Алојзије Степинац - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат
Област: Независна држава Хрватска - НДХ

АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ


Алојзије Степинац (1898-1960) је био загребачки надбискуп и хрватски кардинал, а након деценија од своје смрти постаје и блаженик Римокатоличке цркве.

Учествовао је у масовном покрштавању православних Срба и превођења у католике, односно Хрвате на територији клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске за вријеме Другог свјетског рата, али исто тако у злодјелима против Срба.

Са Антом Павелићем је од почетка његове владавине имао врло добру сарадњу. Био је упознат са многим злочинима над Србима, постојањем концентрационих логора у којима су мучени највише Срби, али није ништа учинио да то спријечи.

Ватикан, односно Римска курија му је током 1941-1945 пружала велику помоћ у покрштавању и прогону православних Срба.

Југословенске комунистичке власти су га 1946. године осудиле за сарадњу са фашистима и нацистима, након чега је провео остатак живота у кућном притвору и у затвору.

Нове хрватске власти које је током 1990-их година предводио Фрањо Туђман и странка ХДЗ су Степинца доживљавали као свеца и мученика.

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА 1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље - Бегово Брдо - Вукашин Мандрапа - Шид

Логор Госпић - Стари БродДинко ШакићДаница ПрашталоГрабовац Бански

Сисак - Шушњар - Јастребарско - Пацовски канали - Бог и Хрвати - Љубан Једнак

Логор Даница - Корићка јама - Јасеновац - Међеђа - Гаравице - Усташе - Црна Легија

Стара Градишка - Паланчиште - Садиловац - Анте Павелић - Мирослав Филиповић

Славко Квартерник - Јуре Францетић - Крунослав Драгановић - Алојзије Степинац

Иродови синови - Пискавица - Драксенић - Марија ПочучаПлатон (Јовановић)

Калати - Машвина - ВозућаКерестинец - Бракусова ДрагаПркос - Magnum Crimen

Дамјан Штрбац - Крушћица - Петар Дабробосански - Мирко Пук - Џафер Куленовић

Пребиловци - ВељунДракулићМакс ЛубурићОстрожинДивосело - Шегестин

 

 

ЖИВОТОПИС

Алојзије Степинац је рођен 8. маја 1898. године у Крашићу, близу Загреба, у веома имућној сељачкој породици. Његов отац Јосип имао је дванаесторо дјеце и то четворо из првог и осморо из другог брака. Алојзије је основну школу завршио у родном мјесту, гимназију у Загребу. Кад је завршио шести разред гимназије, ступио је у надбискупијски лицеј с озбиљном намјером да се посвети свештеничком звању.

Врло брзо је позван у аустроугарску војску 1916. године. У скраћеном року је могао положити осми разред и матуру, па је затим отпутовао у Ријеку у свештеничку школу. Убрзо се, као новопечени официр нашао на италијанском фронту, али његова војничка каријера убрзо је приведена крају рањавањем у борбама на Сочи и Пијави.

Многи Степинчеви биографи помињу његову официрску разборитост и храброст, међутим, не постоје материјални докази за такве тврдње.

Током Првог свјетског рата, његови родитељи нису имали никаквих вијести о њему. У Крашић је стигла информација да им је син погинуо негдје у Србији и послате су им његове ствари.

Степинац је заправо био заробљен и одведен у италијански војни затвор. Одатле је успио да побјегне и да се прикључи Војсци Краљевине Србије као добровољац на Солунском фронту, гдје је остао до прољећа 1919. године, када је демобилисан у чину потпоручника.

Исте године Степинац се уписао на Агрономски факултет у Загребу. Током студија учланио се у Академско католичко друштво Домагој. На студијама је остао свега годину дана након чега се вратио на имање свог оца гдје је неколико наредних година радио.

Степинац је ту упознао и своју велику љубав, учитељицу Марију Хорват, коју је на крају запросио... Међутим, иако је испрва прихватила брачну понуду, Марија Хорват се касније предомислила и вратила му вјеренички прстен.

 

СВЕШТЕНИЧКИ ПОЗИВ

Како се то догодило да осети у себи жељу да постане свештеник, може се само нагађати. Углавном, он се 1924. године обрео у Риму, по препоруци ректора Загребачког сјеменишта др. Јосипа Лончарића. Ту је на папском свеучилиштву Грегоријани, добивши америчку стипендију, завршио након седам година филозофију и теологију и урадио два доктората.

Ту је научио да говори и пише италијански, француски, њемачки и латински.

По повратку у Загреб, млади језуитски штићеник Степинац бива примљен у надбискупску канцеларију, а затим је именован и за церемонијара надбискупа др Анте Бауера.

