Фрањо Туђман (1922-1999) је бивши генерал Југословенске Народне Армије, шовинистички политичар, први предсједник Републике Хрватске, командант хрватских оружаних снага током 1990-их година који је стајао на челу удруженог злочиначког подухвата: "Бљесак", "Олуја", "Оркан" и "Маестрал" у само љето 1995. година када је прогнано око 400.000 Срба, а њихова имовина опљачкана, спаљена и уништена.

Штавише, из скоро свих урбаних средина: Вуковар, Госпић, Загреб, Сплит, Шибеник, Сисак, Осијек, Вировитица, Бјеловар, Задар, Дубровник, Карловац и др... у СР Хрватској током 1990-1992 прогнао је на стотине хиљада Срба, јер је хтео да сведе број Срба испод 3%.

Ратне јединице под његовом командом извршиле су такође агресију на Босну и Херцеговину у прољеће 1992. године (Купрес и Сијековац) и јесен (Митровданска офанзива), а касније и на Републику Србску од јула до октобра 1995. године.

Туђман је један од најважнијих фактора у разбијању социјалистичке Југославије у последњој деценији 20. века.

Одговоран за криминалу приватизацију у Хрватској и уништавање милионског тиража књига 1991-1999 које су написане на ћирилици или су аутори Срби по националности.

Остаће упамћен по низу својих шовинистичких изјава, у коме велича клеро-фашистичку Независнз Државу Хрватску и сматра Јевреје и Србе за нижу класу људи.

ЖИВОТОПИС

Фрањо Туђман је рођен у Великом Трговишћу, истоименом општинском мјесту у хрватском Загорју 14. маја 1922. године.

То је било неколико година од како је завршио Први свјетски рат и формирана прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Административно је потпала прво под Загребачку област, а касније сврстана у Савску бановину.

Умро је 10. децембра 1999. године у Загребу гдје је и сахрањен.

Поријекло

Његов отац Стјепан Туђман је био познати активиста Хрватске Сељачке Странке (ХСС) и мајка Јустина (рођена Гмаз). Имали су осим Фрање још два сина: Стјепана и Ивицу. Мајка му је умрла 1929. године кад је пошао у основну школу. Брат Стјепан погинуо је као партизан у прољеће 1943. године.

Оца му Стјепана, иако је био један од главних покретача антифашистичког покрета у хрватском Загорју и члан ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а, ликвидирала је југославенска тајна полиција - УДБА у прољеће 1946. године због његових критика нове комунистичке власти.

Породични албум: отац Стјепан и мајка Јустина

Школовање

Основну школу Фрањо Туђман је похађао у родном мјесту (1929-1933). Средњу школу је учио у Загребу (1934-1941) гдје се издржавао углавном сам подучавањем других.

Већ као средњошколац је учествовао у националном покрету због чега је у јесен 1940. године био притворен. Од 1941. учествује у антифашистичком партизанском покрету и социјалној револуцији у сјеверозападној Хрватској.

Породица

Фрањо Туђман се оженио са Анкицом 22. маја 1945. године, која је била четири године млађа од њега. Вјенчање је обављено у београдској општини Центар. За вријеме Другог свјетског рата супруга Анкица је била у партизанском покрету у Чазми, а након рата добила је посао у Министарству иностраних послова ФНРЈ.

Са Анкицом има троје дјеце, два сина: Мирослава (1946.) и Стјепана, као и једну кћер Невенку (1951.).

Успомена из Београда

Невенка је из првог брака добила два сина и до развода је живила у Новом Саду, али се посље тога вратила у Загреб код родитеља. Када је њен отац Фрањо постао предсједник била је уплетена у низ афера, гдје је имала мноштво економских махинација у привреди, јер је остварила велике финансијске добити.

Мирослав Туђман је рођен у Београду, али је касније и он се вратио у Загреб гдје је наставио школовање. Дипломирао је социологију на Философском факултету Универзитета у Загребу. Касније се бавио научним радовима везано за информације. Волио је читање књига и бавио се рекреативно спортом. Почетком деведесетих година створио обавјештајно-сигурносни систем Републике Хрватске. Деценијама је предсједавао свим безбједоносним службама које је заправо и водио.

Каријера

Још у рату, крајем јануара 1945. године, упућен је као један од хрватских представника у Врховни штаб партизанских одреда Југославије у Београд.

