Вукашин Шошкоћанин, командант одбране Борова Села - www.zlocininadsrbima.com

ВУКАШИН ШОШКОЋАНИН, КОМАНДАНТ ОДБРАНЕ БОРОВА СЕЛА


Вукашин Шошкоћанин (1958-1991) је био ратни командант одбране Борова Села... касније и Сремско-Барањског дела Хрватске на почетку деведесетих година 20. столећа.

Истакао се у одбрани Борова Села 2. маја 1991. године када је његово родно место било нападнуто од више стотина хрватских полицицајаца - "муповаца", што је означило почетак ратних дешавања у том делу авнојевеске Хрватске.

Касније проглашен крајишким народним херојем на седници Народне скупштине САО Славоније, Барање и Западног Срема у Белом Манастиру, заједно са Миливојем Рашуом.

Трагично настрадао 15. маја 1991. под неразјашњеним околностима утопивши се Дунаву... када се враћао из Републике Србије, где је био да обиђе породице избеглих Срба.

Био је члан СДС странке лидера Јована Рашковића још од лета 1990. године јер је та странка постала покрет Срба у Социјалистичкој Републици Хрватској за остваривање културне, верске и просветне аутономије србског живља у авнојевској Хрватској.

Када се рат у Источној Славонији приближио, стао је храбро испред својих мештана у пролеће 1991. који су га бирали за председника сеоске месне заједнице.

По природи је био ведар и оштроуман, патриотски оријентисан. Оставио је иза себе жену и сина.

 

ЖИВОТОПИС

Вукашин Вуле Шошкоћанин, од оца Милана и мајке Љубице, родио се у Борову Селу поред Вуковара 24. јуна 1958. године. Његови родитељи поред њега имају још два сина Радована и Душана.

Ту је Шошкоћанин завршио основну школу, а касније се школовао за ветеринарског техничара.

Крајем 1970-их се оженио са девојком Љубицом која му је родила троје деце: сина и две кћери.

Био је угледан домаћин са израженом националном свести. Волео је да чита јуначке, епске песме, а читав Његошев Горски Вијенац је знао напамет да рецитује. Заправо Вукашин је један од оних Срба који су одрасли на Видовданском завету.

 

БОРБА ЗА ОПСТАНАК

У априлу 1990. Вуле Шошкоћанин је говорио да се Србима не пише ништа добро у СР Хрватској. Он је имао такво мишљење јер су у републици на власт дошли Фрањо Туђман и његова милитантна странка Хрватска Демократска Заједница. Они су имали шовинистики програм и јасно изражен сепаратизам, односно одвајање од СФР Југославије... а на клеро-фашистичку НДХ из времена Другог светског рата гледали су са симпатијама и показивали усташке злочинце, певали забрањене песме и сл.

Кад су специјалне полицијске снаге МУП-а Хрватске напале национални парк Плитвице 31. марта 1991. године у коме су пале и прве жртве на обе стране, Вукашин Шошкоћанин је постао командант одбране Борова Села (највеће село у источном делу Хрватске).

Тада су Боровоселци подигли и прве барикаде, а командант Вукашин Шошкоћанин припасује за појас свој приватни пиштољ, договара се са мештанима у вези организовања стража, јер су мештани били у страху да се и њима не понови оно што је било већ у Пакрацу и на Плитвичким језерима неколико недеља раније.

Од тог тренутка његови суграђани, али и сви други у Источној Славонији, Барањи и западном Срему, спремају се за одбрану своје нејачи, својих огњишта и живота од припадника МУП-а Хрватске који наоружани до зуба кидишу на људе само зато што су Срби.

Припадници Југославенске Народне Армије су тих дана били прилично инертни и незаинтересовани за оно што се дешавало у држави, не схватајући да су хрватске паравојне снаге јачале из дана у дан и да се спремају напади на касарне ЈНА где су они били смештени. Они су по савезном Уставу били дужни да их заштите и да разоружају хрватске паравојне снаге.

