Други светски рат је произвео несагледив ужас и библијска страдања нашег народа током 1941-1945. Иако наше жртве нису никада званично избројане, процењује се да их је било близу два милиона на тлу југославенске краљевине. Ипак, комунистички прваци су искористили подршку Великих сила (СССР, Британије и САД) те извели социјалистичку револуцију у Југославији.

Почетком 1945. Врховни штаб ПОЈ је упутио на Косово и Метохију две дивизије како би разбио и уништио балистичке снаге Албанаца, који су се борили за припајање Космета матици не би ли о(п)стао злогласни пројекат Велика Албанија. Неколико месеци Косово и Метохија су били под војном управом. Албанске наоружане банде су се повукле преко Проклетија код Енвера Хоџе.

Касних педесетих година 20. века Албанци поново се масовно враћају на Косово и Метохију где узуприрају Србима имовину и земљу, не презају ни од напада на Полицију. Из године у годину њихови захтеви су излазили из оквира борбе за национална и културна права, јер су имали скривене иредентистичке циљеве, на штету Срба и Југославије.

Контртаверзним Уставом СФРЈ 1974. покрајина САП Косово је добила мноштво овлашћења и самосталност од Београда, док су власт на локалном и покрајинском нивоу узурпирали албански кадрови.

Акције албанске националне заједнице су имале шовинистички предзнак и јасно се видело да је реч о организованом терору према србском становништву који је диригован са циљем етничког чишћења Косова и Метохије. Такође, имали су подршку албанског дикатора Енвера Хоџе, који је владао са стаљинистичким методама. Што је најбизарније, Јосип Броз Тито и његови сарадници у Београду нису потресали ради страдања Срба, јер су знали да је Космет вековна србска звета земља и да уништавање националног идентитета код Срба мора почети од тога. Злокобно су функционери у покрајини, републици и савезним органима власти ћутали и нечињењем ништа највише допринели да албански сепаратисти имају успеха у својој злочиначкој мисији.

Управо су албанске банде и појединачно деликвенти нападали цивиле: пљачка, уцене, силовања, палеж, убиства и сл. С друге стране код Срба организован отпор готово да није постојао. Тачније, био је само стихијски појединаца или малих групица. Иако је један део србских публициста указивао на опасност албанског сепаратизма, они су изопштени из јавног живота и стављани на стуб срама.

Владика Атанасије Јевтић је у седамдесетих и осамдесетих година 20. столећа био професор на Богословском факултету у Београду. Заједно са својим студнетима је походио на Косову и Метохију неколико пута где је записивао утиске и сећања са тих ходочашћа. Тако је 1985. објавио прво издаање Од Косова до Јадовна, књиге која је касније доживела неколико издања.

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (1. део)

ЗЛОЧИНЦИМА СВЕ ПРОСТО

После ослобођења Космета 23.11.1944. и затим војног смиривања арбанашке балистичке побуне на Косову и у Метохији 21.02.1945. дошао је период на изглед смиривања видљивог беса и патолошке мржње Арбанаса против Срба, јер је уследило време амнестије, попуштања и потпуног удварања нових власти комунистичке Југославије арбанашком становништву, међу којим је било не само сарадника окупатора и издајника своје земље него и ратних злочинаца. Томе треба додати и терор државног атеизма, који је погађао углавном српски народ и његову традиционалну приврженост цркви.

Нова југо-комунистичка власт је најпре направила катастрофалну државно правну грешку, управо злочин према српским избеглицама са Косова и Метохије. Наиме, познатим одлукама нове Владе Југославије, од 6. и 17. марта 1945. године, забрањен је повратак прогнаним колонистима са Космета, чиме је у ствари санкционисан окупаторски и арбанашки ратни злочин над српским живљем Косова и Метохије. Због тих одлука на Космет се никада није вратило 1.638 прогнаних српских породица, а у АП Војводину је тада пресељено 2.064 српске фамилије са Космета. 

Према записницима Обласног одбора, земљу су тада на Косову и Метохији делимично или сасвим изгубиле 5.744 српске породице, а само неке од њих су добиле натраг своју земљу. Међу прогнанима и неповраћеним Србима било је доста и староседелаца са Космета. Ово је било, између осталога и по жељи Комунистичке партије Југославије, која је још 1940. (на конференцији у Загребу) заузела антисрпски, а проарбанашки став у питању судбине Косова и Метохије. О томе исцрпно пише Коста Чавошки, у чланку Почетак послератног прогона Срба са Косова, објављеном у 343. броју "Књижевне речи" (мај 1989).

Манастир Девич, 1947.

Тако је почело послератно "етничко чишћење" Косова и Метохије, које се у слабијим или јачим таласима наставља све до данас. 

Навешћемо овде сведочење о томе једног косовског Србина, изречено недавно у нашој јавности. Наиме, Милош Савичевић из Косова Поља најтачније је рекао истину о послератном до данас присилном исељавању Срба са Косова и Метохије, оне чувене косовопољске ноћи, 24. априла 1987. године:
- "Исељавање Срба са Косова потиче још од раније. Од 1941. године до дана данашњег није се зауставило. Прво, уз помоћ окупатора и домаћих издајника (тј Арбанаса), који су махом колонисте Србе терали у избеглиштво у Србију и Црну Гору, где су остали све до ослобођења наше земље. Сву покретну и непокретну имовину су оставили на Косову Албанци су је (тада) поделили како су знали и умели.
Један део Албанаца, слуга окупатора, незадовољни Југославијом, по повратку избеглица Срба на Космет и на своја огњишта, устремили су се на њихова имања, почели су са притисцима на Србе, са нападима на личност, имовину, почели су са пољским штетама, са сечом шума, одузимањем имовине, посебно некретнине, тако да је исељавање оних који су се вратили на своја огњишта почело поново.
Избијањем демонстрација крајем новембра 1968. године исељавање се само наставља убрзаним темпом. И то на очиглед тадашњих покрајинских, државних и партијских руководиоца, који су партијско и државно руководство СР Србије и Југославије обавештавали да се исељавање врши само ради економских разлога. Избијањем нових демонстрација 1981. године исељавање се наставља још бржим темпом, тако да и дан данас траје, а по мом дубоком уверењу неће се зауставити док Срби који живе на Косову и Метохији не буду равноправни на делу, као што Устав гарантује, а не да, као до сада, буду грађани другог реда, обесправљени у свим правима".

Таласима исељавања Срба са Космета у послератним годинама нарочито је доприносио велик број емиграната из Албаније, којима је нова власт директно помагала давањем имања и материјалном помоћи. Они су управо били најагресивнији према Србима. О томе сведочи, између осталога, и случај породице Милинчић из Самодреже код Вучитрна, којој је током рата убијен отац Данило од Албанаца емиграната, затим 1960. син Славомир од емиграната и шумокрадица и 1982. унук Данило од Ферата Мује, емигранта Албанца, настањеног у суседству у Самодрежи.

Да је исељавање српског живља са Космета под притиском почело већ у првој деценији по ослобођењу као сигурни показатељи могу послужити годишњи извештаји Рашко-призренског епископа Светом Синоду у Београд, по којима се скоро сваке године смањивао број парохија у овој епархији, нарочито око Подујева, у Дреници и око Ђаковице. 

