Нежидер - www.zlocininadsrbima.com

   


Период: Први свјетски рат

Област: Аустро-Угарска


Логор: НЕЖИДЕР



Логор Нежидер је био аустроугарски концентрациони логор који је постојао почетком 20. столећа, односно у време Првог светског рата.

Налази се 50 км југоисточно од Беча. Овај казамат је основан, супротно међународној Женевској конвенцији 1899, 1906, 1907. Ту су доведени припадници славенске скупине народа, највише Срба и Руса (цивила и војника).

У периоду 1914-1918 док је Велики рат трајао аустроугарска Влада је утамничила најмање 200.000 Срба (три четвртине су били цивили). До овог податка је дошао Мирољуб Вучковић, који је ове податке презентовао у Паризу 1919. године на Версајској мировној конференцији.

Око 15.000 Срба је било затворено у Нежидерском логору, а слободу након рата је угледала само једна трећина, док су остали убијени или помрли од глади, болести, хладноће...

Занимљивост у вези овог концентрационог логора је што је аустроугарска власт ту доводила србску интелектуалну елиту и високе официре (научник Милутин Миланковић из Даља, песник Сима Пандуровић, црногорски сердар Јанко Вукотић и други).

Дуго времена Нежидер је био логор за распоређивање логораша по осталим концентрационим логорима широм Хазбуршке монархије (Велики Међер, Арад, Омолуц, Терезин, Ашах, Болдогасоњ, Шопроњек, Јиндриховице, итд).

Нежидерски логор је постојао све до краја Првог светског рата.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

БИТКЕ

Добруџа * Горничево * КајмакчаланЛегет Поље * Мојковачка врата

ЦерскаЧемерноКолубара и СувоборСолунски фронт

Врањевац * Бој на Гучеву * Мачков камен * Врањевац * Церјак

ЗЛОЧИНЦИ

Вражија дивизија * Стјепан СаркотићРудолф Браун

Хрватско-славонски корпус * Либоријус Франк * Вилхем Рајнер

Михаило АпелШуцкори * Војска Аустроугарске * Оскар Поћорек

Франц Јозеф * Босанско-херцеговачки корпус

ЛОГОРИ

НежидерДобој * Маутхаузен * Омолуц * Болдогасоњ

Ашах * Улм * Броумов * Арад * Нађимер * Јиндриховице

Сливен * Пловдив * Шумен * Панчарево * Џумаја

ЗЛОДЕЛА

И ЖРТВЕ

Зворник и Тузла * Дубока долина * Бугарска љуљашка * Горње Павловце 

Бугаризација * Окупација Београда * Сарајевска кристална ноћ

Валадново * Голгота преко АлбанијеТоплички устанак * Романија

Мачва и ПодрињеВишеград * Сурдулица * Драга Петронијевић

Лесковачка резолуција * Вељко Чубриловић * Саво Ускоковић

ЈУНАЦИ

Коста ВојновићДрагољуб Јеличић * Гвоздени пук * Михаило Маџаревић

Живојин Мишић * Степа Степановић * Радомир Путник * Јанко Вукотић

Петар Бојовић * Милунка Савић * Војвода Вук * Душан Пурић * Илија Влајић

Јелена Шаулић * Петар Мариновић

ПУБЛИКАЦ.

СПОМЕНИЦИ

Где цвета лимун жут * Ватикан у Великом ратуЧујте Срби

Епитаф војнику * Врбовачке косе * Албанска Голгота

Мензел БургибаСлавенко Терзић * Зејтинлик

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.


Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.


Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије

Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.

 

НАСТАНАК ЛОГОРА

Логор Нежидер се налазио у источном делу данашње Републике Аустрије, у покрајини Бургенланд, у равници између Нежидерског језера и Лејтонских брда, на ободу некадашњег града Нежидера (данас је то Нојзидл на Језеру) око 15 км од границе са Републиком Мађарском и 50 км југоисточно од града Беча.

Био је смештен у старој касарни Хусарског (коњичког) пука са пратећим зградама. Први логораши у овај концентрациони логор су стигли возом из Краљевине Србије у септембру 1914. године, након крвавих борби у Сремској офанзиви, када је србска војска претрпела велики неуспех.

 

ПОДЕЛА И ОРГАНИЗАЦИЈА

Логор Нежидер је био подељен на три блока.

