Мирослав Филиповић (1915-1946) је био римокатолички свештеник из реда Фрањеваца, припадник Усташког покрета, једно вријеме командант логора Јасеновац, као и логора Стара Градишка (Западна Славонија).
Одговоран је за бројне злочине над Србима, због чега је прозван „фра Сотона“, службено искључен из фрањевачког реда, а посље рата осуђен на смртну казну вјешањем.
У време његовог командовања од само четири мјесеца у Јасеновцу побијено је 20.000–30.000 затвореника.
Као екстремни хрватски шовиниста и фашиста, Мирослав Филиповић-Мајсторовић (како је био познат) је комбиновао своју религију са екстремном политичком идеологијом.
И поред тога у данашњој Хрватској ужива поштовање.
ЖИВОТОПИС
Мирослав Филиповић, од оца Антуна и мајке Марице (рођене Радуловић) рођен је у босанској варошици Јајце 5. јуна 1915. године. То је било у доба Првог свјетског рата, а потпадало је под Аустроугарску монархију.
Фрањевачку гимназију је завршио у Високом у централним дијеловима Босни, недалеко Сарајева.
У фрањевачки новицијат је ступио јуна 1932. године у Лијевну, када је узео религијско име фра Томислав, под којим је био познат све до 1942. године. Након завршеног новицијата, положио је прве завете 30. јуна 1933, а завршио гимназију и уписао филозофију и теологију у Сарајеву.
За свештеника је промовисан у септембру 1939. године. Посљедњу годину студија 1939/1940 провео је у Краљевој Сутјесци.
Средином 1940. године постао је капелан самостана у Петрићевцу (код Бања Луке). Тада се повезао са Виктором Гутићем и приступио Усташком покрету, екстремној хрватској организацији која је имала за циљ да истреби Србе и Јевреје са подручја од Дрине до Купе и од Драве до Јадрана.
ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ
Априла 1941. се пријавио да постане самозвани војни капелан за оружане снахе, које је у то време контролисао НДХ.
Због непослушности, самовоље и везе са фашистима у јануару 1942, написан му је премештајни декрет када постављен је за капелана у Рама - Шћит региону (сјеверна Херцеговина).
Ипак, он се вратио у Петрићевац код Бањалуке и умјесто одласка у Раму Мирослав Филиповић је касније прешао у Другу бригаду Поглавникове гарде НДХ (хрватска војна формација) у Бања Луци.
На челу усташке групе, 7. фебруара 1942. у руднику Раковац учествовао је у масовном убиству крамповима 52 радника Србина, а затим у нањаличком селу Дракулић заједно са братсвом самостана Петрићевац је побио око 1.500 Срба. У селу је преживела само једна жена, Ленка, са своје петоро деце, те још једно дете, чије су родитеље убили. Ленка је касније полудела. Србе су ловили и убијали по околним засеоцима.
Укупно је тог дана убијено најмање 2.315 Срба, од чега је било 551 дијете млађе од 14 година. Врхунац дивљаштва је био покољ 60-оро деце, које су затекли у школи. Фра Мирослав Филиповић је одвојио католичку и муслиманску децу, а српској деци су сјекли главе. Учитељица, која је све то морала да гледа, полудела је.
Осим фра Мирослава Филиповића–Мајсторовића, у зверствима и клањима посебно су се истицала још три фратра: Брекало, Матковић и Бркљанић.
Ови догађају су детаљно описани у књизи хрватског историчара Виктора Новака „Magnum Crimen".
Крајем фебрурара 1942. године, отишао је у Загреб. Тамо је због почињених злочина завршио у истражном затвору.
У јуну исте године постављен је за заповедника логора у Јасеновцу. У међувремену је најпре суспендован у фрањевачком реду, а затим, одлуком управе реда при Светој столици, а 10. јула 1942. године је потпуно искључен. Тада је изгубио и право на име фра Томислав. Крајем октобра 1942, из Јасеновца је у пребачен за надзорника логора Стара Градишка.
У марту 1943. године је прешао у Мостар у чину сатника, под презименом Карловић као оперативни бочник пуковника Фрање Шимића. А већ у децембру се поново ставља на службу Усташког заповедништва у Загребу.
Априла 1944. је добио чин усташког бојника и пребачен је Лику, а затим је у септембру 1944. постао запјоведник Козарског подручја, гдје је остао све до почетка 1945, посље чега је задужен за вођење извештајне службе у источној Босни.
СТРАДАЊЕ И ПРОГОН СРБА
Овај фрањевац је у јесен 1942. заменио мантију униформом и под именом Мирослав Мајсторовића постао комадант логора Јасеновац. О њему сведоче неки преживели логораши, а његове изјаве, као и изјаве неких других усташких официра једноставно се не могу схватити.
Логораш Звонко Ткалец је изјавио:
- „Пред католички Божић 1942. ради бекства четири логораша из Јасеновца, лично је устрелио два, а затим још педесет шест Јевреја (Жидова) на раду у селу Бистрици. Сутрадан је убио још деветоро. На само Бадње вече са својим усташама побио је око шесто српских жена и деце затворених у Кули, а доведених негде са Козаре."
Сведок Кркач Томо описује Мајсторовића у свом судском исказу, па каже:
- „Гледао сам врло често за време свога боравка у Јасеновцу, како је Мајсторовић лично стријељао затворене Србе у тзв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку кратку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на рану, одакле је жртви текла крв и онда је ту крв сисао говорећи: хоћу да се напијем српске (или жидовске) крви.
Видио сам како су си Мајсторовић и Стојчић приуштили забаву, да тројицу Цигана побију на тај начин, што су наредили првом Циганину, да маљем убије другог Циганина, трећи да убије првога, а они су затим ликвидирали посљедњега."
И многи су други свједоци исказали, да су видјели, како је Филиповић лично убијао логораше.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДА
Крајем априла 1945. када су партизанске јединице почеле да надиру према Јасеновцу, па је Мирослав Филоповић заједно са другим усташким кољачима је кренио према Загребу, а касније побјегао у Аустрију. Тамо се почетком маја месеца предао енглеским војницима мислећи како ће га ови заштити, али они су га одмах изручили југословенским властима, који га хапсе и спроводе у Загреб.
Посље је изведен пред војни суд. Зато што је као један од водећих команданата усташке терористичке војске судјеловао у Босни, у околини Бање Луке, посебно села Дракулић, те Херцеговини у етничким чишћењима, у којима је масовно убијао невино српско становништво, палио њихову имовину, мучио, пљачкао, одводио у логоре...
Као командант усташког логора у Јасеновцу у периоду од 10. јуна 1942. до 27. октобра 1942. и логора у Старој Градишки у периоду од 27. октобра 1942. дo 27. марта 1943. извршио масовне злочине, лично или као наредбодавац...
Војни суд ЈНА Команде града Загреба га је 29. јуна 1945. године прогласио кривим и осудио на смртну казну вјешањем, трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине.