Разбијањем југославенске федерације почетком деведесетих 20. вијека, под утицајем спољних факора и унутрашњег сепаратизма, више од два милиона Срба се нашло ван граница СР Србије.

Режим Фрање Туђмана и његове парије ХДЗ је успостављен у прољеће 1990. године. Њихови циљеви су били одвајање СР Хрватске од СФРЈ, где би имали државу етнички и вјерски чисту. Одмах је покренута жестока антијугославенска кампања која је одисала србомржњом. Хрватске власти су знале да овај процес растурања Југославије неће ићи брзо, ни лако, па су кренули са повећавањем резервног састава полицијских снага Министарства унутрашњих послова. Такође, формиране су и паравојне формације ткз. Збор Народне Гарде, гдје нису постојали професионали критеријуми селекције кадрова.

Србски народ се тада суочио са оживљавањем авети наци-фашистичке Независне Државе Хрватске из времена Другог свјетског рата.

Почела су отпуштања на послу, притисци за исељавање, пријетње, уцјене и психо-физичка малтретирања. Ноћу су се минирали локали, куће, са великом количином експлозива... дешавале су се "кристалне ноћи", односно уништавање имовине чији су власници србске националности. Провокације су се дешавале у школама, гдје су дјеца добијала упитнике у којима су родитељи морали да одговоре питања о лојалности, националној припадности, матерњем језику, религиозности.

На подручју Западне Славоније и Билогоре србски народ има вишевјековно присуство, што доказују бројни културно-историјски споменици као и православне богомоље.

У јесен 1991. године хрватске паравојне и полицијске снаге по директивама из Загреба су отпочеле злочиначке акције: "Откос" и "Откос", када су етнички очишћена подручја Билогоре и западнославонског подручја. За неколико мјесеци убијено је преко 1.000 Срба, док је више од 70.000 људи прогнано из својих домова. Они су избјегли већином у Босну.

Трећи погром Срба у Западној Славонији је био почетком маја 1995. године, када је Загреб добио зелени сигнал од НАТО и Европске уније за запечати присуство Срба на том подручју. Око 30.000 бојовника је нагрнуло на подручје које је имало једва 20.000 становника. Колоне избјеглица су се сливале ка Босанској Градишки, гдје се налазио Мост спаса. Авиони Хрватског ратног ваздухопловства су бомбардовале колоне са цивилима, а исте су пресјецали специјални одреди паравојних снага који су починили ужасна злодјела хладним оружјем. Милости није било ни према дјеци.

На порталу београдског листа "ПОЛИТИКЕ", је објављен фељтон у три наставка априла 2025. године, аутора Милана Пилиповића. Фељтон је објављен поводом три десетљећа од почетка злочиначко-терористичке акције под шифром "Бљесак", којим је запечаћено присуство, односно изгон србске заједнице на тлу Западне Славоније.

ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СТРАДАЊА СРБА У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ (1. део)

СМРТ, РАЗАРАЊА И ЕГЗОДУС

Од 1. до 3. маја 1995. године убијено је најмање 283 Срба, међу несталима се води 127 особа, а протеране су десетине хиљада људи.

Срби повратници у Западну Славонију и Срби који су након избеглиштва пре 30 година заувек одабрали друге средине као места трајног боравка, са сетом и тугом дочекују почетак маја када су 1995. године масовно протерани. Они и данас жале за погинулим и несталим, за спаљеним и заувек пустим селима, за својим успоменама.

Оштећена црква Преноса моштију Св. Николе
у Чаглићу код Липика

„Први егзодус у Западној Славонији догодио се 30. октобра 1991. године, када је око хиљаду становника Грубишиног Поља принуђено да напусти своје куће и крене у избеглиштво”, каже Крсто Жарковић, председник Удружења Срба из Западне Славоније.

