Рад међусавезничке комисије за испитивање бугарских злочина у Србији у Првом светском рату - www.zlocininadsrbima.com

9. октобар 2019.


Рад међусавезничке комисије за испитивање бугарских злочина у Србији у Првом светском рату


На крају Првог светског рата српске власти су формирале посебну комисију са задатком да истражује и прикупља материјал о злочинима почињеним од стране Бугарске у окупираним територијама Краљевине Србије. У њеном раду учествовали су како српски, тако и стручњаци из савезничких земаља. Због тога позната, остала је запамћена као „Међусавезничка комисија”. Велики број сведочења, изјава, оригиналних бугарских докумената, послужио је за писање извештаја који ће бити употребљен од стране српске делегације на Конференцији мира у Паризу. Иако ће бити убрзо заборављен, тај извештај као и прикупљени материјал представљају данас најважнији извор за истраживање бугарских злочина у Србији за време Првог светског рата.
Кључне речи: Међусавезничка комисија, бугарски злочини, Конференција мира, Рајс.
Половином октобра 1915. године, после више од годину дана од избијања рата, Немачка, Аустро‐Угарска и Бугарска покренуле су велику заједничку офанзиву против Краљевине Србије у циљу коначног освајања географског простора јужно од река Саве и Дунава, све до грчких граница. Велика надмоћ у људству и наоружању коју су те силе имале, као и недостатак савезничке помоћи већ исцрпљеној српској војсци, били су узрок брзог напредовања немачке и аустроугарске војске са севера, као и бугарске са истока.

Цивилно становништво, које је већ од првих непријатељских офанзива било изложено свим потешкоћама које ратне околности увек доносе са собом, нашло се у неизвесној ситуацији, нарочито кад је реч о очекивањима према понашању које ће наступајуће стране војске држати према њему. Наиме, у неким крајевима још су била свежа сећања на злочине почињене према невиним људима: у Мачви, где је у августу 1914. године аустроугарска војска убила неколико хиљада људи, али и у источној Србији, а нарочито у Књажевцу, где је 1913. године бугарска војска била одговорна такође за масовна убијања цивила.

На почетку офанзиве, непријатељска артиљерија је разарала градове који су се нашли на линији фронта. У Београду, гранате су падале без разлике по целом граду, а на улицама су се могли видети бројни лешеви цивила свих узраста, док су се непријатељски војници, једном ушли у град, препустили пљачки.

У јужним деловима Краљевине, у које је тада улазила без већих борби бугарска војска, злочини су имали од самог почетка другачији карактер. За разлику од Немачке и Аустро‐Угарске, Бугарска је имала као циљ трајну анексију Македоније, источне и јужне Србије, али и бугаризацију словенског становни ‐ штва на тим територијама. По унапред утврђеном плану, који је подразумевао веома сличне кораке које су протагонисти балканских ратова већ примењивали од 1912. на освојеним територијама, бугарске власти (војне пре свега) су елиминисале, убијањем или интернирањем, такозвану српску интелигенцију, односно свештена лица, чиновнике, учитеље, и све оне који су на било који начин били носиоци српског националног духа. Уместо њих, довели су „своје људе“ из Бугарске, док су истовремено покушали да избришу сваки траг српске културе, пре свега кроз забрану употребе српског језика. Масовна убијања и интернирања била су такође честа појава, поготово после избијања Топличког устанка (1917). Злочини над цивилима ће се наставити све до краја рата, па чак и током повлачења бугарске војске после капитулације.

