Бугарска фашистичка војска је током Другог светског рата активно учествовала у агресији и комадању југославенске територије, односно геноциду над Србима у окупираној Краљевини Југославији.
Бугарска војска на југославенском тлу је била бројности око 80.000 војника, сврстани у два корпуса, један за источну други за јужну Србију... по договору са Хитлером имали су своју окупациону зоне деловања на Балкану током 1941-1944. Под њеном ингеренцијом су били следећи делови: тимочки, нишавски, вардарски и јужноморавски. С тим да је касније и у осталим деловима окупране Србије као што су Подриње и Шумадија било оружаних акција односно етничко чишћење по налогу немачке команде у Београду.
Међу најпознатијимм злоделима које су бугарски фашисти извршили у окупираној Србији били су: село Бојник код Лесковца фебруара 1942. године и пар месеци касније Крива Река подно Копаоника.
У лето 1944. године Црвена армија је ушла у Бугарску и поразла фашистички режим, тако да су бугарски комунисти предвођени Георги Дмитровим кренули у рат против Хитлерове коалције. Они су чак новембра 1944. године издали један документ, на коме је јасно писало признање да је бугарска фашистичка војска у Југославији починила злочине против цивила.
Међитим, и када су завршене ратне операције послератна бугарска комунистичка власт није испоручивала војна и полицијска лица (генерали, официри, подофицири и војници... итд.) која су учествовала у геноциду над Србима било у Југославији или пак самој Бугарској. Доста њих је стрељано од самих комуниста.
ПРЕТХОДНИЦА
Средином септембра 1918. године дошло је до пробоја Солунског (Македонског фронта), када су услед силног јуриша две србске армије бугарско-немачке снаге доживеле страховит пораз, који је окончан капитулацијом Бугарске 29. септембра те године, а месец и по дана Аустроугарске монархије и Немачког царства, чиме је окончан Први светски рат. На Видовдан 1919. године код Париза је одржана Версајска мировна конференција где су утврђене границе између новостворених држава у средњој и јужној Европи, што се одразило и на Бугарску која је изгубила многе територије.
Споразум о вечном пријатељству између Југославије и Бугарске је потписан 1937. године у Београду... у име југославенске Владе је потписао премијер др. Милан Стојадиновић, а у име бугарске Владе је параф ставио др. Георги Кјосеванов.
Склапање савеза Сила Осовина
У Немачкој је почетком 1933. године дошао на власт нацистички лидер Адолф Хитлер који је имао иредентистичке идеје о прекрајању граница на старом континенту и шовинистичке планове о истребљењу "неподобних" народа пре свега Јевреја и Славена, док је у Италији 1922. године фашистички режим успоставио Бенито Мусолини. Бугарско-хрватски фашисти су 9. октобра 1934. године извршили атентат на краља Александра I Карађорђевића у Марсеју, док вођство Југославије преузума трочлано намесништво, са кнезом Павлом Карађорђевићем на челу.
Хитлер је оснажио економију и модернизовао своју војску. За само пар година 1937-1940 Хитлер је покорио и присвојио: Аустрију, Чехословачку, Пољску, Норвешку, Данску, Француску, земље Бенелукса, а Италија је окупирала Албанију... У Берлину 27. септембра 1940. године је дошло до потписивања Тројног пакта између: Немачке, Италије и Јапана. Том моћном војно-политичком савезу су се наредних месеци придружиле: Мађарска, Румунија и Бугарска. Шпанија и Португал су такође имали наклоност ка немачком фиреру.
Краљевина Југославија се тако у пролеће 1941. године нашла у потпуном окружењу, изузев Грчке. Хитлер је тражио верност од Југославије, па је у Бечу 25. марта 1941. године дошло до потписивања споразума између нацистичке Немачке и Трочланог намесништва. Ово је два дана касније довело до великих демонстрација (организоване од британских и совјетских обавештајаца) не само у Београду, већ и свим другим градовима где су Срби имали релативну или апсолутну већину. Влада је срушена, а на чело државе постављен је малолетни краљ Петар II Карађорђевић... Овакав поступак је разљутио Хитлера, који је одмах снаге Вермархта које су планиране за инвазију на Грчку (Операција Марита) преусмерио на Југославију.
АПРИЛСКИ РАТ
Ујутро 6. априла 1941. године немачке СС јединице из Мађарске, Румуније и Бугарске отпочињу агресију на југославенску краљевину, док се пар дана касније придружују Мађари, Албанци, Италијани и Хрвати. Тако је за десетак дана отпор сломљен, највише услед издајстава и дезертерства Хрвата и Словенаца. Југославија је раскомадана и подељена прво на зоне утицаја: италијанску и немачку... а онда су сваке од држава добиле свој део територије као награду. С тим да је највећи део ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Званично су бугарске трупе прешле границу 19. априла 1941. године и тако почеле да замењују снаге Вермархта које су ишле ка северу, односно пребациване су на Источни фронт.
Окупациона подела Балкана
Током Априлског рата већина министара југославенске Владе као и сам краљ Петар су евакуисани преко Грчке и Египта у Лондон, где су до краја рата држани под присмотром (кућни притвор) од Винстона Черчила.
У подручјима које је бугарска окупирала: Врање, Пирот, Скопље, Велес, Штип, Битољ, Охрид, Прилеп, Куманово, Струмица... они су већ имали своје помагаче, који су били пробугарски оријентисани и дочекали су њихову војску са одушевљењем.