Истина, извесно смањење броја верујућих домова на Космету било је резултат антирелигиозне кампање нове власти марксистичке идеологије, при чему та кампања није погађала арбанашки живаљ као муслимански, јер је ислам у новом режиму био одувек и до данас привилегован. Уз то, напади на СПЦ и њену имовину били су све учесталији и од власти толерисани, понекад чак и подстрекивани, о чему постоји велик број докумената, жалби, преставки, вођења бескрајних судских спорова - и углавном све без успеха.

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (2. део)

КОНФИСКАЦИЈА ИМОВИНЕ И РУШЕЊЕ ЦРКВИ

О томе како су многе црквене и манастирске зграде бесправно заузете или конфисковане од комунистичке власти постоји низ докумената. Нарочито је грубо било послератно заузимање манастира, попут нпр. капеле у Грачаници - за канцеларије, магацине или чак истражне затворе органа ОЗНЕ - "Оделење за заштиту народа", војске или месних одбора. 

Разним насиљима над нашим црквама и манастирима на Космету српском народу су намерно сасецани корени и ускраћивана нада на бољу будућност, искорењиван је историјски и духовни траг националног бића и српске културе на историјској земљи српског народа.

Низ православних цркава срушила је или докончала ратно рушење или оштећење, управо нова власт тј. послушници Јосипа Броза Тита. 

Ђаковачка црква, 1940.

Срушена је марта 1952. црква у селу Дугањеву код Урошевца, као и још неке друге. Најдрастичнији пример тираније нове власти над Србима јесте рушење спомен-цркве Св. Тројице у Ђаковици, баш на Светог Саву 1949. и то динамитом (јасна намера је постојала), при чему удовици попа Луке Булатовића власти нису дозволиле да кости свога мужа, сахрањеног крај цркве, пренесе пре рушења. 

О томе је карактеристично писао (15. јула 1951) прота Стева Димитријевић, спомињући и остале невоље српског живља тада на Космету:
- "Овде су показани само највидљивији насртаји на веру православну. Ако се даљим сличним поступцима не стане на пут озбиљно и не дадне сатисфакција утврђеним осећајима православних Срба, онда може доћи до угрожавања интереса (Срба). Морало би о овоме да се известе и више народне власти и умоле за наредбу онамошњим властима да поведу мало рачуна и предузму мере против појединих душмана и разарачких зулумћара.
У Призрену су у православном гробљу поломљени и ломе се и даље надгробни споменици, а у старом војничком гробљу тамошњем сви су истребљени. Ни по верски мешовитим селима не остављају крстове на гробљима...".

Комунистичка власт на Косову и Метохији, у којој је било доста Арбанаса, а међу овима на власти било је и директних ратних злочинаца, сада помилованих, тешко је допуштала обнову порушених српских светиња. Најбољи доказ је пример мукотрпног настојања, малобројних косовских монаха и монахиња да обнове порушени и запустели манастир Девич. О томе речито говори извештај и жалба девичког старешине, јеромонаха Макарија, Светом Синоду у Београду:
- "Дана 23. јуна 1946. делегат обласног одбора из Призрена, председник среског одбора из Србице Брајим Трнава и председник месног одбора из Лауше Халим Бајрам, са још неким Арнаутима, изашли су да деле манастирску земљу. Пре почетка деобе председник СНО Брајим Трнава, пред скупом Арнаута и Срба, говорио је да су православне цркве уопште непотребне.
За џамије рекао је да могу остати јер служе као богомоље, а цркве служе за сабирање богатства.
Присутним Арнаутима било је врло угодно, а наши Срби остадоше запрепашћени. После деобе, више је земље припало Арнаутима, који су за време окупације радили земљу, него ли Србима који је одувек раде. Мени је делегат обласног одбора саопштио да манастир не полаже право на земљу као порушен и да су још марта 1946. решили да се манастиру одузме сва земља."

Манастир Девич је касније ипак обновљен, али је непрекидно до данас имао великих невоља и зулума од суседних Арбанаса, који су често нападали не само манастирска добра него и саме сестре монахиње. Али, горњи навод оца Макарија одсликава стварни однос нове југословенске власти, проарбанашки а антисрпски настројене, што се може видети и из чињенице да ниједна џамија нигде на Космету није порушена. 

Напротив, многе нове џамије (исламски верски објекти) подигнуте су на месту порушених цркава или од њиховог грађевинског материјала. Као илустрацију само наводимо село Радоњић код Ђаковице, где је на месту и од материјала цркве подигнута џамија, јер Срба више и нема у том селу. 

Црквени простор, имање, гробље неретко је дато, или присвојено, неком Арбанасу, као што је случај у селу Ракитници код Подујева, Помазатину код Приштине, Дреновцу и Прилепу код Дечана, у бивољаку код Вучитрна и другде. У селу Љевоши код Пећи, изнад Пећке патријаршије, на темељима старе средњевековне српске цркве подигнут је 1955. године ловачки дом за потребе Министарства унутрашњих послова АП Косова и Метохије. 

У селу Мируши код Малишева преорани су темељи цркве и старо гробље српско 1963. и земљиште постало задружна њива. У селу Кравасарија код Малишева садашња школа подигнута је на темељима српске цркве, а и Срба у селу више нема, сви су прогнани. Затирање српских светиња на Косову и Метохији чињено је и на разне друге начине (делимична документација у књизи 'Задужбине Косова').

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (3. део)

ТАМНИЦА И НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА

Један од начина притисака на Србе у ово време и тиме започињање њиховог присилног егзодуса са Косова и Метохије, била је и национализација земљишта "за друштвене потребе", где се земљиште узимало најпре од српских породица. Тако је, нпр. сасвим нестало српско село Накараде код Ђаковице, крај магистралног пута за Призрен, које је претворено у Пољопривредни комбинат "Ереник". 

Ново Село код Приштине, са остацима цркве и гробљем. српским, потопљено је цело 1965. при изградњи вештачког језера на Грачаници. Стадион ФК "Приштине" у Приштини подигнут је на земљишту Срба које је национализовано. Село Врбница на Дриму, до албанске границе код Призрена, имало је Срба још у послератној деценији, а онда је земљиште одузето и потопљено за хидроцентралу у Албанији, тако да данас у том крају више нема Срба.

У овој послератној деценији имамо и честе прогоне и затварање српског свештенства. Тако су током 1945-1946 у затвору били:

• архиђакон Гаврило Ковачина из манастира Дечана (осуђен на 10 година затвора, издржавао је у Ср. Митровици)
• свештеник Станислав Васиљевић из Средачке жупе, 
• свештеник Григорије Баљошевић из Ораховца (3 године затвора), 
• прота Бранко Јакић из Призрена, 
• свештеници Ђорђе Драгић из Липљана (затворен 1947.)
• Жива Болдорац из Истока (затворен 1947.)
• прота Перко Киповић из Гњилана (затворен 1949.). 

Јеромонах Гаврило у Дечанима, 1939.

Наравно, било је то доба робијања многих невиних људи у земљи, али број косовских Срба у затворима није тада био просечно мањи, што је тамошњи народ обесхрабривало. Најкарактеристичнији пример прогона српског свештенства на Космету у ово доба почетком педесетих година 20. века, свакако је невино страдање од власти јеромонаха Венијамина Бошковића у манастиру Бинчу код Гњилана. 