Управо озбиљност злочина које су бугарске власти починиле против цивилног становништва на окупираним територијама Краљевине Србије, захтевала је од стране српске владе темељно истраживање како би се тачно утврдиле околности, размере и одговорност за све оно што се десило. Крај рата је значио, између осталог, да ће ускоро бити организована конференција на којој ће се разговарати о условима и казнама за побеђене земље, укључујући и ратне злочине. Наиме, велики број података које су све земље учеснице у рату прикупљале и објављивале, као и непостојање адекватног међународног правног оквира, наговештавали су да ће тим питањима бити посвећена посебна пажња. Србија би у том случају имала шта да каже против Аустро‐Угарске, Немачке, а нарочито Бугарске; било је, међутим, потребно прикупити додатне податке, спровести темељна истраживања, писати веродостојне и непристрасне извештаје који би могли бити релевантни током конференције. Управо због тога, било је више предлога да се установи једна посебна комисија састављена од стручњака из Србије и из иностранства, односно из савезничких или неутралних земаља. Сличне мешовите комисије, иако формиране у кратком року и са краткотрајним задатком, већ су деловале на територији Краљевине Србије током рата: у августу 1914. године, на пример, холандски хирург Аријус ван Тинховен и швајцарски инжењер Јулијус Шмит (Schmitt) учествовали су у сакупљајну првих података о аустроугарским злочинима у северозападној Србији. Такође, почетком априла 1915. године, комисија састављена од лекарског особља које је радило у међународним мисијама у Србији, истражила је, на захтев српске владе, околности масакрирања српских војника код Валандова. Не треба заборавити ни Карнегијеву комисију, која је истраживала злочине почињене током балканских ратова на свим територијама захваћеним ратом.

Потреба да се у будућој комисији налазе не само Срби него и стручњаци из иностранства, произашла је из општег неповерења које је међу победничким силама и неутралним земљама владало према свим малим балканским државама, без обзира на чијој су страни ратовале. Током скупштинске седнице одржане 21. априла 1919. године, тадашњи председник владе Стојан Протић изјавио је да је Међусавезничка комисија формирана зато што на Западу и даље не верују жалбама које долазе из Београда. Уосталом, ни сам познати швајцарски криминолог Р. А. Рајс (R.A. Reiss), пре свог првог путовања у Краљевину Србију 1914. године, није веровао српским оптужбама против Аустро‐Угарске за почињене злочине.
 
Први предлози за формирање међународне комисије која би истражила бугарске злочине, појавили су се већ септембра 1918. Тада је председник српског Црвеног крста упутио телеграм међународном Црвеном крсту у Женеви, у којем, након што се сазнало да је аустријска влада позвала секретара шведског Црвеног крста да посети Србију, српски представник захтевао да се уместо тога формира неутрална комисија. Предлог, који је дошао из српске владе, предвиђао је да се комисија састави у договору аустријске и српске владе, али да истражи и злочине почињене на територији под бугарском окупацијом.

Почетак коначне офанзиве за ослобођење Краљевине Србије променио је ситуацију. Чим је српска војска ушла у Вардарску Македонију, Министарство војно је започело са прикупљањем података о злочинима: 28. септембра наређено је командама Битољске, Брегалничке, Вардарске, Моравске и Косовске дивизије да одмах приступе прикупљању података о злочинима почињеним од непријатеља,11 а све у циљу пропаганде против Бугарске.

Официри који су добили тај задатак, почели су редовно, како је војска напредовала, да извештавају надређене. Кратки, али јасни извештаји су потврђивали све оно што се током рата делимично знало, односно трагичне димензије бугарске окупације. Први контакти са цивилним становништвом донели су и прва конкретна сведочења о страдању, која су била слична у скоро свим градовима кроз које је војска пролазила. Улазак у крајеве између Врања, Сурдулице и Лесковца, који су крајем 1915. и почетком 1916. били у центру планираног истребљења такозване интелигенције, погодио је многе војнике и официре. Капетан Павличевић, који је прикупио прва сведочанства становника Врања о животу и условима под окупацијом, након што је саслушао многе приче о зверствима, мучењима, пљачкању и другим неделима, предложио је надређенима да суд, чим буде успостављен, приступи саслушању целокупног становништва.

Размере злочина које су произлазиле из свих извештаја, све више су убеђивале војне власти да више неће бити довољно прикупљати податке у циљу пропаганде, већ да је потребан већи ангажман и цивилних власти. Управо због тога је командант I армије предложио да се састави међународна стручна комисија која би темељно истражила све злочине.

Такође, 9. октобра из посланства у Паризу отворено је предложено да се формира посебна комисија за испитивање свих злочина почињених у Србији од стране непријатеља, у којој треба да учествују „виђенији правници, професори, инжењери и лекари“, а посебно је наглашена потреба да у њој учествује и познати правник Слободан Јовановић.
 