СТРУКТУРА И РАСПОРЕД ЈЕДИНИЦА
Бугарска војска на тлу Југославије је имала око 80.000 војника. Били су то делови бугарске Пете армије којима је заповедао генерал Никола Михов, врховни командант свих бугарских снага у Југославији. Први корпус је био у источној Србији, а други корпус у јужној Србији (Македонији).
| ПРВИ КОРПУС |
ДРУГИ КОРПУС |
- IX пешадијска дивизија
- XI пешадијска дивизија
- XXI пешадијска дивизија
- Комбинована авио ескадрила
|
- XIV пешадијска дивизија
- XV пешадијска дивизија
- XVII пешадијска дивизија
- XXIX пешадијска дивизија
- 1. коњичка бригада
|
ИСТАКНУТИ КОМАНДАНТИ
Бугарска фашистичка војска у Југославији је имала неколико истакнутих заповедника:
- армијски генерал Никола Михов (1891-1945), командант Пете армије
- генерал потпуковник Асен Николов (1891-1946), командант 1. окупационог корпуса Војске Бугарске
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Бугарски војници и (под)официри су били према Србима крајње непријатељски расположени. Тако да су одмах по уласку на територију Србије отпочели са пљачком и палежи имовине. Такође су кренула масовна хапшења цивила, угледних домаћина, имућних људи, трговаца, лекара, адвоката, чланови Соколских друштава... заправо сви они који су могли да пруже отпор су се нашли на удару. Такође и монаштво и свешенство СПЦ. Србски језик је забрањен, док је бугарски уведен као званични језик у окупираним зонама.
Митрополит Јован у средини доле
Митрополит охридски Јован (Цвијовић) је у мају 1941. године прогнан од бугарских фашиста.
Забрањена су масовна окупљања и шетње у групицама веће од три човека. Ограничена су била кретања и морала се имати дозвола. Жене су силоване, као и девојчице... док је становништво одвођено у концентрационе логоре, углавном у Бугарску, одакле се скоро нико није вратио жив.
Поред тога, бугарски војници су уништавали све споменике који су изграђени у претходним епохама, поготово оне које су говорили о бугарским злочинима у Првом светском рату. Тако је уништен и споменик на брду Зебрњак, изнад Куманова, који је био до тада највећи монументални споменик на Балкану, а сведочио је о победи Срба у Првом балканском рату 1912. године, чиме је ослобођена Вардарска Македоније после више векова.
Само неки од злодела која Срби памте од бугарских фашиста су:
- Бојник код Лесковца, у Јабланичком округу односно јужноморавска регија... 17. фебруара 1942. године, када је на најмонструознији начин убијено преко 500 Срба углавном жена и деце. Други светски рат у овом селу је преживело само 10% предрарних становника. Тако је Бојник понео неславну титулу најстралнијег села у Европи средином 20. века.
- Крива Река код Бруса, подно Копаоника у Расинском округу... када је 12. октобра 1942. године, када је преко 320 Срба мештана овог села махом нејачи угурано у православну цркву из XVII столећа, а потом затворено и запаљено. Жртве су умирале у најгорим мукама.
Према проценама најмање 80.000 Срба је убијено у окупираним деловима Краљевине Југославије од стране бугарских војно-полицијски одреда.
Резултати бугарских чишћења у вардарској Србији
СЛОМ И ПОРАЗ
Крајем августа 1943. године бугарски цар Борис III је по поватку из Берлина убрзо преминуо, касније је утврђено да је отрован, тако је Хитлер казнио његову непослушност... пар недеља касније англо-саксонски савезници су поразили Мусолинијев режим у Италији, тако да су све италијанске јединице кренуле ка матици.
Ситуација у лето 1944. године је већ надзирала крај рата снаге Црвене армије су протерале снаге Вермархта из СССР и наставиле свој поход ка Берлину. Њене јужне армије су кренуле ка Румунији и Бугарској, где су убрзо поразиле фашистичке режиме у тим земљама, а на власт су постављени комунистички лидери.
Тако је и у Бугарској Владу формирао комуниста Георги Дмитров, који је одмах објавио рат Немачкој, а окупационе снаге које су биле у Југославији је повукао већином у матицу, док је мањи део кренуо са Црвеноармејцима ка Аплима. Такође у новембру 1944. године Дмитров као председник Радничке Партије Бугарске је издао документ на коме је признао кривицу за учешће Бугара у окупацији и злочинима у Југославији.
Московски сусрет: Стаљин и Дмитров
НАКОН РАТА
После смрти Дмитрова, бугарска комунистичка елита је одбацила кривицу за учешће бугарских фашиста према Србима, а такође и актуелизоване су претензије према моравско-вардарском делу Србије.
Ескалацијом политичке кризе 1948. године између Титове Југославије и совјетског блока услед Резолуције Информбироа поново је дошло до тензија између Југославије и Бугарске које су обиловале међуграничним инцидентима.
Бугарска је 1955. године постала део Варшавског пакта, чиме је и званично стављена под комунистички диктат Совјетског Савеза. Комунисти су имали власт све до почетка 1990. године када је Бугарска Комунистичка Партија званично распуштена, а дозвољени су вишепаријски избори.