Чудна улога у партизанима (први с десна)

Затим је радио у Главној персоналној управи Министарства народне одбране при Генералштабу ЈНА и у уредништву Војне енциклопедије.

У Београду је завршио и студије на Вишој Војној академији (1955-1957). Иако је крајем 1960. унапређен у чин генерал-мајора, већ сљедеће године на лични више пута постављани захтјев је напустио активну војну службу како би се у потпуности посветио научном и литерарном раду.

У Загребу је 1961. основао Институт за историју радничког покрета гдје је био директор до 1967. године, а 1963. изабран је - на основи хабилитације за професора на Факултету политичких наука Загребачког универзитета, гдје је предавао предмет Социјалистичка револуција и сувремена национална повијест.

Туђман у посјети Кумровцу са Брозом раних 1960-их

Доктор историјских наука постао је 1965. на Загребачком универзитету одбраном дисертације Узроци кризе монархистичке Југославије од уједињења 1918. до слома 1941. Касније су многи историчари довели у сумњу његов докторски рад.

У првој половини 1950-их година, Туђман је почео да се бави научним радом. Објавио је већи број расправа и чланак, више од 150 из историјских наука, војне теорије, савремене националне историје као и филозофије историје, међународних односа.

Учествовао је на више симпозијума и држао предавања на универзитетима у Чехословачкој, Италији, Немачкој, Аустрији, Канади и САД. Био је члан уредништва војно-теоријског часописа „Војно дјело“, редактор и помоћник главног уредника „Војне енциклопедије“, сарадник и редактор енциклопедија Лексикографског завода "Мирослав Крлежа", главни и одговорни уредник часописа „Путови револуције“, члан издавачког одбора часописа ЈАЗУ „Форум“, члан издавачког одбора „Хрватскога тједника“ и члан уредништва „Гласника Хрватске демократске заједнице“.

Од 1962. до 1967. Туђман је био предсједник Комисије за међународне односе и члан Секретаријата Главног одбора Социјалистичког савеза Хрватске.

Од 1965. до 1969. је био народни заступник Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске и предсједник Одбора за научни рад Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске.

Дисидент

Био је члан Управног и Извршног одбора Матице хрватске и предсједник Комисије Матице хрватске за хрватску повијест. Такође и члан Друштва хрватских књижевника од 1970. и члан Хрватског центра ПЕН-а од 1987. године.

Већ у првим Туђмановим објављеним текстовима из подручја војне доктрине о освајачким и ослободилачким ратовима, полазећи са гледишта да сваки народ треба да има своју оружану силу, заступао концепцију наоружаног народа и територијалне одбране.

Током каријере се стално трудио да смањи број јасеновачких жртава.

Избачен је 1967. године из Комунистичке партије Југославије. Морао је да напусти Институт, уклоњен је са Универзитета и пензионисан ради заустављања јавне дјелатности кад му је било само 45 година.

ЗАТВОРСКИ ДАНИ

Када је у прољеће 1971. почео хрватски проусташки покрет МАСПОК, Фрањо Туђман је био активан учесник, као такав ухапшен и осуђен. Захваљујући интервенцији Мирослава Крлеже код Јосипа Броза Тита, избјегао је вишегодишњу робију, па је осуђен само на двије године затвора.

Након Титовог одласка са историјске сцене, поново је у фебруару 1981. године осуђен на три године затвора и на забрану било каквог јавног дјеловања у раздобљу од пет година и то због тога што је дао интервјуе за шведску и њемачку телевизију и француски радио, у којима је говорио о својим историјским процјенама, а у прилог плуралистичке демократије.

У затвору у Лепоглави је био затворен од јануара 1982. до фебруара 1983. кад је био пуштен ради лијечења. У мају 1984. враћен је у затвор ради издржавања остатка казне, али је у септембру исте године због погоршања здравственог стања условно пуштен из затвора.

УСТАШКА ЕМИГАЦИЈА

Кад му је 1987. враћен пасош Фрањо Туђман путује у иностранство, најприје у Канаду и САД, а затим у западноевропске земље гдје је држао говоре, предавања и повезао се са усташким емигрантима тј. хрватским екстремистима и злочинцима из Другог свјетског рата.