Сам Бошковић је описао рашко-призренском епископу оно што се њему и манастиру десило од војног, милицијског и других представника тадашње "народне власти" на Космету:
- "Познато вам је да сам тешко болестан и да већ годину дана не напуштам собу, већином лежим у кревету. Тако сам лежао у кревету и 3. маја 1952. кога су дана око 17 сати банули у моју собу 6 људи мени непознати, један је био у униформи војној са титовком на глави, а остали у цивилном оделу, а један је био у плавој (милицијској) униформи.
Онај у униформи војној и један гологлав у цивилу остали су код мене, а остали су изишли. Онај у цивилу сео је преда ме и разбијао јаја, којих је било око 100 комада у две корпе, било је то време око Васкрса. Обе корпе је са јајима бацио на мене, бацио је и суд са јелом на мене.
Онај мушкарац у униформи попео на мене, стао ми на груди и почео да ме дави; од тежине кревет је се преломио и ја сам пропао. Наредили су да се дигнем на онај део кревета што није пропао; кад сам сео, онај у цивилу скинуо је лампу са гасом и изручио на мене, хтео да ме запали, али није имао шибице.
Изручио је на мене тестију воде. После ме је онај у војном оделу ударао ногом по целом телу, а онај у цивилу ударао ме је са штапом по глави, по лицу, свуда. И даље су толико тукли да сам пао онесвешћен и тек после једног часа дошао је слуга (манастирски) из Бинча и комшија Раша и Милена Петровић. При поласку, онај у војном оделу казао ми је:
'У року од 24 сата да се изгубиш одавде, иначе ћемо те бацити кроз прозор'.
Тешко претучен, ја сам морао да напуштам манастир, а кључеве сам предао намеснику." 

Додајмо да је отац Венијамин Бошковић ускоро умро од задобијених повреда.

Описани трагични догађај није био само "пропагандни атеизам" државне марксистичке идеологије, него пре свега безакоње једног система власти, несумњиво са крајњим циљем трајно искорењење српског народа из историје и памћења Косова и Метохије. Последице оваквих поступака, а иза њих сигурно стоји и арбанашки допринос и политика албанизације (и исламизације) Косова, јесу та да је манастир Бинач данас скоро запустео, а и српски живаљ око њега веома се проредио. 

Слично је и са честим нападима на имање и сестринство манастира Девич, због чега су околна села, њих око 20, запустела од Срба, па напади на манастир Св. Тројицу код Мушутишта, коме прети запушћење, као што је запустио манастир Св. Марка у Кориши код Призрена.

Да ово није био усамљен случај, показаће и следећи, нешто другачији, али са истом намером и наменом учињен напад на Србе и СПЦ. Парох ранилушки Анђелко Петровић извештава 7. јануара 1948. епископа у Призрену:
- "Ноћу уочи Св. Саве у цркви Ранилушкој (код Гњилана) начињен је прави русвај! Све су књиге поцепане на парампарчад. На Св. Престолу остала је једино срачица, а остали покривачи, јеванђеље, један крст, антиминс, царске двери, завесе, службеник, светњаци - све је полупано и разбацано по цркви, иконе неке које су висиле о зиду и оне су полупане, једино је поштеђен прибор за св. причешће на жртвенику и ништа друго. Једек са звона на звонари скинут је и однешен."

Ако сада наведемо сличан случај из четврт века касније, видећемо исти злочиначки однос према косовско-метохијским Србима и њиховим светињама. Наиме, митровачки парох Владимир Поповић 5. јула 1972. извештава епископа у Призрену:
- "У селу Винарцу, атару ове парохије, постоји црквица још из давнина, пре неколико столећа из доба патријарха Арсенија Чарнојевића. Она је прошла у скоро истоветном стању у времену 1915-1918. као и у времену 1941-1944.
Међутим, фебруара ове године нашла су се неодговорна лица па у немогућности да отворе цркву, покварили су кров на њој, отворили је и убацили доста прљавштине (ђубрета, измета), тако да је нижепотписани морао да се обрати Милицији за заштиту...
Верници (Срби) су за тим приступили обнови цркве, кров препокрили, окречили и врата још боље учврстили. Међутим, овог јуна месеца, не знамо (тачно) дан, дошли су опет непознати, па су је потпуно руинирали. Врата су скинули и однели, столове у цркви поломили, кандила и свећњаке уништили, тако да је у цркви остао само голи и испрљани зид. ...
Сматрам да овакав поступак не личи чак ни на криминал, већ на политички гест ради истребљења ове наше светиње...".

Тако пише српски парох митровачки, додајући у објашњењу да се ова црквица "налази у селу са живљем искључиво муслиманске вероисповести" (тј. село је арбанашко), а српско село Винарце је неколико километара даље.

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (4. део)

ТАМНИЦА И НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА

Хронику ових српских страдања на Косову свесно делимо на ове периоде, а не како је неки, најчешће сами Арбанаси, деле пре и после Брионског пленума 1. јула 1966. када је смењен Александар Ранковић, шеф свих сигурносно-обавештајних служби СФРЈ. То зато што су српска страдања на Космету била иста и пре и после те политичке "промене" у Комунистичкој партији Југославије, што показују и већ наведени и још многобројнији ненаведени примери српских косовских патњи.

У прилог оваквом тврђењу навешћемо овде два текста, један из 1951. а други из 1967. године. 

Један Србин Косовац, Јован Глигоријевић, окружниц судија у пензији, писао је патријарху српском г. Викентију 28. јуна 1951. поводом рушења српске цркве у Ђаковици:
- "Осећам се принуђеним да Вашој Светости лично и писмено, попут наших старих патријараха, изложим право стање ствари како је у Метохији, на основу мојих запажања... У окупационом времену II светског рата сви ови арбанашки тј. непријатељски елементи попалили су домове наших насељеника, опљачкали их, опустошили све што се њиховим именом назвало, силовали женски свет, принудно их натерали у збег. Уједно нису остали дужни ни према старомештанима Србима, колико су их побили, тукли и опљачкали за време окупације...
Иза ослобођења крајем 1944. ми смо опет свеколике претрпљене муке, жртве, непријатности, трзавице, страх, невоље у разним облицима бацили у заборав, да би створили између нас братство јединство, дајући им као мањинама Космета, чак се може рећи, претерано велики број школа, већи и од саме Албаније.
Међутим, шта се збива, док се ми с једне стране показујемо према њима хумани, човечни, у правом смислу као људи, дотле са друге стране они нам поткопавају јаму у рођеној нашој држави, рушењем цркава и споменика. У Ђаковици имају муслимани 18 џамија и 12 текија, католици три цркве, а православни свега једну поменуту малу црквицу и ту недовршену нову цркву-спомен костурницу...
Дату им аутономију Косовско-метохијске области узели су врло погрешно и произвољно, као да су држава у држави, да им је све у моћи учинити штогод желе у корист својих националних послова... Асимилацију, одрођавање и исељавање они знају добро како се врши...".

Црква у Бистражину код Ђаковице, 1946.

Подсећамо да је ово писмо писано 1951. године. 

Арбанаси су касније тврдили да су до 1966. били злостављани, а Срби на Космету повлашћени. Био је то пропагандни план једне антисрпске политике, смишљене постепено после неуспеха балистичке побуне после ослобођења. Како су се пак Срби на Космету тада осећали, показује други текст. 