ПРВИ БЛОК је био састављен из две веће зграде. У једној је била смештена команда логора, у другој су биле канцеларије, магацини, затвор, кантина, ресторан и башта за официре. Са спољне стране друге зграде степенице су водиле у војничке собе.

ДРУГИ БЛОК је на оба крила имао по 10 коњушница у које је укупно могло стати 100 коња. Тавански простор је служио за смештај и одлагање различитих предмета, справа, машина неопходних за функционисање логора.

ТРЕЋИ БЛОК је имао мањи број коњушница, радионице, ветеринарску амбуланту, купатило и пуковску болницу.

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Цeо логор je био бeспрeкорно обeзбeђeн, огрaђeн бодљикaвом жицом. Истоврeмeно, спољa и изнутрa био je освeтљeн изузeтно високосветлећим лaмпaмa коje су билe постaвљeнe нa стубовe. И поред тога, овде су патролирале страже у групама по 4-5 војника.

На самом почетку постојања логора, свега три месеца услови за живот су били пристојни, али се то врло брзо изменило. Заробљеници су масовно умирали од болести глади, заразних болести и неодговарајуће лекарске помоћи.

Сви интернирци су имали радну обавезу која се разликовала од њиховог интелектуалног, материјалног статуса, стручности и узраста. Рад је био строго испланиран и организован и на њега се ишло без обзира на временске услове. Званично радно време, које се није увек поштовало, је било од 07-14 часова.

Првих неколико месеци постојања логора храна је била задовољавајућа и по квалитету и по квантитету. Убрзо је постала лошија у сваком смислу тако да је почетком 1915. у логору завладала глад, а за њом и болести. У зимским месецима, логораши су оболевали од прехлада и сл.

Влада Краљевине Србије и Влада Краљевине Црне Горе су од 1917. слале пакете са храном у све логоре, па и у Нежидер, тако да су спасени неки животи. Брига о здрављу логораша није била адекватна. Логораши су болницу звали „Чекаоница смрти”. Постојала је могућност поштанске кореспонденције. Писма и пошиљке су путовали по више месеци од једног до другог одредишта.

Логораши су свакодневно, у било које доба дана или ноћи, без основа, кажњавани или тучени корбачем, кундаком, дрвеним или металним палицама, шамаром... Дозвољено им је да, у складу са условима, организују неки вид културног и забавног живота (позориште, мешовити хор, хор свештеника, оркестар).

За децу од 7-15 година је у пролеће 1916, највероватније под притиском неких хуманитарних организација, отворена школа.

 

ОСОБЉЕ ЛОГОРА

Командант логора био је Јулијус Вајнграбер, пуковник у резерви, запамћен као строг, прек и онај кога су се заробљени људи највише плашили. Био је врло суров у својим методама мучења и садистички настројен према логорашима који су се бојали да га не гледају у очи.

Логорски лекар је био др Армин Гримфелд.

Православни свештеник који је обављао обреде сахране био је Сава

 

ГРОБЉЕ

Већ у октобру 1914. године код самог логора Нежидер оформљено је гробље Калварија, на коме су логораши сахрањивали своје убијене или глађу уморене сународнике. После рата је процена да је ту сахрањено око 6.000 Срба.

 

СВЕДОЧЕЊА

Једно од сведочанстава изрекао је Душан Обрадовић православни свештеник из села Чечава, код Босанске Костајнице
- "...Посетио сам заробљенички логор у Нежидеру. У тај логор беше дотерано мачванско робље. Већина цивила, жена, деце, девојчица, стараца и старица из сељачких и сиромашних слојева. А било је доста војника и интелигенције.

Међу њима и неколико свештеника. Ово беше логор најцрњи и најжалоснији на челу са командантом Швабом, који беше прави тиранин и крволок...”.

Један апотекар Божа Гмизовић из Београда, који је био утамничен, о Нежидрском казамату говори следеће:
- „Сећам се Милоша Павловића, учитеља музике, писца родољубивих стихова и идеалног човека. Био је у Чачку, а потом у Београду. Сећам га се из ранијих времена и стyжи ми се па сам га дуже загледао какав је био у лагеру. Очи су му крупне већ изашле из очних дупљи, па те бесвесно гледају, брада му израсла, коса разбарушена, један танак капутић на њему, ципеле од дрвета, сух као јасен, без крви, сав помодрео, цича зима стегла.

Он долази пред амбуланту, и на зими цикће и чека да дође доктор из старог лагера да га прегледа, да га упути у болницу, јер ако ту нађе спаса или који дан више. У бараку је дошао да издахне, умреће. Питам га нешто, а он већ и не уме да говори као што је говорио, преплиће и заплиће језиком, загледа ме, загледа па стане. Beћ му ни мозак не ради.

