Коме и зашто је био потребан случај Топчидер - www.zlocininadsrbima.com

4. октобар 2014.


Коме и зашто је био потребан случај Топчидер


Дражен Миловановић и Драган Јаковљевић
 

Сутра је 5. октобар... знам већина вас ће своје мисли окренути ка Скупштини (данас) Србије (а некад СР Југославије), где је 2000. године дошло до великих демонстрација и смене режима који је предводио Слободан Милошевић.

Али нисам мислио на то, већ на догађај (веровали или не) од пре 10 година, односно 5. октобар 2004. године када су убијена два момка Дражен Миловановић и Драган Јаковљевић, припадници (тада) Војске Србије и Црне Горе у београдској касарни Топчидер. Убијени су у једном шумарку под неразјашњеним околностима и то се већ десет година повлачи по судовима и пуне новински ступци, док се породицама настрадалих само досипа со на живу рану, јер њихових најдражих нема, а и даље се шпекулише о крвнику. Све истраге које су одрађене, одрађене су траљаво и непрофесионално. Некоме је то одговарало. Вероватно ономе који је жртвовао ову двојицу момака за рад неког "вишег циља".  Оно што је занимљиво, јесте да се врло брзо после тог злочина појавила прича, како су војници СЦГ, Дражен и Драган, наводно видели Ратка Младића, генерала Војске Републике Српске, кога је кривично гонио Хашки Трибунал због наводних ратних злочина у Босни и Херцеговини 1995. године. Тада, када се то десило пре 10 година, можда бих и био спреман да поверујем у ту причу. Али данас не, никако! Рећићу вам и зашто.

У Србији, а и осталим комшијским земљама већина ствари која нам долази са "Запада" тешко пролазе. Људи имају отпор према томе, нисмо исти менталитет. Међутим, како је истом том "Западу" стало до тога да нас стави под своју чизму, истовремено да играмо сви онако како нам они свирају, то се морају служити прљавим методама, тзв. удбашким, како би постигли жељени циљ. Е ту на сцену ступају њихови играчи, који све то одрађују, наравно за новац, јер они новцем све купују, али баш све, па и истину. Тако је истина већ 10 година сакривена намерно.

Увођење цивилног служења војног рока у Србији је само једна мала ставка коју је Србија морала да уради не би ли била примљена у "европско јато". Тако се почетком 2004. године на мала врата у Србији уводи цивилно служење војног рока за младиће старије од 18 година живота, које је у почетку, тих првих година трајало колико се сећам 13 месеци, док је редовно служење у оружаним снагама трајало 9 месеци. Е сада, како је Србија и српско друштво прилично патријахално, то се на то служење цивилног војног рока гледало са великим подозрењем, па чак и исмевањем уз оне познате народне: "Ко није за пушку, није ни за жену", "Радо Србин иде у војнике", било је чак подсмевања у фазону "На цивилно служење војног рока иду хомосексуалци и(ли) мамини синови" итд. Уствари, поента свега је било разбијање патријахалности код Срба и стварање европејаца и космополита, јер само такви постајемо ништавни и лако нас је уништити.

Трагика овог случаја је то што је неко на најгори могући начин злоупотребио и жртвовао два здрава и права младића, за рад остваривања тог свог циља. Управо тај "Случај Топчидер" је покренуо лавину захтева многих младића у Србији за служење цивилног војног рока, иако је цивилно служење трајало дуже времена. Но, то њих и њихове родитеље није плашило, као ово да ни у касарни "Караш" која је важила за најбезбеднију касарну у држави, ако не и на целом Балкану, да се не могу осећати безбедно... односно, да ако ту нису безбедни, шта да очекују у другим касарнама. Колико ме сећање служи, мислим да је већ крајем октобра 2004. године дошло до тога да се све више и више подносе захтеви за цивилно служење војног рока и то је у Генералштабу Војске Србије изазивало велику забринутост.

Све је то било део нове војне доктрине, коју је на седници Врховног Савета Одбране у децембру 2003. године изложио лично Борис Тадић, тадашњи министар одбране, а годину дана касније и председник Републике Србије, по налогу "газде" из Брисела. Део тог плана је била управо професионализације Војске Србије и Црне Горе, која је подразумевала касније и укидање служења војног рока. Како то није ишло оним темпом који су планирали, онда су решили да то убрзају, па су одабрали баш оно најбоље, а то је касарна "Караш" на Топчидеру и два војника који су били момци за пример, сасвим нормални и полетни, дошли из малих средина, Дражен Миловановић из параћинске Текије, а Драган Јаковљевић из шабачке Беле Реке.

Иначе сада већ бивши председник Србије, Борис Тадић, је на сва звона у изборним кампањама обећавао решавање овог случаја. Али, како што видимо, "Случај Топчидер" и даље остаје под велом тајне. Како да открије тајну тј. злочин у комеј је и сам учествовао...

Нажалост, ни његов наследник неће ову енигму решити, односно открити јавности.

 

 

Аутор: Томислав Ковач
4.10.2014.

 




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 5470  пута
Број гласова: 41


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Колинда као (ш)пијун англо-саксонске политике
Објављено: 3. septembar 2019.     Има 168 прегледа и 15 гласова.

Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни
Објављено: 3. avgust 2019.     Има 379 прегледа и 25 гласова.

Биланс хашке (не)правде
Објављено: 22. mart 2019.     Има 877 прегледа и 15 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 930 прегледа и 23 гласова.

Прећутани 25. децембар: Чаушеску, Горбачов и Кастро
Објављено: 25. decembar 2017.     Има 956 прегледа и 27 гласова.




















Skip Navigation Links