Манастир Лепавина у Славонији: Место где је чудно ако се не деси чудо - www.zlocininadsrbima.com

29. април 2015.


Манастир Лепавина у Славонији: Место где је чудно ако се не деси чудо


Било да сте ходочасник, туриста или знатижељник, први одлазак у Лепавину потребно је добро испланирати, а то се пре свега односи на руту пута, јер саобраћајне сигнализације за овај српски православни манастир из 16. века нема нигде, бар када је у питању долазак из смера „подравске магистрале“. Уздати се треба највише у навигацију или интернет како би пронашли општину Соколовац, а потом и истоимено место Лепавина петнаестак километара удаљено од Копривнице у којем је манастир смештен. Од насељеног места асфалтирани пут води низ брдо у чијем подножју се налази Црква Ваведења Пресвете Богородице, монашки конаци, економија, а свуда уоколо поглед пуца на десетак хектара брдовите манастирске земље.

То су знакови да сте ту. Чувена Лепавина где свакодневно ходочасте верници из целе Европе и где се налази икона Пресвете Богородице Лепавинске о којој постоје небројена сведочанства чудесних исцељења болесних. Недељна литургија почиње у девет. Без обзира на то одакле долазите, кашњења нема, а пред црквом на паркингу аутомобили са таблицама из Копривнице, Крижеваца, Бјеловара, Загреба, Вуковара, Суботице, Босне, Словеније и Аустрије. И вероватно нигде педесетак људи не улази мирније у цркву и не стоји у већој тишини као ту у Лепавини током литургије пред иконом за коју чврсто верују да је чудотворна. Свету архијерејску литургију предводи игуман манастира архимандрит Гаврило. Мирна су чак и деца у цркви, а свако је овде из свог разлога. Неко због здравља, неко због болести, неко због душевног мира, а неко због немира, неко први, а неко стоти пут.

- Прошле године сам био овде 15 пута, а укупно више од 100 пута. Дошао сам из Суботице заједно са пријатељем из Београда, каже Горан Кесић након литургије док чекамо да почне акатист, односно молитва чудотворној икони. 

 

 

 

ЉУДИ ДОЛАЗЕ ПО УТЕХУ

Братство манастира је у дворишту припре-мило окрепљење, а звона су знак за повратак у цркву и почетак молитве икони насталој у 16. веку која је 1943. када је црква бомбардована, а стари иоконостас из 1775. године потпуно уништен, пронађена неоштећена испод наслага малтера и цигле. Од шездесетих година, када је, према сведочанству, у цркви пред иконом проговорила седмогодишња глувонема девојчица, па до данас, забележено је седамдесетак различитих прича о чудима која су се ту дешавала. Због свега тога, током акатиста на поду се налази хрпа предмета које људи доносе, а који ће након молитве, заједно са њима бити пошкропљени светом водом. Доносе се најразличитије ствари најближих, од ручних торби и одеће па све до наруквица, новчаника, кључева од аута или соли и меда које се касније стављају у храну.

- Људи су код нас одувек, а посебно је то било изражено у ратним годинама, проналазили своју утеху, избављење и снагу да наставе даље у тим смутним временима. После рата почеле су и интензивније посете нашем манастиру, али не из наших крајева, већ из Републике Српске, Србије, Немачке, Швајцарске и многих других земаља. Данас просечан човек стално јури за обавезама које га прогањају и под тим стресом се појављују све могуће болести, незадовољства, нетрпељивости и зависти спољашњег света. Људи све више постају свесни тога и зато долазе код нас, јер ту осећају мир који влада у манастиру. Читају се молитве испред чудотворне иконе, непрестано нам долазе нови људи и ми се трудимо да они што дуже задрже став који стекну у манастиру према себи, ближњима и свему што их окружује у животу, прича нам отац Василије, јерођакон који је у манастиру Лепавина од 1991. године, а који је родом из оближњег села Пркос.

О сведочанствима и чудима која су се дешавала у Лепавини су издали и књигу. Међу њима су и људи који су оздравили од малигних обољења, а тврде да су то успели искључиво захваљујући молитвама Богородици Лепавинској.

- Код нас је чудно кад се не деси чудо. Ко год дође он нешто доживи. Ми то не осећамо док читамо молитве. Чуда осећају они које се после враћају, причају и пишу нам. Потребна је чврста вера да се човек након тога не врати свом старом животу. Не излече се наравно сви, било је пуно младих људи који су долазили оболелели од карцинома, али није била воља Божија. Јер, шта је чудо? То је благодат Божија да човек дође до неке спознаје. Онда је на њему хоће ли се вратити опет на живот који не ваља или ће радити нешто што је добро. И толико ће му и то чудо трајати, каже отац Василије.