На неопходност формирања међународне комисије упућивали су и извештаји Рудолфа Арчибалда Рајса. Као што је познато, и он је одмах приступио прикупљању података о бугарским злочинима, пратећи прве јединице српске војске које су ослобађале окупиране територије. Два дана пре потписивања примирја с Бугарском налазио се у Велесу, неколико дана касније је био у Куманову, 4. октобра у Прешеву, два дана касније у Врању, Владичином Хану, Сурдулици, Лесковцу и Власотинцу; 13. октобра у Нишу, и тако све до Београда. Сведочанства која је тих дана прикупио представљала су темељ извештаја који ће ускоро написати.

Почетком октобра, након што је и Грчка предложила формирање међу ‐ народне комисије за испитивање бугарских злочина у Егејској Македонији, председник владе Никола Пашић је наредио да се што пре саставе комисије на локалном нивоу у које ће бити укључени и стручњаци из иностранства. Због тога се обратио енглеском и америчком Црвеном крсту како би послали неког свог стручњака. Министар унутрашњих послова Јовановић је одговорио да је, док се чека формирање тих комисија, односно до тренутка кад ће то бити могуће, наредио локалним властима које тек ступају на дужност да региструју барем крупнија недела.

У том тренутку, дакле, на прикупљању података о злочинима радили су независно једни од других више институција и појединаца: војни официри, локалне цивилне власти, Рајс и други. Видевши да ситуација може да постане хаотична, министар војни генерал Рашић предложио је 24. октобра председнику владе да се састави посебан биро у надлежности Министарства иностраних дела који треба да координише рад свих комисија на терену, без обзира да ли су српске или међународне. Његова идеја је била једноставна:

„Грађе има доста, треба је само прикупити, средити и цео посао централизовати“.

То су били први конкретни кораци који су, након преговора између политичких, војних, па и црквених представника, довели до формирања такозване Међусавезничке комисије за испитивање бугарских злочина у Србији у Првом светком рату.

Она је започела свој рад половином новембра у Скопљу. Поред председника Љубомира Јовановића, њени чланови су били правник Слободан Јовановић и министар пуномоћник Гавриловић, као и француски јавни тужилац из Лиона Бонасје (Bonnassieux) и енглески пуковник Мејн (Mayne), упућени од стране француске односно енглеске владе (стигли су у Србију тек крајем децембра). Такође, Рудолф Арчибалд Рајс је потврдно одговорио на позив Слободана Јовановића да учествује у раду комисије, али изгледа да је ипак наставио сам своја истраживања, како произлази из једног писма упућеног 12. децембра председнику владе. (Његова запажања ће бити потврђена од стране још једне комисије ‐ комисије америчког Црвеног крста која је тих месеци водила истрагу у целој јужној Европи).

Рајсови извештаји ће на крају бити саставни део коначне верзије извештаја Међусавезничке комисије. Од тренутка формирања Међусавезничке комисије, сви подаци, извештаји и сведочења о бугарској окупацији, слани су у Скопље. Крајем новембра министарски савет је одобрио финансирање комисије у износу од 150.000 франака. Упркос захтевима њеног председника Љубомира Јовановић да комисија буде у надлежности Министарства унутрашњих дела, она је ипак остала под Министарством иностраних дела. Разлог јесте вероватно потреба да она буде директно повезана са страним посланствима и нарочито са Паризом, како би се вести о злочинима најефикасније шириле. Наиме, почетком децембра из комисије је јављено да још није стигао ниједан страни новинар, од свих оних који су били позвани и да због тога постоји ризик да неће бити могуће „узбунити“ страну штампу вестима о бугарским злочинима пре почетка мировне конференције. Комисија је због тога одлучила да свакодневно шаље посланствима у савезни ‐ чким и неутралним земљама телеграме са новим пронађеним подацима, како би се вести могле брзо ширити и у страним новинама.