Други егзодус уследио је од 12. до 22. децембра 1991. године. Тада је у потпуности протерано већинско српско становништво општина Дарувар и Воћин, а делимично општина Славонска Пожега, Новска и Пакрац. Према проценама Удружења Срба Западне Славоније, тада је протерано 68.000 Срба. До почетка „Бљеска” на овом подручју, које је тада припадало тадашњој Републици Српској Крајини, било је стварно 15.000 Срба. Већина је живела у општини Окучани.

Опустошена су села Велика и Мала Ператовица, Велика и Мала Барна, Лончарица, Зринска, Дапчевица, Брђани, Горња Рашевница, Доња Ковачница, Мали Грђевац, Црепушина, Топчаловица, Мала Јаснивача…
Хрватска је од 1. до 3. маја, последње ратне године, у војно-полицијској акцији „Бљесак” протерала српско становништво из Вировитице, Грубишног Поља, Подравске Слатине, Дарувара, Славонске Ораховице, Окучана, Липика, Пакраца, Нове и Старе Градишке… Народ Западне Славоније, сећајући се Јасеновачке индустрије смрти током Другог светског рата односно 1941-1945, као и логора у Пакрачкој Пољани 1991. године, кренуо је и 1991, а потом и 1995. године у масован егзодус према северној Босни, односно Републици Српској. Градишка је била прво и најближе место за спасење, подсетили су из ДИЦ „Веритас”.

На путу према мосту спаса на Сави, код Градишке, поред којег је подигнут споменик од белог мермера погинулим Славонцима, избегличке колоне гађали су хрватски авиони и артиљерија. Напад хрватске војске и полиције почео је 1. маја у пет часова. Гранате су одјекивале целом Западном Славонијом, а мета је била и Градишка у Републици Српској. О том догађају Саво Штрбац, председник „Веритаса”, записао је:

„У јеку хрватског нaпада на српску област Западна Славонија, која је у то време била под заштитом УН, 2. маја 1991, око шест часова ујутро, хрватски авион ’миг 21’ надлетео је Босанску Градишку над којом је испустио четири касетне бомбе. Из рушевина једне потпуно срушене куће у близини градске болнице извучени су обезглављени лешеви деветогодишњег Немање Гојића и његове сестре, шестогодишње Дајане. Истом приликом, тешко је рањена њихова мајка Гордана и још троје комшија.
Авион је оборен одмах по избацивању убојног терета. Погодио га је пројектил Противваздушне одбране Војске Републике Српске. Заједно са распаднутим авионом у реку Саву пао је пилот Рудолф Перешин, који је 25. октобра 1991. дезертирао из Југославенске Народне Армије са ’мигом 21’.”

Током три дана, од 1. до 3. маја 1995. године, убијено је најмање 283 Срба, од којих 56 жена, 14 деце и 75 стараца. Међу несталима се води још 127 особа, међу којима је 56 цивила. У овој хрватској акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом, Медари код Нове Градишке са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје деце, и Пакленица близу Пакраца, са 20 жртава.

Највећа трагедија задесила је породице Ранка и Милутина Вуковића из Медара. У кући, убијени су Ранко, његова супруга Анђелија и њихова деца Горан (11) и Гордана (8), те Милутин, његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана (7). Вуковићи су ексхумирани тек 2001. године, а сахрањени на гробљу Брестовчина у Градишци, 6. априла 2001. године. Милутинова и Ранкова браћа, Чедо и Радојица Вуковић, кажу да су разочарани зато што у Хрватској нико није оптужен за зло које су доживели.

„Ми смо у Градишци, ту живимо и сваке године долазимо на комеморацију, на Дан сећања на српске жртве, на наше најмилије који су у ковчезима, после много година наше борбе да их пронађемо и достојно сахранимо”, казали су нам Радојица и Чедо Вуковић. Њихова браћа, снахе и њихова деца, каже Радојица Вуковић, страдали су, јер су остали код својих кућа, веровали у заштиту Уједињених Нација, сматрали да никоме нису криви, да нису учинило никоме зло. Али њихови џелати имали су другачије мишљење.

