Алојзије Степинац - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Независна држава Хрватска - НДХ


Алојзије Степинац


Алојзије Степинац (1898-1960) је био загребачки надбискуп и хрватски кардинал, а након деценија од своје смрти постаје и блаженик  Римокатоличке цркве.

Учествовао је у масовном покрштавању православних Срба и превођења у католике, односно Хрвате на територији усташке Независне Државе Хрватске за вијеме Другог свјетског рата.

Са Антом Павелићем је од почетка његове владавине имао добру сарадњу. Био је упознат са многим злочинима над Србима, постиојањем концентрационих логора у којима су мучени највише Срби, али није ништа учинио да то спречи.

Ватикан, односно Римска курија му је током 1941-1945 пружала велику помоћ у покрштавању Срба.

Југословенске комунистичке власти су га 1946. године осудиле за сарадњу са усташама, након чега је провео остатак живота у кућном притвору и у затвору.

Нове хрватске власти које је током 1990-их година предводио Фрањо Туђман и странка ХДЗ су Степинца доживљавали као свеца и мученика.

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље - Бегово Брдо - Пребиловци - Вукашин Мандрапа - Логор Госпић

Сисак - Шушњар - Јастребарско  Вељун - Пацовски канали - Бог и Хрвати - Љубан Једнак - Стари Брод

Логор Даница - Корићка јамаЈасеновац - Међеђа - Гаравице - Усташе - Црна Легија - Керестинец - Пркос

Стара Градишка - ПаланчиштеСадиловац - Анте Павелић - Дракулић - Алојзије Степинац - Динко Шакић

Макс Лубурић - Славко Квартерник - Јуре Францетић - Крунослав Драгановић - Мирослав Филиповић

Иродови синови - Пискавица - Драксенић - Марија Почуча - Magnum Crimen - Даница Праштало

Калати - Машвина - Грабовац Бански - Крушћица - Шегестин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

БИОГРАФИЈА

Алојзије Степинац је рођен 8. маја 1898. године у Крашићу, близу Загреба, у веома имућној сељачкој породици. Његов отац Јосип имао је дванаесторо деце и то четворо из првог и осморо из другог брака. Алојзије је основну школу завршио у родном мјесту, гимназију у Загребу. Кад је завршио шести разред гимназије, ступио је у надбискупијски лицеј с озбиљном намером да се посвети свештеничком звању.

Врло брзо је позван у аустро-угарску војску 1916. године. У скраћеном року је могао положити осми разред и матуру, па је затим отпутовао у Ријеку у свештеничку школу. Убрзо се, као новопечени официр нашао на италијанском фронту, али његова војничка каријера убрзо је приведена крају рањавањем у борбама на Сочи и Пијави.

Многи Степинчеви биографи помињу његову официрску разборитост и храброст, међутим, не постоје материјални докази за такве тврдње.

Током Првог свјетског рата, његови родитељи нису имали никаквих вести о њему. У Крашић је стигла вијест да им је син погинуо негде у Србији и послате су им његове ствари.

Степинац је заправо био заробљен и одведен у италијански војни затвор. Одатле је успио да побјегне и да се прикључи Војсци Краљевине Србије као добровољац на Солунском фронту, гдје је остао до прољећа 1919. године, када је демобилисан у чину подтпоручника.

Исте године Степинац се уписао на Агрономски факултет у Загребу.

Током студија учланио се у Академско католичко друштво Домагој. На студијама је остао свега годину дана након чега се вратио на имање свог оца гдје је неколико наредних година радио.

Степинац је ту упознао и своју велику љубав, учитељицу Марију Хорват, коју је на крају запросио... Међутим, иако је испрва прихватила брачну понуду, Марија Хорват се касније предомислила и вратила му веренички прстен.

