Поштована господо,

Пошто сам се у протеклих 6 година, откако сам стекла звање дипломираног економисте, обраћала за помоћ разним институцијама, начелницима, службама и министрима понаособ, и како то није донијело никакве резултате, овом приликом обраћам се свима вама заједно. Кад кажем „вама“ мислим како на владајућу коалицију, тако и на опозиционаре (који барем у локалним заједницама имају власт) и све који борачку популацију користе за прикупљање политичких поена.

Свјесна сам да сада није баш прикладно вријеме за причу о погинулим борцима и њиховим породицама. Тренутно нема предизборних кампања на помолу, што значи да нисмо потенцијални бирачи. А када нисмо бирачи, онда смо само бројеви у статистици Завода за запошљавање. А ко се још бави статистиком?

О избјеглиштву и подстанарским собама не желим да причам. Моја прича је иста као и прича хиљада дјеце чији су родитељи изгубили живот у рату. И мој отац је један од оних на чије гробове полажете вијенце и одајете им почаст пред камерама. Један од оних којима сте, како сами кажете, дужни јер су створили ову земљу.

 
Земљу у којој ваша дјеца добијају радна мјеста без конкурса. Земљу у којој сте општинске, градске и државне управе претворили у приватну својину. Земљу у којој Министарство тврди да нема никаквог утицаја на запошљавање унутар локалних заједница. Па о каквој је борачко-инвалидској заштити онда ријеч? А у општинама, опет, кажу да сачекате мало јер они, као и увијек, чине све што је у њиховој моћи. Чине, али за себе.

У мојој општини, општини Невесиње, радна мјеста се насљеђују. Млади људи заузимају она мјеста са којих у пензију одлазе њихови родитељи. (При томе струка не игра никакву улогу. Није битно да ли сте педагог, историчар или инжењер, увијек можете наслиједити мјесто родитеља правника.) Конкурси најчешће нису ни потребни. Ако су поједине породице генетски предодређене за одређена радна мјеста, онда би то, поштована господо, требало унијети и у статут општине. А с обзиром на то да конкурси практично не постоје, на добром смо путу да и овај апсурд постане реалност. Како другачије објаснити чињеницу да је само у протеклих мјесец дана у општинској управи запослено троје младих људи чијој су родитељи такође упосленици поменуте институције? Непотизам овдје више није кривично дјело већ природна смјена генерација на одређеној функцији.
Кога да наслиједимо ми?

Да је у току предизборна кампања, вјероватно бих и ја, као и већина дјеце погинулих бораца ћутала и надала се испуњењу неког од силних обећања власти или опозиције. Али већ шест година чекам. И гледам како ти исти функционери чак и у приватним фирмама успијевају да запосле некога свог, битнијег. При томе без имало стида признају своје поступке и говоре ми да се овог пута не надам. То „Не надај се“ је у мом случају прелило чашу.

Поштована господо, у праву сте. Заиста сте дужни погинулим борцима. Њихови животи вама су осигурали то чиме данас управљате као да вам је очевина. Али, треба да знате да ми нисмо, као ваша дјеца, предодређени. Нисмо ту да будемо вјечите жртве и будућност вас и ваше дјеце. Држава и систем који сте створили нису вриједни тога.

С поштовањем,

Гордана Јаредић,
дипломирани економиста
и број у статистици
Завода за запошљавање


Извор: Слободна Херцеговина
3.6.2015.