза њихових леђа и директно нам засљепљује очи. Дижу се наши логораши, дижу руке у знак побједе и радосно кличу. Њихова тијела ми заклањају свјетлост. Први који је закорачио преко странице камиона био је Горан Варагић.

У жагору гласова, препознах мени тако драг и умилни глас моје супруге Јадранке и питање које је било упућено њеном рођаку Горану: 

- "Горане, Горане је ли изашао мој Ђоко?" 

- "Јесте, јесте, ту је…", одговори Горан и скочи у СЛОБОДУ.

Написао и посла Ђорђо Шувајло
силоски мученик, сада настањен у Сиднеју
јануара 2026.