Два пута је био у болници па га др Гримфелд избацио. Успео је да оде и трећи пут, али и последњи. И он оде за другима. Тада је гробље рапидно расло: 40, 50, 60, па и по 80 за дан умре. Једва се постигне да их сахране. Тако ко је преживео, остаће и живеће. То беху критични дани за све нас и ко се тада испусти више сене подиже...”.

Поред тога, овде је такође био затворен Миладин К. Николић, песник и новинар. О свом боравку у логору оставио је дело Нежидерска епопеја или крвави листови живота Срба у Лагеру. Он овако описује свој долазак у логор Нежидер:
- "...Постадосмо нумере. Затворише нас и стегоше зверски. Одузеше нам новац и унеше у вечити депозит, да се са њим служе, а ми да за своје чекамо и можда сувише касно примимо. Сељанима скидаше сукнена одела и дадоше им логорску коприву (одела од коприве, И. Ђ.) и ципеле од дрвета. Дадоше нам четвртину хлеба од 200 грама, пa смањише на 80 за 24 сата, буђавог хлеба, порцију и кашику, чај од неке траве и каве за доручак, јело без меса за ручак, а за вечеру танку чорбу од које ми се смучи.

На наша одела ударише четвртасти печат нежидерског логора и створише од нас логораше....! Гуши нас логорски ваздух. Немамо простора. Слобода је мртва, земља прегажена, идеали порушени, наши су у рову а ми у паклу. Наши страдају, а ми умиремо. Зашло је сунце. Заспао живот. Наступило је мртвило, бол и ноћ...”.

 

ПРИЧА О ЛЕГЕНДАРНОМ ТОМИ

Дечак, логораш Тома Миленковић, рођен 1907. у селу Велики Поповац крај Пожаревца. Кренуо је новембра 1915. године са оцем и мајком у повлачење са србском војском ка југу. Његов отац се повлачио са својом јединицом, а мајку је изгyбио у повлачењу преко Албанских врлети. У албанско пристаниште Сан Ђовани ди Медуа (Медова) стигао је сам. Није успео да се укрца у савезничке бродове и евакуише. Аустроугарска војска га је ухватила и послала у логор Нежидер.

У логору су Тому yписали y други разред основне школе. У школи се писало латиницом и учило из уџбеника написаних по латиничном програму за покрајину Хрватску. Учитељ немачки подофицир извео је Тому на таблу и наредио му да напише 'Живела наша отаџбина Аустрија'.

Учитељ је пропитивао друге ђаке док је Тома писао на табли. Одједном учионицом се проломио аплауз ђака. Изненађен учитељ је погледао на таблу и прочитао... Тома је ћирилицом написао:

’Живела наша отаџбина Србија’

Запрепашћен учитељ је Тому опсовао, ударио и отерао на место, час прекинуо и изашао из учионице. Тома је сутрадан кажњен да без хране, по хладном времену, у дотрајалој одећи и обући, сече трску у мочварном приобаљу Нежидерског језера. Неко време је секао трску и неприметно се изгyбио.

При повратку у логор на капији је утврђено да Томе нема у строју. Неколико стражара и логораша враћено је да га траже. Нашли су га обешеног о дрво недалеко од места где је секао трску. На рамену му је висила торбица из родног села из које је вирило парче хартије на коме је Томиним ђачким рукописом ћирилицом писало: ЖИВЕЛА ОТАЏБИНА СРБИЈА...”

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор Нежидер је распуштен пред сам крај Првог светског рата, тачније 30. октобра 1918. године, када су аустро-угарске власти у страху од савезничке војске (србске и француске) која је силовито јуришала после пробоја Солунског фронта према Алпама.

То је урађено тако што се тог дана логорска стража само повукла из логора јер су се бојали освете, а дан касније сирена за устајање није ни засвирала. Неколицина интелигентних и способних су схватили о чему се ради, те предузели кораке за евакуацију логораша. Основан је Одбор за евакуацију који је даноноћно радио на томе да се сви логораши пребаце за Србију.