Убрзо је тешко оболели надбискуп Бауер затражио од Ватикана да му се додјели коадјутор с правом наследства на загребачкој надбискупској столици. Степинац је био у Хрватској потпуно непознат. Предлог да то буде управо Алојзије Степинац, а затим и одлука - одјекнули су на Каптолу као велико изненађење.

Озбиљне критике конкурената, па и осталих чланова високог католичког клера биле су упућене југословенском епископату као и ватиканским личностима, пре свега папи Пију XI и његовом великом секретару Марији Пачелију, будућем папи Пију XII. Међутим, све се на томе и завршило, јер је Ватикану изгледа требао млад и одлучан борац, који ће бити у стању да одговори захтевима Римске курије.

Тако је Степинац још за живота Бауера постао шеф епископата, 28. маја 1934. године. Посље смрти Бауера, млади Степинац је преузео управу Загребачке надбискупије 7. децембра 1937. године.

Биографија Степинца је умногоме помогла да се сав посао око његовог наименовања брже обави. Како је у то вријеме тражена сагласност југословенске Владе око његовог наименовања, краљ Александар I Карађорђевић се сложио знајући да је Степинац био добровољац на Солунском фронту, сматрајући да је то и израз његовог југословенске оријентације. Степинчево добровољаштво се посље овога више никада неће помињати, чак ће се тврдити да то није тачно.

Као загребачки надбискуп, Алојзије Степинац се оштро супроставио одбијању Краљевине Југославије да потпише Конкордат са Ватиканом, па се окреће ка хрватској опозицији.

Нарочито је био огорчен на британске шпијуне који су били противни приступању југославенске краљевине Тројном пакту, који су у Београду извршили државни удар и збацили намјесништво кнеза Павла Карађорђевића 27. марта 1941. године.

 

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана Другог свјетског рата здушно благословио стварање „нове католичке државе“, како је он често називао Независну Државу Хрватску.

Дана 12. априла 1941. године састаје се са генералом хрватске војске Славком Кватерником, по проглашењу НДХ.

Надбискуп Алојзије Степинац се први пут састао са Антом Павелићем одмах по његовом повратку 16. априла 1941, четири дана након проглашења НДХ и изразио пуну подршку усташкој новооформљеној држави.


Блиски сарадници: Павелић и Степинац

Степинац је на Ускрс 1941. године поново објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио поглавника Анту Павелића. Тада је, између осталог, рекао:

„Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа“.

Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао „пасторално писмо“ у коме је позвао фратре и свећенике да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.

Одмах по успостављању власти, домобрани и усташе крећу са остваривањем својих планова ликвидације србског становништва са чиме је Степинац био упознат, јер су се егзекуције изводиле јавно.

Алојзије Степинац је уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. до 20. новембра 1941. која је била посвјећена прелазима Срба православаца у католичку веру.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Бојник - Сајмиште - Крагујевац - Бараке на Сави - Краљево - Логор Барч - Пива

Априлски рат - Логор Бејсфјорд - Новосадска рација - Бомбардовање Подгорице

Крива Река - Евалд Клајст - Логор Шарвар - Велика - НДХ - 27. март - Панчево

Немачко бомбардовање Београда - Савезничко бомбардовање Београда - Шид

Лесковац - Велика - Блажево и Бозољин - Дракулић - Кикинда - Плавски логор

Драгинац - Мирко Пук - Возућа - Борис IIIМустафа КрујаБугарска војска

 Италијанска војскаХенрик Верт - Бенито Мусолини - Свештенство на Космету

Ласло Бардоши - Ференц Фишер - Урошевац - Валтер Браухич - Бачка и Барања

Плав и Гусиње - Петар Дабробосански - Љубомир Млађеновић - Џафер бегНиш

Шефкет Верлаци - Кочевски масакр - Богдан Филов - Аћиф Ефендија

 

Степинац је у тим покрштавањима наводно видео спасавање Срба, Јевреја и Рома од фашистичког ножа. Сем тога, Степинац је отворено пријетио владики Сави Трлајићу из Горњокарловачке епархије, на шта се он није обазирао и плашио, а неколико дана касније епископ Сава је одведен на Велебит те убијен и бачен у једну од многобројних јама.

Алојзије Степинац у писму папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године наводи да је у НДХ покрштено најмање 250.000 православних Срба. Покрштавање је вршено насилно, јер многи Срби нису имали избора, могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Доста их је, чак и поред покрштавања побијено.

Степинчево обраћање поводом усташких покоља догодило се почетком 1943. Тада су за одмазду усташе стрељале 30 сељака из његовог родног села Крашић, међу којима и његовог брата Максима, а да то Степинац није знао.

