Траговима августа- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Траговима августа



Дође ти мени опет, мјесече мој тужни, непрежаљени.
Опет ми нећеш дати спавати, опет ћеш ми све могуће слике и сјећања на површину извлачити, опет ћу се с Мјесецом дружити а Сунце заобилазити, јер не грије док год ти трајеш, ма како се трудило...а и Мјесец је некако бољи слушаоц...виси тако с Неба, опкружен звијездама и клима главом на моје тужбалице...

Сјећам се кад сам био млад и први пут читао страдања нашег Господа Исуса Христоса. Данима, мјесецима, годинама...ма можда се и сада чудим како је могао да опрости. Како је могао да виси на крсту, да умире и да, нама за примјер, завапи према Оцу своме да им опрости јер не знају шта раде. Непојмљиво...има ли човјека да је способан за тако нешто?


Па када сам читао Браћу Карамазове и сједи Аљоша и објашњава свом буразеру баш то, ту бескрајну Љубав, која граница нема, то праштање, то неосуђивање. А буразер га гледа и каже му..." ма знаш шта...свашта ти ту мени наприча...и то да има? У том случају, ја хоћу да будем ту, да видим то када ће јагње лећи и заспати с вуком, и када заклани устане и опрости и загрли онога који га је заклао."


И ево, и ја тако посматрам љето и ове туђе пољане, гледам ову неку природу која је лијепа и требала би да ми је за срце прирасла, а ето, ипак није моја нити ће икад бити...због тих што су ме некад заклали.
Јер немам ја илузија да сам жив, ја сам давно умро, ја једино чекам да видим онога који ме је заклао. Да ли ћу ја њега загрлити, могу ли ја њему опростити, могу ли ја потврдити и Христосове и Аљошине ријечи?
Ух...а закла ли ја кога овако на животном путу? Осудих ли ја некога, наљутих ли се, ударих ли, опсовах ли? Опростише ли они мени? Питах ли за опрост?


Или се правим луд и све мислим како сам ја недорљив, како не гријешим, како сам можда ја писао о Аљоши а не тамо неки Фјодор?

Свађаш се, љутиш, расправљаш се, памтиш, не прашташ, можда и ђецу своју учиш мржњи...и онда се једно јутро не пробудиш. И с чиме тачно ћеш онда ти стати пред Господа? Ма којег Господа, то Лице неш' ни видити, буди срећан ако те макар и Аљоша само онако у пролазу тужно погледа и одмахне главом, јер му је жао шта од тебе би и у чему си живот провео.

Не мора то ни рат бити, него ето, само овако, нека глупа ситуација у животу, неки неспоразум, нека свађа које није ни требало бити...нешто што би у ствари требало бити апсолутно безначајно и које једно најобичније " Извини" у тренутку поправи...

Слика

И онда ми ето дођеш тако ти, Августе мој. Таман кад се одлучим да ја то некако покушам, опет и по ко зна који пут, и да опростим а и то "извини" да изговорим, да постанем бољи, мекшег срца, да не мислим да сам бесмртан и имам времена на претек....таман ја све то лијепо смислим, требало ми и времена и многих ноћи непроспаваних да се за то припремим...кад оно - оп - и навратиш ти мени опет, да ме погледаш у лице и питаш " А можеш ли стварно? Да опростиш сав пламен, и пепео огњишта, крв на улицама и вапаје људи....заборављене животиње које су умирале од страха баш као и људи, пуцњеве и паљбу, страшне експлозије и ћутање птица? Можеш ли...и желиш ли уопште? "
Шта бих дао да ме то не питаш...шта бих дао да ми уопште не навратиш више.


Шта бих дао да сам јачи од тебе, да се ја теби насмијем у лице, да пустим сузу ослобођења душе и радости, да с једне стране имам Христоса, с друге Аљошу а преда мном да стоји онај који ме је заклао а ја му пружам руку и да му кажем :
- "Праштам док сам жив, праштам док дишем, праштам... док ме не зазидају у камење. "


А тебе, драги моје Августе да испратим путем без повратка и да те никад више не видим, бар не у том црном и жалосном одијелу у којем ми сваке године долазиш...него да ми се средиш и почешљаш, лице умијеш и намиришеш се сунчаном бојом љета...па да и теби једном пружим руку, да те загрлим и заједно, насмијани кренемо низ пут... пратећи Трагове Августа...




Аутор: Србо Галић - Пељуанац
2. август 2013.





ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links