Од тих екстремиста водећу улогу током његове владавине имају:

• Динко Шакић, један од управника усташког логора Јасеновац из доба Независне Државе Хрватске.
   
• Гојко Шушак, каснији министар одбране у Влади Хрватске и његова десна рука.
   
• Томислав Ребина, усташки емигрант у Шведској, отмичар авиона у Гетабургу 1972. године.

НЕГИРАЊЕ ХОЛОКАУСТА

У својој књизи „Беспућа повијесне збиљности“ Фрањо Туђман негира и умањује хрватско-усташке злочине током Другог свјетског рата.

Негира и умањује број убијених Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу и другим концентрационим логорима клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске... Исто тако умањује укупан број Јевреја који су страдали током холокауста.

ПОЛИТИЧКИ УСПОН

Средином јуна 1989. године у Загребу тајно оснива Хрватску Демократску Заједницу са Владимиром Шексом, Бранимиром Главашом, Јосипом Манолићем и др. Устоличен је као први предсједник ХДЗ-а.

На политичком промотивном скупу у загребачкој дворани Вратрослав Лисински 24. фебруара 1990. године пред масом присутних Туђман изговра своју историјску реченицу:

„НДХ није била само пука квислишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа"

Након побједе ХДЗ-а на првим посљератним вишестраначким изборима у авнојевској Хрватској након више од 45 година априла 1990. године Фрањо Туђман постаје предсједник СР Хрватске и његов сарадник Стјепан Месић постаје премијер.

У Сабору је 30. маја 1990. изабран за предсједника Предсједништва тада још постојеће Социјалистичке Републике Хрватске.

Након проглашења новог тзв. Божићног Устава 22. децембра 1990. године у хрватском Сабору, југославенска криза добија своје убрзање... Срби су постали национална мањина након деценијског статуса равноправног народа са Хрватима.

Почињу масовна отпуштања Срба са посла, провокације и притисци на националној основи, илегално наоружавање, минирања кућа и др.

Изборни плакати који су "красили" Хрватску 1990-те

На непосредним предсједничким изборима у августу 1992. је поново изабран за хрватског предсједника. На другом и трећем општем сабору ХДЗ у октобру 1993. и 1995. поново је изабран за предсједника ХДЗ, тада највеће странке у Хрватској.

На парламентарним изборима у јесен 1995. ХДЗ и Туђман као носилац листе ХДЗ-а поново су добили апсолутну већину у Заступничком дому Сабора. Као државни поглавар, својим вођством хрватске унутрашње и спољне политике остварио је пуно међународно признање Хрватске.

Фрањо Туђман је својим изјавама и дјелима показивао да за Србе нема мјеста у самосталној хрватској држави. Сматрао их је реметилачким фактором.

„Сретан сам што нисам ожењен
Српкињом или Жидовком"

На економском плану ХДЗ и Туђман су дословно уништили већину индустрије у Хрватској гдје су радници дословно покрадени.

Трио снова: Љевица, Римокатоличка црква и Десница

Приватизација која је почела непосредно пред рат донијела је већинске власничке удјеле предузећа неколицини ХДЗ-ових поверљивих људи који су претходно државни новац пренијели на личне рачуне у Хипо-Алпе-Адрија банци.

Стотине хиљада људи остало је без посла, некада успјешна предузећа су затворена, а земља је почела да се прекомјерно задужује у иностранству.

Крајем маја 1992. године на Јелачићевом тргу у центру Загреба, Фрањо Туђман држи говор пред масом окупљених грађана и изговара још једну антологијску реченицу:

„Рата у Хрватској не би било,
да га Хрватска није жељела"

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Фрањо Туђман је као предсједник Хрватске и врховни командант њених оружаних снага током рата у Хрватској и Босни и Херцеговини у првој половини 1990-их одговоран за разбијање социјалистичке Југославије, илегално наоружавање СР Хрватске јесени 1990. године, док је Хрватска још била део СФРЈ.

Туђман са официрима на Книнској тврђави 1995.

У прољеће 1991. године започиње малтретирање и прогон Срба из урбаних средина у Хрватској, упади хрватске полиције по налогу власти из Загреба у србска мјеста.