Избегли Срби расељени су по целом свету, а већина је пронашла трајно уточиште у Србији и Републици Српској. Према подацима Статистичког завода Хрватске, у општинама Западне Славоније 1991. године пописано је 121.000 Срба. На истом подручју, према попису десет година касније, евидентирана је мање 21.000 Срба. У Удружењу Срба Западне Славоније, процењују да је бројка сада спала на мање од 10.000 Срба који живе у западнославонским општинама.

Босанска Градишка је за Србе из Западне Славоније херојски град који је прихватио више од 100.000 Славонаца. Они су, у различитим периодима, почев од 1991. године, у Бос. Градишци пронашли уточиште и слободу. „Током рата Босанска Градишка је храном и другим потрепштинама снабдевала Србе у Западној Славонији. Мост на Сави између Старе Градишке и Градишке представљао је спасење и живот”, сматра Крсто Жарковић.

Објављено: 26.04.2025.

ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СТРАДАЊА СРБА У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ (2. део)

СПАС ЈЕ ПРЕКО МОСТА

 Желимо сачувати сећање на родни крај, да наши потомци знају ко су и одакле потичу, са сетом прича Миле Љубичић.

Класје Западне Славоније

Међу Славонцима који се сваке године 1. маја окупљају у Босанској Градишки, у Републици Српској, да одају почаст жртвама хрватске акције „Бљесак”, од 1. до 3. маја 1995. године, много је потресних сведочења о догађајима пре три деценије, када су протерани од својих кућа. Многи су страдали, рањени, духовно осиромашени.

Поглед на савски мост у Градишки, поред којег је подигнут споменик, Србе из Западне Славоније подсећа на масовно страдање, рат, крв, избегличке колоне, куће у пламену, мртве на цести, али и на спасење. Миле Љубичић из Кукуњевца код Липика, сведок и страдалник, отишао је из родног села пре 30 година, али своје огњиште на којем је обновио кућу и засадио воћњак никада није заборавио. Нови завичај пронашао је у Градишки, у Републици Српској, где је дошао, у избегличкој колони, заједно са многим комшијама, родбином, својим земљацима. Сваке године, 1. маја, долази на парастос и полаже цвеће на споменик страдалим комшијама који нису имали среће да се домогну слободе и спасења.

„Споменик нас брани од заборава, за све што смо преживели, а то је велико, огромно и неизрециво бреме. То су тужне приче славонских мученика и страдалника, Срба који су се разишли по целом свету. Ја сам остао у Градишки да бих био ближе Кукуњевцу и Липику, где сам рођен, одрастао, провео младост и годинама живео”, казао нам је овај Славонац, којем се сећање у драматичним сликама изнова распаљује сваког маја.

Када свет слави Празник рада, када се многи веселе, ми Славонци тугујемо, каже Миле, жалимо за својима, палимо свеће и полажемо цвеће на споменике или букете спуштамо у Саву. Славонци, по традицији, дан пре годишњице масовног страдања организују вече Славонаца на којима оживљавају сећања, разговарају о тешким данима и успесима које су постигли у слободи и у новим срединама, расути у свету.

„Славонци не заборављају своје родно место, своја села и градове, мада нас ту најмање има, много мање него у Градишки, Републици Српској, Србији или Аустралији, Канади и Америци. Желимо да сачувамо сећање на родни крај, да наши потомци знају ко су и одакле потичу. Ако не можемо живети тамо, имамо право и обавезу, сећати се свога завичаја”, са сетом прича Миле Љубичић, на клупи у парку, у Градишки. Поред споменика. Он машта да се, једног дана, у неко сретније време, појави неки нови Чарнојевић и врати их у Хрватску, Славонију, Крајину... тамо где су Срби живели вековима.