Већина материјала прикупљена је у децембру 1918. године. Често су сведочанства прикупљали наставници основних школа, ретки писмени људи који су могли то да раде. Извештаје су често писали начелници срезова, односно први представници власти који су били именовани. Већ крајем месеца било је јасно да рад комисије неће дуго трајати. Наиме, тада је Слободан Јовановић заједно са Костом Куманудијем и Милетом Новаковићем изабран за члана српске делегације на конференцији мира као стручњак за међународно право. Будући да је морао да напусти комисију у року од 15 дана, председник владе је вршио притисак како би комисија завршила што пре.

Ипак, он ће остати све до фебруара 1919. године, када ће бити одштампана прва верзија завршног извештаја и послата српској делегацији на конференцији мира у Паризу. Она је требало да представља први конкретан доказ о почињеним злочинима и о њиховим размерама, као и да пружи могући правни оквир у којем ће се кретати разговори о питању одговорности и кажњавања. У тим тренуцима, наиме, требало је пронаћи одговарајуће међународно законодавство по којем би се поступало у случају злочина против цивила какви су почињени током Првог светског рата.

Како стоји у уводном делу извештаја, рад Међусавезничке комисије се састојао од прикупљања свих потребних података „у циљу успостављања потребних судских мера за кажњавање починилаца, као и потребне основе у вези са формулисањем захтева за одштету које ће српска влада морати евентуално да пошаље бугарској влади“. Комисија је прикупила много материјала, али због мало времена на располагању, лоших временских услова,  лошег стања путева, није била у стању да провери све пристигле пријаве. То ће, како је наведено, бити задатак других међународних комисија. Због тога, комисија је уврстила у извештај једино необориве податке: наредбе, материјалне трагове почињених злочина, изјаве сведока у случају да је злочин почињен у присуству више људи или у случају да сведоци нису српске националности. Значај сведочења, наводи се, не лежи у стопостотној тачности, него у чињеници да су слична одакле год дошла.

Комисија је прикупљене податке сврстала у следеће категорије са кратким описима.

повреде међународних конвенција
Бугарска војска, током саме инвазије 1915. године, често је убијала српске ратне заробљенике. У питању су биле масовне егзекуције, али и појединачни случајеви. Један од најпознатијих примера је масакр 114 српских војника који су се затекли у војној болници у Штипу кад је наишла бугарска војска. У том злочину, као и у многим другим случајевима, учествовале су и комите. Такође, бугарске војне власти су терале ратне заробљенике, како војнике тако и официре, на принудни рад, где су често и страдали.

покољи становништва
Чим су бугарске власти запоселе територије источне и јужне Србије, као и Македоније, починиле су и масовне покоље над цивилним становништвом. Жртве су биле најчешће свештена лица, учитељи, чиновници и остали „виђенији људи“: циљ је био обезглавити српски народ кроз ликвидацију целокупне интелигенције. У Македонији, читава села су била уништена а становништво убијено због своје „србофилије“. У тим случајевима убијени су сви: људи, жене, деца. После Топличког устанка 1917. године масакри цивилног становништва достигли су највеће размере. Наиме, сматра се да је тада убијено преко 20.000 људи. Управо као што је био случај са убијањем ратних заробљеника, и тада, поред бугарске војске, биле су веома активне и комите.

мучења
Многе жртве пре него што су убијене подвргнуте су разним врстама мучења. Такође, многи цивили су мучени на разне начине иако им није била предвиђена смрт: радило се углавном о свима онима који су на било који начин испољили и најмањи знак „српства“. Најчешћи метод који су бугарски војници и комите користили био је батинање са великим штапом по трбуху жртве, што је код многих проузроковало трајне последице па чак и смрт. Међутим, коришћени су и други методи које је тешко чак и описати.

силовања
Силовање је злочин који је јако тешко утврдити будући да жене жртве најчешће нису хтеле да говоре о томе. Ипак, велики број болесних жена и рођене деце у одсуству мужева потврђује чињеницу да је силовање било веома раширена појава. Жене су силоване од стране војника, официра, комита без разлике, у свим околностима.

интернирање
Интернирање је почело такође у самом тренутку уласка бугарске војске у Србију. Најпре у Македонији, где су Бугари мислили да ће на тај начин одстранити становништво наклоњено Србији, које је најчешће живело у етнички компактним селима. Из источне и јужне Србије интернирани су и многи припадници „интелигенције“ који нису били одмах убијени, али и многи по вољи локалног команданта, као у Врању.


