Пре два дана донета је пресуда Међународног суда (не)правде у Хагу, по тужби Хрватске против Србије из 1999. и контратужби Србије против Хрватске из 2010. године. Резултат је свима познат: злочина је било на обе стране, али геноцида није било... На ту одлуку је утицала и ослобађајућа преусда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу из 2012. године, од истог суда. Мада се у српским медијима и даље не стишава бука око зачуђујуће одлуке српског судије др. Миленка Креће, професора београдског Правног факултета, који није гласао за српску контратужбу. Тај "наш" судија Крећа је гле чуда рођен 1947. године, у Сиску, на територији данашње Хрватске. Иначе, Сисак је био један од градова "србождера" почетком 1990-их када је у овом градићу на ушћу Купе у Саву за непуних годину дана, нестало најмање 600 српских цивила под (не)разјашњеним околностима (зато још више чуди одлука Креће), све под будним оком Ђуре Бродарца, начелника сисачке полиције у то време. Хрватско правосуђе, али и МСП, вешто окрећу главу од ових злочина и етничког чишћења које се десило пре 20 и кусур година.

Да се ми вратмо на пресуду МСП-а...

Видим да великом броју људи, како у Србији, тако у Хрватској и Босни и Херцеговини је врло мало тога јасно око пресуда и улоге самог МСП-а у нашим животима и др. Хрвати не могу да схвате како то да није било геноцида у Вуковару, новине пуне алармирајућих наслова на ту тему, док се у Срби не могу да прихвате да су тамо у Хагу наши браниоци презентовали доказе, не само за Олују, већ и Бљесак, Откос, Медачки џеп... па чак и Други светски рат, односни страдање Срба од усташког режима у НДХ, а нисмо добили признање да је геноцида било.

Одговор, на ова питања и сумње, јесте и није једноставан, уколико су они спремни да то прихвате. Суштина је у томе да исти ликови (никако људи!) који су наручили оснивање Међународног Суда Правде у Хагу, вероватно желећи да покажу како међународно право и правда постоје (!?), су између осталог креатори распада бивше (Титове) Југославије и ратова на тлу исте почетком 1990-их. Балкански народи, без обзира на нацију и ком се Богу моле, како пишу и како дишу за њих су били и остали само играчке, потрошна роба коју они могу да шутирају, троше, убијају како им падне напамет. Управо су они поставили крајем 1980-их година своје пионе у најважније полуге државног апарата СФРЈ. Њима и јесте био циљ да дође до распада СФРЈ, рата, масовних злочина, убијања, прогона, етничог чишћења, да не кажем геноцида... Дошло је до невиђених миграција не само из једне републике у другу, већ и масовног одлива здравог становништва свих нација у иностранство (Немачка, Канада, САД, Аустралија, Француска, Британија, Аустрија и др.). Где год да су наши људи отишли са свог огњишта, из своје мале вароши или села, планине или реке, отишли су не својом вољом, већ зато што су били у страху за свој живот или пак желећи да погбегну од немаштине и беде. Ту долазимо до суштине...

Већина њих, да не кажем 95% дошло је у нове крајеве са "две кесе или два кофера". У новом крају му је важно да му пушка не виси над главом или иза леђа, да не мора да мисли да ли ће неко дете да му убије или да ли ће живо да се врати кући. У почетку је било: "Дај само хлеба и нешто за огрнути" и нашој сиротињи доста. Мало касније људи излазе из тог мрака, тескобе, желе да имају свој кров над главом, свој ауто, све оно што су имали у завичају... ништа чудно. Неки чак желе и својој деци да обезбеде школовање на престижним школама, факултетима. Све то може, али све то и кошта. Далеко од свог родног краја, пријатеља, рођака, кумова, у свету где је пуно непознатих људи, где се мало коме, а посебно дошљацима не верује, наши људи су присиљени да узимају кредите за своје жеље, потребе или пак хирове. Банака има на сваком кораку, све је увијено тако да наш човек и не примети колико је "чорба запржена", већ само да прогута тај мамац, а онда је све решено. Ђаво долази по своје, пре или касније. Наши људи постају модерни робови. Ратовима на простору бивше Југославије 1990-их година, банкари су добили најмање 20.000.000 нових робова, који су дугорочне кредите узели што у иностранству, што овде на Балкану, али принцип је исти. Кредит на 10, 20 и више година са каматама које нису оне социјалистичке из "Титина времена", већ су драстично повећане. Тако су сви ти робови добили омчу око врата, односно пушку изнад главе. Ко не буде враћао кредите, иде на "онај свет".

Иначе, све бивше републике, од распада СФРЈ су такође увећале свој спољни дуг. Хрватска је за непун четврт века од шест милијарди долара дуговања колико је било 1991. године, нарасла до преко сто милијарди евра дуга из 2014. године. Србија је у 1990. години имала око 7 милијарди долара дуга, нарасла до 25 милијарди евра дуга 2014. године, док је Србија 2000. године имала око 12 милијарди долара дуга. Све ове информације нису тајна, већ нешто што свако може да провери ако хоће. Међутим и поред свега наши људи одбијају да прихвате, па их после чуде пресуде МСП-а. Мене то одавно не чуди, јер и родитељи контролишу своје дете док му дају паре.

Да би људи схватили шта се дешава у политици и праву, морају прво да схвате шта се дешава у економији. Када схвате како се креће новац, злато, сировине и ко управља заправо са тиме, онда им неће требати никаква појашњавања нити стручњаци који ничу као печурке после кише, а како видим да се "стручњаци" упљуваше објашњавајући одлуке Хашког Трибунала доказујући како међународно право и правда "постоје".

Томислав Ковач
5.2.2015.