Давна, готово заборављена јесен.

Давна 1992. година...

Тек далека. И све тиша тутњава у даљини означавала је да је први дан офанзиве минуо. Чинило ми се да је из артиљеријског оружја још увијек димило када су изнад бункера, кроз драчу. И ситно растиње промолила два пуха.

Као по команди, истрчаше двојица војника са калашњиковима, а испред њих, лаког корака држећи “шкорпион”, ка нама се проближавао, у избледјелој униформи, двогледом око врата, високи официр. Генерал.

- “Ево га … Младић”, са страхопоштовањем прође глас кроз нашу посаду.

- “Како иде војско?

Имате ли рањених, јесу ли Вас поклопили?

Имате ли муниције?”, питање је стизало једно за другим.

Све га је интересовало.

Некако му ја, најмлађи од посаде, упадох у очи.

- “Додај то мени”, рече.

- “Да видиш како генерал ставља упаљач”, приђе ми. Дадох му упаљач, а он у тренутку, чини ми се, намјести упаљач на гранату и лако као да је перо, са Мићком је убаци у цијев.

У тренутку се окренуо. Лице му доби много другачији строжи изглед.

- “Ове муницијске кутије, пуњења и све остало склоните од лафета. Не може камион да приђе. Нећете моћи дејствовати. Хајде. Брзо. Везисти, провјерите везе са извиђачима”, његова наредба није остављала мјеста коментару.

Поново се, обрати, много мирнијим тоном, мени.

- “Колико имаш година?”, рече.

- “Напунио двадесет и двије...”, одговорих.

- “Имам ја дјецу твојих година. Чувај се!”, помилова ме по глави.

Журним кораком отрча до командира батерије а онда још брже оде са положаја.

*   *   *

Врели август 1995. године...

Нико ни слутио није да је то посљедње ратно љето. У ваздуху се осјетио немир. Као зла коб, надвијала се офанзива. Чак су и вукови завијали. Тихо. Мучно. Потмуло…. Смрт је висила у ваздуху. Артиљеријска оруђа су спремно чекала на дејство.

Одједном, изненада, кроз драчу и шибље, поново, два “пуха”. И поново, командант Главног штаба Војске Републике Српске. Око нас све исто, као и прије три године. Ништа се промијенило није. Генерал Младић, са страхом и поштовањем прође кроз батерију глас.

Изађох да поздравим генерала. Сав сретан, као старог познаника. Из очију му је избијао бијес.

- “Што ниси очистио простор око лафета?! Шта сам ти рекао прије три године. Одмах!”, никад строжији глас у животу чуо нисам.

Нисам чак ни смио да погледам у његовом правцу.
- “Колико је само ратишта прошао, колико је војника видио, колико тенкова, хаубица и минобацача. И да се сјети да ја нисам очистио простор око лафета”, био ме је стид.

Као никад прије.

Један једини командант: Генерал Ратко Младић.

Писао и доживио:
Ратомир Мијановић из Требиња