Извештај Управног одбора Рашко-призренске епархије из 1967. године гласи:
- "После ступања на снагу Закона о Друштвеној реформи који се по једнодушној оцени Срба, сматра као негативна за српски живаљ на Космету, јер ће то још више потстакнути исељавање Срба са Космета, обзиром да неће моћи да одолевају већем притиску већине шиптарског живља, који користи и злоупотребљава самоуправу. Шиптари и друге националне мањине на Космету истицали су да су они гоњени, а да су Срби од Ранковићевог режима били фаворизовани. 

Ако би то било тако, многи постављају питање: Зашто су се онда Срби до сада исељавали са Космета? Ако су уживали заштиту Ранковићева полиције, што сигурно није тачно, многи се с разлогом питају: зар исељавање неће бити веће сада када Срби више немају ту заштиту, а Шиптари ће је имати, користећи самоуправу и већину свога живља и вероватно неки, ако не ови, исту злоупотребљавати... 

Факат да су се Срби исељавали са Космета од самог ослобођења, а то значи да су услови били такви да неко није могао под тим условима живети на Космету заједно са Шиптарима, па је излаз налазио у сеоби на територију уже Србије, и то онда када је власт претежно била у рукама бораца, а њих је било више Срба, како се онда може претпоставити да сеобе неће бити више од сада па надаље када претежан део власти припада шиптарској већини на Космету; а да они могу власт боље да искористе за своју националну ствар него што су је Срби користили, сведочи факат да је Срба сада пропорционално мање на Космету него што их је било 1912. после ослобођења од Турака. 

Исељавања није било у периоду између I и II светског рата, већ за време 1941-1945...".

И овај текст је речит сам по себи и не треба му објашњење. Уз њега као документацију можемо навести бројне раније извештаје епископа рашко-призренског о присилном исељавању српског живља са Космета. Већ смо спомињали да је број парохија морао бити постепено смањен за једну трећину. 

Од предратних 93, спао је на 67, јер је 26 парохија морало бити расформирано.

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (5. део)

ПРОПАГАНДУ ДЕМАНТУЈЕ СТАТИСТИКА

У извештају епископа призренског Павла од 12. маја 1959. стоји:
- "Током 1958. одиграла су се два веома мучна догађаја. Наиме, у манастиру Девич Шиптари су одвели девојчицу од 12 година, Српкињу, која је ту гајена од своје друге године и захтевали од ње да се уда или за момчића Шиптара од 12 година, или за човека од 34 године, који већ иначе има једну жену...
Постоји још једна невоља, чије последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевима. То је стално исељавање нашег живља. Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини три последње куће из најближег села Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима.
У турско време било их је у том селу 17 кућа и исто толико Шиптарских... Сад се селе последње три куће (српске). Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после Првог светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сада их има 100. У Добруши пре рата ниједне, сада 160. Све су то емигранти из Албаније...".

У извештају од 27. априла 1961. епископ Павле пише овако:
- "Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. Као разлог једни наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремено њихове испаде уочавамо и сад сви.
Нпр. после моје посете Каменици (Косовској) и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године (1959.), уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове пак године су на гробљу у Призрену поразбијане све порцеланске слике на православним споменицима, па и на споменику епископа Владимира.
Други (исељеници) наводе да комунистичке власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, па се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје, док се на Србе сваљује сва тежина обавеза и то увек у законској форми. У томе (фаворизовању Арбанаса) учествују и Срби чланови Комунистичке партије...".

Порушене светиње у Призрену

У извештају од 11. маја 1962. опет епископ Павле наводи:
- "И ове године (1961.) још интензивније је настављено исељавање нашег (српског) елемента, како насељеника тако и староседелаца, из свих крајева Епархије. Из Гњиланског намесништва у току године иселило се преко 200 домова: само из Врбовачке парохије, која је иначе мала, иселило се 70 кућа.
Из околине Приштине, од лањске године, такође се нагло исељава. У селу Коморану после рата било је 40 српских домова, сада их има 12... Ново Чикатово 48, сада 22... Доњи Забел 18, сада 4... Велики Белаћевац 23, сада свега 3... Из Толошке парохије иселило се у току године 81 кућа. То је главна невоља наша у овим крајевима!".

Извештај од 1. априла 1965. пише овако:
"Осим наведених тешкоћа, имамо ону сталну коју сам у свим ранијим извештајима износио, а то је непрестано расељавање православног (српског) елемента са Косова и Метохије... 

И тако редом у свих 20 села парохије подујевске. Коментар овоме је непотребан...".

Да додамо још и извештај од 1. априла 1966. у коме се каже:
- "Опште тешкоће на које Црква у Епархији рашко-призренској, наилази годинама су исте, но утолико теже што су, тако рећи, прешле у хронично стање. Тешки проблем је расељавање нашег елемента, које се врши и даље. Свакако да ту делују многи узроци, али има насиља са стране Шиптара.
Летос, враћајући се из једног манастира код Призрена и чекајући аутобус, имао сам овакав разговор са једном женом мештанком, која казује: Продали смо кућу и земљу у планини и спустили се овде у равницу и ту купили. Са једног парчета само добили смо трипут више но горе са свега (имања). Такав је и коломбоћ (кукуруз). Али не можемо овде остати. Ноћу нам Шиптари утерују стоку у наше усеве и отворено прете: 'Селите се, ово није Србија!'.
Силеџије неке, рећи ће се. Но кад сам после био на сасвим другом крају Епархије, код Косовске Митровице, изнели су ми, од речи до речи, потпуно исте невоље. Види се једна организована хајка, којој овако проређени тешко одолевамо...".

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (6. део)

КАТАСТРОФА КОЈА СЕ КРИЈЕ

Осим ових извештаја у Архиви епархије у Призрену постоје бројни извештаји самих свештеника са терена о присилном исељавању српског живља и о броју исељених под притисцима. 

Из њих се види да је 1968. године заиста дошло до већег пораста исељавања Срба. Али, из њих се види и нешто друго, што последњих година износе скоро сви косовско-метохијски Срби да је тада био присутан страх од последица ако се изнесе пуна и нескривена истина о разлозима присилног исељавања јер, не треба сметнути са ума да је званична југословенска политика, чак и после арбанашке побуне новембра 1968. године, док је Јосип Броз Тито био жив и суверено владао Југославијом, свесно прикривала српску трагедију на Косову и Метохији. Иначе назив Метохија у међувремену је званично укинут 1968. од комунистичке власти, јер је јасно сведочио да је то вековни српски и православни крај око манастира. 

Многи су људи тада и са положаја 'одлетели' и са Космета се иселили, чим су само проговорили о српском страдању од арбанашког терора на Космету. Примера ради, ево шта пише архијерејски намесник из Гњилана:
- "Предњи извештаји пароха су врло штури и не износе пуно чињенично стање из опрезности да себе не би довели у непожељни положај, јер им њихову тврдњу о чињеничном стању не би потврдили они којима је то познато, из страха од последица, ради чега и избегавају Срби парохијани да дају ма какве податке. То се очито види из извештаја свештеника Петра Поповића и Михаила Радојевића.
Шиптарска омладина од предшколске деце до ученика више гимназије, учитељске и економске школе у Гњилану на најгрубље начине понижавају, псују и вређају свештенство, а често пута се бацају за њима камење и пљују на њега...
Народна пословица каже што очеви говоре на огњишту, деца износе на улицу.
Због таквих поступака врло је отежан положај и опстанак свештенства, нарочито млађих свештеника. Достављајући предњи извештај, желим да напоменем: да би се конкретнији податци о исељавању православног (српског) народа са Космета добили када би сами исељеници у централној Србији дали своје изјаве и изнели разлоге свог исељења. То би било најверодостојнија слика о њиховом исељењу...".