„У Градишки смо као свој код свога. Наставили смо, после бежаније, онако како смо могли, запослили се, уклопили у нову средину. Овде смо се скућили, започели живот, од нуле. Захвални смо Градишки која нас је прихватила и где се осећамо веома угодно, добро, схваћени и подржани. Власти нас помажу и труде се да будемо равноправни чланови заједнице”, објашњава Љубичић статус Славонаца у граду на Сави. Ипак, у Кукуњевац, где је уредио ратом опустошену и трњем зараслу земљу, често одлази. Тамо је засадио шљивик од 500 стабала, на површини од једног хектара.

„То је моја садашња, најважнија преокупација... У Кукуњевцу немам с ким да поразговарам осим са природом. Народа нема.
Моје село је пре Другог светског рата имало 2.041 становника. Трећина је монструозно страдала, убиле су их комшије Хрвати, тј. усташе заклале, маљевима потукле, отерали их у логоре из којих се нису вратили. У последњем рату страдање је било још веће. У моме селу сада живи 180 становника”, описао нам је Миле своје стрепње, чежњу за родним крајем, речима насликао године свога и српског страдања у Западној Славонији, првих дана маја 1995. године. 

Тужно је, вели, Миле али истинито да Славонаца има више у Аустралији него у Кукуњевцу, Липику, Пакрацу, Дарувару...

У Кукуњевцу је само за један дан 11. октобра 1944. године убијено 243 цивила. 

У логорима смрти Јасеновац, Јадовно, Сисак, Стара Градишка и другима у тадашњој клеро-фашистичкој НДХ уморено је још 423 становника Кукуњевца. Православна црква Свете Петке, минирана је и у прошлом грађанско-верском рату у јесен 1991. године. Такође је место великог страдања у Другом светском рату. То се поновило и деведесетих година 20. века. Село је опустело, порушене су куће, друштвени објекти, школа, православна црква... 

Само стотинак Срба повратника живи у Кукуњевцу, али се и тај број стално смањује.

Објављено: 27.04.2025.

ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СТРАДАЊА СРБА У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ (3. део)

ТЕШКО ПОВРАТНИЦИМА У ЗАВИЧАЈУ

Српска села су опустошена, куће празне или порушене, већина становништва је заувек отишла. Међу десетак хиљада Срба, већином повратника у Западну Славонију, највише је особа преко 60 година, а младих је мало. Они не виде свој прогрес на огњишту. 

Најснажнији утицај на очување њиховог идентитета имају Српска православна црква и Српско-културно друштво „Просјвета” са одборима у више општина. Синиша Видаковић, председник одбора „Просјвете” у Окучанима, каже да двадесетак ученика српске националности у основној школи у овом месту већ 15 година похађа наставу по такозваном ЦЕ моделу који подразумева изучавање српског језика, културе и православне веронауке.

„Не похађају сва српска деца из Окучана, Врбовљана и Цага, где их има највише, православну веронауку. Нису за то заинтересовани. То је јасан доказ све израженије асимилације”, сматра Синиша Мартиновић из Окучана. Он каже да у овом делу Западне Славоније организују програме на очувању српске културе, народних обичаја и традиције. Миленко Јаћимовић, пензионер из Врбовљана близу Окучана, каже да су српска села опустошена, куће празне или порушене, већина заувек отишла.

„Нема Срба као што нема ни Хрвата. Никога нема. Само пустош. Тако је у Човцу, Врбовљанима, Бодеграју, Лађевцу”, пожалио се Јаћимовић, бивши полицајац. Гордана Љубишић из Медара код Нове Градишке, живи овде са две кћерке. Она припада млађој генерацији. Активна је у више удружења, а укључена је и у црквене програме.

„Моја породица, са троје деце, вратила се давно. Муж је овде умро, најстарија кћерка је отишла у Немачку, а ја живим у Медарима са две кћерке. Организујемо програме, окупљамо се, настојимо сачувати српски идентитет и културу. Немамо проблема сада, имамо коректне односе са комшијама Хрватима”, каже Гордана. 