У томе су им помагали и мештани Нежидера и железница, тада већ распале Хазбуршке монархије. Свакодневно је возна композиција 4 вагона, односно 300 логораша одлазила пут Србије путем: Беч - Будимпешта - Суботица - Нови Сад. Тамо су их дочекивали мештани Новог Сада и смештали по кућама, а после Дунавом пребацивали у Срем.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

После Првог светског рата, Влада новостворене државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије, почела је акције обележавања србских стратишта на местима где су Срби страдавали: Северна Африка, средоземна острва, Солун, Централна и Источна Европа и др. Тачније донет је 1921. године Закон о уређењу гробаља и гробова србских ратника.

На Версајској мировној конференцији крајем јуна 1919. године све савезничке делегације су поднеле извештај о демографским и материјалним губицима, али Велике силе, у првом реду Енглеска нису на то превише обраћале пажњу. Тачније, оглушиле су се о захтеве окупираних земаља да им се испоруче осумњичени за ратне злочине, познати именом и презименом, током Великог рата.

Југославенске комунистичке власти су након 1945. године углавном окретале главу и ћутале о србским стратиштима ван граница СФРЈ... изузетак је овај логор Нежидер где је дошао капетан речне пловидбе Милован Христић из Београда и успоставио контакт са локалниом властима, који су прихватили да се положи спомен плоча, што је учињено тек 1955. године.

Пре тога је Влада аустријске покрајине Бургенланд 1953. године ексхумирала посмртне остатке са Кавалрије и пренела их у заједнучку спомен-костурницу.

Први пут да је направљен достојан парастос и помен убијеним логорашима из Нежидера, било је 11. јула 1968. године, на 60. годишњицу завршетка Великог рата. Том приликом је дошла група од 80 ходочасника из Београда и представници локалне власти, као и свештници Епархије аустријско-швајцарске СПЦ.

Други пут да је неко из Југославије дошао овде било је септембра 1987. када је делегација 60 чланова Друштва за неговање ослободилачких ратова 1912-1918 посетила овај аустроугарски казамат. Тада су упознали мештанку Ану Волф, која је деценијама посећивала ово стратиште и сама колико-толико одржавала.

Касније, средином 1990-их година србска заједница у Аустрији, у сарадњи са свештенством СПЦ почиње значајније обележавање овог великог стратишта, тако што су сваког 1. новембра држали парастос погинулима и молебан.

Од 2001. године, на ово место поново долазе и представници локалне аустријске власти.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

У Србији, када је кренило обележавање стогодишњице Великог рата почело је снимање бројних документарних филмова и објава књига. Једна од таквих књига је: "Нежидер аустроугарски логор за Србе 1914-1918", коју су 2017. године објавили сарадници Историјског Архива Београда уз подршку Секретаријата за културу Града Београда.

Документарни филм о Нежидерском логору није снимљен ниједан до сада.

 

ЗАКЉУЧАК

Нежидерски логор је само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио током Првог светског рата.

Бечки двор је деценијама раније планирао оружани сукоб са Краљевином Србијом јер су са својим јужним границама хтели да изађу на Босфор (Продор на Исток). Србија је била изморена у Балканским ратовима 1912-1913, тако да је Влада Аустроугарске искористила Видовдански атентат 1914. у Сарајеву за агресију.

Чињеница да је стотине хиљада војника и цивила утамничено, као и сама масовна убиства како у Поморављу, Посавини, Подрињу, јадарско-колубарском рејону... тако и на тлу Босне, Славоније, Војвоодства, Херцеговине, Баније, Кордуна, јасно говоре о намерама германских царева, а то је истребљење православних Срба.

Југославенски краљ Александар I Карађорђевић је почео са културом сећања након рата, док се Брозов режим у другој половини 20. столећа трудио да се овакве ствари забораве. Србе је требало обезглавити и духовно и национално. Тек када је социјалистичка Југославија, почетком деведесетих година разбијена, почело се мало више поклањати пажње србским стратиштима.






ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!



ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ

Најава: Аустрији у походе биће 6. и 7. априла 2019

Загонетка 42. хрватске "вражје" дивизије



Оцените нам овај чланак:


Tags:
NEMACKI MADJARSKI
PRVI SVETSKI RAT
BECKI OKRUG
LOGOR NEZIDER
SEPTEMBAR 1914
CEKAONICA SMRTI
UBIJANJE CIVILA
ARMIN GRIMFELD
GROBLJE KALVARIJA
AUSTROUGARSKA ZVERSTVA
DUSAN OBRADOVIC
BOZA GMIZOVIC
MILADIN NIKOLIC
TOMA MILENKOVIC
ANA VOLF





























Skip Navigation Links