Јосип Броз Тито у Високим Дечанима, 1967.

Потврду о изнесеноме заиста су дали, али доста касније, искази исељених под разним притисцима косовско-метохијских Срба давани у тзв. ужој Србији, о чему је последњих година штампа доста писала. 

Подсећамо на већ наведено сведочење Милоша Савићевића, као и на изјаву Радоша Недића код Подујева, који је 24. априла 1987. описао исељавање и трагедију 11 породица Нешића из села Доње Љупче. Такође и сведочење Вуксана Пантелића. Најкраће је о исељавању изрекао је истину те исте косовске ноћи Љубомир Вујовић:
- "Преко 40 година траје процес исељавања Срба са Косова и Метохије, а поспешују га албански шовинисти. Вероватно имају свој план рада и деловања. Исељавање траје некада бржим а некада споријим интензитетом. Скоро пола насеља на Косову и Метохији су етнички чиста, што иде у прилог остварењу циља албанских сепаратиста. Тежак је мањински осећај, осећај несигурности. Само онај ко је осетио шта је сеоба, може у пуном смислу речи да схвати колико је та реч опора и горка."

Или један други резиме узрока исељавања Срба под разним притисцима, који је дао свештеник из Косовске Витине Љубиша Миљковић, у свом извештају архијерејском намеснику у Гњилану:
- "Исељени Срби изјављују да нису имали слободу, да су угњетавани од стране Шиптара. Исељени из Врбовачке парохије изјављују да су им Шиптари много напаствовали, насилно су улазили са стоком у њихова имања, њиве, ливаде и баште, изазивали их на свађу, улазили им у куће, силовали женску чељад.
У гробљима су ломили крстове, и то у селима: Белекару, Дробешу, Грмову, Витини, Девају, Гушици, Трпези и другим.
Било је и убијених и пред судом слабо су заштићени. У манастиру Бинчу сестринство (монахиње) често је потресано и нападано од Шиптара: једна је сестра ударена дрветом по глави, а друга је нападнута ножем. Стално комшије Шиптари наваљују са стоком до самог манастира, бацају камење на манастирске њиве, и на сами манастир Св. Архангела Гаврила у Бузовику, и добацују сестрама:
- Идите одавде! Ово није ваше, ово није Србија!"

Навешћемо укратко још врло карактеристичан мада непотпун извештај пароха из Подујева Живојина Трајковића од 8. јуна 1969. за послератни период две деценије, за села око Подујева, где се прегледно види да је из тих села исељено 663 српска дома, а као прави разлози исељавања могу бити узети остали ту дати подаци.

Преко 350 физичких напада Арбанаса на Србе, 21 силовање Српкиња, 430 крађа причињених Србима и два убијена Србина. Тако исто речит је и извештај пароха из Бабиног Моста на самом Косову  пољу (од 7. јуна 1969):
- "Парохија Бабиномошка, од 1945. године до 1968. изгубила је своја три староседелачка села, и то: Бивољак са 9 кућа, Дреновац са 11 кућа и Амедију са 4 дома, док српско насељеничко село Брезница од 55 домова, остаће само у сећању код млађих православаца (Срба).
Гробови су им зарасли, а споменици поломљени и уништени поред насељених шиптарских кућа. Брезнице дивног планинског села нема више. У свим осталим селима осећа се притисак Шиптара на српски живаљ. Услед тога притиска долази до помагања Срба у већим српским селима, махом иду у Србију на пресељавање.
Животни стандард њих не весели у односу на шиптарску доминацију на сваком кораку. Српски народ је тужан и брижан у овој парохији. Српско братство сваким даном све је мање, а прекрива га рапидно шиптарско размножавање. Сваки Србин у овој парохији гледа како да се исели са Космета или како да осигура миран гарантован живот. Србин живи у неизвесности данас за сутра."

Од овог тужног исељавања српског живља са Косова и Метохије под разним арбанашким притисцима, има и још потреснијих и трагичнијих и то из године у годину у овом периоду, нарочито после Великих демонстрација, у ствари побуне крајем новембра 1968. године. Од тада па надаље удвостручени су и утростручени напади на цркве и манастире, на гробља и споменике, на само српско национално, духовно и културно биће на Косову. 

Поједине од тих тзв. "ексцеса", а у ствари правих варварских зулума и злодела, које је забележила Рашко-призренска епархија, објавили смо у монографији Задужбине Косова, а овде ћемо само подсетити на неке од најгрубљих насртаја на СПЦ, српски народ и његове светиње и споменике вековног присуства на Косову. 

Највише су страдавали манастири Девич, Гориоч, Света Тројица, Пећка патријаршија и Високи Дечани, а затим многобројне сеоске цркве и српска гробља, на којима су поједини Арбанаси варварски ломили крстове и рушили споменике, погађајући тако српског човека у најтананији нерв срца и најболнију нит душе. Не треба заобићи и не споменути многобројне шиптарске скоро животињске насртаје да силују жене Српкиње, а у последњим деценијама нападају посебно девојчице и старице, па чак и монахиње.

Патријарх Герман у Студеници, 1986.

Дана 3. априла 1968. писао је дечански игуман Макарије српском Патријарху г. Герману:
- "Шиптари опет показују своју исконску мржњу према Србима. Налазимо се у тежој ситуацији неголи за време окупације Аустрије и Турске. Онда смо имали бар некакво право, а сада као да је све отишло у неповрат. Појаве насиља, крађе усред бела дана, вређања и претње свакодневна су појава. Ви свакако и од других чујете шта се све ради на Космету са Србима. 

Пре месец дана Шиптари из Дечана тешко су претукли шумара Миливоја Ланићевића, само зато што је против неких поднео кривичне пријаве о крађи шуме. У исто време један Шиптар кондуктер избо је ножем на седам места једног Србина шофера, само зато што није хтео да вози без карата препун аутобус по заповести Шиптара. 

Недавно је у Лабљанима на Косову у српском селу прослављен јубилеј о Скендербегу. Један Србин упитао је зашто се то прославља у српском селу, а сада исти Србин лежи у агонији у приштинској болници. Пре недељу дана Шиптар из Ратиша (Дечанска парохија) истерао је из куће и са имања Станицу Пешић. Она се жали свемогућим властима овде и све је без успеха. 

Породицама из Дечана: Зарији Павловићу, Стевановић Мирку, Милораду Јоксимовићу, Никчевић Благоти, Милораду Башићу, Павлу Башићу и породици Аврамовића из Дреноца одузеше самовољно земљу и шуму. Тако ови људи немају коме да се жале, нити овде каква жалба помаже."