Након поменутог бомбардовања, црква је до 1952. била без крова па је унутрашњост светиње годинама киснула. Захваљујући свим тим верницима који су током година долазили и прилозима које су остављали у Лепавини су успели да обнове унутрашњост манастира, поставе нови иконостас и живопишу иконе. Још увек није обновљена црквена фасада из 1926. године за чији поправак се тренутно чека завршна документација. Када је отац Гаврило 1984. дошао овде, затекао је пуст манастир са само једним калуђером. Управо је овај седамдесетогодишњи архимандрит који је монах од своје 16 године и најзаслужнији што је Лепавина данас толико препозната.

 

 

 

ИНТЕРНЕТ МИСИОНАР

Тешко је оца Гаврила описати у неколико реченица. Многи вероватно и знају за њега ако су којим случајем међу 140.000 оних који га свакодневно прате на Фејсбук профилу о. Гаврило. Човек је то без формалног теолошког и световног образовања, али са невероватном енергијом и искуством монашког живота од 54 године. Харизматични духовник који говори језиком обичног човека. Такво је уосталом и комплетно братство манастира на чијем је Гаврило челу. Отац Гаврило је оштар критичар људи и данашњег друштва, али и особа од које сви траже или долазе по утеху.

- За мене нема никакве разлике, ни националне ни верске. И ја где год сам дошао био сам добродошао и сви су ми поклањали пажњу. Тако су и код нас сви добродошли, а сви нам и долазе, јер сви смо ми деца Божија, прича овај светогорац који је 12 година свог испосничког живота провео на Хиландару.

Већ смо споменули да је отац Гаврило активан на друштвеним мрежама и у томе је један од пионира међу духовницима. Пре више од десет година схватио је колика је моћ интернета и од тада активно користи електронску пошту, Скајп, Фејсбук, Јутјуб и поставља духовне текстове на страницу манастира. Труди се да духовно утиче, пре свега на младе људе који свакодневно користе ове канале комуницирања. То је, каже нам, његова духовна мисија.

- У свему ме водила љубав, највише према вама младима. Данас нема пуно младих у цркви, јер ноћу излазе, али од 140.000 мојих пријатеља на Фејсбуку не могу да кажем ништа негативно за било кога од њих.

Није пропала омладина, него нема ко да их води, прича нам игуман и интернет мисионар Гаврило и додаје да се од духовних разговора путем интернета још увек није и никада се неће уморити.

Отац Гаврило објавио је и две књиге у којима је сакупио многобројне духовне разговоре на више од 800 страница. Сем тога, свакодневно уређује и манастирски радио „Благовести“ који се путем интернета емитује 24 часа дневно. Поред духовних тема, отац Гаврило на радију пуно пажње посвећује и здрављу и здравом начину живљења, јер духовно здравље без теле-сног не иде.

 

 

 

БОГА СЕ СЕТИМО САМО КАДА ЈЕ ЗЛО

Међу онима који су први пут у Лепавини је и Остоја Чакаљ који је аутом прошао више од 150 километара из Градишке у Републици Српској како би заједно са супругом, сином и снахом посетио ово светилиште.

- Ишли су из нашег места аутобусима овде, али ми смо први пут. Син је одувек био изузетно побожан, па је недавно одлучио да дођемо овде сви заједно.  Имао је једном удес у којем је једва преживео, а супруга је била нешто оболела. Хвала Богу, сада је све у реду па смо дошли овде да се помолимо за здравље свих нас у будућности, каже нам Остоја, а у причу се укључује и његов син Младен.

- Свакога је нека мука натерала да дође овде. Знаш како кажу, већином се сетимо драгог Бога само када је неко зло. Сад смо мислили да га се сетимо и када је добро. Волим да дођем у сваку цркву, али овде нам је заиста посебно лепо и јако се угодно осећамо, говори Младен.

 

 

Никола Милојевић
Извор бр. 116
29.4.2015.

 





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 4244  пута
Број гласова: 37





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Отићи или остати: Свако има свој мотив
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1257 прегледа и 15 гласова.

Сећање на погинуле и нестале Србе у Вуковару: Молитва за мир и вечан покој жртвама
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 1280 прегледа и 0 гласова.

Деца из Вуковара у Београду код патријарха Иринеја
Објављено: 22. oktobar 2015.     Има 1429 прегледа и 0 гласова.

Божић у Вуковару: Празник који греје хришћанску душу
Објављено: 29. januar 2016.     Има 1443 прегледа и 5 гласова.

Српска култура на овим просторима не опада, али и не расте
Објављено: 2. oktobar 2015.     Има 1490 прегледа и 20 гласова.





















Skip Navigation Links