 

СВЕШТЕНИЧКИ ПОЗИВ

Како се то догодило да осети у себи жељу да постане свештеник, може се само нагађати. Углавном, он се 1924. године обрео у Риму, по препоруци ректора Загребачког сјеменишта др. Јосипа Лончарића. Ту је на папском свеучилиштву Грегоријани, добивши америчку стипендију, завршио након седам година филозофију и теологију и урадио два доктората.

Ту је научио да говори и пише италијански, француски, немачки и латински.
По повратку у Загреб, млади језуитски штићеник Степинац бива примљен у надбискупску канцеларију, а затим је именован и за церемонијара надбискупа др Анте Бауера.

Убрзо је тешко оболели надбискуп Бауер затражио од Ватикана да му се додели коадјутор с правом наследства на загребачкој надбискупској столици. Степинац је био у Хрватској потпуно непознат. Предлог да то буде управо Алојзије Степинац, а затим и одлука - одјекнули су на Каптолу као велико изненађење.

Озбиљне критике конкурената, па и осталих чланова високог католичког клера биле су упућене југословенском епископату као и ватиканским личностима, пре свега папи Пију XI и његовом великом секретару Марији Пачелију, будућем папи Пију XII. Међутим, све се на томе и завршило, јер је Ватикану изгледа требао млад и одлучан борац, који ће бити у стању да одговори захтевима Римске курије.

Тако је Степинац још за живота Бауера постао шеф епископата, 28. маја 1934. године. После смрти Бауера, млади Степинац је преузео управу Загребачке надбискупије 7. децембра 1937. године.

Биографија Степинца је умногоме помогла да се сав посао око његовог наименовања брже обави. Како је у то време тражена сагласност југословенске владе око његовог наименовања, краљ Александар I Карађорђевић се сложио знајући да је Степинац био добровољац на Солунском фронту, сматрајући да је то и израз његовог југословенског опредељења. Степинчево добровољаштво се после овога више никада неће помињати, чак ће се тврдити да то није тачно.

Као загребачки надбискуп, Алојзије Степинац се оштро супроставио одбијању Краљевине Југославије да потпише Конкордат са Ватиканом, па се окреће ка хрватској опозицији.

Нарочито је био огорчен на британске шпијуне који су били противни приступању југославенске краљевине Тројном пакту, који су у Београду извршили државни удар и збацили намјесништво кнеза Павла Карађорђевића 27. марта 1941. године.

 

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Блиски сарадници:
Павелић и Степинац

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана Другог свјетског рата здушно благословио стварање „нове католичке државе“, како је он често називао НДХ.

Дана 12. априла 1941. године састаје се са генералом усташке војске Славком Кватерником, по проглашењу НДХ.

Надбискуп Алојзије Степинац се први пут састао са Антом Павелићем одмах по његовом повратку 16. априла 1941, четири дана након проглашења НДХ и изразио пуну подршку усташкој новооформљеној држави.

Степинац је на Ускрс 1941. године поново објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анту Павелића. Тада је, између осталог, рекао:

„Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа“.

Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао „пасторално писмо“ у коме је позвао фратре и свећенике да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.

Одмах по успостављању власти, домобрани и усташе крећу са остваривањем својих планова ликвидације србског становништва са чиме је Степинац био упознат, јер су се егзекуције изводиле јавно.

Алојзије Степинац је уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. до 20. новембра 1941. која је била посвјећена прелазима Срба православаца у католичку веру.

Степинац је у тим покрштавањима наводно видео спасавање Срба, Јевреја и Рома од усташког ножа.
 

Алојзије Степинац (десно), 1944.

Алојзије Степинац у писму папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године наводи да је у НДХ покрштено најмање 250.000 православних Срба. Покрштавање је вршено насилно, јер многи Срби нису имали избора, могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Доста их је, чак и поред покрштавања побијено.

Степинчево обраћање поводом усташких покоља догодило се почетком 1943. Тада су за одмазду усташе стрељале 30 сељака из његовог родног села Крашић, међу којима и његовог брата Максима, а да то Степинац није знао.