Игуманија Параскева из манастира Девича писала је жалбу Патријарху Герману, али и Извршном већу покрајине:
- "Дана 28. маја 1968. поднели смо пријаву и молбу Општинском комитету и Народној милицији у Србици против синова Османа и Азема Дељевића из Резала, који су напали старешину манастира Девича игуманију Параскеву, ударали је штапом по глави, затим упали у манастирске собе.
Дана 13. јуна напао ме је исти син Османа и Азема Дељевића и зграбио ме за руку и заврнуо, скоро да ми је сломи. Наредног дана око 09:00 сати ујутро дошао је један човек у сам Девич и скренуо ми пажњу да не идем доле на манастирско имање, јер ме из Резала чекају да ме убију. Ја не знам шта да радим и коме да се жалим, јер је ово неиздржљиво.
Ми саме женске не смемо да сиђемо на своје имање, јер нам они вечито прете, и кажу нам: Немате ви ту шта да тражите! Стоку пуштају слободно у наше кукурузе, у баште и ливаде. Шта ми да радимо, кад они дођу и за неколико сати сву нашу муку униште? Ми их лепо молимо, али молбе не вреде, они прете... и на сестре бацају камење. Жалимо се, па ништа, они све дрскији и слободнији!"

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (7. део)

НИ ГРОБЉА НИСУ СВЕТА

Као пример разноврсних арбанашких притисака и злодела чињених Србима, навешћемо само једну жалбу епископа призренског Павла упућену Верској комисији САП Косова:
- "Не једном смо се до сада обраћали Вама за заштиту законитости за Православну цркву и њене вернике и имовину... затим наводи случајеве обијања цркава у селима Винарцу и Добрачину и у Призрену.
У гробљу села Шипоља код Косовске Митровице, током лета ове 1972.  младићи албанске народности, певајући увредљиве песме против Срба, порушили су 15 надгробних споменика. Слично рушење споменика десило се недавно и у селу Србовцу код Кос. Митровице, где је порушено осам споменика.
Тако је и на гробљу у Ораховцу, где су поломљени не само дрвени надгробни крстови, него и 7 споменика од мермера, 2 од цемента и 14 камених крстова. У селу Оптеруши код Ораховца, поломљена су 3 надгробна камена крста и сви дрвени крстови сем три. У селу Ретимљу код Ораховца поломљени су на гробљу ови дрвени крстови и на гробовима је вршена велика нужда."

Ако овоме додамо да су у овом периоду рушена и оскрнављена гробља и цинично повређивани српски гробови у селима Бузовик, Петрич, Велика Хоча, Жегра, Робовац, Смолуша, Страша, Кориша, као и то да су цркве српске проваљиване, пљачкане и скрнављене у: Горњем и Доњем Неродимљу, Бабљаку, Штимљу, Добрчану, Призрену (Св. Никола), Доњој Гуштерици, Врбовцу, Житињу, Церници, Косовској Каменици, Доњем Дреновцу, Стражи, Добротину, манастиру Соколици и другим српским насељима, онда постаје јасно како су се Срби тада осећали, после таквих варварских бестијања и иживљавања арбанашких силеџија и зулумћара над српским живљем и његовим светињама.

Порушено гробље у Лукавцу код Истока

Шта је у то време доживљавала од арбанашких насилника једна обична српска породица, нека послужи као пример сведочење Крунослава Јошановића и његове мајке Даце из села Орлане код Подујева. 

- "Непосредно иза Другог светског рата у моме селу је било 100 српских кућа, данас их има само десетак. Зашто су отишли? Невоља их је прогнала са огњишта. Највећи број мојих сељана је отишао због директних притисака. Није се то могло издржати.

Ми смо дуго година били без икакве заштите. 

Да ли је човек могао опстати на своме имању ако су га свакодневно поткрадали, убијали му стоку, физички насртали на чељад, на образ жена и девојака? Судбину мога села доживела су и сва суседна: Балабан, Турчица, Недрговац, Секирача, Брвеник... 

Све те невоље о којима причам нису заобишле ни моју кућу и фамилију. Насртали су ми ножевима на децу, тукли ми мајку. И да случајно нисам наишао, ко зна да ли би она и преживела. Оборили су је Албанци, па све ногама (газили), а она стара и беспомоћна.
'Такве батине нисам доживела ни за време окупације', вели мајка Даца. А верујте ми, хлебом сам их хранила, водом појила, свакојако помагала...".

Оваквих и сличних потресних казивања о патњама појединачним и групним страдалним судбинама српског живља на Косову и Метохији има толико да би то изискивало читаве томове. Да потсетимо само на нека страдања Срба: И у тим годинама су многим српским породицама одузета имања, било смишљеном експропријацијом за нека државна добра (пољопривредне комбинате, као нпр. "Ереник" код Ђаковице или онај код Пећи), било отмицом самих власти у корист албанских емиграната, као што је било нпр. у Дечанима 1972-1973, било пак узурпацијом или отмицом од стране појединих шиптарских породица, као што је било 1968. у селу Долац код Клине, кад су Шиптари (римокатолици) из породице Томај и Бунај убили Божидара Бацића на његовој њиви мотикама, а ранили му браћу Богосава и Богдана, и онда преотели њихову њиву. Оваквих шиптарских напада и чак убистава Срба на имањима било је у ово време више, јер правни органи и судови на САП Косову нису правилно функционисали, јер су Албанци имали већину у тужилаштву, полицији...

За овај период страдања Срба на Космету, када нису могли ни да се жале, јер је жаљење било безуспешно, или чак са лошим последицама по жалиоце, можда најбоље одговара реч једне старе Српкиње из Пећи, која је на питање једног нашег свештеника из Београда: "Како живите?" - одговорила: "Горе високо, доле тврдо, па ћутимо и трпимо."

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (8. део)

ТАЛАСИ ПОБУНА И ЗУЛУМА

Посвудно и посведневно страдање српског живља на Косову и у Метохији текло је тако четврт века, у глуши и ропцу, без права протеста и без одговора на судске жалбе, а последица тога била је непрекинута српска исељавања под притиском.

Међутим, с' пролећа 1981. године десио се наједном догађај који је многима на Косову и Метохији и ван њега, нарочито у Србији, отворио очи. Истина, о томе се првих месеци није смело ни причати јавно, а камоли писати, све је заташкавано и скривано као "државна тајна", мада је та тајна већ у читавом свету била јавна. 

Реч је о познатој арбанашкој сепаратистичкој агресији у марту и априлу 1981. године која је замагљивана политичком терминологијом: "демонстрације", "контрареволуција" и слично. Од ове побуне 1981. која је новембра 1988. и фебруара марта 1989. имала своју репризу, над косовско- метохијским Србима почео је јавно да се спроводи геноцид биолошки, економски и културни. О томе је сасвим тачно недавно рекао проф. др Драгоје Жарковић:
- "Данас смо сведоци геноцида који се годинама спроводи над српским народом на Космету, који југословенска власт готово мирно посматра, очекујући да ће се тај проблем коначно решити кад САП Косово постане етнички чисто, тј. постане само албанско, без Срба...".

Први јавно учињени злочин арбанашке сепаратистичке агресије 1981. против свега српског на Косову и Метохији било је подметање пожара под велики конак манастира Пећке патријаршије, пред зору 16. марта, тј. у ноћи Недеље православља. У конаку је мирно спавало 30 монахиња, са још неколико гостију и три свештеномонаха. Пожар је подметнут на три места у поткровљу, на растојању од по десетак метара (конак је дуг 60 метара) и срећом да га је приметио један старији Србин, који је био те ноћи гост у манастиру. 