Градови и насеља са национално мјешовитом средином: Вуковар, Сисак, Задар, Шибеник, Дубровник, Огулин, Госпић, Карловац, Осијек, Винковци, Пакрац, Грубишно Поље, Дарувар, Вировитица, Бјеловар, Славонски Брод, Славонска Пожега, Сплит... имали су своје паравојне формације које су предводили чланови његове ХДЗ странке, чији је циљ био прогон и етничко чишћење Срба из тих насеља, како би се проценат Срба смањио испод 3%.

Сачињавани су тајни списакови гдје су се налазила имена Срба које је требало убити и њихове куће минирати.

Путем медија 1. августа 1991. позива све Хрвате у рат против Срба и Југословенске Народне Армије. Током рата је стално пријетио Србима у Крајини.

Налогодавац је злочиначких операција: "Откос", "Оркан", "Миљевачки плато", "Масленица", "Бљесак", "Олуја", "Маестрал", када је настрадало и протјерано стотине хиљада Срба цивила.

За вријеме Туђманове владавине из авнојевске Хрватске је "нестало" односно прогнано више од 650.000 Срба, што јасно показује и попис становништва из 2001. године.

ХАШКЕ ОПТУЖНИЦЕ

У првостепеној пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Анте Готовине, Ивана Чермака и Младена Маркача 2011. године, Туђман се спомиње као један од саизвршилаца у „Удруженом злочиначком подухвату чији је циљ био присилно и трајно уклањање србског становништва из РС Крајине“.

"Danke Deutschland" - Помоћ Хелмута Кола

У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Јадранка Прлића, комаданта хрватских снага у БиХ и осталих челника Хрватској Вијећа Одбране, Фрањо Туђман се помиње као вођа удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био оснивање ентитета са хрватском већином у БиХ, који би се накнадно припојио Хрватској.

ЦИТАТИ

“Хрватска је ријешила србско питање у Хрватској. Ми смо прихватили повратак дијела Срба у Хрватску, како би онемогућили нападе на Хрватску и приговоре како је Хрватска наставак НДХ и да не жели ни једног Србина.

Ријешили смо србско питање и Срба више неће бити 12% и 6% Југославена колико их је било. А 3% колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу”.

(Др ФрањоТуђман у Загребу 15.12.1998.)
 

 "Сви они који овдје фућкају и галаме морају знати да ће морати ићи из хрватских земаља, тамо одакле су и дошли, ако не буду поштовали вољу хрватског народа".

(Др ФрањоТуђман на митингу у Пазину, према Данасу бр. 426 од 17.04.1990. ст.32)

"Треба напунити празан трбух Хрватске. Босна је умјетна творевина. Вријеме је да окупимо Хрвате у максимално могућим границама. Нећемо границе између Хрватске и Херцеговине.

Оваква хрватска држава нема увјета за живот, али Хрватска држава чак са границама Бановине има, а особито са побољшаним границама.

Не треба рачунати на БиХ као са нечим што је од Бога дано и треба да остане."
(Др Фрањо Туђман новинарки Хени Ерцег, љето 1990.)

"Мене ће повијест смјестити – бок уз бок – с Францом, као спаситеља западне цивилизације!"

(Др Фрањо Туђман, за The New Yоrk Times у априлу 1998.)

"Један од странаца који се бавио идејом потпоре дисидентима у комунистичким земљама рекао ми је: "Знате професоре генерале, да нисте Хрват били бисте нобеловац!"

(Др Фрањо Туђман, према Фералу од 31.05.2003.)

"Хрвати су ратнички народ"

(Др. ФрањоТуђман „Хрватска ратна и војна вјештина“, према Фералу од 23.02.2002. број 36)

"Рата не би било да га Хрватска није желила. Ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске."

(Др Фрањо Туђман у говору на Тргу бана Јелачића 24.05.1995.)

"Умријети за Хрватску државу – то је оно због чега вриједи живјети."

(Др ФрањоТуђман, према Фералу од 23.12.2007.)

"Сада морамо осигурати границе Хрватске, те будуће границе хрватске државе у БиХ!

То је посебна повијесна задаћа хрватске државе, Хрватске војске, нешто што не смијемо пропустити, је ли… "

(Др Фрањо Туђман, војном врху, транскрипти из  1993. према Фералу од 16.04.2004.)

"Ми смо за то да се кости сваког хрватског човјека нађу у хрватској држави."