Он је говорио на проповеди у загребачкој катедрали и подигао глас против оваквих злочина. Ови протести су према документима били под притиском Ватикана који је 1943. већ претпостављао исход рата, тј. пораз Хитлерове коалиције.

Из Ватикана се преко Степинца гурала идеја да се у Хрватској касније смјени усташка власт и доведе на власт Мачекова странка ХСС и да тако Хрватска (као наводно антифашистичка земља) задржи границе НДХ.


Алојзије Степинац (десно), 1944.

Постоји свједочење Васе Кондића из поткозарског села Сладиња, који је као седмогодишњак био заточен у Јасеновачком логору смрти. Он је лично видио 1941. године да је Степинац не само долазио у логор, већ је и убијао дјецу Срба и Јевреја.

Надбискуп Степинац је био потпуно свјестан постојања концентрационог логора Јасеновац, али се о томе није јавно противио. Како се ближио крај рата, Степинац је највише зазирао од побједе комуниста, па се зато у потпуности сложио са Павелићевом линијом.

Није желео да бјежи у Аустрију, већ је остао у Загребу. Одмах пошто су партизани ушли у Загреб маја 1945. Јосип Броз Тито је стигао и љубазно разговарао са челницима католичке цркве 2. јула 1945. године.

Тито је притом обећао да нова власт ништа неће направити без договора са Римокатоличком црквом. Овим разговорима присуствовао је и Владимир Бакарић. Толерантни однос између нове власти и Католичке цркве био је краткотрајан. Нарочито су почели да избијају проблеми око секуларизације црквених добара и укидање вјеронауке по школама.

 

ХАПШЕЊЕ

Алојзије Степинац је први пут ухапшен 17. маја 1945. Био је притворен у загребачкој Млинарској улици, гдје се својевремено налазио усташки затвор из времена Другог свјетског рата. Саслушање и притвор су трајали до 3. јуна 1945. када је Степинац пуштен на слободу.

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ 1941- 1945

Вукашин Мандрапа - Драксенић - Међеђа - Јасеновац - Стара Градишка - Фра Сотона

Љубо Милош - Дара из Јасеновца - Милица Секулић - Зорка Делић Скиба - Час у Бечу

Алојзије Степинац - Србољуб Живановић  - Иродови синови - Надбискуп геноцида

Трибина у Ужицу - Стазама мученика - Макс Лубурић - Анте Павелић - Динко Шакић

Стеван Злокапа - Борислав Шево - Васо Кондић - Сена Шијак - Милорад Јандрић

Слободан Грујичић - Крвава црква - Ради ти дијете свој посао - Једење Богова

Петар Дабробосански -

 

Дан касније, Алојзије Степинац и Јосип Броз Тито су водили дуг телефонски разговор, кога је Степинац коментарисао као: „Разговарали смо мушки“. Тито и Степинац се нису ни око чега сложили. Степинац јавно критикује власт јер одузима имовину католичких свештеника и неке протјерује. Односи са властима се још више заоштравају.

Алојзије Степинац је са својим бискупима протестовао у пастерском писму од 20. септембра 1945. гдје исказује замјерке државе према цркви. Степинац се тада налази у процјепу, јер с једне стране требао је попуштати у односу на државну власт, а с друге стране, није желио одвајање католичке цркве од Ватикана.

Односи Степинца и нове власти се још више компликују јула 1946. Тада је Степинчев стан био под блокадом и он је држан у некој врсти кућног притвора.

Степинац је могао да се извуче само да је подржао нову комунистичку власт у Хрватској. Степинац ово није учинио, већ је наставио критику власти.

Ухапшен је по други пут 18. септембра 1946. и изведен је пред Врховни суд НР Хрватске.

 

СУЂЕЊЕ

Суђење Алојзију Степинцу и осталој петнаесторици фратара, међу којима су били и Ерих Лисак и Иван Шалић, одржано је пред Већем Врховног суда НР Хрватске од 9. септембра до 11. октобра 1946. у дворани фискултурног училишта у данашњој Ткачићевој улици у Загребу.

Суђењу је председавао судија др Жарко Вимпулшек, чланови већа су били: др Антун Церинец, Иван Полдругач и Иван Пиркер; оптужницу је заступао Јаков Блажевић, а записничар је био др Анте Петровић. Алојзија Степинаца је бранио загребачки адвокат Здравко Политеа, који је својевремено заступао и Тита на „бомбашком процесу“.

У најкраћем, Степинац је оптужен због сарадње са врхом усташке државе, сусрета са Павелићем и другим усташким официрима, за прекрштавање стотине хиљаде Срба, за подстрек који је Хрватима пружао католички клер, за говоре у којима подстиче на молитву за Павелића и противнародног дјеловања након рата.