У Гређанима, некада великом и развијеном славонском селу које припада општини Стара Градишка, сада је 60 становника. Према попису из 1991. године, било је 516 становника, међу којима 488 Срба (94,57%). Пред Други светски рат, у којем су Срби из Гређана масовно страдали у хрватско-усташким логорима Стара Градишка и Јасеновац, било их је 979. Мештанин Михајло Никшић каже да у кућама, просечно има једно до двоје, већином стараца. У селу је свега двоје деце.

„Све су то старији становници. Све је остарило. Ово је некада било богато и бројно село. Сада је уништено, пропало”, каже Никшић. Становници Гређана, током рата пре 30 година, пронашли су уточиште и помоћ у Градишки, у Републици Српској, где многи и сада живе. Овај град на Сави, пре 30 година, био је њихова прва избегличка станица.

„Нама је Градишка одувек блиска и близу. И сада, у продавницу или у набавку идемо у Окучане, а чешће у Градишку”, казали су нам малобројни становници Гређана. Куће и село убрзано пропадају. Јован Богосављевић, текстилни инжењер, и његова супруга Николија, куварица по занимању, међу најмлађима су становницима. Њихова породица је најбројнија у селу.

„Има нас шесторо, супруга и ја, мој брат, родитељи и бака... Вратили смо се из Србије 2000. после седам година. Били смо у избеглиштву у Лозници од 1993. године. Када су се овде створили услови, када смо поправили кућу, дошли смо назад”, каже Јован. Он и Николија су вредни и упорни да на своме имању произведу довољно хране за своју породицу.

„Бавимо се пољопривредом и сточарством. Имамо свиње, краве, овце, козе, гуске, патке, кокоши, туке... Трудимо се да произведемо што више, за себе”, објаснила је Николија Богосављевић, пореклом из оближњег села Лађевац. Она и Јован су 12 година у браку. Воле овај крај и не помишљају на поновни одлазак.
 Трудимо се да произведемо што више, за себе”, објаснила је Николија Богосављевић

„Нама је у Гређанима најлепше, ма како то деловало. Чињеница је да у селу има мало становника, да су куће пусте и зарасле у коров, да се овде живи тешко, али, без обзира на све, ми се у своме крају, на своме имању, најбоље осећамо”, објашњава Јован. На наше питање да ли су безбедни због лоше ратне прошлости, потврдно је одговорио.

„Овде немамо никаквих проблема, зато што исту судбину деле и Срби и Хрвати. Ово је велика територија, а мало становника. Зато ми сарађујемо и обострано се помажемо. Свакога је нека невоља притисла”, објаснили су нам Јован и Николија услове поратног живота у Западној Славонији. 

У Славонском Броду, највећем месту у Западној Славонији, залагањем СНВ, опремљен је модеран Српски културни центар у којем се током целе године одржавају промоције српских књига, књижевне вечери, изложбе слика, уметнички програми. Зоран Ратковић, председник „Просвјете”, каже да у овом крају, највише у селима Трњани, Топоље, Кордошевци и Шушњевци, има 350 православних домаћинстава. У „Просвјети” је активно свега 30 Срба.

„Проблем је старија популација и остали који нису нарочито заинтересовани за рад у српским удружењима. Покушали смо формирати фолклорну групу, али нисмо успели. Срби овде још увек живе у страху. Тек прошле године, из градске управе су се одазвали на наш позив да дођу на свечаност. Први пут смо прошле године имали Божићни пријем и славили православну Нову годину 14. јануара, што такође сматрамо неким видом напретка”, рекао је Зоран Ратковић.

Многе православне цркве у Западној Славонији су порушене или тешко оштећене. Старањем владике славонског Јована, започела је обнова. Најзначајнији радови су у Пакрацу, на владичанском двору са библиотеком и Саборној цркви, који имају статус заштићених споменика културе Хрватске. Двор је познат у свету по богатој библиотеци рукописних и штампаних књига од 15. до 18. века, која је основана у времену епископа пакрачко-славонског Кирила Живковића (1786–1807).

Објављено: 28.04.2025.