Обичаји једног народа су поред вере, језика и писма, књижевности, уметности саставни део његовог културног идентитета. Српски народ је богат традицијом и ако имамо са чим изаћи пред друге народе то су свакако обичаји.

У нашем народу они су најизраженији у време црквених празника што је и разумљиво с обзиром да је српски народ барем у прошлости био дубоко укорењен у својој православној вери. Од свих празника божићни, васкршњи и обичаји везани за крсну славу су најбогатији својим садржајем.
 

Посебно се некако издвајају обичаји везани за Божић. Они нису изражени само на тај дан него и пре и после овог најрадоснијег хришћанског празника. Неки од њих готово су идентични у целом српском народу, а неки се разликују од краја до краја, од града до града и од села до села. Дугогодишњим миграцијама и мешањем становништва из различитих крајева дошло је и до мешања обичаја, али је суштина остала иста, односно да се што свечаније обележи празник Христовог рођења.

Много је обичаја који су везани за дан Христовог рођења, али и празнике који њему претходе и који се прослављају након њега. Неки од тих обичаја уско су повезани са нашом вером, а неки са народним предањем који су стари готово колико и српски народ, али и такве, иако су пагански, наша црква их је присвојила и тако одржала у народу. Детинци, Материце, Очеви, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Нова година, сваки од ових празника има свој значај и смисао, поготово што су у доброј мери везани за породицу која је данас све више угрожена.

„ОЈ БАДЊАЧЕ, БАДЊАЧЕ“

Божићни обичаји до изражаја највише долазе на Бадњи дан, када сваки Србин-домаћин раном зором одлази у шуму где сече Бадњак, дрво храста или цера које симболише оно дрво које су пастири донели у хладну пећину у којој се Христос родио.

Одлазак по бадњак означава пуцање из прангија. Бадњак се са сламом, која симболизује сламу на којој се Христос родио, уноси у кућу, док се у православним храмовима на тај дан пале бадњаци. Приликом уношења бадњака и сламе у кућу, домаћица баца орасе и бомбоне, а при том их деца купе и пијучу као пилићи.
Најсвечаније је Бадње вече када се у свим православним кућама окупи цела породица за трпезом која је посна, с обзиром да је Бадњи дан последњи дан божићног поста па тада обично посте и они који до тад нису постили. У многим крајевима, поготово у бројним местима око Вуковара, на Бадње вече православне куће обилазе вертепаши, дечаци или младићи који обучени у пастире, мудраце и цара Ирода, уз прикладан рецитал најављују рођење Христово.

На Бадњи дан се такође пече и печеница, односно прасе, а негде и јагње, које ће се послужити за божићни ручак. Домаћице тада праве и чесницу, округли хлеб или колач, у који се ставља новчић као симбол здравља и среће за оног који га пронађе. Чесница у Војводини и у многим местима источне Славоније и западног Срема је колач у који се  стављају ораси, шећер или мед.

Значајно место заузима и положајник који на Божић, обично пре литургије долази у кућу и домаћину и укућанима честита Божић и жели здравља, среће и сваког изобиља. Положајник представља мудраце који су пратећи звезду на истоку дошли да поздраве рођеног Богомладенца.
Некада су у бројним нашим селима други дан Божића младићи традиционално јахали коње, испред кућа би их чекали домаћини којима би ови честитали празник. С временом је овај обичај ишчезао с обзиром да је коња у селима све мање, али у неким местима он поново оживљава и постаје саставни део божићних празника. Негде се овај обичај назива и „вијање Божића“.
 

Где је Србин ту је и песма па су тако и бројне песме посвећене Божићу. „Мили српски бадњаче“, „Божић благи дан“, „Анђели певају“, „Божић, Божић бата“ само су неке из огромног репертоара. Србин је уз песму и своје обичаје Божић славио не само у миру него и у рату и другим невољама, баш као и крсну славу. Забележено је и да су током ратова Србима забрањивали прослављање Божића, па су тако за време Другог светског рата у једном селу код Вуковара усташе забраниле уношење бадњака и сламе у кућу, док су многи божићни обичаји били омражени и угашени у време комунизма.
 

Због ових, али и овде непоменутих бројних обичаја прослављање Божића код Срба је посебно и јединствено. Тако је одувек, тако је и данас. Јер као што би рекао владика Раде (Његош): „Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића!“.

Мир Божији - Христос се роди!
 

Срђан Секулић
Лист Извор бр. 108.
7.1.2015.