Крушћица - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Други светски рат

Босна


Логор Крушћица



НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Вељун - Пребиловци - Госпић

Логор Даница - Корићка јама - Усташе

Керестинец - Јасеновац - Јастребарско

Сисак - Стара Градишка - Шегестин - Садиловац

Стари Брод - Шушњар - Драксенић - Прскос

Павелић - Степинац - Лубурић - Драгановић

Фра Сотона - Љубо Милош - Црна Легија

 

Логор Крушћица био је усташки логор у селу Крушћица, надомак Витеза у централном дијелу Босне и Херцеговине, односно на граници њемачких и италијанских окупационих власти на територији раскомадане Краљевине Југославије. Овај логор је постојао неколико мјесеци, од почетка августа до краја 1941. године и био је само један у низу усташких власти у Независној Држави Хрватској.

У том усташком казамату су довођени "неподобни грађани" највише са подручија Сарајева, Зенице, Тузле...

Број утамничених Срба, Јевреја и Рома у овом казамату је био око 3.000, док их је неколико стотина убијано на најстрашније начине... ватреним и хладним оружјем, умирали су од глади, болести, хладноће... Жене и дјевојке су често силоване на очиглед својих најмилијих.

Овај логор је настао након затварања система концентрационих логора Јадовно-Госпић-Паг крајем јула 1941. године, гдје је такође убијено преко 40.000 Срба, Јевреја и Рома.

По налогу крвника Вјекослава Макса Лубурића усташког функционера Маријан Мијо Бабић звани Ђовани је дошао у Витез формирао казамат за мучење и истребљење Срба и Јевреја.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

6. априла 1941. Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ после неколико дана. Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу. За поглавника је изабран Анте Павелић.

Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ. Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941.

 „Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину покрстити, а трећу трећину ћемо протерати!“
- Миле Будак (1889-1945), усташки министар

 

 

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Усташки повратник из емиграције Маријан Мијо Бабић звани Ђовани је добио наређење од свог претпостављеног Вјекослава Макса Лубурића, који је био командант свих усташких логора у НДХ да у централном дијелу Босне и Херцеговине формира логор за Србе и Јевреје, што је Бабић учинио почетком августа 1941. године.

Разлог за оснивање овог казамата је био затварање усташког система концентрационих логора Јадовно-Госпић-Паг на иницијативу италијанских окупационих власти, јер су се бојали подизања устанка од Срба, пошто је велики број Срба убијен у тим логорима.

Крушћица је мјесто у општини Витез, свега 70 км сјеверозападно од Сарајева. Ту су се налазиле бараке које су направљене након Првог свјетског рата за довођење политичких противника југославенских монархистичких власти. Усташе су само то искористиле за своје циљеве.

 

 

РАД  ЛОГОРА

Јуре Францетић је био усташки повјереник за Босну и Херцеговину, који је ангажовао свог замјеника Драгу Јилека, да се бараке у Крушћици поправе и сам логор огради... што је овај учинио. Тако је пристигла прва група затвореника, логораша из Госпића марвеним вагонима, преко Јастребарског. Потом је ухапшено 75 Срба у околини Сарајева, највише око Пала и присилно доведено у Крушћицу.

За команданта логора је именован усташки заставник Јозо Геслер, и то лично од Макса Лубурића. А сам логор је чувала тзв. 13. усташка бојна (батаљон).

Друга група затвореника њих око тридесетак је пристигло из Зенице. Били су то радници и сељаци уз понеког комунистичког активисту.

Командант Геслер је наредио да се испита хапшење односно утамничење двојице Хрвата и једног муслимана и за то именовао жандарма Маријана Чилића... И сам Геслер је ушао једно вече пијан у логор и убио из пиштоља једног затвореника... како му се метак заглавио у пиштољу, то су затвореници почели да беже кроз прозоре, а онда су их убијали усташки чувари логора. Усташама из Травника и Витеза стиже појачање. Те ноћи је око 100 затвореника највише Паљана је усмрћено. Тешко рањен је и сам командант Геслер који је исте ноћи подлегао ранама и умро.

Усташка команда је поставила за команданта Мату Мандушића, коме је додељено 60 усташа сталног појачања. Од септембра 1941. у логор долази велики број Срба, а још више Јевреја са подручија Сарајева и Херцеговине. Тако да број затвореника је прешао и 1.550 људи...

Добар дио затвореника је бачен у оближне јаме са кречом.

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Никола Тусун, усташки командант из Травника се жалио Еугену Диди Квартернику, начелнику Генералштаба НДХ на проблеме у логору, тако да усташке власти затварају полагано логор у више наврата. Један део логораша је отпремљен у концентрациони логор Јасеновац, а други у логор Логобрад, крај Загреба.

Сам логор Крушћица је до краја 1941. године престао са радом... али то не зачи да је прогон Срба и Јевреја, поготово у Босни престао, напротив.

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Босиљка Радан, домаћица из Стоца (Херцеговина) казује о логору слиједеће:
"У Крушчици код Травника управа не само да није одржавала чистоћу, него је бранила женама да перу своје рубље. Барака, недовршена, прокишњавала је над подом од земље.
Жене су давале дјеци стабљике од кукуруза, а љуске од крумпира и лишће од тикве и купуса пекле су за јело. Оне су морале да се бране од напаствовања усташа и легале по својим кћерима да их тако сакрију и заштите од силовања...
".

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Југославенске комунистичке власти су након Другог свјетског рата забрањивале приче о злочинима над Србима, јер су оне нарушавале братство и јединство - темеље на којима је сазидана друга Југославија.

На мјесту некадашњег логора послијератне власти су од једне бараке направиле мали меморијални музеј, а сама барака је носила назив Црна кућа.

Споменик који је подигнут средином 1970-их година и свугде је стављана петокрака, иако жртве нису биле већином комунисти већ Срби православне вјере.

Током босанско-херцеговачког рата 1992-1995 овај спомен комплекс је уништен од хрватских екстремиста, који су имали намјеру да униште сваки траг постојања Срба у Босни и Херцеговини.

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links