Косово, криминално проведена приватизација, јавни и спољни дуг државе Србије, Железара Смедерево, мршаве пензије, уништени велики привредни системи, обавеза отпуштања огромног броја запослених у државној администрацији, најниже плате на Балкану... све је то деценијска мука, мрачна свакодневица Срба и њихове државе али све ово заједно - многи ће се изненадити - није највећи српски проблем. Мука је оно о чему се не прича а делује стално, подмукло, све снажније и сигурно води нашем биолошком нестанку.

Да, реч је о изумирању Срба као народа. Сваке године мање нас је за град од 35.000 становника. Србија годишње губи један Вршац, Пирот, Зајечар, Кикинду... За само 12 последњих година Србија је у броју становника смањена за 315.000, а негативан тренд се наставља. Налазимо се пред демографским суновратом, стручњаци су немилосрдно јасни: пређемо ли линију која нам је испред носа, улазимо у простор избрисаних народа. За 50 или 150 година, свеједно је, Срби ће постојати само у траговима, без своје државе, наравно, јер неће имати ко да је одбрани, сачува.

У рекордно кратком времену у Србији је угашено око 2.000 села. Место преживљавања и спаса топи се као лед на ужареној плотни. Срби су и најстрашније несреће преживљавали захваљујући селу, али савремена Србија, ова после Другог светског рата, почела је да умире баш на селу; индустријализација, стварање "новог човека" и нове друштвене класе, оне радничке... свеједно је шта је узрок, села у Србији гасе се запањујућом брзином.

Гробља су у Србији све шира а оранице све уже.

Катанци на кућама, прозоре нико не отвара, димњаци ничему не служе, кровови испод којих се не гнезде ласте, оранице под шипражјем, затрављена дворишта, застрашујући мук који одавно не ремете људски гласови, лавеж паса, чак ни птице... то је све присутнија слика српског села данас. Она најосетљивија подручја, уз границу са готово свим државама, одавно су празна.

Са села бежи ко год може. Прошле године у 1.500 насеља у Србији није рођено ниједно дете. За двадесетак година у Србији ће 80 одсто становника живети у Београду, Новом Саду и Нишу, остатак у малим умирућим градићима. И то је крај Србије и Срба.

Има ли спаса?

Можда, али то подразумева до сада незабележену готово ратну брзину деловања. Постоје људи који се баве демографијом, постоје идеје, програми шта чинити, али то ништа не значи док држава не крене да спасава саму себе и већински народ у њој. Знам, неко ће рећи да је слично у већини европских земаља, у региону, и биће у праву али прихватање логике "тако је и код других" само убрзава инерцију којом се Србија креће према линији иза које нема повратка. Та линија нам је, поновићу, пред носом, додирујемо је врховима прстију.

Све је у нашим рукама, и пропаст и спас. Тачније, све је у Београду.

Ратко Дмитровић
Извор: Новости
6.3.2015.
 

Све је у нашим рукама, и пропаст и спас. Тачније, све је у Београду.