Својим комшијама, али и свим другим Србима, Шошкоћанин поручује:
- „Бранићемо се како то доликује часним људима. Ми Срби никад нисмо нападали, нисмо убијали недужне људе, па вас молим да се коректно односите према својим комшијама Хрватима. Стање је ратно, ако сте ме изабрали онда ћете слушати моје наредбе.

Ко буде малтретирао Хрвате – недужне комшије, судиће му ратни суд!“

Пре него што ће милитантна власт Хрватске - ХДЗ почети са малтретирањем Срба са нападима на њихова села, Вукашин Шошкоћанин је радио као ветеринарски техничар у Вуковару, али је био и радо виђен домаћин у селу. Још на формирању парије СДС Јована Рашковића у ствари на договору у Боботи, Вукашин Шошкоћанин је говорио:
- „Ми Срби смо гласали за комунисте (Савез Комуниста Хрватске), али нас је Ивица Рачан издао! Морамо формирати своју странку и свим легалним средствима борити се за своја права. Хоћемо да живимо као људи, нећемо да будемо национална мањина у својој земљи, на својој дедовини! Туђман срља у усташтво и верујте да ће доћи време да се латимо оружја.“

Старији мештани су му касније говорили да је млад, да усташтво неће добити у замаху, да то неће дозволити Европа!

- „Био бих срећан да грешим... Ако грешим јавно ћу се извињавати.“ – одговарао је Шошкоћанин на критике.

На оснивачкој скупштини СДС Борова Села, тридесеттрогодишњак Шошкоћанин једногласно је изабран за председника месног одбора. Ништа наручито, говорио би Вукашин.

Кад је хрватска полиција упадала у места и куће Срба отпочела су малтретирања грађана, Шошкоћанин, који је за хрватску власт већ био „србо-ћетник“, јер је угледан домаћин, схватио је да мира нема више. Хрватској власти то и јесте био циљ, да се започне рат, јер су знали да само ратом могу да спроведу етничко чишћење Срба у Хрватској односно наставак геноцида који није завршен 1941-1945...

Мештани Борова Села подигли су поново барикаде да би се заштитили од изнанадних упада хрватских полицајаца, док су загребачки медији то подругљиво назвали "Балван револуција"... Није само објашњено зашто да онај који "напада" да подиже барикаде, ваљда подиже онај који се брани.

Онда су догађаји вртоглаво кренули. Боровоселци су сели за сто...
- „Ми се бранимо! Нападати нећемо нiкога, али ко нас нападне спремни смо изгинути до последњег“...

Од тада је Шошкоћанин изван закона, за одстрел, за њега су затворени сви друмови. Чекале су га хорде наоружаних редарственика, наслађивали се причама како ће га клати и мучити...
 

ОДБРАНА БОРОВА СЕЛА

Хрватске полицијске снаге су 2. маја 1991. године имале задатак да упадну у Борово Село и "започну кавгу", јер су дан раније хрватски полицајци заробљени, који су дошли да скину југославенску заставу са петокраком и ставе хрватску заставу са шаховницом. Та југославенска застава је била истакнута јер је обележаван Први мај - држави празник.

Тако да је у преподневним часовима 2. маја 1991. у Борово Село дошло два аутобуса из винковачке специјалне полиције са јужне стране из правца Боросвске цесте. Они су се изашли и одмах су кренули ка центру Борова Села, пуцајући на све живо. Чак су ушли у Дом здравља, где су тамошње пацијенте узели као таоце.

Мештани су успели да се релативно брзо организују, а одбрану је лично предводио Вукашин Шошкоћанин и дошло је до размене ватре у којој је рањено два мештанина, а погинуло један добровољац из Ваљева - Војислав Милић и најмање 12 хрватских полицајаца.