Мапа од 22 позната бугарска логора за Србе у Првом светском рату

 

 

Интернирци су упућени у логоре у Бугарску, најчешће пешке или возовима (у сточним вагонима). Услови у логорима су били нехумани, а многи су умрли због глади, зиме али и мучења и убијања. Интернирање је добило масовни карактер нарочито после Топличког устанка. Рачуна се да је укупно било интернирано из свих окупираних територија најмање 100.000 Срба (иако процене послератне савезничке комисије иду и до 130.000 Срба), од којих се око 50.000 није вратило.

реквизиције и разне контрибуције
Економска експлоатација коју су Бугари примењивали у окупираним територијама довела је становништво буквално до беде. Уведени су нови порези које обични људи нису били у стању да плаћају, као и разни „добровољни“ прилози за бугарски Црвени крст и друге организације. Највише су страдали крајеви близу фронта, у Македонији.

пљачке
Пљачкање је било свеприсутно и примењивано је од стране како војних, тако и цивилних власти. Новац, храна, одећа, и све што је било од неке користи, било је опљачкано. То се дешавало приликом претреса куће а нарочито после интернирања или убијања чланова породица, односно након што је кућа била „испражњена“ од својих укућана. Пљачкање се није зауставило ни током повлачења бугарске војске 1918. године. И у том случају, највише су страдали крајеви близу фронта, у Македонији.

принудни рад
Цивили, интернирци и заробљеници употребљавани су за преношење муниције и хране на фронту, за копање ровова, за изградњу војних објеката на фронту, путеве, пруге и друго. У неким случајевима, као што је на пример изградња пута за Кичево (у Македонији), услови су били тако лоши да је дневно умирало између 20 и 30 особа.  

разарање и паљење
Због војних потреба, услед репресије после избијања Топличког устанка или једноставно без јасног разлога, Бугари су уништили и запалили велики број кућа, па и читава села. Такође, због артиљеријске паљбе страдали су градови и села, као што је Битољ. Укупну штетз није могуће сада утврдити, потребне су посебне комисије, али се свакако ради о милијардама динара.

денационализација
Бугарске власти су се константно трудиле да „бугаризују“ становништво окупираних територија, говорећи да ту живе искључиво Бугари. Забрањен је српски језик, како у службеним, тако у приватним разговорима. Књиге на српском су забрањене, уништене или спаљене. Презимена су промењена, а новорођенчадима је требало дати искључиво бугарска имена. Српске школе и цркве претворене су у бугарске. Споменици су уништени, а ствари од вредности украдене и послате у Софију. На крају, уведена је обавеза за становништво да присуствује јавним патриотским манифестацијама и комеморацијама.

атак на суверенитет српске државе
Чим су ушли у Србију, Бугари су прогласили престанак постојања Краљевине Србије. Уведен је бугарски закон, административни систем и новац. Управо као учитељи и црквена лица, и чиновници су доведени из Бугарске. Све оно што је припадало спрској држави, проглашено је својином бугарске државе. На крају, наређена је регрутација српских мушкараца у бугарску војску.

 

На крају извештаја, врло концизно, аутори су написали:

Може се тврдити да не постоји члан Хашке конвенције или начело међународног права који Бугари нису прекршили. Њихова почетна идеја која је до тога довела била је да су постали господари de facto и de iure окупиране Србије, да је она постала искључиво бугарска територија над којом је требало примењивати сва права која ужива легитимни господар.

Током самог рада комисије, већ крајем новембра и почетком децембра 1918. године, драгоцени прикупљени материјал коришћен је за прве захтеве за изручење оних лица за које је већ била утврђена јасна одговорност у злочинима. Из Србије су захтеви упућивани француским окупационим властима у Софији, тачније генералу Кретијену (Chretien), који их је прослеђивао бугарским властима. Један од првих захтева упућен је 25. новембра, а одговор од стране бугарских власти стигао је тек после месец дана. Тада је министар иностраних послова Теодоров упутио писмо генералу Кретијену у којем се излажу резултати посебне комисије коју је бугарска влада саставила управо да би утврдила злочине и одговорности.