(Др Фрањо Туђман, речено 1996. године, према Фералу, од 30.04.2004)

"Србе треба снажно ударити да практично нестану."

(Др Фрањо Туђман, у Бријунској наредби за операцију „Олуја“, 31.07.1995.)

"И још их има и овдје код Вас! Од 22 суца у Карловцу има седморо Срба!"

(Др Фрањо Туђман, 26. августа 1995. у Карловцу из 'Влака слободе')

"Срби су неславно нестали из ових крајева као да их никад није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут!

А они из свијета који нам и данас предбацују да палимо србске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо библијско начело, из старог завјета: око за око, зуб за зуб!"

(Др Фрањо Туђман, након Олује, у Книну 26.08.1995.)

"Идемо на Прозор, Ускопље, Бугојно, Јајце; ићи на повезивање Кисељака са Бусовачом, као и на заузимање Ускопља због повезаности с Новим Травником, Витезом и Бугојном."

(Др Фрањо Туђман, из стенограма од 05.11.1993.)

"Ја особно нисам имао никаквих илузија што се тиче муслимана у односу на хрватство, јер знам да су се Хрвати борили три стољећа са муслиманима, не са Турцима неголи са Муслиманима из Босне, и да су они, значи, довели Хрватску на руб пропасти (…) јер та демографска експанзија муслимана је таква да би нам они угрозили опстојност хрватске државе више неголи што су је Срби угрозили у прошлости. "

(Др Фрањо Туђман, из стенограма о разговорима с челницима Хрватске и Херцег – Босне, према Фералу од 16.04.2004.)

"Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их 'православним Хрватима'. Треба забранити одредницу  'православни Србин' ".

(Фрањо Туђман у фебруара 1990. према тексту на стр. 49 књиге „Десет одговора Стјепану Месићу“ коју је написало 10 београдских аутора 2008.)

"У овом рату изгубила је мужа и дом, али је добила Хрватску и слободу."

(Фрањо Туђман говорећи на скупу у Конвалима о једној жени као жртви рата, према Фералу од 23.02.2002. стр. 36.)

Сарадња на највишем нивоу: Фрањо и Слободан
 

"Ја се с Милошевићем могу све договорити. Он је разуман политичар"

(Др Фрањо Туђман, новинарки Хени Ерцег, Ферал од 01.11.2003. страна 9 и од 07.07.2001.)

"Признајем да је 1991-1995 било ексцеса с наше стране попут паљења и минирања србских кућа, да се догодило понеко убојство, да је нетко и прије времена морао побјећи из Хрватске...

Међутим Срби су с тим морали рачунати. Поносан сам на све што смо урадили."

(Др Фрањо Туђман у једном од говора на Тргу бана Јелачића у Загребу посље рата)

ЗАОСТАВШТИНА

Фрањо Туђман као изразито негативна историјска појава не само у Хрватској већ и на Балкану ужива велики углед и након смрти. Стотине улица, тргова, мостова и државних институција у Републици Хрватској, али и Федерацији Босне и Херцеговине је названо по њему.

Та захвалност према првом предсједнику Републике Хрватске иде отуда што је у његово доба ријешено "србско питање у Хрватској". За разлику од својих претходника Туђман је успио да сједини: Љевицу, Десницу и Римокатоличку цркву под један барјак да се боре за исти циљ: национално и вјерски чиста држава.

Ипак, изузетак је само један кaтолички свeћeник, тeолог и публицист, фрa Дрaго Боjић овaко описуje Туђмaнову влaдaвину током 1990-1999...
- "Свe je било погрeшно у Туђмaновоj политици. И нa унутaрњeм и нa вaњском плaну. Упропaстио je држaву коjу je водио, зaрaзио jу вирусом нajгорeг нaционaлизмa, eкономски jу уништио и срозaо њeзин углeд у свиjeту.

Нajвишe злa je њeговa политикa учинилa у Босни и Хeрцeговини. Извршио je aгрeсиjу нa БиХ, гурнуо босaнско-хeрцeговaчкe Хрвaтe у сукоб са муслиманима, политички трговaо босaнским Хрвaтимa. Нaкон Пaвeлићa, Туђмaн je нajнeгaтивниja политичкa личност у новиjоj повиjeсти Хрвaтскe".