Држављанин Србије Стево Пантић, који се заједно са десет Срба из Трпиње налази у Истражном затвору у Осијеку, преко породице упутио је очајничко писмо јавности у Србији са апелом да се помогне затвореницима којима се крше сва људска права
Стево је у писмо објаснио начин на који се води поступак против њих и покушаје рекетирања породице од стране адвоката које им је дала Хрватска јер немају новца да ангажују своје. Он поставља питање зашто Србија, чији је држављанин, није покушала да им помогне на исти начин као то Хрватска чини са својим грађанима који се налазе у српском затвoру.
Писмо преносимо у целости:
Поштовани,
Желим Вас обавестити о дискриминацији која се дешава не само мени него свима који су ухапшени 11.7.2013. године у случају „Трпиња“. Хапшење се догодило, како сам раније навео 11.7.2013. и од тада се налазим у истражном притвору са још 8 мештана Трпиње.
Поред тога што сам, не само ја него и сви остали ухапшени, поштено живео и радио у Трпињи редовно сам се одазивао на све обавештајне разговоре на које сам био позиван. Из тог разлога чуди ме и сам начин хапшења које је изведено употребом прекомерне силе и уношењем страха међу мештане Трпиње. У хапшењу је учествовало стотињак полицајаца те су били блокирани сви излази из села, као да се раније никад нисмо одазивали на позиве полиције.
У притвору се налазим годину дана без подизања оптужнице. Без оптужнице, а камоли пресуде о нама се пише као да смо већ осуђени за злочин и у јавности се о нама ствара слика као да смо стварни злочинци, а све без и једног доказа и сведока. Довољно говори сам наслов у новинама који гласи: „Монструми из Трпиње“. Притвор је после месец дана продужен још два пута по два и три месеца. Задњим решењем притвор је продужен за још шест месеци. По пријему, против тог решења сам почетком године поднео Уставну тужбу због повреде уставом загарантованих права и продужења притвора без законског основа. Од подношења уставне тужбе је протекло више од пет месеци те још увек нисам добио никакав одговор нити пресуду.
На стару годину, 31.12.2013. добио сам и Решење о провођењу истраге која не може трајати дуже од 11.01.2015.
Током боравка у притвору, 19.12.2013. истекла ми је лична карта те ми поред мојих молби (обраћао сам се надлежнима два пута месечно) није омогућено продужење исте што има за последицу немогућност остваривања других законом загарантованих права.
Поред свега наведеног суочени смо и са проблемом одбране на суду те адвокати који су нам додељени по службеној дужности од стране државе не долазе нити комуницирају са нама. Зову само наше породице и врше притисак на њих да за узврат дају новац те да ће се активно укључити у решавање наших предмета ако платимо. Када кажемо да немамо новаца одговарају : „Како будете плаћали таква ће вам и одбрана бити“.
Молим Вас за било какву помоћ, јер сматрам да то није неуобичајена пракса поготово ако узмемо у обзир активности хрватских функционера по питању „случаја Пурда“ и „Вељко Марић“.
У другом месецу 2014. године из Немачке испоручују и десетооптуженог, а 1.12.2014. деветооптужени доживљава физичко малтретирање од стране затвореника из собе, те због нанесених повреда није у стању да присуствује наставку судјења, завршава у болници и расправа је одложена.
Годину дана је трајала истрага, те је 16.6.2014. подигнита оптужница. Суђење је почело 6.10.2014. (припремно рочиште) и трајало је до 19.12.2014. кад су нам изречене максималне казне затвора на 139 година, без доказа. Испитано је око осамдесет сведока од којих кључни сведоци своје изјаве темеље на томе да се „причало по селу“.
Суђење хрватским грађанима, који се терете за ратни злочин и којима се суди за убиство 13 ратних заробљеника добију 4 године затвора (Михајло Храстов), док хрватски грађани српске националности 5 година проведу у притвору под истрагом.
Овим путем Вас као српски држављанин молим да се заложите за овај случај те мени, као и свим ухапшенима помогнете да се заустави дискриминација и омогући нам праведно и поштено суђење како бисмо могли доказати своју невиност.
С поштовањем,
Стево Пантић
Истражни затвор
Осијек, 11.6.2015.