Он је говорио на проповеди у загребачкој катедрали и подигао глас против оваквих злочина. Ови протести су према документима били под притиском Ватикана који је 1943. већ претпостављао исход рата, тј. пораз Хитлерове коалиције.

Из Ватикана се преко Степинца гурала идеја да се у Хрватској касније смјени усташка власт и доведе на власт Мачекова странка ХСС и да тако Хрватска (као наводно антифашистичка земља) задржи границе НДХ.

Постоји свједочење Васе Кондића из поткозарског села Сладиња, који је као седмогодишњак био заточен у Јасеновачком логору смрти. Он је лично видио 1941. године да је Степинац не само долазио у логор, већ је и убијао дјецу Срба и Јевреја.

Надбискуп Степинац је био потпуно свјестан постојања концентрационог логора Јасеновац, али се о томе није јавно противио. Како се ближио крај рата, Степинац је највише зазирао од победе комуниста, па се зато у потпуности сложио са Павелићевом линијом.

Није желео да бјежи у Аустрију, већ је остао у Загребу. Одмах по ослобођењу Загреба 1945. Јосип Броз Тито је стигао и љубазно разговарао са челницима католичке цркве 2. јула 1945.

Тито је притом обећао да нова власт ништа неће направити без договора са Римокатоличком црквом. Овим разговорима присуствовао је и Владимир Бакарић. Толерантни однос између нове власти и католичке цркве био је краткотрајан. Нарочито су почели да избијају проблеми око секуларизације црквених добара и укидање веронауке по школама.

 

ХАПШЕЊЕ

Алојзије Степинац је први пут ухапшен 17. маја 1945. Био је притворен у загребачкој Млинарској улици, гдје се својевремено налазио усташки затвор из времена Другог свјетског рата. Саслушање и притвор су трајали до 3. јуна 1945. када је Степинац пуштен на слободу.

Дан касније, Алојзије Степинац и Јосип Броз Тито су водили дуг телефонски разговор, кога је Степинац коментарисао као: „Разговарали смо мушки.“ Тито и Степинац се нису ни око чега сложили. Степинац јавно критикује власт јер одузима имовину католичких свештеника и неке протерује. Односи са властима се још више заоштравају.

Алојзије Степинац је са својим бискупима протестовао у пастерском писму од 20. септембра 1945. гдје исказује замјерке државе према цркви. Степинац се тада налази у процјепу, јер с једне стране требао је попуштати у односу на државну власт, а с друге стране, није желео одвајање католичке цркве од Ватикана.

Односи Степинца и нове власти се још више компликују јула 1946. Тада је Степинчев стан био под блокадом и он је држан у некој врсти кућног притвора.

Степинац је могао да се извуче само да је подржао нову комунистичку власт у Хрватској. Степинац ово није учинио, већ је наставио критику власти. Ухапшен је по други пут 18. септембра 1946. Изведен је пред Врховни суд НР Хрватске.

 

СУЂЕЊЕ

Суђење Алојзију Степинцу и осталој петнаесторици фратара, међу којима су били и Ерих Лисак и Иван Шалић, одржано је пред Већем Врховног суда НР Хрватске од 9. септембра до 11. октобра 1946. у дворани фискултурног училишта у данашњој Ткачићевој улици у Загребу.

Суђењу је председавао судија др Жарко Вимпулшек, чланови већа су били: др Антун Церинец, Иван Полдругач и Иван Пиркер; оптужницу је заступао Јаков Блажевић, а записничар је био др Анте Петровић. Алојзија Степинаца је бранио загребачки адвокат Здравко Политеа, који је својевремено заступао и Тита на „бомбашком процесу“.

У најкраћем, Степинац је оптужен због сарадње са врхом усташке државе, сусрета са Павелићем и другим усташким официрима, за прекрштавање десетине хиљаде Срба, за подстрек који је усташама пружао католички клер, за говоре у којима подстиче на молитву за Павелића и противнародног деловања након рата.