Касније око 15 сати је дошла колона тенкова ЈНА из Осијека да буде тампон зона и развади зараћене стране. Они су заправо спасили преостале хрватске полицајце и пустилих их према Вуковару.

 

ПОГИБИЈА

Последњи пут Вукашин је прошао друмовима почетком априла 1991. а онда је једина веза са светом постала река Дунав и стари чамац. У том чамцу је несрећно завршио 15. маја 1991. око 10,30 часова враћајући се из „прека“, где је ишао да посети избегличке породице, да им пренесе поруке да су очеви, мужеви и браћа добро.

Небо се тог јутра 15. маја 1991. проломило над Боровим Селом, туга завукла у сваку кућу. Из снајпера погоди метак Вукашина....
- Нема више нашег Вулета – говорили су тужно мештани.

Хрватске власти су измишљале приче како је виђен овде-онде... Дунав је после 20-ак дана избацио командантово тело.

Сахрањен је како то доликује честитом човеку.

 

КОНТРАВЕРЗЕ

Када је погинуо Вукашин Шошкоћанин средином маја 1991. била је позната само информација да је погођен снајпером са вуковарске стране. Мислило се да су га убили хрватски паравојници (ЗНГ).

Али годинама касније, односно након 2000. године, откривена је дуго чувана тајна да је руководство РДБ Србије наредило ликвидацију Вулета Шошкоћанина, јер су они тачно и знали када и како ће се превести чамцем до Борова Села, пошто је био праћен.

Упућени кажу да је Вулетов чамац чак био преврнут, а у самом Дунаву су се налазли специјалци РДБ-а познатии као "људи-рибе" који су га удавили.

Разлог за његову ликвидацију потиче од тога што он није био задојен шовинизмом, није био силеџија, није желео да малтретира и убија своје комшије хрватске националности, једноставно НИЈЕ ЖЕЛИО РАТ.

 

НАРОДНИ ХЕРОЈ

За народног хероја, Вукашин Шошкоћанин је проглашен 25. септембра 1991. године у Белом Манастиру, на седници Народне Скупштине САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема.

У Борову Селу, на месном гробљу му је направљена и спомен плоча, на којој између осталог пише:

"И сада када гледам Борово,
рођено моје село,
браћу, сестре и србске борце
моје битке бију жестоко,
поносно дижу чело,
и србске заставе високо
и тврдо на србској земљи стоје". 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

После његове погибије основна школа у Борову Селу је понела његово име.

Сремско-Барањска област као остатак РС Крајине је према мировном уговору у Ердуту крајем новембра 1995. године предвиђено враћање тог подручија у уставно-правни поредак Републике Хрватске... тада је Милан Шошкоћанин, Вукашинов отац продаје кућу и земљу те се сели у АП Војводину односно у Републику Србију.

Знао је да као отац србског хероја нема шта да тражи више у Борову Селу, јер би стално страховао за себе и своју породицу.

Понео је са собом и кости свога сина те га поново сахранио у манастиру Бођани (на западу Бачке) да му Хрвати не скрнаве синовљеву вечну кућу.

У једном београдском насељу је 2021. године ослкан мурал у његову част.



Оцените нам овај чланак:
Посећено је: 21889   пута
Број гласова: 255



Tags:
JUNACI HEROJI
ISTOCNA SLAVONIJA
DEVEDESETE GODINE
OPSTINA VUKOVAR
BOROVO SELO
GORNJE PODUNAVLJE
VUKASIN SOSKOCANIN
RASPAD SFRJ
RAZBIJANJE JUGOSLAVIJE
MAJ 1991
KOMANDANT ODBRANE
DARKO MAJDANIC


ИМАМО ХЕРОЈА ЈОШ...

Драгиша Стефановић, херој са Баније

Бошко Перић Пеша, вук са Мајевице

Игор Кисић, најмлађи херој ВРС

Борко Никитовић, најбољи међу најбољима

Споменко Гостић, соко са Озрена

Skip Navigation Links