Одмах за њим ватру је приметила и игуманија манастира Девича Параскева, такође гост те ноћи у Пећкој патријаршији. Сестре монахиње једва су успеле да спасу старог јеромонаха Дионисија и старе рукописне књиге и нешто икона, а све остало у конаку, са капелом, патријарховим одајама, сестринским собама, радионицама и магацинима потпуно је изгорело, јер ватрогасне службе из Пећи скоро да су саботирале гашење пожара (долазиле су празне цистерне), те је пожар утихнуо тек увече кад је конак изгорео. 

После тога, почеле су "политичке изјаве": да је за пожар "крива електрична инсталација" (а струју су прекинули тек ватрогасци), па онда "димњак на конаку" и слично, а у ствари скривало се свесно да је то било злодело, једно од првих у низу тада извршених саботажа, рушилачких напада и терористичких аката опште сепаратистичке побуне Арбанаса. Почев од 11. марта 1981. у студентској мензи у Приштини, па даље 26. марта... и нарочито прва три дана априла, када су у скоро свим насељима и градовима на Косову букнуле организоване масе људи, у којима је било на десетине мртвих, а и неколико невиних Срба пало је као жртва разјарене албанске руље. 

Циљ ове агресије био је одмах јасан: насилно отцепљење Космета од Србије и Југославије и припојење Албанији. Нешто касније, то је замењено вештом паролом "Косово република", наравно са истим циљем - да се та република затим отцепи и припоји матици. Једном речју, у догађајима на Косову с' пролећа 1981. васкрсавала је идеја из доба окупације, о "Великој Албанији", коју је требало остварити "милом или силом", како су и узвикивали демонстранти у Приштини, Урошевцу, Ђаковици, Подујеву, Гњилану, Ђаковици и другде.

 
Спаљени конаци Пећке Патријашије, 1981.

После војног угушења ове арбанашке агресије када је Генералштаб ЈНА послао тенковске јединице по наређењу Бранка Мамуле, Србима на Косову било је још теже. Теже им је било затим и следећих година, колико због притисака, сада све отвореније дрских и агресивнијих, толико и због јасног сагледавања нехтења и неефикасности политичке власти Југославије да на Космету успостави пре свега истину, слободу и једнако право за све, а пре свега за потлачене Србе и остали неалбански живаљ. 

Карактеристично је било то да осим групе углавном младих Арбанаса, тада нико из органа власти (а она је била сасвим у рукама Арбанаса) није одговарао због неуспеха вишегодишње комунистичке политике на Косову и Метохији, због толиког кршења основних људских и уставних права Срба у јужној српској покрајини, због завера и у самим органима власти против уставног поретка у земљи, због укидања слободе и правне једнакости за Србе и остали југословенски живаљ на Космету. 

Партијски је само кажњено неколико лица, смењено је са радних места неколицина и убрзо је излаз нађен у познатој југословенској "уравниловки": да је опасан и албански национализам, али да је исто тако опасан и српски национализам (иако су Срби на Косову и Метохији од 25% сада спали на једва 12%, дакле постали су мањина у својој сопственој отаџбини). Такође, српски национализам је имао циљ да Космет остане део Србије и СФРЈ, док је албански желео иредентизам, одвајање од истих.

Из овог периода, у којем је тек у овој 1989. години почело донекле мењање неких токова и збивања на Косову и Метохији, толико је примера страдања српског живља и његових светиња да, када је најзад и штампа освојила себи право да слободно пише о правом стању на Космету и уопште у Југославији, заиста нема дана а да у штампи не осване вест о једном или чак десетини злодела, насиља, силовања, паљевина, физичких насртаја, малтретирања и разноврсних јавних и психолошких притисака на Србе широм Косова и чак преко његових граница. 

Књижевник из Приштине, Петар Сарић, у отвореном писму Азему Власију (високи покрајински и савезни функционер), 3. септембра 1987. само у једном дану набројао десет у штампи објављених арбанашких насиља над Србима на Косову и Метохији. Наравно, није добио никакав одговор, Власи је срамно ћутао.

 
Оскрнављен гроб Симе Игуманова у Кориши
на зиду цркве исписане речи "Умри(те) попови"

Наравно, опет су биле на удару прво православне цркве и манастири, свештеници и монахиње. Након 1981. проваљиване су, пљачкане, скрнављене и нарушаване многе цркве и манастири, а посебно српска народно-црквена гробља. Ако изоставимо манастир Светог Марка у Кориши код Призрена, који није пропустио годину без арбанашких рушилачких напада, скрнављења и оштећења, као и манастире Девич и Свету Тројицу, који такође нису ни једне године пролазили без физичких напада на монахиње, без зулума и пољских штета, па чак и паљевина. Девич је у 1982-1984. имао три велике подметнуте паљевине сточне хране око штале и винограда изнад цркве, онда бисмо могли набројати неколико десетина обијених, опљачканих и оштећених цркава по селима, до стотине оскрнављених гробаља са порушеним споменицима и поломљеним крстачама, и то понекад у читавим таласима, јер је очигледно реч о организованим и диригованим шиптарским притисцима на српски живаљ да се коначно исели са Косова и Метохије. Нападнуте су безбројно и српске куће и имовина, као и људи, жене и деца.

Поменућемо овде провалу, скрнављење и оштећење фресака у историјској српској цркви Самодрежи на Косову (1981.), па затим исто злодело у цркви у Доњем Неродимљу (1982.), па у Штимљу (1983.), па у Долцу код Клине (1984.), па у Ђаковици и Косовској Каменици (1985.), па у селу Перковцу и Бољетину и у Митровици (1986.), па у манастиру Соколици (1986.), па загађивање и скрнављење људским изметом улазних врата Саборне цркве у Призрену (седиште епископа), па напад на свештеника и цркву у самој Приштини (1987. и 1988.) и тако редом. 

Да то није само низ "ексцеса" чињених од "неодговорних" или "ненормалних" лица арбанашке народности, како се, на жалост, често изјављује у "званичним саопштењима" органа власти на Космету, или чак и у судским пресудама, него да је то део ширег добро смишљеног плана против Срба на Косову и Метохији, с циљем њиховог искорењивања и ликвидирања сваког историјског трага, може се видети из једног на изглед куриозитета, али врло карактеристичног за положај Срба на Космету ових година. 

Реч је, наиме, о свесном, државном препамљивању српских цркава и манастира на Космету, о чему ћемо навести само један докуменат.

У акту бр. 307, од 3. априла 1987. епископ рашко-призренски Павле пише Верској комисији САП Косова, и наводи да је у селу Мушутишту код Суве Реке, скоро случајно открио да је у катастарским књигама једна црква уписана као "џамија". Затим је исто то открио и за цркву у селу Дворане, па и за цркву у Сувој Реци, и даље редом: у селу Речане, селу Поповљане и још неким селима истога краја. Исто то је открио и за пећки крај, где су у катастру као "џамије" уписане цркве у селима: Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Као "џамија" уписана је чак и црква манастира Свете Тројице код Мушутишта, а касније је откривено и онда брзо исправљено, да су као "џамије" уписивани и други већи косовско-метохијски српски манастири. Неке, пак, цркве уписиване су у катастар само као "стамбене зграде", а црквена имања као "вакуф", тј. као својина муслиманске заједнице.