Суђење Степинцу у Загребу

Бранио се ћутањем. На крају саслушања 3. октобра 1946. Степинац је прекинуо ћутање и одржао свој велики говор. Степинац је прекрштавање Срба називао неисправним изразом, јер се ради о верском прелазу већ крштених људи.

У завршној речи, Степинац је поновио да је на све оптужбе невин, те да ће историја оцијенити његов рад. Пресуда је донесена 11. октобра 1946. Само су Ерих Лисак и Шалић осуђени на смрт, а сви остали на временске казне.

Алојзије Степинац је осуђен на казну затвора с присилним радом у трајању од 16 година, губитак политичких и грађанских права у трајању од 3 године, касније му је казна преиначена на кућни притвор у родном Крашићу на Жумберку.

 

ЗАТВОР И СМРТ

Посље изрицања пресуде, Алојзије Степинац је одведен на издржавање казне у затвор Лепоглава, изнад Загреба. Ту је остао све до 6. децембра 1951. године. Гласови огорчења стизали су са различитих страна.

За пуштање на слободу Степинца највише су агитовали римокатолички великодостојници, хрватски писци и књижевници. У таквим околностима Титова власт је попустила.

Тако је у име комунистичке власти Степинца у Лепоглави обишао др Владимир Бакарић већ у марту 1947. Молио га је да потпише већ састављену молбу председнику Југославије, Ј. Б. Титу за помиловање, увјеравајући га да ће одмах бити пуштен на слободу и послат у иностранство. Алојзије Степинац је то одбио.

Чак је захтјевао да се обнови процес, али не у комунистичком судству. У међувремену је због лошег здравственог стања интерниран у родни Крашић гдје су га до смрти чували агенти УДБ-е испред куће.

Стигли су нови кораци Ватикана. Папа Пије XII је 29. новембра 1952. године именовао 14 нових кардинала, а међу њима и надбискупа Степинца. Југославија је одговорила противмјером тако што је прекинула све дипломатске односе са Римском куријом 12. децембра 1952. године.

У заточеништву у Крашићу почео је неочекивано да побољева. Сваки дан се осјећао све горе. Чак су се појавила и нагађања да је у затвору отрован.

Љекари су нашли да болује од врло ријетке болести, абнормалног повећања еритроцита. Није било љека овој болести.

Умро је 10. фебруара 1960. у свом породичном дому. Тело Алојзија Степинца је по канонском обичају сахрањено у Загребачкој катедрали. На церемонији је све најбоље о њему говорио пјесник Луцијан Кордић.

 

КУЛТ СТЕПИНЦА

Чим је на власт у СР Хрватској средином маја 1990. године дошла милитантна странка ХДЗ и Фрањо Туђман постао предсједник, Католичка црква у њој је пронашла савезника, а тиме су се обновиле и шпекулације о насилној смрти кардинала Степинца.

Суђење и читав процес против Степинца проглашен је монтираним процесом против хрватског народа и Римокатоличке цркве од стране комуниста.

Долази до издавања великог броја књига и публицистичких дјела о Степинцу. Тражени су многи детаљи из живота да би се личност Алојзија Степинца уздигла на пиједесталу мученика вјере. Појавиле су се чак и приче како је Степинац учествовао у спашавању Јевреја од Холокауста.

Почело је да се прича да су надбискупа, тачно 1.864 дана тровали чајем од олијандра иако је обдукција посље Степинчеве смрти 1960. године показала да је надбискуп умро од посљедица тешке упале бубрега.

Касније, 1993. године је направљена нова обдукција и довела до наводно фрапантних открића. Један од најморбиднијих навода је гласина да приликом друге аутопсије у телу није било срца.

Римски Папа Јован Павле II га је 1998. године прогласио “блажеником”, што је први корак ка проглашењу за свеца.





ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!



ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ

Крвава црква против Цркве Христове

Шокови Срба који повремено гледају хрватске медије

Најава: Парастос и молитвено сјећање на Гаравицама код Бихаћа биће 4. септембра 2021

Јасеновац је код Хрвата стање духа

Писмо из Аустралије: Степинaц је лично клао српску децу у Јасеновцу

Откривен споменик Алојзију Степинцу у Осијеку



Оцените нам овај чланак:




Tags:
USTASKI ZLOCINI
LOGOR JASENOVAC
VATIKAN PAPA
ALOJZIJE STEPINAC
DRUGI SVETSKI RAT
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
KORDUN BANIJA
LIKA SLAVONIJA
POSAVINA PODRINJE
KATOLICKA CRKVA
KARDINAL NADBISKUP
POKRSTAVANJE PRAVOSLAVNIH
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA





















Skip Navigation Links