Бранио се ћутањем. На крају саслушања 3. октобра 1946. Степинац је прекинуо ћутање и одржао свој велики говор. Степинац је прекрштавање Срба називао неисправним изразом, јер се ради о верском прелазу већ крштених људи.

У завршној речи, Степинац је поновио да је на све оптужбе невин, те да ће историја оценити његов рад. Пресуда је донесена 11. октобра 1946. Само су Ерих Лисак и Шалић осуђени на смрт, а сви остали на временске казне.

Алојзије Степинац је осуђен на казну затвора с присилним радом у трајању од 16 година, губитак политичких и грађанских права у трајању од 3 године, касније му је казна преиначена на кућни притвор у родном Крашићу на Жумберку.

 

ЗАТВОР И СМРТ

Послије изрицања пресуде, Алојзије Степинац је одведен на издржавање казне у затвор Лепоглава, изнад Загреба. Ту је остао све до 6. децембра 1951. године. Гласови огорчења стизали су са различитих страна.

За пуштање на слободу Степинца највише су агитовали римокатолички великодостојници, хрватски писци и књижевници. У таквим околностима Титова власт је попустила.

Тако је у име комунистичке власти Степинца у Лепоглави обишао др Владимир Бакарић већ у марту 1947. Молио га је да потпише већ састављену молбу председнику Југославије, Ј. Б. Титу за помиловање, увјеравајући га да ће одмах бити пуштен на слободу и послат у иностранство. Алојзије Степинац је то одбио.

Чак је захтјевао да се обнови процес, али не у комунистичком судству. У међувремену је због лошег здравственог стања интерниран у родни Крашић гдје су га до смрти чували агенти УДБ-е испред куће.

Стигли су нови кораци Ватикана. Папа Пије XII је 29. новембра 1952. године именовао 14 нових кардинала, а међу њима и надбискупа Степинца. Југославија је одговорила противмером тако што је прекинула све дипломатске односе са Римском куријом 12. децембра 1952. године.

У заточеништву у Крашићу почео је неочекивано да побољева. Сваки дан се осјећао све горе. Чак су се појавила и нагађања да је у затвору отрован.

Љекари су нашли да болује од врло ријетке болести, абнормалног повећања еритроцита. Није било љека овој болести.

Умро је 10. фебруара 1960. у свом породичном дому. Тело Алојзија Степинца је по канонском обичају сахрањено у Загребачкој катедрали. На церемонији је све најбоље о њему говорио пјесник Луцијан Кордић.

 

КУЛТ СТЕПИНЦА

Чим је на власт у СР Хрватској средином маја 1990. године дошла милитантна странка ХДЗ и Фрањо Туђман постао председник, хрватска Католичка црква у њој је пронашла савезника, а тиме су се обновиле и шпекулације о насилној смрти кардинала Степинца.

Суђење и читав процес против Степинца проглашен је монтираним процесом против хрватског народа и римокатоличке цркве од стране комуниста.

Долази до издавања великог броја књига и публицистичких дјела о Степинцу. Тражени су многи детаљи из живота да би се личност Алојзија Степинца уздигла на пиједесталу мученика вјере. Појавиле су се чак и приче како је Степинац учествовао у спашавању Јевреја од Холокауста.

Почело је да се прича да су надбискупа, тачно 1.864 дана тровали чајем од олеандра иако је обдукција после Степинчеве смрти 1960. године показала да је надбискуп умро од последица тешке упале бубрега.

1993. године је направљена нова обдукција и довела до наводно фрапантних открића. Један од најморбиднијих навода је гласина да приликом друге аутопсије у телу није било срца.

Римски Папа Јован Павле II га је 1998. године прогласио “блажеником”, што је први корак ка проглашењу за свеца.




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links