У том одговору, признају се одређени злочини почињени у Сурдулици, Нишу и другде, али се одговорност пребацује на поједине официре. Сличног садржаја ће бити и други извештај о раду те бугарске комисије упућен генералу Кретијену у фебруару 1919. године, а биће и много јаснија позиција коју ће бугарска делегација држати током будући мировних преговора у Паризу, која је имала као циљ негирање масовних злочина и невиност бугарских политичких и војних власти. Кривица је још једанпут сведена на појединце.

У међувремену, у Паризу је почела конференција на којој је требало да победничке земље, између осталог, утврде ратну штету и одговорност поражених у вршењу ратних злочина и злочина против човечности. Полазећи од Хашких конвенција из 1899. и 1907. године, требало је формулисати нови правни оквир којим би се јасно дефинисали сви злочини почињени над цивилима, као и начини кажњавања одговорних. Посебна комисија припремила је извештај у којем су идентификовали врсте злочина и закључили да «Централне силе и њихови савезници, Турска и Бугарска, водиле су рат на противзаконит и варварски начин, кршећи законе и обичаје рата и елементарне принципе човечности».

Дешавања у Србији су квалификована као најтежи злочини, а експлицитно се указивало на истребљење становништва. До тих закључака се дошло углавном захваљујући раду Међусавезничке комисије. Током 1919. година, у три тома ће бити одштампани најважнији документи.

Први том је подељен на четири дела: документи Међусавезничке комисије, односно најважнија сведочења о свим поменутим врстама злочина; следе Рајсови извештаји о Врању, селима дуж старе српске границе, Сурдулици, Власотинцима, Лесковцу, Прокупљу, Алексинцу, Ражању, Ћуприји, Свилајнцу и Пожаревцу. У трећем делу првог тома прикупљене су констатације америчких, енглеских, грчких, италијанских и швајцарских сведока. На крају се налази одређени број превода оригиналних бугарских докумената које су српске власти заплениле током и после победничке офанзиве 1918. године.

Други том је такође подељен на два дела. У првом делу се налазе извештаји и сведочења од стране Американаца, Енглеза, Јермена, Бугара, Француза и Италијана. Следи најшири део сачињен од докумената које су прикупиле или произвеле српске власти.

У трећем тому и последњем тому налазе се искључиво извештаји и сведочења прикупљена од стране српских власти.
 
Сва три тома чине укупно 408 докумената свих врста (извештаја, сведочења, спискова итд) на 1.031 страни. Извештај који претходи тим документима има укупно 40 страна.

Управо тај материјал данас представља најдрагоценији објављени извор о бугарским злочинима почињеним у периоду 1915-1918 у Краљевини Србији. Сви остали документи, оригинални извештаји, сведочења, бугарске преписке, спискови интернираних, наредбе и друго, чувају се делом у Архиву Србије и у Архиву Југославије у Београду. Читајући их добија се потпунија слика о размерама злочина и ствара се могућност да се сагледа један аспект бугарске окупације 1915–1918. у контексту како балканских ратова, тако и Првог светског рата.

Кратак, али веома значајни рад Међусавезничке комисије био је неопходан српској делегацији која је учествовала у раду мировне конференције. Документи који су прикупљени били су веома важни и за рад још једне комисије коју је влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца образовала 1919. године. Била је то комисија за ратну одговорност. На њеном челу налазио се Рудолф Арчибалд Рајс. Захваљујући његовом детаљном раду, направљен је списак ратних злочинаца: у њему се налазе имена 1.662 Бугара, од којих 216 комита.

Ипак, одлука великих победничких сила да суштински не прогоне ратне злочинце, учиниће барем делимично бескорисним рад свих комисија, а поготово Међусавезничке. Нешто слично ће се десити и унутар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Рад Међусавезничке комисије ће бити ускоро заборављен, што намеће закључак да је озбиљан рад стручњака, мотивисаних моралним и хуманим осећањима, као и правним разлозима, остао у служби првобитнепотребе састављања ове комисије односно потребе политичке пропаганде у иностранству.