Српска православна гробља за ово време рушена су, скрнављена и разарана, некад чак и паљена или преоравана, у селима: Шипоље и Мучиворце код Митровице, Дворане код Мушутишта, Топоница и Робовац и Рогачица код Кос. Каменице, Петровце код Гњилана, Смолуша код Липљана, а такође и у другим српским насељима. Често се дешавало да су повређивани свежи српски гробови, и то понекад баш уочи Задушница, да би Србима, који сутрадан дођу на гробове својих покојника, бол и жалост били већи и перспектива за опстанак на Космету безизлазнија. 

Најчешће се починиоци оваквих злодела не пронађу, или се дотуре малолетници као извршиоци, или особе "неурачунљиве" и "ненормалне", тј. прогласе их за такве сами арбанашки органи власти. Ипак, најјезивији пример наношења овакве врсте патње и страдања Србима на Косову и Метохији свакако је онај који се недавно десио у селу Граце. 

Петровићи у Грацама

Тамо су на Крстовдан, 27. септембра 1988. на дечијем сеоском гробљу, петорица младих Арбанаса суседа, раскопали дечји гроб недавно умрлих новорођенчади близанаца, синова Радојка и Драгице Петровић из села Граце код Прилужја и једно детиње тело раскомадали и разбацали по околном жбуњу, а оно друго онако у ковчежићу полузакопали. 

Иако су починиоци ускоро откривени, и њихови родитељи кажњени, у српском народу овога краја, али и читавог Косова, остала је горчина и бол какав се не да изразити и описати. Истина, тада је, мада то бива врло ретко, проговорио људски и само један Арбанас, новинар Максут Шеху из Приштине, написавши тим поводом да "велика кривица оставља неизбрисив траг у нама".

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (9. део)

УБИСТВА НА КУЋНОМ ПРАГУ

Међу злодела и злочине над српским живљем овога периода треба споменути и јавности већ познато мучко убиство младога Данила Милинчића пред његовом кућом у селу Самодрежи 2. јуна 1982.

Тада су четворица Арбанаса држала Данила, а пети албански емигрант Ферат Мујо пуцао му из пиштоља у срце, на очи мајке Данице која је својим телом покушала да заштити живот свог невиног сина.

Убица Мујо Ферат

Судбина убијеног Данила Милинчића и затим читаве његове породице само је симболичка појава за судбину читавог српског живља на Косову. Било је још и других убистава, за ових неколико последњих година, као што је убиство оца породице Шарића, у селу Меће код Ђаковице

Убице су биле од фамилије Краснићи (арбанашких католика, који му отимају имање), пред својом кућом, 3. јула 1983, после чега је настављено са прогоном његових синова и породице, са циљем да се иселе са свог имања и из Метохије. 

2. априла 1981. по повратку са демонстрација у Приштини, арбанашка маса убила је једног Србина младића на излазу из Вучитрна, али је то убиство чувано као "државна тајна" и није досад објављивано. У Новом селу код Витине 1986. познати балиста Хисен Трпеза ранио је тешко једног српског младића, који је једва остао жив.

Други српски младић, Милош Кошутић из села Сазлије код Урошевца, претучен је од шесторице Арбанаса лопатама, тако да је после неколико дана умро од повреда (1983.). Младићу Славиши Томићу, студенту из Призрена, насред улице зарио је нож у ребра Шукри Гаши и затим побегао (јуна 1988.). 

У српском селу Прекалу код Истока од септембра 1988. жене и деца са пушкама чувају даноноћну стражу због насртаја арбанашких ага и бегова из дечанске општине, о чему је штампа опширно писала.

 
Ђорђе Мартиновић

Ноћне страже држе Срби, сељаци и у многим другим српским селима по Косову и Метохији, због шиптарских насиља и зулума. Ипак, изгледа да је од свих најописнијих за страдање косовских Срба у овим годинама нечувена у историји трагедија Ђорђа Мартиновића из Гњилана Њега су тројица непознатих нападача, маскираних и са морфијумом, напали на његовој њиви 1. маја 1985. и злочиначки га буквално набили на флашу и то данцетом нагоре, јер су у грлић ставили дрво и угурали му у дебело црево. 

Прво саопштење власти из Гњилана било је да је над Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља, што су касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста. Али, одмах затим је ступила у дејство политичка машинерија, у коју су умешани и виши функционери југословенских власти, те је она исконструисала друго саопштење, чак и "изјаву" самог Мартиновића и "лекарски" налаз "експерата" - да је реч о "самоповређивању". 

Тим поводом неколико српских интелектуалаца и новинара писали су нашој и светској јавности протест, насловљен "Истина набијена на колац". Мартиновићев случај само је показатељ како је страдање српског народа на Косову, у југословенским званичним круговима па тиме делом и у светској јавности, морално дискредитовано и искривљено приказано и тумачено. То је већ само по себи удвостручење тих страдања.

СТРАДАЊА СРБА НА КОСМЕТУ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (10. део)

СИЛОВАЊЕ КАО ЗАБАВА

Било би немогуће овде побројати све небројене случајеве бруталног и животињског силовања српских жена, девојчица, старица и монахиња од обесних Арбанаса Тих силовања је последњих десетак година бивало и бива све више и учесталије на трагичном Косову и Метохији. 

О тим драстичним случајевима варварског понижавања српских мајки и девојака писала је у новије време све чешће и опширније штампа, као што су била силовања деветогодишње девојчице у селу Житиња код Витине (1983), па старице монахиње Ане (72 године) у манастиру Гориочу код Истока, па 12-годишње девојчице (августа 1984) у Љубенићу код Пећи, па опет старије жене (54 године) у Белом Пољу код Пећи, па једне посетитељке манастира Свете Тројице код Мушутишта, па опет старије жене (57 година) у Старом Селу код Урошевца (1984)...

Затим случај једне Београђанке Н. К., мајке једног детета, коју је силовало неколико Арбанаса у Косовској Митровици јула 1986. и многи други случајеви широм Космета. Покушаји пак силовања још су бројнији, а међу њих спада и недавни насртај ради силовања на грачаничку игуманију Татијану (на Вел. госпојину, 28. августа 1988.), и то је учинио један милицајац албанске националности. На општу жалост косовско-метохијских Срба, у насиљима над недужним српским живљењем неретко учествују и саме власти и сами органи безбедности са Косова и Метохије.

Силована кћи Стојана Перића, код Витине

Због свих ових насиља, чињених им од Арбанаса на Косову, српски народ се почео окупљати у 1988. години на протестне скупове, на Космету, али и по осталим градовима Југославије где има Срба, како би јавно дигао глас очаја због сопствене обесправљености, неслободе и безнађа. 

То је донекле охрабрило српски народ по Косову и Метохији, поготову што су ти скупови праведног протеста и солидарности са невино прогањанима добили широку подршку у Србији и Црној Гори, Далмацији, Босни... Али, то је истовремено изазвало и већи антисрпски бес многих силеџија арбанашке националности на Космету који су, новембра 1988. и фебруара и марта 1989. године, кренули у масовне антисрпске агресивне покрете, па и оружане нападе. 

Због тога је на Косову и Метохији било заведено ванредно стање, дакле нешто слично као одмах после завршетка II светског рата. Није ли то само доказ, ако ничега другога, а оно краха једне политике, једног система и режима комунистичке идеологије, која је мислила и радила на томе да на антисрпској политици о Косову и Метохији гради будућност Југославије и њених народа.

Ваљда ће ово најновије страдање српског народа на КиМ коначно отворити очи свима у овој земљи, ако нам је стало до заједничке будућности и нарочито до будућности наше деце.