Ни у пропагандном смислу извештај комисије није имао одговарајући ефекат. Европска јавност је била све више заузета другим питањима, од високе стопе смртности због шпанског грипа до разарајуће економске, друштвене и политичке кризе која је обухватала истовремено победнике и поражене. Велика је вероватноћа да управо тој пропаганди није придавала важност ни тадашња српска влада.

У том смислу, вреди цитирати писмо које је Рајс послао почетком октобра 1918. године будућем српском отправнику послова у Белгији, у којем је јасно видљива неспособност или недостатак српске владе да искористи сав оптужујући материјал који је имала на располагању до тада:

"Солун 07.09.1918.

Поштовани г. Марковићу,

Дозволите ми пре свега да Вам честитам на именовању на месту отправника послова у Хавру. Надам се међутим да нећете функцију преузети пре завршетка овог рата, како бисмо могли да наставимо да радимо заједно.

Послао сам данас господину Балугџићу рукопис мог новог рада који ми је наручио господин Министар Стојан Протић. Вероватно ћете добити истовремено и ово писмо и поменути рукопис. Надам се да ће Вам бити пријатно због тога.

Пошаљите га најбрже што је могуће у Париз и у Лондон, јер је пропаганда против Бугарске данас потребнија него икад. Треба наравно инсистирати код ова два посланства да рад одштампају што пре.

Међутим, да ли ће то нечему служити? Изгубио сам наду. Моја два рада написана у јесен 1917. године напокон су одштампана. Добио сам по један ауторски примерак пре четири недеље. Међутим, да ли су били подељени? Да ли су новине говориле о тим књигама, и на који начин? Да ли је одштампана и верзија на енглеском језику? Сва питања на која из Париза не одговарају.
У Америци изгледа да нису добили ништа. Управо су ми Јовановић и Гордон Смитх саопштили да завршавају са слањем америчким сенаторима и посланицима мог рада о аустро‐угарским злочинима из 1914. године! Да ли је њима саопштено шта сам ја радио од тада?

А што се тиче резимеа моје истраге? Из Париза је пре два месеца стигао телеграм по којем се каже да ће бити завршен у року од четири недеље. Прошло је осам недеља али још нисмо добили ништа.

Данас, управо док неке америчке и енглеске новине испољавају подршку Бугарској, та књига би била веома корисна. Такође, из Париза су барем могли да пошаљу одређени број књига објављених у Солуну (број примерака који сам Вам ја предложио у мом пројекту о дистрибуцији) да би се поделили важним људима: пре свега принцу Александру, па и Вашим војним командантима, генералу Д’Еспереју и другим француским и енглеским командантима. Видели би шта сам урадио до сада.

Ја путујем на фронт, а надам се да ћу ускоро имати много посла док Ваше трупе наступају у Македонији ослобођеној од Бугара. Урадићу све што је могуће, али са Ваше стране, надам се такође да ћу бити подржан боље него до сада. О томе сам дуго разговарао и са господином министром Гавриловићем. Вероватно Вам је то рекао. Говорио ми је о исправкама грешака. Али би било боље да се такве грешке, или боље речено пропусти, нису десиле него да се сада морају исправити, јер је за то прекасно.

Примите, поштовани господине Марковићу, моје најсрдачније поздраве, и поздравите ми г. Протића, Гавриловића, Нинчића и друге.

Ваш
R.A. Reiss, 1‐IX‐1918"
 



Аутор: Милован Писари
Текст је написан 2015. године за Зборник радова на тему
"Први светски рат, Србија, Балкан и Велике силе"

Подржан од:
Института за стратегијска истраживања и
Историјског института


 

*   *   *

 

Милован Писари је рођен у Београду 1980. године, докторирао историју 2011. године на италијанском универзитету у Венецији.
Његова докторска дисертација је 2015. године добила призање "Premio Vittorio Veneto dalla vittoria alla pace" као најбоља дисертација о Првом светском рату.




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 359  пута
Број гласова: 15


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Рад међусавезничке комисије за испитивање бугарских злочина у Србији у Првом светском рату
Објављено: 9. oktobar 2019.     Има 359 прегледа и 15 гласова.




















Skip Navigation Links